Ономастика патронимског триплета Симеоновић – Симоновић – Симеуновић у Војводини и савременој Србији

5. јула 2020.

коментара: 0

Симеон и Симон су различита властита имена. Оба имена се помињу у Библији и истог су хебрејског порекла односно корена, пошто потичу од исте хебрејске речи שמעון (Šimʻôn, Shimeon, Shimon) са значењем „Он (Бог) је чуо“ тј. „чути“ у смислу послушати, услишити. Успркос потицању из истог корена, оба имена су у далекој прошлости фактички била језички и говорно издвојена у засебна због различитог превода с хебрејског.

Први пут је име записано у Танаху који представља хебрејску збирку светих списа. Симеон је једно од дванаест израиљских племена, иако Стари Завет не доноси посебне границе племена Симеон. Попис градова енклава који су жребом додељени Симеоновом племену по повратку из Египта, садржан је у Kњизи Исуса Навина, глава 19, стихови 1-9: Други жреб пао је на Симеона, на племе Симеонових синова по њиховим породицама. Њихово наследство било је унутар наследства Јудиних синова. Њима су у наслед ство припали Вирсавеја са Савом, Молада, Асар-Суал, Вала, Асем, Елтолад, Ветул, Орма, Сиклаг, Вет-Маркавот, Асар-Суса, Вет-Леваот и Саруен; тринаест градова с њиховим околним местима. Ајин, Римон, Етер и Асан; четири града с њиховим околним местима и сва места око тих градова све до Валат-Вира, то јест јужног Рамата. То је било наследство племена Симео нових синова по њиховим породицама. Симеонови синови добили су у наследство део подручја од Јудиних синова, јер је део који су они добили био превелик за њих. Зато су Симеонови синови добили посед унутар њиховог наследства. Вероватно наведени „жреб“представља много каснију административну ситуацију унутар Kраљевства Јудеје након распада првобитне јединствене израелске територије на северно Краљевство Израиљ и јужно Краљевство Јудеја. У овом потоњем краљевству налазила су се подручја племена Јуда и Венијамин, према старозаветним тврђењима. Остало је нејасно где се дедоше припадници племена Симеон иако првобитно територијално беху дубоко унутар јужног краљевства, те зашто се убројаше у десет изгубљених племена. Име Симеон се кроз Нови Завет ређе појављује, али промоцију доживљава име Симон. Неколико новозаветних личности беху носиоци имена које се претежно преводило као Симон. Међу њима најзначајнија беху два апостола – Свети апостол Петар који се пре апостолства звао Симон и свети апостол Симон Кананет. У Новом Завету се помињу још побожни старац Симеон Богопримац и Симон Врач.

Како се са ширењем хришћанства и светих списа шири и употреба властитих имена садржаних у Библији, многобројна властита имена садржана у Библији (најпре у Старом, а потом и у Новом Завету) доживљавају мутације и истовремено бивају прихватана у разним народима са новонасталим модификованим (прилагођеним) обликом. При одабиру имена за новорођено дете родитељи најчешће нису бивали довољно учени да разазнају етничко порекло одређеног имена или их ово није занимало, те су имена бирана по пукој жељи дететових родитеља, рођака или кума, по звучности и слуху, по тренутној или локалној популарности одређеног имена, по прецима, по знаменитим личностима или по каквом другом критеријуму. Овако су имена бирана од када је света и века.

Осим библијских личности, многобројне историјске личности су бивале носиоци имена Симеон и Симон или су им у новијој историји презимена била извођена из ових имена. Неке од тих личности пописане су у табели 1.

Табела 1. Знамените историјске личности чије су именске одреднице Симеон или Симон

Именска одредницаВременско раздобље животаИсторијски значај
Пребодобни Симеон Столпник Стариоко 389 – 459.хришћански светац, малоазијски монах и аскета који је обитавао и проповедао са стуба
Симеон Столпник Млађи521 – 592.хришћански светац, постио и молио се на стубу, рођен у Антиохији, живео у Сирији
Пребодобни Симеон Нови Богословоко 949 – 1022.хришћански светац, византијски монах и мистички писац из Мале Азије
Симеон I или Симеон Велики864/5 – 927.бугарски кнез и цар од 893. до 927. године, највећи бугарски владар
Преподобни Симеон Мироточивиоко 1113 – 1199.монашко име великог жупана Стефана Немање, родоначелника владарске династије Немањић
Преподобни Симон Монахоко 1166 – 1227.монашко има првог српског краља Стефана Првовенчаног, сина Стефана Немање
Симеон Урош Немањић1326 – 1371.цар Ромеја и Срба и целе Албаније од 1359. до 1370. године
Шимон из Кезе

(мађ. Kézai Simon)

13. векдворски свештеник, библиотекар и најпознатији мађарски хроничар
Симон Боливар1783 – 1830.јужноамерички херој и вођа борби за независност у неколико тамошњих земаља
Симон Дубнов

(рус. Семён Ду́бнов)

1860 – 1941.јеврејско-руски историчар, писац и активиста писао на јидишу, руском и хебрејском
Симон Визентал1908 – 2005.оснивач меморијалног центра о Холокаусту и трагач за нацистичким ратним злочинцима
Херберт Сајмон

(енг. Herbert Simon)

1916 – 2001.амерички научник и добитник Нобелове награде за економију 1978. године
Шимон Перес1923 – 2016.девети председник Израела, добитник Нобелове награде за мир 1994.

 

Само код Срба древно хебрејско име осим у облицима Симеон и Симон, данас се често јавља и у облику Симеун, пре свега као основа презимена. Упорност Вука Стефановића Kараџића довела је до тога да се 1847. ипак штампа његов превод Новог завета. Године 1868. је Вуков правопис званично прихваћен и уведен у школски систем, те је у Београду истовремено освануло цело Свето писмо на ћириличном, а исте године, у Пешти, и на латиничном писму. Иако је старе списе преводио са немачког, а не са оригиналног старогрчког и мада је имао низ грешака и пропуста, тај превод до данашњих дана остао је најпознатији превод Библије који Срби имају. Библијско име Симеон у Вуковом преводу [1] је попримило управо облик Симеун и може се додатно рећи да је ово народни облик. Ипак, званично први преведени Нови Завет на „сербски“ језик и објављен у Петрограду 1824. године беше дело Атанасија Стојковића, физичара, првог србског романописца и једног од највећих противника Вука Караџића. У овом преводу егзистира облик Симеон.

Дакле, у Србији постоји три варијанте (облика, превода) древног хебрејског и библијског имена: Симеон, Симон и Симеун, из којих се изводе три различита презимена: Симеоновић, Симоновић и Симеуновић. Такође, у народу постоје још два честа скраћена облика имена Симеон: Сима или Симо, из којих се изводе презимена: врло често Симић, потом и Симовић.

Посматрајући суседне земље, и оне с којима Србија беше кроз историју у заједници или под њиховим утицајем, за Хрватску је карактеристичан облик имена Шимун, за Румунију Симон и Симијон, за Бугарску Симеон, за историјску област Стару Србију, Северну Македонију и Грчку обе варијанте, дакле Симон и Симеон, за Италију Симоне, за немачко говорно подручје Симон, за Чешку Шимон. У табели 2 приказана је широка лепеза карактеристичних и најзаступљенијих облика имена Симеон/Симон у различитим језицима широм света. Из ових имена се изводе и одговарајућа презимена.

Табела 2. Изворно хебрејско име שמעון (Šimʻōn, Shimeon, Shimon) на различитим језицима [2]

ЈезикОблик имена
азербејџанскиŞımon
албанскиSimon, Simeon
арамејскиŠimʻōn (Shim’on)
арапскиسِمْعَان (Simʻān), شَمْعُون (Šamʻūn)
белорускиСымон (Symon), Сямён (Sjamyon)
бугарскиСимеон (Simeon)
грчкиΣίμων (Símon), Συμεών (Simeón), Συμεώνος (Simenónos)
данскиSimon
енглескиSimon
јерменскиსჳმეონ (Swimeon), სჳმონ (Swimon), სიმონ (Simon)
латинскиSimeonus, Simonis, Symeon
мађарскиSemjén, Simon
македонскиСимон (Simon), Симеон (Simeon)
монголскиСимон (Simon)
немачкиSimon
норвешкиSimon, Simen
пољскиSzymon
португалскиSimão
румунскиSimon, Simion
рускиСимон (Simon), Семён (Semyon), Саймон (Saymon)
сиријскиShemod, Shimeon
словачкиSimon, Šimon
словенскиSimon
турскиŞımon
украјинскиСемен (Semen), Симон (Symon), Саймон (Saymon)
францускиSimon
холандскиSimon, Simeon, Siem
хрватскиŠimun
чешкиŠimon
шпанскиSimón, Jimeno

 

У средњевековној Србији у 14. веку међу именима цркава, па због тога и међу људима, била су веома заступљена имена апостола. Од дванаесторице месијиних апостола у Дечанској христовуљи заступљено је пет имена: Андреја, Матеј, Петар, Симон и Филип. Име Симон се јавља у облику Семијун што је свакако утицај јужне Далмације, док се у северној Далмацији јавља облик Шимун. Фреквентност појављивања овог имена у Дечанској христовуљи је невелика – свега по два пута у другој и трећој верзији списа.

Jош један вредан документ из средњег века пружа нам могућност ономастичке анализе и то у територијалној области Бранковића. То је турски дефтер тј. пописна књига пореских обвезника из ове области чији је званични назив био Дефтер за Вукову област. У овом спису се с невеликом учесталошћу појављују имена Симан, Симеун и Симјан.

Писани трагови о Сим(е)оновићима у Војводини

Име Симеон фигурисало је на подручју Бачке с почетка 16. века о чему постоје подаци из угарског именског фонда бачких кметова на основу десетинског пописа из 1522. године [3]. Попис се односи на територију Бачке, Бодрошке и Чонградске жупаније. Из пописа 2024 мушкарца и 54 жена евидентирано је 82 различита крсна мушка имена (у просеку 24,7 становника по имену) међу којима има много оних имена која се обилато користе у србском етничком корпусу, али и оних која су другог етничког порекла и употребе. Најчешћа крсна мушка имена према попису која би могла сигнализирати извеснију србску етничку припадност су: Јован (143 пута се појављује име у попису), Михајло (124), Петар (112), Георгије (103), Стефан (97), Григорије (85), Павле (84), Андреја (79), Никола (59), Матија (40), Лука (33), Дионисије (13) и Симеон (8).

Појављивање презимена Симеоновић и Симоновић могуће је посредством пописаних и документованих сачуваних старих српских записа и натписа прикупљених у фототипским издањима новијег датума или помоћу архивских докумената која се односе пре свега на свештенство. Следи поменик знаних личности које су носиле презиме Симеоновић или Симоновић и о којима је остао писани траг у неком од горепоменутих групација извора.

Симеоновићи – Симоновићи забележени у Бачкој:

  1. Иван Симоновић, војник у првој коњичкој чети у Сомбору 1720. године [4], [5]. Према истраживањима професора Константина Костића празавичај Шимуновића – Симоновића из Сомбора су Лика, Книн, Сињ, западна Херцеговина, Босна, али је у Сомбору потврђен један рођени Симоновић 1915. године забележен у православној књизи рођених [5].
  2. Филип и Барат Симоновић, Бођан, 1720. године [4].
  3. Јован и Марко Симоновић, Вајска, 1720. године [4].
  4. Ђурађ Симоновић, Бођан, 1725/6. године [4].
  5. Марко и Иван Симоновић, Вајска, 1725/6. године [4].
  6. Марјан Симуновић, Бођан, 1740. године [4].
  7. Павле и Марко Симуновић, Вајска, 1743. године [4].
  8. Павле Симоновић, Вајска, 1772. године [6].
  9. Мата Симоновић, Бођан, 1772. године [7], [8].
  10. Мaксим Симоновић, Гавра и Иван Симуновић, Бођан, 1803. године [9].
  11. Симуновићи у Сомбору, појављују се по матичним књигама рођених католичке верске заједнице у периоду 1750 – 1787 [5].
  12. Симићи у Сомбору, појављују се по матичним књигама рођених православне верске заједнице у периоду 1743 – 1937[5].

Симеоновићи – Симоновићи забележени у Срему:

  1. Софроније Симоновић, протођакон, запис из манастира Крушедол, 1730. године [10], запис бр.283
  2. Јован Симеоновић, Моровић, СПЦ, запис од 13. децембра 1751. године [10], бр. 816
  3. Јован Симеоновић, јереј, Моровић, СПЦ,Осмогласник, око 1755. године [11], бр. 8487
  4. Јован Симеоновић, магистар, Путинци, Пролог за март, април и мај, запис из 1760. године [10], бр. 1117
  5. Стефан и Јован Симеоновић, попови, Черевић, 1757. године [12].
  6. Јована Симеоновић (35 година), поп; Трифун (19 година), брат попов; Сава (14 година), брат попов; сви из Черевића, 1760. године [13]
  7. Јован Симоновић, поп (рукоположен 1747. године), Черевић, 1761. године [14]
  8. Јован Симеоновић, поп, Черевић, 1770. године [15)
  9. Jован Симеоновић, поп (рукоположен 1.11.1747. године), Черевић, попис свештеника сремске вармеђе (нештински протопрезвитеријат – протопопијат) из 1773. годене [16].
  10. Гаврило Симеонов(ић), поп (рукоположен 14.1.1766. године), Беркасово, попис свештеника вармеђе сремске (шиђански протопрезвитеријат) из 1773. године [16].
  11. Јован Симеоновић, поп (рукоположен 5.3.1764. године), попис свештеника привилеговане војне општине Сремски Карловци из 1773. године [16].
  12. Марко Симеоновић, свештеник (рукоположен 18.6.1764. године), Каменица, попис свештенства сремског вармеђа (карловачког протопрезвитеријата) из 1773. године [16].
  13. Григорије Симоновић, јеромонах, манастир Кувеждин, Православно исповедање вере, 1783. година [10], бр 2122
  14. Стева Симоновић, кројач, Ириг, СПЦ, запис на Псалтиру, 1885. година [17], бр. 6614
  15. Матеј Симоновић, учитељ, Сусек, СПЦ, Пролог за септембар, октобар, новембар, 1788. године [18], бр.2476
  16. Матеј Симеоновић, парох у Сремској Каменици, Пролог за децембар, јануар, фебруар, запис из 1798. године [18], бр. 3047
  17. Симеоновић, Ириг, СПЦ, запис из Пролога за јуни, јули и август, 1807. године [18], бр. 3461
  18. Јестратије Симоновић, унук Никола, Ириг, СПЦ, натпис на споменику, 1814. година [18], бр. 3724
  19. Радивој Симоновић (1858 – 1950), доктор и фотограф, рођен у Лединцима; брат близанац Светислав Симоновић био је лекар краља Николе на Цетињу.
  20. Симеоновићи у Шиду, без података о тачним годинама појављивања у црквеним матрикулама [19].

Симеоновићи – Симоновићи забележени у Банату:

  1. Софроније Симоновић, егзарх Арада, запис у стихологију манастира Гргетега из маја 1739. године [20], бр.7774
  2. Гаврило Симеоновић, свештеник, Сиге (касније Перлез), у попису порекла свештеника бечкеречког протопрезвитеријата темишварске епархије Српске православне цркве из 1767. године убележеног порекла из Плашког у Лици [21] иако Јован Ердељановић касније сврстава Гаврила Симеоновића у родове чије порекло није утврђено [22];
  3. Тома Симоновић, поп, Округлица (влашко село јужно од Беле Цркве које је 1777. спојено са селом Соколовац), 1768. година [23].
  4. Тома Симеонов(ић), поп (рукоположен 9.2.1755. године), Луговет (Лангенфелд, село јужно од Беле Цркве у општини Соколовац), попис свештенства из 1773. године [16].
  5. Константин Симеонов(ић), поп (рукоположен 5.3.1752. године), Јам (село између Беле Цркве на југу и Вршца на северу), попис свештенства из 1773. године [16]; у истом селу други свештеник је Симеон Урошев (рукоположен 16.2.1733. године) и можда отац претходне двојице наведених свештеника.
  6. Јован Симеоновић, поп (рукоположен 17.9.1760. године), Идвор, попис свештенства из 1773. године [16]; водио прве идворске матрикуле у периоду 1779 -1804; насељен у Идвору вероватно и знатно пре.
  7. Деметриус (Димитрије) Симоновић, свештеник, Шиштаровац (влашко село источно од Арада), попис свештеника темишварске епархије (липовски протопрезвитеријат) из 1773. године [16].
  8. Петар Симоновић, Бела Црква, СПЦ, натпис из скупине надгробних споменика, 1783. година [10], бр. 2117
  9. Христифор Симеоновић, свештеник, Ечка, СПЦ, натпис на иконостасу из 1786. године [18], бр. 2335
  10. Јован Симеоновић, господар, Сакуле, СПЦ, запис од 15. септембра 1789. године [18], бр. 2525
  11. Христофер Симеоновић, Ечка, СПЦ, натпис из 1809. године на надгробном споменику с јужне стране олтара [18], бр. 3521
  12. Јоан Симеоновић, јереј, парохијски свештеник у Бечкереку у периоду 1799 – 1836. године, забележен на спомен плочи на Успенској цркви [24]
  13. Евгеније Симеоновић (1815 – 1880), епископ тимочки рођен у Белој Цркви.
  14. Теодор Симеоновић, заставник, стар 25 година, додељеног чина 22.1.1785. године, говори немачки и илирски језик, 1787. година [25].

У сачуваним и овде наведеним старим српским записима, натписима и из литерарних навода се уочава да су Сим(е)оновићи остављали своје трагове почев од 18. века у Бачкој (Сомбор, Вајска и Бођани), на обронцима Фрушке Горе (Черевић, Сремска Каменица, Сремски Карловци, Ириг, Футог, Сусек), у доњем Срему (Путинци, Моровић, Лаћарак, Шид), те широм Баната (од Беле Цркве с околином преко Сакула, Перлеза, Ечке и Бечкерека до Арада са околином).

Ономастику Срба и Хрвата у Румунији је проучавао Миле Томић [26] [27]. У прегледној грађи за име Симеон наводе се варијације за мушко име: Сима (Арад, Белобрешка, Ченеј, Дента, Иванда, Лесковица, Надлак, Радимна, Саравола, Велик Сенпетар, Свиница, Темишвар – Махала), Симка (Свиница), Симијон (Клокотић), Симун (Кеча – Хрвати), Синка (Иванда, Сока), Шима (Карашево); као презиме: Сима (Карашево, Нермет), Симичин (Велики Семиклош), Симић (Белобрешка, Краљевац, Стара Молдава, Старчево), Симионеску (Ченеј), Симионов (Кетфељ, Мали Бечкерек), Симоновић (Белобрешка, Чаково, Саравола), Симовић (Ланговет), Симул (Јабалче), Симулов (Арадгај, Кетфељ), Шимић (Кетфељ, Рекаш – Срби).

Битно је напоменути да је јасно уочива варијација презимена у свим горепоменутим записима, а презимена су пренета онако како су записана у оригиналном извору. Сродство између појединих наведених личности јесте могуће али не и јасно доказиво. Пописана имена могу бити знакови крај генеолошког пута и могу бити евентуално накнадно растумачени или ће при преклапању са неким другим знаковима различите методолошке трасе, више и мање сугестивно расветлити поједине спорне или непознате аспекте порекла. Свакако, уочена географска распрострањеност презимена донекле сугерише правце кретање, прапостојбине или успутне станице Симеоновића при сеобама. Срем и Бачка беху главна уточишта Србима јужно од Саве и Дунава, нарочито при сеобама крајем 17. и у првој половини 18. века. Бачка пре свих области у Војводини беше прибежиште многим насељеницима из западних србских прапостојбина, пре свега из Лике, Далмације, потом Кордуна и Баније или из Босанске Крајине, али су се сви они насељавали и у Срем или Банат; данашњи румунски део Баната односно Поморишје са околином градова Арад и Темишвар беше србска обећана земља од времена цара Јована Ненада у 16. веку до 18. века. Сви ови крајеви могаше бити успутне станице или одскочне даске за Симеоновиће при насељавању у места где их данас затичемо.

Мутација презимена и различити облици

Према мишљењу др Жарка Б. Вељковића [28], класичног филолога, етимолога-ономастичара и генеалога, при формирању презимена „Симеоновић“ и „Симоновић“, реч је о два модела:

  1. Уписано црквено име, а особа носи народно (уписано Симеон, а особа се одазива на Симон),
  2. Уписано црквено име, и особа носи то име, а тепају му народским (уписано Симеон и особа се одазива на Симеон, а тепају му Сима).

При мутацији презимена од „Симеоновић“ до „Симоновић“ такође се јављају два модела:

  1. Облик Симеон је грчки књижевни, облик Симеун је грчки народски (грчко дуго „о“ постало је дуго „у“). При ширењу ареала простирања имена од Грчке ка србским земљама, Симеон је дало Симон посредством контракције вокала „ео“ у дуго „o“ или се једноставно задржао облик Симеун.
  2. Могућ је и овај развој: Симеон постаје Симион, јер у грчком народном језику „е“ пред вокалом постаје „и“; потом је настао облик Симјон јер „и“ пред вокалом постаје „ј“. Даље, код Срба Симјон даје Сим´он с меким „м“, па на послетку данас познати облик Симон (тамо где је „мј“ давало“м“, а не „мљ“).

Вероватно су паралелно текла оба развоја.

Према мишљењу др Јелене Илић Мандић [29], специјалисте за историју Срба (16-18 век), Срба у Хабсбуршкој монархији у 18. веку и за Војну крајину, мутација презимена и губитак слова „е“ није ништа необично. Наиме, пописивачи су бележили како би чули, а кроз 19. век је проблем било то што писање није било стандардизовано. На пример, „Симоновић“ је од „Симон“, а варијанте презимена од „Симеона“ или  „Симе“, могле су да буду забележене код комшије или у суседном селу или у истој кући у наредном попису.

Према објашњењу из домена фонетике др Јелене Ракић, филолога англисте, веза облика Симеоновић и Симоновић може бити асимилација вокала медијалне секвенце „ео“. Први облик се једначио према другом односно дошло је до поједностављивања по принципу „језичке економије“, јер језик и писање теже ка томе да се поједноставе. Постоји још само пар сличних примера у српском језику (Теодоровић-Тодоровић, Теодосић-Тодосић).

Колебање самогласника „о“ и „у“ везано за облике Симеоновић и Симеуновић последица је сличности у изговору јер се ради о тзв. заобљеним вокалима који се изговарају заобљеним уснама. Ови гласови су уједно задњег реда по положају језика у хоризонтали.

Све мутације записа и изговора презимена могу се, дакле,  приписати недовољној писмености или непажњи при бележењу и преписивању имена и презимена. Неке промене бивале су узроковане политичко-историјско-економским разлозима. Никако се не искључује могућност настајања ових презимена независно једних од других, и то од својих различитих патронимних основа према фонетским мерилима или на бази одговарајућих хипокористика, али је сасвим сигурно да при генеолошким истраживањима треба проширити анализе минимално на породице свих сличних презимена које славе исту славу. На тај начин се премошћује евентуална мутација презимена настала током времена и не губе се удаљене сродничке гране породичног стабла.

Анализа савремених презимена Симеоновић, Симоновић, Симеуновић у Србији

Године 2020. у Србији су биле најраспрострањеније 3 варијанте коренски истог и фонетски сличног презимена: Симеоновић, Симоновић и Симеуновић. Презимена која су у мањој или већој мери што фонетском што етимолошком линијом слична овим презименима су: Симионовић, Симијоновић, Симуновић, Шимуновић, Симић, Симовић, Симанић, Симчић итд.

У овом чланку су савременим ономастичким истраживањем обухваћени власници телефонских прикључака регистрованих од стране „ПТТ Србије“ који су носиоци презимена Симоновић, Симеуновић и Симеоновић.

Симоновића је укупно 1450, Симеуновића 844 и Симеоновића 114. Сви власници су претражени и пописани помоћу елетронског телефонског именика Србије [30] дана 7.4.2020. године, те потом разврстани према презименима и окрузима (табела 3). На овај начин добијени узорак репрезентативан је за целу популацију грађана Србије који су носиоци нека од ова три презимена.

Свеобухватном анализом ареала распростирања презимена Симоновић, Симеуновић и Симеоновић широм Србије, уочава се јасна и изражена диференцијација по територији Србије. Наиме, варијанта Симеуновић доминира у западном делу Србије, варијанта Симоновић апсолутно доминира на југу Србије територијално се протежући моравским долинама ка Београду и нешто мање изражено ка истоку Србије, док се варијанта Симеоновић доминантно јавља само у браничевском округу и даље благо на истоку Србије у претежно влашким срединама (слике 1 -4).

Појединачно анализирано, патронимска варијанта Симеоновић се доминантно јавља у области косовско-ресавских дијалектних подгрупа браничевске и смедеревско-вршачке; варијанта Симоновић је карактеристична пре свега за призренско-тимочко наречје које је прелазна варијнта између српског, македонског и бугарског говорног подручја, те потом за копаоничко-жупски субдијалект косовско-ресавског; варијанта Симеуновић најчешће се јавља у области источно-херцеговачког и шумадијског, колубарског, мачванско-поцерског и сремског субдијалекта шумадијско-војвођанског.

Табела 3: Бројност Симеуновића, Симоновића и Симеоновића по окрузима у Републици Србији на основу пријављених телефонских прикључака дана 7.4.2020.

 

ОКРУГСИМЕУНОВИЋСИМОНОВИЋСИМЕОНОВИЋсва 3 облика презимена
Σ%Σ%Σ%Σ%
Београд20023.7020013.7997.8940916.99
Борски округ10.12805.521311.40943.90
Браничевски округ20.24342.345951.75953.95
Зајечарски округ30.36775.311311.40933.86
Западнобачки округ60.71151.0310.88220.91
Златиборски округ10312.2070.4800.001104.57
Јабланички округ00.00805.5200.00803.32
Јужнобанатски округ172.01594.0732.63793.28
Јужнобачки округ576.75281.9343.51893.70
Колубарски округ708.2950.3400.00753.11
Мачвански округ10312.2030.2110.881074.44
Моравички округ11113.15191.3100.001305.40
Нишaвски округ20.2415210.4821.751566.48
Пиротски округ00.00503.4500.00502.08
Подунавски округ40.47443.0321.75502.08
Поморавски округ91.07966.6276.141124.65
Пчињски округ00.001248.5500.001245.15
Расински округ30.3617712.2100.001807.48
Рашки округ526.16422.9000.00943.90
Севернобанатски округ20.2410.0700.0030.12
Севернобачки округ60.7110.0700.0070.29
Средњебанатски округ50.5970.4800.00120.50
Сремски округ536.28161.1000.00692.87
Toплички округ10.12704.8300.00712.95
Шумадијски округ344.03634.3400.00974.03
УКУПНО844100%1450100%114100%2408

 

Слика 1: Бројност власника телефонских прикључака у Србији по окрузима

презимена Симеуновић (укупно 884), Симоновић (укупно 1450) и Симеоновић (укупно 114), стање на дан 7.4.2020.

 

 

 

 

 

 

Слика 2: Процентуално учешће власника телефонских прикључака у Србији по окрузима

презимена Симеуновић (укупно 844), Симоновић (укупно 1450) и Симеоновић (укупно 114), стање на дан 7.4.2020.

 

Слика 3: Ареал распростирања презимена Симеуновић, Симоновић и Симеоновић на територији Републике Србије

 

Резимирајући, триплет презимена Симеоновић – Симоновић – Симеуновић садржи три облика практично једне исте основе. Симеоновић је вероватно изворни односно најстарији облик бар по праћењу етимолошког корена, док је облик Симоновић у Србији најбројнији и територијално најраспрострањенији. Последњенаведени редослед презимена у триплету подржава правац распростирања ових презимена на територији Србије у смеру исток – запад.

Литература:

1. Ђура Даничић, Вук Стефановић Караџић: Библија или Свето писмо старог и Новог Завета. Глас мира. ISBN: 978-86-87489-00-4.
2. https://en.wikipedia.org/wiki/Simon_(given_name).
3. Zoltan, Gyore: Именски фонд бачког кметовског становништа 1522. године. Филозофски факултет Универзитета у Новом Саду, 2014.
4. Сечански, Живан: Пописи становништва Бачке током осамнаестог века. САНУ – Етнографски институт, Београд, 1952.
5. Бељански, Миленко: Сомборске породице. Београд, 1969.
6. ИАС Ф8, инв. бр. 797 – 1772.
7. ИАС Ф8, инв. бр. 295/15 – 1772.
8. ИАС Ф8, инв. бр. 295/18 – 1772.
9. ИАС Ф8, инв. бр. 297/18 – 1803.
10. Момировић, Петар: Стари српски натписи и записи из Војводине, књига I. Матица српска, Нови Сад, 1993.
11. Момировић, Петар: Стари српски записи и натписи из Војводине, књига V. Матица српска, Нови Сад 2001.
12. АСАНУК, МП „Б“, 1757 – 57.
13. АСАНУК, МП „Б“, 1760 – 158.
14. АСАНУК, МП „Б“, 1761 – 205.
15. АСАНУК, МП „Б“, 1770 – 349.
16. АСАНУК, МП „Б“, 1773 – 375.
17. Момировић, Петар: Стари српски записи и натписи из Војводине, књига IV. Матица српска, Нови Сад 2000.
18. Момировић, Петар: Стари српски записи и натписи из Војводине, књига II. Матица српска, Нови Сад, 1995.
19. Сремац, Радован: Православно становништво Шида до 1900.године. Шид, 2015.
20. Стојановић, Љубомир: Стари српски записи и натписи, књига V. Српска академија наука и уметности, Народна библиотека Србије, Матица српска, фототипско издање. Београд, 1987.
21. АСАНУК, МП „Б“, 1767 – 45.
22. Јован Ердељановић: Срби у Банату. II издање. Прометеј, Нови Сад, 1992. ISBN 86-363-0230-7.
23. Пецињачки, Срета: Подаци о свештенству и становништву граничарских насеља Баната у 1768. години. Матица српска, Одељење за друштвене науке, Зборник за историју 21, Нови Сад, 1980.
24. Субић, Петар: Спомен-плоче у граду Зрењанину. Арт-Пројект, Зрењанин, 2013. ISBN 978-86-6247011-9.
25. KA, HKR, Akten 1787, Kt 1543, 1787 – 23 – 6, folio 183–190.
26. Томић, Миле: Ономатолошки прилози V: Антропонимија Срба и Хрвата у Румунији, део 1. Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Одбор за ономастику, уредник Павле Ивић. Београд, 1984.
27. Томић, Миле: Ономатолошки прилози VI: Антропонимија Срба и Хрвата у Румунији, део 2. Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Одбор за ономастику, уредник Павле Ивић. Београд, 1985.
28. Вељковић, Жарко Б: електронска преписка с Војиславом Симоновићем, 2020..
29. Илић, Јелена:. електронска преписка с Војиславом Симоновићем, 2015.
30. http://www.11811.rs/BeleStrane/Index.

Претходни чланак:

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.