Poreklo stanovništva sela Zlot, opština Bor – Borski okrug. Prema knjizi Marinka Stanojevića „Crna Reka“ u okviru Zbornika Timočke krajine – Izdanje Beograd 1931. godine. Pripremio saradnik Porekla Milodan.
Položaj sela.
Zlot se nalazi u dolini reke Zlotske (Valja Zlotulz’), podjednako na njenoj levoj i desnoj strani. Za vreme topljenja snega reka vrlo jako nabuja, te onda nanosi dosta štete selu. Zbog toga se kuće pomiču u strmenitije krajeve sela.
Vode.
S leve strane prosecaju selo dva potoka: Ograšu Krljinčului i Ogašu Skorušului, a c desne Ogašu Srbuluz’ ili Finteni Srbului, ali od njih nikakve opasnosti po selo nema.
Zlotska reka — Val/’a Zlotulz’ – postaje, y glavnom, iz dva kraka: Balta Vierdze i Valja Manastiri —Manastirske reke. Balta Vierdze izvire više planine Malinika. Preko leta mahom presušuje. Pre nego se sastane sa manastirskim rekom, prima dosta vode iz Lazarove pećine – Gaura Lazara. Manastirska reka izvire iz jedne pećine na Beljevini, protiče pored Manastirišta, otkuda dobija svoje ime. Obe se ove reke sastaju na 10—15 minuta iznad sela. Voda je vrlo bistra, planinska, te u njoj žive ribe: pastrmka (pvstr), leš (bucok), ređe krkuša.
Okolina sela je vrlo bogata u izvorima, od kojih je najjače vrelo Gaura Lazara, koja se nalazi iznad sela na pola sahata hoda, a zatim izvor na Beljevini, iz koje izvire Manastirska reka. Oba su izvora toliko jaki da odmah pokreću 2-3 vodenična kamena. U selu pak nema izvora, te se pije voda iz bunara, pa i rečna voda.
Klima.
Zlot je zaklonjen planinskim visovima i gredama, poglavito sa istočne i zapadne strane. Na zapadu su mu planine Malpnik, Kornješ, Grapčina, Krš itd; na severo-istoku: Oblješ, Krljinac, Tilva Buđ, Tilza Skorušuluj, Tilva Njagra; Tilva Mika, Kobila itd. Otuda je selo izloženo poglavito severnim i južnim vetrovima. Najači je i najhladniji vetar gornjak (tako ga i meštani zovu). Istočni vetar je vrlo hladan, te ga seljaci zovu vinto rio. Južni vetar (zovu ga jug) nije hladan i donosi kišu; zovu ga i vivorm’ca ili viorm’ca (tajtage viornica).
Mesto je planinsko, te sneg ovde ranije pada no u okolini. Obično pada na 1 m. debljine, a u planinama i više. Počinje padati oko Petkovice, pa traje vrlo često do Đurđeva dne.
Zemlje i šume, zanimanje stanovništva.
Zlotski je atar (ovde ga zovu opnjr ili ašor) vrlo veliki. Najviše se pruža ka zapadu (5—6 časova hoda), najmanje istoku i jugu. Zemljište mu je vrlo brdovito, planinsko, te ima vrlo malo zemlje za obdelavanje. Najbolja je zemlja ispod sela, u rečnoj dolini, u mestima zvanim: Carina, Dubrava i prema Sumrakovcu, Valja Zlotuluj. To je lepa uska dolina, na kojoj dobro rađa kukuruz. Ima nešto dobre zemlje, osobito livadske, na Kobili. Osobito su čuvene livade u Beljevini, u Zlaću (Zlaća, Zlaće, Zlaacche). Ponajrodnija je zemlja u Zlaću, gde je i najveći broj salaša zloćanskih. Najviše je zemlje za obradu u ovim mestima: Zlaću, Beljevini, Selištu, Manastiru, Stopanji, Krovu Zloćenjesku, Ogaši Stopanje, Smolnici, Čukaro Peka, Tilva Njagri, Kobila, La Fatašuna Boranji itd. Sadi se obično kukuruz, a od strmih žita pšenica, ječam, ovas itd.
Pošto je zemljište brdovito n nerodno, narod se bavi poglavito stočarstvom, naročito gajenjem sitne stoke, ovaca i koza. Da nije stočarstva, narod se u opšte ne bi mogao ovde održati. Prodaju se stoka i stočni proizvodi, naročito vuna i kozlina. Za negovanje sitne stoke ima dovoljno ispusta po celom ataru. Seoske utrine – suvata (meštani kažu suvata) ima poglavito u ovim mestima: La Maržšš, Logar-u, Maliniku, Košal Mape, Tilva Mošuli, Sšoboru i Krša Mare.
Utrinski se prirez plaća od brava, u korist opštinske kase. Ceo je seoski atar manje-više pod šumom, osobito zapadni i severni, planinski kraj. Seoska je šuma u ovim mestima: Kornjetu, Grapčina, Maliniku, Kršu, Beljevini i Valja lu Lazar. – U nižim mestima raste poglavito grab, granica, cer, gorun, a u višim bukva. Na Maliniku ima i četinara (jele i bora). Ovde onde nađe se i ruj(skonpine), ali se slabo upotrebljava. Šuma se upotrebljava poglavito za gorivo, ređe za građu. Šumom od granice i cera hrani se zimi stoka (ovce i koze). Šuma se dene u lisnike, koje ovde zovu frundzar.
Za preradu drveta ima reznice na vodi.
Livade su poglavito u planini u ovim mestima: Dubašici, Poanju, Valja Mikul i Valja De Mižlok.
Salaši.
U Zlotu ima, van sela, salaša. Oni su rastureni po celom, prostranom zlotskom ataru. Pojedine porodice — plemena, zahvataju ili čine jedan salaš, u kome su kuće najčešće razbijenog tipa. Salaši su pojedinih porodica po pravilu, onde gde one imaju najviše zemlje, zgodne za obrađivanje zemlje ili za stočarenje. Najglavniji su zlotski: Zlaša ili Zlače, ispod Tilva Njagra, dva časa daleko od sela. Vrlo rodno mesto: bogate njive i livade i velike šume. Tu žive najbogatiji zloćani, a tu su im i kuće bolje nego u samom selu. Ima preko pedeset kuća. Zovu ih salašari ili poetanci. Zato što žive u planini, zovu se i planinci. Poglavito su tamo porodica Borani ili Varenje.
Beljevina. Udaljena je od sela dva časa. Ima oko četrdeset salašara. Tamo živi porodicn Žunkavonji.
Selište ili Sališća. Udaljeno od sela, uz reku, jedan čas. Ima pedeset kuća-salaša. To su poglavito Ursulješće.
Manastirja. Iznad sela Selišta. Ima oko trideset kuća salašara.
Stopanja. Ima četrdeset domova. To su poglavito Muskalonji.
Krovu Zloćenjeska. Ima 30—40 pojata. Tamo su poglavitoLikonji.
Smolnica. Oko četrdeset kuća. Žive poglavito Bakonji.
Ogašu Sšoivnje. Oko dvadeset kuća. Žive Balašanji.
Šukaro Peki. Oko dvadeset domova. Stanuju tu Siminješće..
Kobila, blizu Tilva Njigre. Ima oko trideset domova. Žive tu poglavito Zojkešće.
La Fašašuna Baranji. Ima oko dvadeset kuća, mahom Borana, po kojima mesto prozvano.
Šetača, oko deset pojata. Tu su Marinješće, itd.
Tip sela.
Zlot je u glavnom zbijenog tipa. Zapažaju se dva kraja: donji zbijeni, upravo vrlo zbijen, i gornji, nešto raštrkaniji, rastresitiji. U gornjem pak kraju jače su zbijene kuće u Ogašu Skorušuluj. Od donjeg kraja sela izdvaja se ne tako mnogo jedan deo u Fvnšenv Srbuluj ili Ogašu Cpbuluj (Srpski iošok, Srpski kladenac), gde su poglavito Balašonji i Frfalonji.
Posmatranjem Zlota vidi se, da su kuće, uglavnom, osobito u donjem kraju, poređane oko dva seoska puta, koji se u donjem kraju, sastaju kod škole. Donji je kraj najgušći i u isto vreme najstariji kraj sela. Tu su škola, kafane, opština, dućani, zanatlijske radnje itd. Prava varošica. U ovom su kraju i najbogatiji zloćani, dok je u gornjem kraju poglavito sirotinja, koja napušta selo i živi poglavito po salašima. Pojedini delovi sela nose najčešće ime po porodicama koje su tuda nastanjene. Zlot je najveće naselje u Crnoj Reci.
Porodice su, počevši odozgo (s gornjeg kraja), poređane ovako: Sa leve strane Zlotske reke: Glavašonji, Avramonji, Zojkešće, Dobromir, Siminešće, Bainešće, Bakonji, Morkašenji, Marinešće, Mejlonji i Golubonji. Sa desne strane: Ursulješće, Mejlonji, Žunkavonji, Granići, Gušlješonjc, Frfalonji, Fironji, Karabašonji, Trujkonji, Muskalji, Gramonji, Babonji, Vidonji, Grozonji, Likonji, Darabanšonji, Golubonji.
Podjednako Ima kuća u osoju i u prisoju.
Ime selu.
Meštani i okolna sela zovu ovo selo više Zglot nego li Zlot. Ha jednoj karti Kraljevine Srbije iz prve polovine osamnaestog veka (v. ovde rubriku Starine) nema mesta Zlot niti Zglat, ali ima Zglaš reka. Milan Milićević je zabeležio ovo tumačenje: „Kažu da je jedan od tih prvih doseljanika (iz Almaša i Balačice) kupio njivu za zolotu (30 para), pa od toga ostalo i selu ime Zlot, premda Vlasi ovo ime izgovaraju upravo Zglot (Kneževina Srbija, str. 922—923).
Ovo predanje ima malo verovatnoće, jer su se današnji stanovnici doselili tek početkom osamnaestoga veka. Ime je selu mnogo starije od današnjih njegovih stanovnika, te je sasvim razumljivo što oni ništa ne znaju pričati o postanku imena sela. Možda su ime današnji stanovnici i nakaradali, te otuda čas Zlot, čas Zglat, Zlače itd.
Istorijat.
Zlog je, u starije doba, bio čuven kao razbojničko, hajdučko mesto. Otuda je stvorena poslovica, koja i danas živi! „Đe la Zlot Šan la Podgorc tot morminc đe oc“. (Od Zlota do Podgorca sve su groblja hajdučka). Otuda gotovo svaka planina, svaki oveći vrh, vis, nosi po kakvu istoriju iz života hajdučkoga. Mnoga se mesta, reke, pećine itd – zovu po imenima čuvenih hajduka, koji su tuda hajdukovali, kao: Peščera Nikola Racaru, Pojana Ajdućaska itd. Novije doba, noviji život iz osnova je izmenio negdašnju surovu prirodu zloćana. Danas su zloćani čuveni ne samo kao stočari, već osobito kao rudari. Na svima rudnicima timočkoga basena oni su najpoznatiji rudari, pa i van timočkoga basena. Samo za vreme velikih poljskih radova oni dolaze kućama gde posvršavaju teže, muške poljske radove, pa se vraćaju na rad u rudnike.
Postanak sela i poreklo stanovništva.
Naseljenoga mesta pod imenima Zlot ili Zglot u vremenu Od 1717–1739 godine, izgleda nije bilo. Sudim po tome, šta takvoga mesta nije bilo na karti iz 1718. god. Kako je u Crnoj Reci u to doba bio vrlo veliki broj zapustelih sela, verovatno je i Zlot u to vreme bio među takvima.
U Zlotu živi i sada vrlo živahno predanje kako je ovaj kraj, otprilike pre nešto više od dva veka, bio potpuno zapusteo. Ovde je, priča se, bila prava divljina. A to bi bilo vreme od prilike kraj XVII ili početak XVIII veka, vreme velikih ratova između Turske i Austrije. Zbog velikoga nasilja koje je bilo u Erdelju, dobegnu u ovaj tako zapusteli kraj hajduci iz Almaša (Almas), sela na Dunavu (u komoranskoj županiji), pa su sedam godina ovuda hajdukovali. Kad su dobro upoznali zemljište i prilike, vraćali su se u Almaš, te su dovodili i svoje porodice. Među njima je najčuveniji bio neki hajduk Pičika. Kako je koji dolazio, on je birao i zahvatao za sebe kraj i tamo obrazovao za sebe calaš. Kao najstarije se porodice iz toga vremena smatraju:
-Ursulješće, koji su još onda zahvatili Selište (po rum. Sališće), slave sv. Nikolu:
-Glavašonji u Zlaču (Zlaša, na pomenutoj karti ima Sladsche), slave takođe sv. Nikolu;
-Morkošanje–Pravalje, u Kobili, slave sv. Jovana;
-Avramonji, slave sv. Nikolu, itd.
Najstarije su porodice u isto vreme i najmnogobrojnije. Salaši su, prema tome, ovde stariji od sela. I doista, kako su onda još, pri zasnivanju sela, pojedine porodice zauzele zemlje i obrazovale svoje salaše, tako ih i dan današnji drže. To se najbolje vidi iz rasporeda porodica po salašima. Tek iz salaša, docnije, obrazovano je selo, a možda je i ime dobilo po reci.
Milićević je zabeležio predanje da su se izvesne porodice doselile i iz Balačice, u Erdelju (Kneževina Srbija, str. 922.). Ovo predanje nije se moglo potvrditi.
Valja pomenuti još i ove porodice, opet iz Almaša:
-Fironji, slave sv. Alimpiju;
-Dobromir, slave sv. Đorđe;
-Zojkesko, slave sv. Alimpiju, itd.
Zlot je danas najveće selo u Crnoj Reci, pa ima i dosta novijih doseljenika. Naprimer noviji su doseljenici:
-Muskalonji ili Muskali. Prvi je došao Petar Muskal ili Maskal „iz Rusije“. Slave Petkovicu.
-Borenji. Doseljenici su iz Bora, sreza Zaječarskoga. Slave sv. Nikolu.
-Gramonji. Doseljenici iz Arvacke (?). Slave sv. Aranđela.
-Brestovani, slave sv. Jovana. Došli su iz Brestovca, sreza Zaječarskoga.
-Nikolinci, slave sv. Đorđa. Skori su doseljenici iz Vrbice sreza Timočkoga.
Pored ovih ima još i novijih doseljenika, jer je Zlot postao varošica, pa se neprestano doseljavaju trgovci, zanatlije, mehandžije itd.
Da ima doseljenika iz više krajeva, vidi se po seoskim slavama. Seoske su slave: sv. Trojica, sv. Ilija, Spasov dan i Vel. Gospođa.
Starine u selu.
Na jedan sahat od Zlota nalazi se mesto zvano Selište. Tu ima starih grobišta (morminc đe alša lježe). Imalo je i svoju staru crkvu, to se ,mesto i danas zove Manastir ili Monastir, po kome je i reka prozvana Manastirska reka (Valja Manastiri). Od ove stare crkve ima ostataka: kamenja, cigalja, maltera itd. Od starih pak kuća ima takođe ostataka: cigalja, crepova, otpadaka od lonaca itd. Narod priča da je ovde bilo veliko selo, koje su Turci razrušili, a narod se raselio kojekuda. Milićević beleži da je to selo bilo pređe srpsko selo (Kneževina Srbija, str 923.), koje se raselilo od turske sile. Na ovom selištu i seliškom groblju iskopavaju se veće količine raznoga novca. Prilikom ispitivanja Zlota imao sam prilike da razgledam veće količine raznoga novca (srebrnoga). Taj je novac najčešće iz šesnaestoga veka: 1597, 1583., 1598, 1611 itd. Najviše ima novaca Žigmunda III, kralja Poljskoga.
Iz toga što se na pomenutom selištu iskopava novac u većim količinama poglavito iz XVI i XVII veka, može se sa dosta verovatnoće izvesti zaključak, da je u tom vremenu bilo ovde kakvo jače naselje, pa da ga je krajem XVII ili početkom XVIII veka, za vreme ratova Austrije i Turaka, nestalo.
Austrijski kartograf bi morao zabeležiti ma i jedno naseljeno mesto na dosta dugačkoj granici tursko–austrijskoj od Krivoga Vira do Bora, da ga je bilo: to u toliko pre kad je isti kartograf mogao relativno dosta tačno zabeležiti naseljena mesta na dalekoj, istočnoj granici Svrljiško-banjskoga distrikta.
Tragovi staroga života vide se i na Krljincu, istočno od sela, ali se o njemu ništa ne zna. To isto i u Stopanji. Možda su tuda bili salaši i pojate koga većeg naselja. Milićević je zabeležio i ove starine: Više sela Zlota, na jednom kamenom visu, imaju razvaline od starog gradića, koji se prosto zove „seoski krš“. Na brdu Mikulji, više Zlota, stari je grad; a tako isto i u Satuli… Ništa se više ne zna o ovim razvalinama. (Kneževina Srbija, str. 880).
Trag starog, kaldrmisanog puta i danas se vidi, a vodio je od Podgorca, pa pored Zlota podnožjem Malinika u Manastirište.
Rude.
Starih rudišta u okolini zlotskoj ima dosta. Naročito ih ima mnogo u Beljevini, gde ima naročito mnogo zgure. Misli se da je tuda vađen bakar. Ovuda se pokušava danas ponovno otvaranje rudnika. Tako isto ima rudarskih tragova u Šešači, blizu Krljinca. Kao da je ovde bilo ranije neko jače naselje. Rudarskih tragova ima i u Tilva Njagri, Tilva Miki i Zlaču. Pored zgure nalaze se i rudarski objekti: čekići, burgije itd.
Milićević beleži da ima i gvozdene rude u ataru zlotskom.
Groblja.
Zlot ima danas dva groblja (morminc) i oba zovu: šilva mori. Jedno je sa istočne strane, starije (u Oblježu), drugo sa severne, mlađe, novije. Novo je postalo otuda, što je starije dosta daleko od sela. Gornji kraj sahranjuje se u novom, donji u starom groblju.
IZVOR: Prema knjizi Marinka Stanojevića „Crna Reka“ u okviru Zbornika Timočke krajine – Izdanje Beograd 1931. godine. Pripremio saradnik Porekla Milodan.
Komentari (0)