Порекло презимена, село Злот (Бор)

19. јануара 2020.

коментара: 0

Порекло становништва села Злот, општина Бор – Борски округ. Према књизи Маринка Станојевића „Црна Река“ у оквиру Зборника Тимочке крајине  – Издање Београд 1931. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Злот се налази у долини реке Злотске (Valja Zlotulz’), подједнако на њеној левој и десној страни. За време топљења снега река врло јако набуја, те онда наноси доста штете селу. Због тога се куће помичу у стрменитије крајеве села.

Воде.

С леве стране просецају село два потока: Ograšu Krljinčului и Ogašu Skorušului, а c десне Ogašu Srbuluz’ или Finteni Srbului, али од њих никакве опасности по село нема.

Злотска река — Val/’a Zlotulz’ – постаје, y главном, из два крака: Balta Vierdze и Valja Manastiri —Манастирске реке. Balta Vierdze извире више планине Малиника. Преко лета махом пресушује. Пре него се састане са манастирским реком, прима доста воде из Лазарове пећине – Gaura Lazara. Манастирска река извире из једне пећине на Бељевини, протиче поред Манастиришта, откуда добија своје име. Обе се ове реке састају на 10—15 минута изнад села. Вода је врло бистра, планинска, те у њој живе рибе: пастрмка (пвстр), леш (буцок), ређе кркуша.

Околина села је врло богата у изворима, од којих је најјаче врело Gaura Lazara, која се налази изнад села на пола сахата хода, а затим извор на Бељевини, из које извире Манастирска река. Оба су извора толико јаки да одмах покрећу 2-3 воденична камена. У селу пак нема извора, те се пије вода из бунара, па и речна вода.

Клима.

Злот је заклоњен планинским висовима и гредама, поглавито са источне и западне стране. На западу су му планине Малпник, Корњеш, Грапчина, Крш итд; на северо-истоку: Обљеш, Крљинац, Тилва Буђ, Тилза Скорушулуј, Тилва Њагра; Тилва Мика, Кобила итд. Отуда је село изложено поглавито северним и јужним ветровима. Најачи је и најхладнији ветар горњак (тако га и мештани зову). Источни ветар је врло хладан, те га сељаци зову vinto rio. Јужни ветар (зову га југ) није хладан и доноси кишу; зову га и vivorm’ca или viorm’ca (тајтаге viornica).

Место је планинско, те снег овде раније пада но у околини. Обично пада на 1 м. дебљине, а у планинама и више. Почиње падати око Петковице, па траје врло често до Ђурђева дне.

Земље и шуме, занимање становништва.

Злотски је атар (овде га зову опњр или ашор) врло велики. Највише се пружа ка западу (5—6 часова хода), најмање истоку и југу. Земљиште му је врло брдовито, планинско, те има врло мало земље за обделавање. Најбоља је земља испод села, у речној долини, у местима званим: Царина, Дубрава и према Сумраковцу, Ваља Злотулуј. То је лепа уска долина, на којој добро рађа кукуруз. Има нешто добре земље, особито ливадске, на Кобили. Особито су чувене ливаде у Бељевини, у Злаћу (Злаћа, Злаће, Zlaacche). Понајроднија је земља у Злаћу, где je и највећи број салаша злоћанских. Највише је земље за обраду у овим местима: Злаћу, Бељевини, Селишту, Манастиру, Стопањи, Крову Злоћењеску, Огаши Стопање, Смолници, Чукаро Пека, Тилва Њагри, Кобила, Ла Фаташуна Борањи итд.  Сади се обично кукуруз, а од стрмих жита пшеница, јечам, овас итд.

Пошто је земљиште брдовито н неродно, народ се бави поглавито сточарством, нарочито гајењем ситне стоке, оваца и коза. Да није сточарства, народ се у опште не би могао овде одржати. Продају се стока и сточни производи, нарочито вуна и козлина. За неговање ситне стоке има довољно испуста по целом атару. Сеоске утрине – сувата (мештани кажу сувата) има поглавито у овим местима: Ла Маржшш, Логар-у, Малинику, Кошал Mape, Тилва Мошули, Сшобору и Крша Маре.

Утрински се прирез плаћа од брава, у корист општинске касе. Цео је сеоски атар мање-више под шумом, особито западни и северни, планински крај. Сеоска је шума у овим местима: Корњету, Грапчина, Малинику, Кршу, Бељевини и Ваља лу Лазар. – У нижим местима расте поглавито граб, граница, цер, горун, а у вишим буква. На Малинику има и четинара (јеле и бора). Овде онде нађе се и руј(сконпине), али се слабо употребљава. Шума се употребљава поглавито за гориво, ређе за грађу. Шумом од границе и цера храни се зими стока (овце и козе). Шума се дене у лиснике, које овде зову фрундзар.

За прераду дрвета има резнице на води.

Ливаде су поглавито у планини у овим местима: Дубашици, Поању, Ваља Микул и Ваља Де Мижлок.

Салаши.

У Злоту има, ван села, салаша. Они су растурени по целом, пространом злотском атару. Поједине породице — племена, захватају или чине један салаш, у коме су куће најчешће разбијеног типа. Салаши су појединих породица по правилу, онде где оне имају највише земље, згодне за обрађивање земље или за сточарење. Најглавнији су злотски: Злаша или Злаче, испод Тилва Њагра, два часа далеко од села. Врло родно место: богате њиве и ливаде и велике шуме. Ту живе најбогатији злоћани, а ту су им и куће боље него у самом селу. Има преко педесет кућа. Зову их салашари или поетанци. Зато што живе у планини, зову се и планинци. Поглавито су тамо породица Борани или Варење.

Бељевина. Удаљена je од села два часа. Има око четрдесет салашара. Тамо живи породицн Жункавоњи.

Селиште или Салишћа. Удаљено од села, уз реку, један час. Има педесет кућа-салаша. То су поглавито Урсуљешће.

Манастирја. Изнад села Селишта. Има око тридесет кућа салашара.

Стопања. Има четрдесет домова. То су поглавито Мускалоњи.

Крову Злоћењеска. Има 30—40 појата. Тамо су поглавитоЛикоњи.

Смолница. Око четрдесет кућа. Живе поглавито Бакоњи.

Огашу Сшоивње. Око двадесет кућа. Живе Балашањи.

Шукаро Пеки. Око двадесет домова. Станују ту Симињешће..

Кобила, близу Тилва Њигре. Има око тридесет домова. Живе ту поглавито Зојкешће.

Ла Фашашуна Барањи. Има око двадесет кућа, махом Борана, по којима место прозвано.

Шетача, око десет појата. Ту су Марињешће, итд.

Тип села.

Злот је у главном збијеног типа. Запажају се два краја: доњи збијени, управо врло збијен, и горњи, нешто раштрканији, растреситији. У горњем пак крају јаче су збијене куће у Огашу Скорушулуј. Од доњег краја села издваја се не тако много један део у Фвншенв Србулуј или Огашу Cpбулуј (Српски иошок, Српски кладенац), где су поглавито Балашоњи и Фрфалоњи.

Посматрањем Злота види се, да су куће, углавном, особито у доњем крају, поређане око два сеоска пута, који се у доњем крају, састају код школе. Доњи је крај најгушћи и у исто време најстарији крај села. Ту су школа, кафане, општина, дућани, занатлијске радње итд. Права варошица. У овом су крају и најбогатији злоћани, док је у горњем крају поглавито сиротиња, која напушта село и живи поглавито по салашима. Поједини делови села носе најчешће име по породицама које су туда настањене. Злот је највеће насеље у Црној Реци.

Породице су, почевши одозго (с горњег краја), поређане овако: Са леве стране Злотске реке: Главашоњи, Аврамоњи, Зојкешће, Добромир, Симинешће, Баинешће, Бакоњи, Моркашењи, Маринешће, Мејлоњи и Голубоњи. Са десне стране: Урсуљешће, Мејлоњи, Жункавоњи, Гранићи, Гушљешоњц, Фрфалоњи, Фироњи, Карабашоњи, Трујкоњи, Мускаљи, Грамоњи, Бабоњи, Видоњи, Грозоњи, Ликоњи, Дарабаншоњи, Голубоњи.

Подједнако Има кућа у осоју и у присоју.

Име селу.

Мештани и околна села зову ово село више Зглот него ли Злот. Ha једној карти Краљевине Србије из прве половине осамнаестог века (в. овде рубрику Старине) нема места Злот нити Зглат, али има Зглаш река. Милан Милићевић је забележио ово тумачење: „Кажу да је један од тих првих досељаника (из Алмаша и Балачице) купио њиву за золоту (30 пара), па од тога остало и селу име Злот, премда Власи ово име изговарају управо Зглот (Кнежевина Србија, стр. 922—923).

Ово предање има мало вероватноће, јер су се данашњи становници доселили тек почетком осамнаестога века. Име је селу много старије од данашњих његових становника, те је сасвим разумљиво што они ништа не знају причати о постанку имена села. Можда су име данашњи становници и накарадали, те отуда час Злот, час Зглат, Злаче итд.

Историјат.

Злог је, у старије доба, био чувен као разбојничко, хајдучко место. Отуда је створена пословица, која и данас живи! „Ђе ла Злот Шан ла Подгорц тот морминц ђе оц“. (Од Злота до Подгорца све су гробља хајдучка). Отуда готово свака планина, сваки овећи врх, вис, носи по какву историју из живота хајдучкога. Многа се места, реке, пећине итд – зову по именима чувених хајдука, који су туда хајдуковали, као: Пешчера Никола Рацару, Појана Ајдућаска итд. Новије доба, новији живот из основа је изменио негдашњу сурову природу злоћана. Данас су злоћани чувени не само као сточари, већ особито као рудари. На свима рудницима тимочкога басена они су најпознатији рудари, па и ван тимочкога басена. Само за време великих пољских радова они долазе кућама где посвршавају теже, мушке пољске радове, па се враћају на рад у руднике.

Постанак села и порекло становништва.

Насељенога места под именима Злот или Зглот у времену Од 1717–1739 године, изгледа није било. Судим по томе, шта таквога места није било на карти из 1718. год. Како је у Црној Реци у то доба био врло велики број запустелих села, вероватно је и Злот у то време био међу таквима.

У Злоту живи и сада врло живахно предање како је овај крај, отприлике пре нешто више од два века, био потпуно запустео. Овде је, прича се, била права дивљина. А то би било време од прилике крај XVII или почетак XVIII века, време великих ратова између Турске и Аустрије. Због великога насиља које је било у Ердељу, добегну у овај тако запустели крај хајдуци из Алмаша (Almas), села на Дунаву (у коморанској жупанији), па су седам година овуда хајдуковали. Кад су добро упознали земљиште и прилике, враћали су се у Алмаш, те су доводили и своје породице. Међу њима је најчувенији био неки хајдук Пичика. Како је који долазио, он је бирао и захватао за себе крај и тамо образовао за себе caлаш. Kao најстарије се породице из тога времена сматрају:

-Урсуљешће, који су још онда захватили Селиште (по рум. Салишће), славе св. Николу:

-Главашоњи у Злачу (Злаша, на поменутој карти има Sladsche), славе такође св. Николу;

-Моркошање–Праваље, у Кобили, славе св. Јована;

-Аврамоњи, славе св. Николу, итд.

Најстарије су породице у исто време и најмногобројније. Салаши су, према томе, овде старији од села. И доиста, како су онда још, при заснивању села, поједине породице заузеле земље и образовале своје салаше, тако их и дан данашњи држе. То се најбоље види из распореда породица по салашима. Тек из салаша, доцније, образовано је село, а можда је и име добило по реци.

Милићевић је забележио предање да су се извесне породице доселиле и из Балачице, у Ердељу (Кнежевина Србија, стр. 922.). Ово предање није се могло потврдити.

Ваља поменути још и ове породице, опет из Алмаша:

-Фироњи, славе св. Алимпију;

-Добромир, славе св. Ђорђе;

-Зојкеско, славе св. Алимпију, итд.

Злот је данас највеће село у Црној Реци, па има и доста новијих досељеника. Например новији су досељеници:

-Мускалоњи или Мускали. Први је дошао Петар Мускал или Маскал „из Русије“. Славе Петковицу.

-Борењи. Досељеници су из Бора, среза Зајечарскога. Славе св. Николу.

-Грамоњи. Досељеници из Арвацке (?). Славе св. Аранђела.

-Брестовани, славе св. Јована. Дошли су из Брестовца, среза Зајечарскога.

-Николинци, славе св. Ђорђа. Скори су досељеници из Врбице среза Тимочкога.

Поред ових има још и новијих досељеника, јер је Злот постао варошица, па се непрестано досељавају трговци, занатлије, механџије итд.

Да има досељеника из више крајева, види се по сеоским славама. Сеоске су славе: св. Тројица, св. Илија, Спасов дан и Вел. Госпођа.

Старине у селу.

На један сахат од Злота налази се место звано Селиште. Ту има старих гробишта (морминц ђе алша љеже). Имало је и своју стару цркву, то се ,место и данас зове Манастир или Монастир, по коме је и река прозвана Манастирска река (Ваља Манастири). Од ове старе цркве има остатака: камења, цигаља, малтера итд. Од старих пак кућа има такође остатака: цигаља, црепова, отпадака од лонаца итд. Народ прича да је овде било велико село, које су Турци разрушили, а народ се раселио којекуда. Милићевић бележи да је то село било пређе српско село (Кнежевина Србија, стр 923.), које се раселило од турске силе. На овом селишту и селишком гробљу ископавају се веће количине разнога новца. Приликом испитивања Злота имао сам прилике да разгледам веће количине разнога новца (сребрнога). Тај је новац најчешће из шеснаестога века: 1597, 1583., 1598, 1611 итд. Највише има новаца Жигмунда III, краља Пољскога.

Из тога што се на поменутом селишту ископава новац у већим количинама поглавито из XVI и XVII века, може се са доста вероватноће извести закључак, да је у том времену било овде какво јаче насеље, па да га је крајем XVII или почетком XVIII века, за време ратова Аустрије и Турака, нестало.

Аустријски картограф би морао забележити ма и једно насељено место на доста дугачкој граници турско–аустријској од Кривога Вира до Бора, да га је било: то у толико пре кад је исти картограф могао релативно доста тачно забележити насељена места на далекој, источној граници Сврљишко-бањскога дистрикта.

Трагови старога живота виде се и на Крљинцу, источно од села, али се о њему ништа не зна. То исто и у Стопањи. Можда су туда били салаши и појате кога већег насеља. Милићевић је забележио и ове старине: Више села Злота, на једном каменом вису, имају развалине од старог градића, који се просто зове „сеоски крш“. На брду Микуљи, више Злота, стари је град; а тако исто и у Сатули… Ништа се више не зна о овим развалинама. (Кнежевина Србија, стр. 880).

Траг старог, калдрмисаног пута и данас се види, а водио је од Подгорца, па поред Злота подножјем Малиника у Манастириште.

Руде.

Старих рудишта у околини злотској има доста. Нарочито их има много у Бељевини, где има нарочито много згуре. Мисли се да је туда вађен бакар. Овуда се покушава данас поновно отварање рудника. Тако исто има рударских трагова у Шешачи, близу Крљинца. Као да је овде било раније неко јаче насеље. Рударских трагова има и у Тилва Њагри, Тилва Мики и Злачу. Поред згуре налазе се и рударски објекти: чекићи, бургије итд.

Милићевић бележи да има и гвоздене руде у атару злотском.

Гробља.

Злот има данас два гробља (морминц) и оба зову: шилва мори. Једно је са источне стране, старије (у Обљежу), друго са северне, млађе, новије. Ново је постало отуда, што је старије доста далеко од села. Горњи крај сахрањује се у новом, доњи у старом гробљу.

ИЗВОР: Према књизи Маринка Станојевића „Црна Река“ у оквиру Зборника Тимочке крајине  – Издање Београд 1931. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.