Крајишки Вучковићи (Никољдан)

ПИШЕ: Синиша Јерковић

Једна од знаменитијих крајишких породица у 19. вијеку били су Вучковићи из подгрмечког Дабра. Као и код других крајишких породица, и њихову су судбину обиљежиле сеобе, буне и страдања. Када је крајем 18. вијека избила куга у Босни и Херцеговини, Тодор и Милица Вучковић из Дабра склонили су се привремено са дјецом у Скрадин, у Далмацију. Један од синова, Шпиро, касније монашки Силвестар, том приликом остао је у Далмацији да „учи књигу“, службовао је као скрадински парох, а у једном периоду је био и администратор далматинске епархије. Имена других синова сазнајемо из писања Гавре Вучковића Крајишника: „мој је стриц био покојни Силвестар Вучковић, покојни поп Коста Вучковић и покојни Михајло, отац проте Дамјана Вучковића у Дабру.“ Овоме списку браће би могли додати још и Гавриног оца, трговца Филипа Вучковића, који ће се из Дабра у првој половини 19. вијека, преселити у Петровац и то као његов први православни становник. Гаврин брат од стрица био је Тодор Вучковић, у монаштву Дионисије, игуман манастира Гомионице и отац једног од најбогатијих Срба Далмације, сплитског трговца и банкара Константина Косте Вучковића. Од заоставштине Косте Вучковића установљена је Матица Српска у Дубровнику. Горе поменутог проту Дамјана Вучковића, сина Михајловог проналазимо као пароха дабарског у Шематизму Митрополије дабробосанске из 1882. године. На овај начин, упоређивањем података из различитих извора спознали смо родослов ове утицајне и разгранате српске породице из Дабра.

Вучковића који славе Никољдан, има у више подгрмечких бјелајских села, али њихова веза са дабарским Вучковићима није посве јасна. Гавро Вучковић коментаришући родбинску везу са Симетом Вучковићем из Бравска пише: „Симета и Стана да се зове племеном као што и ја, али ми није стриц… А ено Симете у Бравску..“ Овај Вучковићев навод би могли схватити као потврду везе дабарских и бјелајских Вучковића.

Вучковићи се у Бјелајско поље, у Бравско (Капљув), по предању досељавају у другој половини 18. вијека из далматинских села Ервеника и Отона. У Ервенику и данас живе Вучковићи исте славе, па је предање по свему судећи тачно. Из Бравска се једна грана Вучковића пресељава у села парохије Крњеуше, гдје су Вучковићи такође били бројни. У Заложју код Бихаћа се за тамошње Каракаше наводи да су „од Бјелајског Поља где су се звали Вучковићи“, а за Вучковиће у бихаћкој Липи да су „пре окупације од Сане“.

С обзиром да су села Отон и Ервеник крајем 17. вијека насељавана становништвом управо из Бјелајског Поља, миграција Вучковића у Бјелајско поље у 18. вијеку би могла бити и повратна. Поред Ервеника, Вучковићи са славом Никољдан су у Далмацији били прилично бројни у Полачи книнској. Прота Накићеновић за полачке Вучковиће наводи да су досељеници из Босне. Попис из 1701. године заиста у Полачи наводи чак двојицу синова Вучка, и није јасно да ли презиме управо тада настаје или се турско „син Вучка“ може схватити као презиме Вучковић. Неколико година касније у попису из 1709. године и у Ервенику је забиљежено пет домаћинстава Вучковића,а и међу њима се помиње лично име Вучко. Остаје отвореним питање о вези ервеничких и полачких Вучковића.

За дабарске Вучковиће додуше не постоји предање о поријеклу из Далмације (осим краткотрајног боравка у Скрадину), али је, судећи по оном што је написао Гавро Вучковић, сачувана свијест о заједничком поријеклу са далматинско-бјелајским Вучковићима. За породицу Руња/Руњића(Рунић) у Грахову и Унцу наводи се да су поријеклом од полачких Вучковића. Из матице у Грахову, расељавали су се у Унац, Бјелајско Поље, Саницу.

Генетички су тестирани полачки Вучковићи, који припадају хаплогрупи I2-Y3120 и Вучковићи из Капљува(Бравско), Босански Петровац, који су радили само SNP тестирање и припадају хаплогрупи I2-Y3120>S17250. Није искључено да су полачки и петровачки Вучковићи повезани, што могу да покажу даља тестирања. Тестиран је и Рунић из Ведрог Поља, Бос. Петровац, и припада хаплогрупи I2-Y3120>S17250>I2-PH908. Веза Рунића са полачким Вучковићима (како предање тврди) је искључена.

Свакако је најживописнија личност овог рода Гавро Вучковић Крајишник (1830 – 1875), трговац и представник босанских Срба у Цариграду, сналажљива и немирна природа, у вјечитој опозицији према сарајевској српској чаршији и фанариотским владикама, нападан од пречанских дописника као туркофил и утјеривач пореза, са друге стране спасилац многих Срба из турских тамница, обновитељ манастира и цркава и неуморни борац за народну ствар. Оставио је неколико дјела, која су заправо полемички списи, његова одбрана и животопис, а у којима у први план избија управо његов жив, бунтовнички карактер. Када су сплетке фанариота уродиле плодом и када је Гавро из Сарајева отпремљен у азијско тамновање, видимо га како и тамо у далеком Бејруту проналази своје старе пријатеље, турске спахије, који покушавају ублажити незгодан положај у ком се нашао. Користећи ову слободу, Гавро је у Александрији успио побјећи у руски конзулат, а потом и преко руске лађе доћи до Београда. Избијањем устанка 1875. године, Гавро се преко Градишке покушава домоћи Крајине, али не успјева, јер га исте године сустиже смрт. О Гаври Вучковићу су доста писали Иво Андрић и Петар Кочић, као и велики број савремених аутора.