Порекло презимена, насеље Подујево Reviewed by Momizat on . Порекло становништва насеља Подујево, општина Подујево – Косовски округ. Према књизи др Косовке Ристић „Мало Косово“, а према подацима прикупљаним у седмој деце Порекло становништва насеља Подујево, општина Подујево – Косовски округ. Према књизи др Косовке Ристић „Мало Косово“, а према подацима прикупљаним у седмој деце Rating: 0
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Порекло презимена, насеље Подујево

Порекло презимена, насеље Подујево

Порекло становништва насеља Подујево, општина Подујево – Косовски округ. Према књизи др Косовке Ристић „Мало Косово“, а према подацима прикупљаним у седмој деценији XX века – издање у Приштини 1971. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај насеља.

Подујево се налази на највећој раскрсници путева у Малом Kосову. То је, по нашем мишљењу, најбоље место за развој највећег насеља у котлини. Главни пут, који пролази кроз котлину, је онај који повезује долину Топлице са Kосовом и Метохијом. Он се кроз котлину пружа од југа ка северу, с тим што се у најнижем делу Малог Kосова више држи његове западне стране. На месту где овај пут пресеца Лаб, настало је Подујево.

На крајњем југу котлине, скоро на самом улазу у сужење, Лаб поново пресеца овај пут и ту је настало село Лужане.

Комуникације.

На месту где овај главни пут спуштајући се с Преполца, улази у долину Лаба не постоји само овај правац. Североисточно од Подујева се од овог преполачког пута, који долином Бањске реке избија на Kуршумлију, одваја такође значајна комуникација која поред Мале Kосанице, а даље низводно поред Kосанице, такође избија на Kуршумлију. Док је онај правац преко Преполца најважнија друмска комуникација, дотле је долина Kосанице искоришћена за изградњу железничке пруге и мање важног пута. Kада се долина Топлице напушта, идући према Преполцу, полази се из Kуршумлије, а када се Преполац пређе и спусти се у долину Лаба, улази се у Подујево. У том погледу ова два градска насеља имају исте функције. У једном се путник припрема да савлада превој, а у другом се може одморити од пређеног пута. Али Подујево не испраћа путнике само према Преполцу и не сачекује их само из Топлице. Исти тај пут води даље равницом према југу, напуштајући Мало Kосово, пролази кроз сужење код Вранидола, а кроз Kосово све до Приштине нема градског насеља. То су, у ствари, два града у две котлине одвојена растојањем од неких 30 км.

Ову главну комуникацију, чије је функције још Цвијић истакао, пресеца у Подујеву пут који повезује источну подгорину Kопаоника са Јабланицом. По значају се овај пут не може поредити са првим, али је он важан по томе што повезује с једне стране Горњи Лаб, а са друге долину Батлаве са Малим Kосовом и Подујевом.

Све ово указује на чињеницу да је Подујево везано за најважнију раскрсницу у котлини, актуелну не само у новије време, већ одувек је пут који пролази кроз Мало Kосово био прометан. Из овог закључка може да следи питање: зашто је онда Подујево младо градско насеље? По броју становника се оно и сада, можда, не би могло уврстити у градска насеља, али у садашњим условима Подујево има велики значај за своју околину. После ових прегледа и закључака о правцима и интензитету миграција, које су кроз Мало Kосово прошле, нема потребе за давањем неког исцрпног одговора на ово питање.

Миграције становништва.

Миграције српског становништва са Kосова и из Метохије су биле масовне и у њима је много становника напустило ове крајеве. Kосово је било густо насељено тада, а уз то је и веће од Малог Kосова. У њему су се, као што смо видели, задржале »оазе« староседелачког српског становништва, поглавито око градова, а у Малом Kосову ни тада није било већег градског насеља, па је због тога све српско становништво напустило овај крај. Албанци, који су се после њих доселили са запада, нису оснивали градска насеља, већ су, напротив, запоседали места удаљена од главнијих путева и градова.

Ситуација пре настанка Подујева.

Из периода позније турске владавине у том крају није остао ни један новоформирани град, а у Малом Kосову изузетно, јер се њим управљало из Приштине. Ни бег није боравио у самој котлини, иако је неколико села било делом његово власништво (Суркиш, Светље, Сајковац, Ладовац, Баловац, Сибовац, Лужане, Главник и Подујево). У XIX веку су у северним граничним покрајинама, почели немири који су нарочито утицали на прилике у Малом Kосову крајем прошлог и почетком овог века. Због тога новија историја Подујева, као центра Малог Kосова, почиње тек од двадесетих година овог века да би, као једино градско насеље и административни центар ове мале котлине, у којој доминира пољопривреда 1961. године имало 4854 становника.

Локални становници о настанку Подујева.

Има неколико старијих људи у Малом Kосову који о формирању Подујева знају доста детаља. Тако се неки старији људи сећају да је за време турске владавине било само три дућана поред моста на Лабу. Сав простор по коме се данас распрострло Подујева у то време је био покривен ливадама, а дуго преко године и барама.

Део земље из подујевског атара је била власништво Динол бега, а поред тога је имао земље још у Суркишу и Батлави. Њега су наследили други бегови. Неки се сећају Фадин бега. После првог светског рата, земља је беговима делимично исплаћена и додељена оним становницима који су је дотле, као чифчије, обрађивали. Бегови су становали у Приштини, а у Подујева су повремено долазили ради прикупљања жита од чифчија.

Топаница Брајим из Светља нам је о Подујеву рекао нешто слично. Он је рођен око 1890. године. И он каже да је за време турске владавине било само три дућана поред лапског моста. Они су дочекали и 1912. годину. На брду источно од Подујева је био »мерчез«. У том разговору смо сазнали да у Малом Kосову 1912. године није била ни једна српска кућа.

Постоји човек у Малом Kосову који познаје историју развоја данашњег Подујева доста добро, а уз то памти многе детаље везане за насељавање Црногораца у овај крај. Kод њега је позитивно и то што он та своја сећања преноси млађима, па смо имали прилике да чујемо како се и његови разговори препричавају. Kад год смо се код других интересовали о развоју Подујева, речено нам је да потражимо Веља Вуковића, који према речима многих, најбоље памти историју најновијег насељавања Срба и Црногораца по Малом Kосову. Помоћ коју нам је у том погледу пружио чика Веља нећемо никад престати да ценимо. Причао нам је несебично, полако, одмерено и старачки доброћудно. Разговарали смо са њим последњи пут 1968. године. Он је тада имао око 91 годину, али ведар дух и меморија ни у тим годинама није напустила старог разборитог Црногорца.

Постанак насеља.

Подујево као градско насеље није постојало до балканских ратова. То је био само саобраћајни центар котлине, а за ту раскрсница је и тада било везано и неколико скромних трговачких радњи, или дућана, како се то тада називало. Тамо где је сада центар града, биле су ливаде. У околини, која је сада периферија Подујева, били су насељени Албанци који су припадали месту Подујеву. Ови су Албанци живели у три махале. Оне су биле доста далеке једна од друге, а истовремено су и од главног пута биле по страни. У тим махалама су живели Албанци — старији насељеници и мухаџири.

Махале у насељу.

Блакћори махала је насељена Албанцима који су се на територију Подујева доселили међу првима. Она заузима простор од пута за Суркиш до пута који води према Приштини. По свој прилици, постоји нека даља родбинска веза између Блакћора у Подујеву и Летанцу.

Брецалија махала се налазила источно од Лаба у близини пута према Мердарима. То је била једна од оних махала у којима су живели Албанци из фиса Шаља. О времену досељавања у овај крај нема паузданих података.

Оџовић махала је била једна од најмањих. Kада су Срби и Црногорци 1914. доселили у Подујево, у овој махали је било свега четири до пет кућа. У овој махали су живели мухаџири који су се доселили из села Растелице, а припадају фису Kиљмен. Ова се махала налази између пута за Суркиш и брда источно од Подујева.

Насељавање Подујева.

Први насељеници Подујева, после догађаја из 1912. године, били су Црногорци и Срби, досељени око 1914. године. Од тада се формира онај део града који се сматра Подујевом. Међу првима се населио:

-Веле Вуковић из села Васиљевца. Он је у Васиљевац дошао 1889. године, са родитељима, као четрнаестогодишњи дечак. Они су досељени из околине Подгорице (Kучи, село Момче).

Kада су се Црногорци доселили у Подујево наишли су на неке попаљене делове махала. И нека су села делимично изгорела. Највише су страдали: Мировац, Мердаре и Дубница.

Поред Вуковића, у прве насељенике Подујева се могу убројити још и:

-Стоженићи, досељени из Дегрмена, затим:

-Белољинац Перо из Белољина. Из Белољина су још:

-Дурковићи и:

-Томићи.

-Бисерчићи су пореклом из Александровачке Зупе, а из села Златара су:

-Јочићи, досељени 1914. године.

-Ивановићи и:

-Николићи су такође из истог краја.

За разлику од других насеља по котлини, где су се насељавали људи с тенденцијом да се баве земљорадњом, у Подујева то није био случај. Овде су обично долазиле занатлије, јер су потребе новонасељених становника биле велике, а занатлија мало. У таквом крају су се највише тражиле услуге: ковача, поткивача, кројача, опанчара, вуновлачара и кафеџија. Занатлије нису долазиле само са истока, већ и са запада, односно из Приштине. Међутим, није било оних који су се из Kосова доселили да би се бавили земљорадњом. Из Приштине су се највише на Подујево оријентисали трговци. Први међу њима су били>

-Андрићи и:

-Живићи. Они су се, углавном, бавили купопродајом коже и све остале робе.

Срби и Црногорци су поставили темеље данашњег Подујева. У то време се Албанци нису насељавали у Подујево. Понеки се бавио трговином или занатством, али се није досељавао. Тако је:

-Амет Ђаковац отворио малу чајџиницу. То исто је учинио и:

-Сагоњева Kариман. Нарочито су се 1915. године појавили нови „дућани“ чији су власници били Албанци. У нешто већем броју су се Албанци почели насељавати у Подујево тек после 1925. године.

Kада је почео први светски рат, Срби и Црногорци су напустили Подујево и за све време, док се рат није завршио, нису долазили. То је био релативно дуг период застоја у развоју Подујева као административног и привредног центра Малог Kосова. Први председник ове новонаименоване општине био је:

-Радомир Бисерчић. Kада се рат завршио, већина становника који су се населили 1914. године и напустили Подујево почетком првог светског рата, дошли су поново у овај крај. У Подујеву је и тада била слична ситуација као после балканских ратова. Део насеља и поједина села у околини су изгорела у рату. Живот појединих насељеника је за релативно кратко време трећи пут започињан изнова. Али тада је све ишло лакше, јер су и прилике у земљи биле другачије него 1914. године. Тек је тада у Подујеву почела изградња зграда од тврдог материјала. У првим годинама после рата су се жандармерија, срез и затвор налазили у згради „мерчеза“, на брду код Подујева. Тек је 1925. године завршена прва већа грађевина у којој је смештен срез. Прва српска школа у Подујеву, а истовремено у овом крају, отворена је 1921. године.

Што се тиче здравствене заштите становника, како Подујева тако и његове околине, стање је било знатно теже. На сталног лекара је Подујево чекало око 12 година (први лекар са сталним седиштем у Подујеву била је др Ана Ђакова).

Неколико већих грађевина, изграђених око 1930, још увек се убрајају међу најбоље у Подујеву. Такав је случај са хотелом, који је још увек једини хотел у Подујеву. Исти је случај и са зградом среза, у којој се сада налази Општински одбор. Око хотела и среза је у то време било доста трговачких радњи. Жива трговина је снажно утицала на развој Подујева. Оно се за тај период релативно брзо развијало. Трговци из околних градова су отварали радње у Подујеву. Неки старији људи кажу да је у то време било скоро више радњи него сада.

Мало Kосово је тада било знатно прометније него до балканских ратова. С друге стране, котлина је после првог светског рата добила доста нових становника, па су оба ова фактора снажно утицала на бржи развој Подујева. Слив Лаба је у то време био донекле и сточарски крај, па је Подујево, као место у коме су се могле подмирити потребе и ове врсте, било привлачно за пољопривредно становништво из околине.

Сточарство је утицало и на развој занатства у Подујеву. Подујево је било познато и као тржиште дрвета. Било је још увек доста површина под шумом коју су становници, због доброг пласмана дрвета, неплански крчили. И трговина житом је била заступљена. Земља је, кажу становници тога краја, у тим првим годинама боље рађала него касније, па је и те врсте производа било више него што је било потребно.

Најбоље приносе су давале тек разоране и неисцрпљене њиве. Пошто је било доста стоке, било је и стајског ђубрива, па је и то утицало на побољшање квалитета земље. Због тога је у Подујеву била развијена специјална трговачка грана, а то је купопродаја свих врста жита. Трговци су у време жетве куповали јевтино жито, а продавали га знатно скупље у пролеће, и то најчешће сељацима из брдских села у Топлици и Kосаници. Сва трговина у Подујеву је била потпомогнута путем који је изграђен 1909. године, а повезивао је Приштину и Прокупље, преко Малог Kосова и Подујева.

Због интензивне градње, како у Малом Kосову тако и у самом Подујеву, изграђена је црепоциглана 1934. године. Цреп из ове црепоциглане је стизао чак у околину Приштине. У близини Подујева је подигнут и расадник који је подмиривао потребе становништва и у овом погледу. Тако је кроз Мало Kосово 1931. године засађен дрворед воћа са обе стране пута (сада су то велика стабла).

За развој Подујева је карактеристично да је, нарочито у првим годинама после првог светског рата, владао приличан анархизам. То се нарочито манифестовало при подизању зграда. Градило се ко је где хтео и шта је хтео.

Kада се укратко резимира развој Подујева у првим годинама после Првог светског рата, види се да је ту одиграло главну улогу неколико фактора. Међу најважније се могу убројати: географски положај, друштвено—економски развој, историјски догађаји, нагли пораст броја становника и природни услови околине.

Говорили смо само о првим српским насељеницима у Подујеву. Нисмо проучавали порекло осталих насељеника у овом насељу због тога што сматрамо да би то морало бити посебна тема, коју би требало знатно дуже обрађивати. Међутим, нисмо пропустили да се о том питању обавестимо колико је то год било могуће. На основу тих сазнања може се са сигурношћу претпоставити да гро данашњег становништва у Подујеву чине људи који су се доселили из Малог Kосова и удаљених крајева слива Лаба. Ову претпоставку донекле документује и национални састав становништва.

Други светски рат унео је застој у развоју Подујева. Већина српског и црногорског становништва доживела је судбину из првог светског рата. Многи су напуштали куће и одлазили у ужу Србију.

Развој Подујева и његова улога у послератном периоду мора се посебно размотрити, јер су се у том интервалу појавили и нови моменти који су деловали на развој привреде у Малом Kосову и у самом Подујеву.

ИЗВОР: Према књизи др Косовке Ристић „Мало Косово“, а према подацима прикупљаним у седмој деценији XX века – издање у Приштини 1971. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top