Подижемо Дом српских родословаца, Задужбину „Порекло“. Придружите нам се, постаните задужбинар! Reviewed by Momizat on . Друштво српских родословаца „Порекло“ покренуло је иницијативу да се у Београду подигне Дом српских родословаца, а да се средства за његову изградњу прикупе на Друштво српских родословаца „Порекло“ покренуло је иницијативу да се у Београду подигне Дом српских родословаца, а да се средства за његову изградњу прикупе на Rating: 0
You Are Here: Home » Инфо » Вести » Подижемо Дом српских родословаца, Задужбину „Порекло“. Придружите нам се, постаните задужбинар!

Подижемо Дом српских родословаца, Задужбину „Порекло“. Придружите нам се, постаните задужбинар!

Друштво српских родословаца „Порекло“ покренуло је иницијативу да се у Београду подигне Дом српских родословаца, а да се средства за његову изградњу прикупе на стари српски начин – прикупљањем добровољних прилога и формирањем задужбине.

За изградњу Дома од 300 квадратних метара корисне површине потребно је 256.400 евра, а први циљ је да се прикупи 30.000 евра, што је законски минимум оснивачког улога за задужбину „Порекло“. Уверени смо да ћемо тај први циљ остварити у току наредне 2020. године, посебно имајући у виду одзив добротвора у првој недељи наше акције (прикупљено преко 1.700 евра).

Главни разлог због којег смо покренули иницијативу за изградњу Дома српских родословаца је што смо практично бескућници, тј. упркос бројним значајним подухватима које смо покренули до данас нисмо стекли адекватан кров на главом.

У будућем Дому српских родословаца, Задужбини „Порекло“ биће смештена највећа родословна библиотека и читаоница, одржаваће се трибине, радиће се свакодневно на обради и објављивању родословне грађе. Дом ће имати карактеристичне одлике српског градитељства моравског стила.

Сви који су заинтересовани да се прикључе подухвату изградње Дома српских родословаца, више информација могу пронаћи на сајту Задужбине Порекло: zaduzbina.poreklo.rs

Придружите нам се. Постаните задужбинар Дома српских родословаца, Задужбине „Порекло“!

Како се постаје задужбинар?

Задужбинар Дома српских родословаца може постати свако ко се одучи на добровољни прилог, који може бити новчани или у непокретностима. У зависности од унетог прилога додељиваће се звања Великог задужбинара, Задужбинара, Великог добротвора, добротвора и утемељача. Приложници су сви остали.

 

Велики задужбинар – прилог преко 10.000 евра
Задужбинар – прилог од 5.000 до 10.000 евра
Велики добротвор – прилог од 2.500 до 5.000 евра
Добротвор – прилог од 1.000 до 2.500 евра
Утемељач – прилог од 500 до 1.000 евра
Приложник – сви прилози до 500 евра

 

Пишите нам на [email protected]

 

 


Коментари (8)

  • Војислав Ананић

    ПРИКАЗ БАШТИНА ПРИКАЗ БАШТИНА ПРИКАЗ БАШТИНА ПРИКАЗ БАШТИНА ПРИКАЗ

    „На ползу народа свог“
    Славко Вејиновић: Задужбинарство код Срба
    Вукова задужбина и Издавачка кућа „Прометеј“,
    Београд – Нови сад, 2012

    Задужбина, та лепа и чиста српска реч, јасно говори о једној великој и дубоко смисленој потреби човека да учини добро дело, да дарује за своју душу, да се одужи Богу и народу. У средњем веку се под појмом задужбине подразумевало све што је неко даривао цркви или манастиру, а за спасење своје душе или својих ближњих и драгих. Пратећи задужбине на ползу народа свог, племенити људи завештали су и остављали трајна добра свом народу. Задужбинари нису били само они који су оснивали манастир или цркву, већ и они који су их касније обнављали.
    Склоност ка задужбинарству у нашем целокупном развоју имала је трајну вредност. Уз славље породичног светитеља, задужбинарство у српском народу има најдужи континуитет. Са пуно разлога се може рећи да је задужбинарство битна одлика националног бића српског народа и, можда, једна од његових најлепших врлина.“
    Ово је цитат из „Увода“ књиге „Задужбинарство код Срба“, аутора Славка Вејиновића, управника Вукове задужбине у Београду
    Не постоји комплетан и јединствен попис српских задужбина, задужбинара, па је Славко Вејиновић закорачио у један свет легенди и народног предања о оснивањима и гашењима задужбина, чији се број не зна тачно, али их свакако има неколико стотина. Само се у Архиву Србије чува грађа о 400 и више задужбина.
    И баш зато, због тог непознатог, но то више привлачног, тајанственог света задужбинарства драгоцена је књига Славка Вејиновића, која у шест поглавља на преко 400 страница представља свет ктиторства и приложништва.
    *
    Опис српског задужбинарства Славко Вејиновић почиње „Задужбинама у прошлости“. На првом месту стоји Хиландар, центар који су 1198. године подигли Стефан Немања и његов син Сава, потоњи оснивач аутокефалне Српске православне цркве. Манастир Хиландар је грађен као српска задужбина, и као такав може да се сматра местом одакле потиче ктиторско наслеђе династије Немањића. Јер владари те лозе увек су сматрали важним да граде, подижу светиње, даривају, прилажу… Захваљујући њиховом ктиторству, јасно се могу видети историјске чињенице које сведоче о економској снази, културној, образовној и духовној моћи српског народа. О стварању истинских вредности које се испољавају у грађевинама, архитектонским лепотама као што су Студеница, Жича, Милешева, Сопоћани, Високи Дечани, Раваница, Љубостиња, Манасија, Каленић, Острог и многе друге задужбине. Све су оне сабране у поглављу „Задужбине у прошлости“.
    *
    Друго поглавље говори о Српском Атосу – Фрушкој Гори. Вејиновић наставља истицање немањићке традиције грађења задужбина и подвлачи да су фрушкогорски манастири задржали статус култних места, „преко којих се одржавала непрекинута нит са средњовековном српском државом и светородном лозом Немањића. (…) Фрушкогорски манастири су с временом постали и вековна сведочанства о снажним ктиторским обичајима и прегнућима у српском народу и нарочито израженом смислу за градњу задужбина“ – пише аутор и додаје да су они представљали и жаришта српске писмености, књижевног стваралаштва и уметности. Наводи личности које су велики део свог времена провеле над књигама у манастирима Фрушке Горе. Међу њима је и Крушедол, где је сахрањен патријарх Арсеније III Чарнојевић, вођа Велике сеобе Срба 1690.

    *
    Треће поглавље носи наслов „Даривали су своме народу – Задужбине на ползу народа свог“. Вејиновић стиже до бурних година 18. века и констатације да „док је у свом настанку задужбинарство код Срба било, углавном, везано за Српску православну цркву, крајем 18. века оснивају се задужбине чија се активност превасходно усмерава ка просветитељству и развоју школства“. Тако стижемо до Карловачке митрополије, Карловачке гимназије, Српске учитељске школе у Сомбору, при којој Славко Вејиновић не заборавља да подсети да је прва Српска учитељска школа 1812. године основана у Сентандреји. Одавде је ова школа, након четири године, пресељена у Сомбор.
    Наравно, из навођења не може да изостане ни Новосадска гимназија па Матица српска, поводом које опет стижемо у Угарску, у Будим и Пешту, где су у фебруару 1826. грађани основали друштво са задатком „да ради у корист и славу српског народа“.
    Оно што посебно ваља истаћи у овом поглављу јесте дугачка листа имена они личности које ће својим задужбинарством оставити траг и печат у 18. и 19. веку, као Теодор Тоша Апостоловић, Миша Анастасијевић, Илија Милосављевић Коларац, Сима Андрејевић Игуманов, Радован Лазић, Никола Спасић, Вељко и Лазар Савић, Стеван Милосављевић и други. Наравно, заступљени су и добротвори, задужбинари из 20. века, на пример Персида Миленковић, Милан Вукићевић, Војислав Јовановић Марамбо…
    Ударне ће бити 1970-те, када доношењем Закона о задужбинама, фондацијама и фондовима, и само задужбинарство добија много већи нагласак, јер дакако није свеједно какви се услови обезбеђују за оснивање. Тада су формиране бројне задужбине великих српских писаца. Четврто поглавље књиге носи наслов „Задужбине у данашње време“, у којем Славко Вејиновић детаљно пише о Вуковој задужбини, Задужбини Иве Андрића па о задужбинама Милоша Црњанског, Бранка Ћопића, Десанке Максимовић, Доситеја Обрадовића, о Његошевој фондацији, Фонду Борислава Пекића и другима, а ред заокружује Мадлена Цептер.

    *
    И онда стижемо до петог поглавља које је за нас Србе у Мађарској можда најважније. Наиме, Славко Вејиновић напушта границе Србије и описује „Задужбине у заграничју и суседним земљама“, међу којима су Хрватска, Босна и Херцеговина, Румунија и Мађарска. Вејиновић подсећа да су у Мађарској подигнути изузетно вредни и лепи храмови, који говоре о некадашњој величини и снази српског корпуса у овом делу Европе. Он најпре пише о манастиру Грабовцу, потом одлази у Сентандреју, најпознатију српску оазу у Мађарској. У град у којем су Срби изградили архитектонски комплекс барокних цркава. У град у којем је најлепше описе живота дао Јаков Игњатовић, „пионир нашег реализма у књижевности“. Вејиновић потом прелази у Будимпешту. Пут га води право до Текелијанума, Задужбине коју је 1838. основао Сава Текелија. Сасвим је природно да му се у књизи посвећује велика пажња, као и самој згради која је постала главно стециште интелектуалних снага српског народа. У Текелијануму је била смештена и Матица српска, све до њеног пресељења у Нови Сад, а која је до 1878. године управљала Текелијанумом.
    Пишући о судбини Задужбине Саве Текелије, Славко Вејиновић стиже до 1996. године када мађарске државне власти враћају половину зграде Будимској епархији. На основу те чињенице, аутор истиче своју наду у ренесансу племените идеје и улоге Текелијанума. Нада се остварила, јер данас у Текелијануму живе ученици Српске гимназије „Никола Тесла“.
    Остајући у Будимпешти, Вејиновић истиче и рад Задужбине Јакова Игњатовића. Како пише, „њен циљ је да негује српску књижевност, чува и штити културно-уметничку баштину Срба у овој земљи ради унапређивања српско-мађарских културних веза и сарадње“.
    Уз задужбину која носи име славног романописца, Вејиновић наглашава и важност Задужбине Наума и Јелене Бозде која је помагала младе српске трговце, занатлије и машинисте, односно Ангелијанума као Српског православног девојачког васпиталишта. О њима је објављено мноштво фотографија, као што је богато илустрован и део који се односи на Текелијанум. Српским задужбинама у Мађарској посвећено је десет страница, што можда није много, ипак тај део представља важан сегмент књиге.
    *
    Своје истраживачко путешествије Славко Вејиновић заокружује поглављем „Задужбине у дијаспори“ (Живко и Милица Топаловић, Јелена Милетић, Миле Стојаковић, Радмила Милентијевић, Бранко Тупањац и други).
    *
    Књига Славка Вејиновића „Задужбинарство код Срба“ свакако је значајно научно достигнуће а уједно и путоказ за даља истраживања овог подручја. У томе посебно место заузима задужбинарство које је своју традицију имало и у Мађарској. Јер данас, када у људском животу превладава страст за поседовањем, можда би поново требало преиспитати важност задужбинарства у нашој суровој, економском кризом захваћеној данашњици. Дух задужбинарства није уништен, но, ваљало би га обновити и ојачати. Јер задужбинарским духом људи надилазе време и историју, чак и у периодима највећег сиромаштва и посрнућа, задужбинарство представља једну племениту, похвалну мисију. И о томе говори књига Славка Вејиновића у којој су заступљени и Срби у Мађарској.

    Предраг Мандић

    НЕВЕН  5

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ЗАДУЖБИНАРСТВО КОД СРБА

    Ко су највећи ктитори у Србији
    • Андриана Јанковић
    • 04.02.2018. 19:39

    Србија је препуна различитих задужбина, али незнатан је број савремених задужбинара. Зашто је задужбинарство сада, практично, само део српске историје и који су мотиви некадашње знамените Србе руководили да оставе нешто свом народу „на ползу“?
    Задужбина, та лепа и чиста српска реч, јасно говори о једној великој и дубоко смисленој потреби човека да учини добро дело, да дарује за своју душу, да се одужи Богу и народу – каже Славко Вејиновић, аутор књиге „Задужбинарство код Срба“, објашњавајући да се у средњем веку, под појмом задужбине подразумевало све што је неко даривао цркви или манастиру, за спасење своје душе или својих ближњих.
    Сама суштина задужбинарства огледа се у трајном даривању приватне имовине за остваривање друштвено корисних циљева.
    – У ширем смислу речи, задужбина означава све оно што је неко даривао цркви, манастиру, свом народу, држави, родном крају, завичају, а све за остваривање друштвено корисних циљева, онако како их је сагледао и вредновао сам задужбинар – прича Вејиновић.
    Почело од Немањића
    А докле сежу почеци задужбинарства? Дубоко у историју, објашњава наш саговорник, до стварања српске средњовековне државе и времена династије Немањића.
    – Два века континуираног развоја државе на челу са овом династијом даривала су српском народу непревазиђене и непроцењиве вредности у области културе, духовности, грађевинарства, архитектуре, фрескосликарства… Управо у том времену задужбинарство се испољава у пуном сјају и величини – каже Вејиновић.

    И заправо, 13, 14. и 15. век изнедрили су неколико манастира, изузетних задужбина знаменитих српских владара, попут Студенице, Жиче, Пећке патријаршије, Милешева, Сопоћана, Грачанице, Високих Дечана…
    Задужбине саграђене у прошлости прави су и верни доказ српског уметничког и градитељског стваралаштва, трајан архитектонски и сликарски запис о нашим владарима, духовном стању и свеукупном друштвеном напретку нашег народа тог доба.
    – Управо кроз задужбинарство се може видети економска снага, културна, образовна и свеукупна духовна моћ српског народа, који је могао да створи тако велика и вредна дела – истиче наш саговорник.
    Трговци, министри…
    У почетку су, прича Вејиновић, задужбинари били владари, имућна властела и свештена лица. Они су градили, поправљали и дорађивали задужбине. Неки су градили и по неколико десетина задужбина, као на пример краљеви Милутин и Драгутин. Задужбинарство код Срба нарочито почиње да јача стварањем грађанског друштва у 18. веку, чија се активност све више усмерава ка просветитељству и развоју школства.
    – Подстрек остваривању тих идеја нарочито даје оснивање Богословије 1749. и Гимназије у Сремским Карловцима 1791. године. Задужбинари су долазили из редова богатих индустријалаца и велетрговаца, уважених министара, угледних професора и официра, црквених великодостојника и политичара. Како је расла економска снага српског грађанског друштва тако је растао и број задужбина, фондација, фондова и легата – прича Вејиновић.
    Грађански слој
    Почетком 19. века снажније се обликује грађански слој. Многи од њих су схватили да њихова материјална добра, некретнине и остало богаство најбоље могу да послуже народу ако се завештају за конкретне намене, превасходно за просветне, културне и хуманитарне циљеве.
    – Због тога су постали велики добротвори и дародавци Београдског универзитета, Српске краљевске академије, као и многобројних образовних, културних, здравствених и социјалних установа. Тако су формиране знамените задужбине Мише Анастасијевића, Николе Чупића, Илије Милосављевића Коларца… – каже Вејиновић.

    Национализација
    Међутим, како се Други светски рат завршио, развој задужбинарства као да је замро. Имовина задужбина и фондова потпала је под удар закона о експропријацији и национализацији.
    – Задужбине је, ипак, најтеже погодила национализација зграда, јер су многе од њих као финансијску окосницу имале, управо, простор који су издавале под закуп. Традиција задужбинарства овим законским актима бива прекинута. Њихова имовина је национализована и експроприсана, неке непокретности су продате или су их пак преузела друга лица. За одузето није исплаћивана никаква надокнада – објашњава Вејиновић.
    Оно што је од те имовине остало, каже он, временом је потрошено, развучено или се утопило у неке фондове. Новчана средства задужбина и фондова појела је инфлација, честе деноминације динара и промене монете.
    Ново доба
    У периоду с краја 20. и почетком 21. века један број грађана се обогатио и било је за очекивати да ће они, са своје стране, допринети развоју задужбинарству. Међутим, то се није десило.
    – Тешко је и било за очекивати да филантроп буде онај појединац који се обогатио на сумњив начин, криминалним радњама или политичким везама – прича наш саговорник.
    Суштински задатак у задужбинарству данас, према Вејиновићевом мишљењу, јесте обезбедити да се увек и до краја испоштује воља дародавца, односно воља задужбинара и ктитора.
    – Јер, свако супротно понашање поништава племените намере и жеље добрих људи. Зато сваку иницијативу која је усмерена на то да се задужбинарство код нас поново уздигне и рехабилитује треба подржати и прихватити свим снагама – закључује Вејиновић.
    Ко су модерни ктитори
    Данашњи задужбинари, тачније ктитори, углавном су политичари. Тако је бивши председник Србије Томислав Николић са супругом Драгицом изградио цркву у родном селу Бајчетина. Изградња цркве коштала је око милион евра, али до данас није најјасније одакле Николићима новац за ово доброчинство. Лидер Јединствене Србије Драган Марковић Палма изградио је цркву у селу Кончарево код Јагодине, а садашњи директор БИА и некадашњи министар (и успешан бизнисмен) Братислав Гашић ктитор је Цркве Светог Јована, на брду Багдала изнад Крушевца. Бизнисмен Мирослав Мишковић изградио је на Бежанијској коси Центар за смештај и дневни боравак за децу и омладину са инвалидитетом.
    Како је расла економска снага српског грађанског друштва тако је растао и број задужбина

    Задужбине писаца
    Крај 20. века нас је, према речима Вејиновића, обогатио посебним видом задужбина – задужбинама великих српских писаца, чији рад умногоме утиче на кретања у области културе, књижевности и публицистике. Такве су задужбине и фондације Иве Андрића, Милоша Црњанског, Бранка Ћопића, Десанке Максимовић, Вукова задужбина, Доситеја Обрадовића итд.
    За фондацију не треба новац
    Скупштина Србије усвојила је 23. новембра 2010. године Закон о задужбинама и фондацијама, у којем се задужбине и фондације дефинишу као непрофитне невладине организације.
    – За оснивање задужбине, неопходно је да оснивач обезбеди најмање 30.000 евра у динарској противвредности, док та обавеза не стоји за оснивање фондације – прича Вејиновић.
    Задужбинари из дијаспоре
    Наша дијаспора у области задужбинарства оставила је видне и трајне трагове.
    – Миле Стојаковић, наш исељеник у ЈАР, 1987. године у Јоханезбургу подигао је православни црквени храм Светог Томе. Бранко Тупањац, исељеник и успешан пословни човек из Чикага, у родној Херцеговини, на брду изнад Требиња подигао је манастир Грачаницу. Професор др Радмила Милентијевић из Њујорка, такође, улази у ред великих српских задужбинарки и добротвора. До сада је помогла око 80 организација и појединаца – каже Вејиновић.
    Наш сународник, Миломир Главчић из Канаде велики је хуманиста и добротвор. У Краљеву је подигао мост, помаже Јошаничку Бању и њене житеље…

    Извор: ЗАДУЖБИНАРСТВО КОД СРБА
    https://www.blic.rs/vesti/drustvo/zaduzbinarstvo-kod-srba-ko-su-najveci-ktitori-u-srbiji/c0m3bg2

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ЗАДУЖБИНАРСТВО У СРБА
    ПИШЕ: Бојан Муњин
    Март 2018

    У времену транзиције, када култура и духовне вриједности губе своју посвећеност и ауру, волонтерски рад за друге, самопријегор за заједницу и властити народ нажалост више нису на цијени. Ипак, живимо такођер и у доба другачијег повезивања; у доба непрофитних организација и цивилног друштва
    Сви ми умиремо само једном,
    а велики људи по два пута:
    једном кад их нестане са земље
    а други пут кад пропадне њихова
    задужбина.
    (Иво Андрић, На Дрини ћуприја)

    У овом стољећу материјалистичке егоцентричности, технолошке савршености и значајног одсуства друштвене солидарности, једну ријеч као да је појела тама давних времена. Та ријеч, увријежена стољећима у српској култури, која у себи садржава нешто од људске величине и нешто од народне скромности, нешто од традиционалне части и нешто од вјерског покајања, гласи – задужбинарство. Овај појам долази од старе српске ријечи задушје, која говори о исконској потреби човјека да учини добро дјело, да дарује за своју душу и, како се то каже, „да се одужи Богу и народу“. Задужбина је врло блиска старославенској ријечи даровница иза које се крије нека врста потребе или духовног задовољства да се нешто некоме дарује. Рекли бисмо: постоји становита љепота даривања као нешто веома драгоцјено.
    Аутор књиге „Задужбинарство код Срба“ Славко Вејиновић каже како се у средњем вијеку под појмом задужбине подразумијевало све што је нетко даривао цркви или манастиру, док опћи појам задужбинарства означава „све оно што је нетко даривао свом народу, држави, родном крају или завичају, за остваривање друштвено корисних циљева“, каже Вејиновић. Прве задужбине у Србији јављају се у времену стварања српске средњовјековне државе и династије Немањића и баш ова краљевска лоза даривала је народу многе грађевине непроцјењиве вриједности у области културе, духовности, грађевинарства, архитектуре и фрескосликарства. Златно вријеме задужбинарства било је 13., 14., и 15. стољеће који су изњедрили неколико значајних српских владара, од Светог Саве и Стефана Немање, до краљице Јелене и кнеза Лазара, који су изградили знамените задужбине, попут манастира Студенице, Жиче, Пећке патријаршије, Милешева, Сопоћана, Грачанице, Високих Дечана и многих других. Алтруизам, хуманост и несебичност племићког задужбинарства, у временима српске средњовјековне државе, укрштали су се често с дворским сплеткама, борбама за круну и пријестоље и личним интересима, па је та вјечна игра добра и зла остала актуална и до данас.

    Првобитни мотиви даривања и задужбинарства временом су постајали разноврснији, са широком лепезом повода и побуда: од очувања националних вриједности и доброчинства српском народу, до све израженијих потреба за хуманитарним радом; подизањем болница и школа, помагањем сиромашним ђацима, старима и убогима, до најновијих примјера хуманости и доброчинства, послије елементарних непогода, попут земљотреса у Краљеву 2010. године и катастрофалних поплава у Обреновцу и колубарском округу, 2014. године.
    Надирањем Турака и пропашћу српске средњовјековне државе и задужбинарство гасне, да би поновно почело јачати у 18. вијеку, стварањем грађанског друштва, чија се социјална активност све више усмјерава ка просвјетитељству и развоју школства. За подстрек остваривању тих идеја нарочито је значајно оснивање Богословије у Београду 1749. и Гимназије у Сремским Карловцима 1791. године, а задужбинари су долазили из редова богатих индустријалаца и велетрговаца, уважених министара, угледних професора и официра, црквених великодостојника и политичара. Тако су се стварале значајне задужбине Београдског универзитета, Српске краљевске академије, као и многобројних образовних, културних, здравствених и социјалних установа а велики добротвори и дародавци били су међу осталима и чувени Миша Анастасијевић, Никола Чупић, Илија Милосављевић Коларац и други.
    Један од славних задужбинара у 19. стољећу био је Сава Поповић Текелија, племић, трговац, правник и филантроп, али и први доктор права у Србији и предсједник Матице српске, који је уочио да је будућност Србије у уздизању тада непостојеће интелектуалне елите. Када је почетком 19. стољећа у Пешти основана Матица српска, он је приложио 100 форинти у сребру и 100 форинти у бечкој валути, основао је и Завод за школовање српских студената – Фондацију „Текелијанум“, којој је поклонио богату библиотеку, а Матици српској повјерио над њом старатељство. Још интересантнија је судбина споменутог Мише Анастасијевића којег су звали и подунавски Ротсцхилд: Анастасијевић је био власник девет великих спахилука (посједа) у Влашкој, 23 бродске агенције које су контролирале укупан промет Дунавом од Београда до ушћа, најмање 74 брода за пријевоз соли, као и бројних стоваришта у многим подунавским и посавским градовима. Компанија Мише Анастасијевића је запошљавала око десет хиљада људи, а Мишина готовина се процјењивала на невјеројатних 1,5 милиона дуката, која је добрано премашивала буџет и неких тадашњих балканских државица. Осим по богатству, Анастасијевић је био познат и по својим политичким везама на опасној релацији између династија Карађорђевића и Обреновића, које ће га на крају коштати изгнанства и заборава. Ипак, данас, преко 120 година од смрти овог најбогатијег Србина, у Београду постоји велелепно здање Ректората Београдског универзитета на којем пише: „Миша Анастасијевић своме отечеству“. Из овог периода треба истакнути чињеницу да је у Београду неколицина трговаца подарила граду праве архитектонске и градитељске бисере, који красе старо градско језгро: „Велика Игуманова палата“ на Теразијама подсјећа на њеног добротвора, Симу Андрејевића Игуманова, док је преко пута отмјена, необарокна палача браће Крсмановић, у којој је 1918. године проглашено уједињење у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Такођер, већ споменути Илија Милосављевић Коларац, тестаментом је завијештао Фонд за универзитет Илије М. Коларца и прелијепу палачу на данашњем Студентском тргу у Београду, док се задужбина Михајла Пупина, знанственика свјетског гласа налази у Идвору у Банату, Пупиновом родном селу.

    У овом низу часних добротвора треба нарочито истакнути Владимира Матијевића, трговца са Кордуна, добротвора и оснивача најзначајнијих организација Срба у Хрватској, који је цјелокупну своју имовину оставио Српском привредном друштву „Привредник“ за школовање и помагање сиромашне српске дјеце из пасивних крајева.
    Говорећи о задужбинарима, као о специфичном соју људи, Славко Вејиновић закључује: „Радити мукотрпно читавог живота и стицати богатство и све то одједном и великодушно оставити своме роду, а не својим наследницима – могли су да ураде само људи дубоких патриотских осећања, свесни националних интереса, циљева, стремљења и, надасве, интереса и потреба свог народа”.
    Након Другог свјетског рата задужбинарство је у Србији поновно замрло, јер је с новом комунистичком влашћу имовина задужбина, легата, фондова и даровница, потпала под удар закона о експропријацији и национализацији. Крајем 20. и почетком 21. стољећа, када се један уски број грађана знатно обогатио (разним врстама приватизације и финанцијским трансакцијама), очекивало се да ће они можда допринијети развоју задужбинарства, али то се није догодило. „Тешко је очекивати да филантроп буде онај појединац који се обогатио на сумњив начин, криминалним радњама или политичким везама“, каже већ споменути аутор књиге о задужбинарству Славко Вејиновић. Или, што би рекао један давнашњи њемачки милијардер: „Није срамота обогатити се – срамота је умријети богат.”
    Данашњи задужбинари, који се сада у Србији зову ктитори, углавном су политичари и бизнисмени. Тако је бивши предсједник Србије Томислав Николић са супругом Драгицом изградио цркву у родном селу Бајчетина: изградња цркве коштала је око милион еура, али до данас није најјасније одакле Николићима новац за ово доброчинство. Лидер странке Јединствена Србија, Драган Марковић Палма, изградио је цркву у селу Кончарево код Јагодине, а садашњи директор БИА и некадашњи министар (и успјешан бизнисмен) Братислав Гашић ктитор је Цркве Светог Јована на брду Багдала изнад Крушевца. Бизнисмен Мирослав Мишковић изградио је на Бежанијској коси у Београду Центар за смјештај и дневни боравак за дјецу и омладину с инвалидитетом, о којем се доста писало као о успјешном примјеру хуманитарног донирања, но Мишковић се ни до данас није извукао из мреже судских кривичних поступака који се воде против њега. Ипак, не треба заборавити да је Мадлена Зептер, супруга бизнисмена Филипа Зептера, прва наставила српску традицију задужбинарства, после више деценија затишја. Она је у корист српске културе и умјетности до сада уложила више од 30 милиона еура, па је тако њеном заслугом изграђена опера и казалиште „Мадленијанум” у Земуну, установљена је награда „Женско перо” за најбољи роман или збирку прича, као и „Добричин прстен”, највећа награда која се у Србији додјељује казалишним глумцима и глумицама за животно дјело. Госпођа Зептер је донирала и изградњу првог послијератног приватног музеја у Србији, у Београду у Кнез-Михаиловој улици и основала је фонд за стипендирање младих талената у умјетности.
    Добра вијест такођер јест да је крај 20. стољећа у Србији карактеристичан по посебном типу задужбина – задужбинама великих српских писаца, чији рад без сумње утиче и на кретања у области културе, књижевности и публицистике све до данас. Такве су задужбине и фондације Иве Андрића, Милоша Црњанског, Бранка Ћопића и Десанке Максимовић, те врло важна Вукова задужбина, задужбина Доситеја Обрадовића и многих других. Посљедњих година почели су се јављати и богати српски исељеници који су свој новац даривали у различите сврхе. Тако је исељеник у Јужноафричкој Републици, Миле Стојаковић, подигао у Јоханесбургу православни црквени храм Светог Томе, док је Бранко Тупањац, успјешни пословни човјек из Чикага, подигао у родној Херцеговини, на брду изнад Требиња манастир Грачаницу. Свеучилишна професорица из Неw Yорка, Радмила Милентијевић, помогла је до сада око 80 организација и појединаца, док је Миломир Главчић из Канаде подигао мост у Краљеву а помогао је и насеље Јошаничка Бања и њене житеље. Ћуприју на Дрини, између Бадовинаца у Мачви и Попова у Семберији, саградио је богати Американац српског поријекла, Слободан Павловић, по угледу на Мехмед-пашу Соколовића и краља Александра Карађорђевића, али је одлучио да на мосту уведе и – обавезно плаћање путарине.

    Како било, у Србији данас постоји око 110 задужбина, па је релативно недавно почело законско уређивање области задужбинарства и усклађивање са европским стандардима. Тако је Скупштина Србије крајем 2010. године усвојила Закон о задужбинама и фондацијама, у којем се оне дефинирају као непрофитне невладине организације. За оснивање задужбине неопходно је да оснивач осигура најмање 30.000 еура у динарској протувриједности, док та обавеза не стоји за оснивање фондације. Све се то тако једноставним чини на папиру, но многе старе задужбине, основане прије седам или више деценија, данас трпе због кроничне административне комплицираности, честе небриге надлежних и врло сувременог недостатка осјећаја данашњих нараштаја према очувању традиционалних вриједности и баштине.
    Једна од (ријетких) установа које добро раде представља задужбина Илије М. Коларца, основана 1928. године, која од првих дана до данас свој рад развија у оквиру центра за музику, центра за предавачку дјелатност и за наставу страних језика и центра за издавачку дјелатност. Коларчева задужбина ради с основном намјеном да „непрестано подиже ниво општих и специјализованих научних сазнања публике и задовољава њену радозналост; да подстиче одговорност друштва за систематски рад на ширењу знања и неговању обележја сопственог културног идентитета и идентитета других народа.“ Друге велике задужбине, попут оних којим је на примјер дониран Београдски универзитет, муку муче са администрацијом, јер због правних зачкољица и непрецизних тумачења одређених термина у враћању права из времена прије национализације, оне не могу остварити право над великим дијелом имовине својих дародаваца. Тако су многе задужбине завезане дуготрајним судским поступцима, неке се налазе пред укинућем, јер се нема тко о њима бринути, а неке формално постоје али су неактивне.
    У данашње вријеме када се може рећи, барем на овим просторима, да никоме нарочито није стало ни до чега, оно што ипак радује су људи без имена и угледа, који и данас дарују ради неког вишег циља. На примјер у оставштини становитог Анђелка Савића из Краљева се каже: „Године су ми превалиле а чешће и побољевам те овим хоћу да наредим како да се учини распоред са мојом заоставштином… немајући своје деце хоћу да се сетим сиромашне деце мога родног места Краљева. У другом реду сетићу се изнемоглих стараца и старица у Краљеву о којима се у првом реду брине сама та општина. Кад моја жена Татија умре, све моје имање непокретно припашће фонду Анђелка Савића, трговца, и жене му Татије, који ће се образовати у Краљеву.“ У донацији пак покојне Живке Ђокић стоји да се њен „поклон чини из побуда поштовања према племенитим задацима Црвеног крста“, док у донацији породице Ћировић из Годачице да ће на свом имању подигнути „задужбину – манастир Светог великомученика Димитрија звани „Згодачица“.
    Задужбинарство је данас у друштву и култури Срба нападнуто недостатком политичке воље система или пак себичношћу појединаца и институција, али оно није умрло. Ситуација је ипак тешка: како др. Марија Алексић пише у њеној књизи „Задужбине културе Србије и јавност“, скоро педесет година урушавања идеала и циљева задужбинарства у Србији (1945 – 1992) „довело је до скромне или, боље речено, разочаравајуће ниске свести о доброчинским активностима задужбина“, док теоретичарка културе Милена Шешић Драгићевић каже како у будућности не можемо нарочито рачунати на друштвено спонзорство, „јер је традиција задужбинарства угашена презиром државе према филантропији.“
    Неке већ споменуте задужбине у Србији ипак раде; Андрићева, Вукова и Андрејевићева задужбина доста се добро држе, али многе друге, попут часне задужбине Милоша Црњанског, пропадају или једва опстају. Што ће бити са српским задужбинама у будућности? У времену већ толико пута споменуте транзиције, када култура и духовне вриједности губе своју посвећеност и ауру, волонтерски рад за друге, самопријегор за заједницу и властити народ нажалост више нису на цијени. Ипак, живимо такођер и у доба другачијег повезивања; у доба непрофитних организација и цивилног друштва и, како каже Марија Алексић, комуникација међу њима морат ће бити непрестана и обострано мотивирајућа да би се уопће могло повратити повјерење јавности у рад добротворних организација, изван сфере профита и себичних интереса. Или, да закључимо, како каже један стари мудрац на питање када ће нам свима бити боље: „Када ми будемо бољи“.
    Појам задужбинарство долази од старе српске ријечи задушје, која говори о исконској потреби човјека да учини добро дјело, да дарује за своју душу и, како се то каже, „да се одужи Богу и народу“
    Надирањем Турака и пропашћу српске средњовјековне државе и задужбинарство гасне, да би поновно почело јачати у 18. вијеку, стварањем грађанског друштва

    Извор: ЧАСОПИС ЗАДУЖБИНАРСТВО
    http://casopis.skd-prosvjeta.hr/zaduzbinarstvo-u-srba/

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Задужбинарство – битна одлика српског националног бића

    Задужбина, та лепа и чиста српска реч, јасно говори о једној великој и дубоко смисленој потреби човека да учини добро дело, да дарује за своју душу, да се одужи богу и народу. у средњем веку се под појмом задужбине подразумевало све што је неко даривао цркви или манастиру, а за спасење своје душе или својих ближњих и драгих. Правећи задужбине на ползу народа свог, племенити људи завештавали су и остављали трајна добра свом народу. Задужбинари нису били само они који су оснивали манастир или цркву, већ и они који су их касније обнављали.
    Склоност ка задужбинарству у нашем целокупном друштвеном развоју имала је трајну вредност. Уз славље породичног светитеља, задужбинарство у српском народу има најдужи континуитет. Са пуно разлога се може рећи да је задужбинарство битна одлика националног бића српског народа и, можда, једна од његових најлепших врлина.
    Почеци задужбинарства сежу дубоко у историју, до стварања српске средњовековне државе и времена славне династије Немањића. Два века континуираног развоја средњовековне српске државе на челу са овом славном династијом даривала су српском народу непревазиђене и непроцењиве вредности у области културе, духовности, грађевинарства, архитектуре, фреско­сликарства… Управо, у том времену задужбинарство се испољава у пуном сјају и величини.
    Наклоност и љубав према градњи манастира – задужбина карактерише све владаре лозе Немањића. Њихове задужбине увек носе неку врсту личног обележја самог ктитора, односно печат његове индивидуалне препознатљивости.
    Задужбинарство је кроз историју имало велики значај за очување културног и духовног идентитета српског народа и православне вере. Захваљујући и својим задужбинама, Срби су кроз векове и време – а које им често није било наклоњено – сачували своје корене и историјско памћење.
    Задужбине саграђене у прошлости прави су и верни доказ српског уметничког и градитељског стваралаштва, трајан архитектонски и сликарски запис о нашим владарима, духовном стању и свеукупном друштвеном напретку нашег народа тога доба. Кроз задужбинарство се може јасно видети економска снага, културна, образовна и свеукупна духовна моћ српског народа, који је могао да створи тако велика и вредна дела. Срби су се, управо кроз овај вид стваралаштва, представили и показали свету као народ који је у стању да створи и највеће вредности.
    Тринаести, четрнаести и петнаести век подарили су српском народу неколико манастира – изузетних задужбина знаменитих српских владара. Истакнимо само Студеницу, Жичу, Пећку патријаршију, Милешеву, Сопоћане, Грачаницу, Високе Дечане…
    Манастири, грађени као задужбине, били су не само молитвена средишта и црквено­административни центри, односно седишта архијереја, већ, у исто време, и народна зборишта и места у којима је српски народ, најчешће предвођен својим свештенством и црквеним великодостојницима, доносио важне (историјске) одлуке које су непосредно утицале на његову судбину.
    Средњовековни манастири су били и гробна почивалишта српских владара, властеле и црквених великодостојника. У некима се и данас чувају мошти њихових ктитора или светих Срба. Рецимо, у Студеници су похрањене мошти светог Симеона Мироточивог и Стефана Првовенчаног, у Дечанима светог краља Стефана Дечанског, у Раваници светог косовског великомученика кнеза Лазара…
    Задужбинари у прошлости су најчешће били сами владари, имућна властела или свештена лица. Само они који су основали манастир или цркву, или који су их обновили, стицали су право да се називају ктиторима. Али, код неких задужбина, пре свега манастира и цркава, узалуд ћемо тражити ктиторе, односно људе који су их подигли као своју задужбину.
    После пропасти српског царства у средњем веку нестало је феудалне господе, а касније српске војводе и прваци једва да су били мало богатији од својих поданика. Оснивачи многих манастира и цркава били су углавном монаси, а прави ктитори и приложници – сам народ.
    У том погледу посебно место заузимају манастири овчарско­кабларске клисуре, који чине једну специфичну целину, која се постепено стварала шест векова, кроз непрестане успоне, разарања, замирања, обнове… На релативно малом простору, који се назива и Светом Српском Гором, налази се 10 манастира и два света места: Никоље, Јовање, Успење, Вазнесење, Ваведење, Преображење, Савиње, Благовештење, Илиње, Кађеница, Сретење и Света Тројица.
    За већину ових манастира не зна се када су основани и ко је њихов ктитор. Ипак, са великом сигурношћу се може рећи да су овчарско­кабларски манастири подигнути крајем XIV века, у време доласка монаха синаита у Србију. Овај космополитски монашки покрет источне Европе и Средоземља упражњавао је исихазам и били су посвећени савршеном миру – „исихији”. Његова битна карактеристика је стална, непрекидна молитва у себи, такозвана умна молитва, преко које се долази до стања сабраности и унутрашње тишине, које следе човекову победу над страстима и воде га ка сазнавању бога.
    Поред свог виђења православља, ови духовници су у Србију донели и нови начин организовања монашких заједница и подизања манастира. Пре њих није било збијених група манастира на неком мањем простору, већ су грађене велике владарске и властеоске задужбине, усамљене и одвојене од других манастира и цркава. Са доласком синаита­исихаста та традиција се мења.
    Благовештење је један од ретких манастира у овчарско­кабларској клисури за који се тачно зна када је подигнут и ко су били његови ктитори. Изнад улаза у цркву стоји натпис да је храм подигнут 1601/1602. године трудом игумана кир Никодима.
    Сведочанство о значају задужбина можемо наћи и у нашим народним песмама. За ову тврдњу довољно је подсетити се песме Зидање Раванице, у којој царица Милица опомиње и подстиче кнеза Лазара да подигне своју задужбину речима:
    Што бијаху Немањићи стари,
    цароваше, па и преминуше,
    не трпаше на гомиле благо
    но градише с њиме задужбине.
    Саградише многе манастире,
    саградише Високе Дечане,
    баш Дечане више Ђаковице;
    паћаршију више Пећи равне;
    у Дреници бијела Девича;
    и Петрову цркву под Пазаром;
    мало више Ђурђеве Ступове,
    Сопоћане наврх Рашке хладне,
    и Тројицу у Херцеговини,
    цркву Јању у Староме Влаху,
    и Павлицу испод Јадовника,
    Студеницу испод Брвеника;
    цркву Жичу више Карановца;
    у Призрену цркву Свету Петку;
    Грачаницу у Косову равном –
    све то јесу њине задужбине;
    ти остаде у столу њиноме
    и потрпа на гомиле благо,
    а не гради нигђе задужбине;
    ето нама неће пристат’ благо
    ни за здравље, ни за нашу душу,
    а ни нама, ни коме нашему…

    О важности и значају задужбина код нас, такође, народни певач говори и кроз ове стихове:
    да ви знате наше намастире
    славни наши цара задужбине –
    да видите дивну Студеницу,
    недалеко од Новог Пазара,
    задужбину цара Симеуна –
    прво бабо саградио цркву,
    красну славну себи задужбину…

    У ширем смислу речи, задужбина означава све оно што је неко даривао цркви, манастиру, свом народу, држави или родном крају за остваривање друштвено корисних циљева, онако како их је сагледао и вредновао сам задужбинар. У ужем смислу речи, задужбина најчешће означава манастирско и црквено здање, подигнуто зарад душе и њеног вечитог спасења, или зарад својих ближих и драгих.
    Циљ сваке задужбине, нарочито оних које имају просветитељски карактер јесте, с једне стране, да се правилним коришћењем и управљањем њеном имовином остварују циљеви и жеље задужбинара, а, с друге стране, да се дугорочно очува материјална супстанца, односно вредност завештане имовине задужбине, како би се створили услови за њен плодотворан рад дуже времена. Због тога се у оснивачком акту задужбине изричито захтева да се заложена средства и имовина користе искључиво у сврхе и на начин како је то одредио оснивач. Међутим, било је случајева да намену и висину тих средстава определи одбор, неки други орган или установа којима је поверена брига да управљају задужбином и завештаним средствима. Правична расподела средстава која су се расподељивала из фонда задужбине обезбеђивана је постизањем пуне сагласности чланова одбора. За сваког појединца учешће у раду задужбинских одбора представља изузетну част. Важно је истаћи да није забележено, бар у јавности, да је нека личност изневерила поверену дужност у задужбини, односно да је проневерила или злоупотребила задужбинска средстава.
    Суштина задужбинарства огледа се у трајном даривању приватне имовине за остваривање друштвено корисних циљева. На том плану се успоставља један специфичан вид грађанско правних односа који у себи садржи елементе јавног (друштвено корисни циљеви) и приватног (имовина физичких и правних лица коју они завештавају за остваривање тих циљева). Стога се између задужбинара и друштва успоставља узајамни специфични однос: док задужбинар трајно даје своју имовину за остваривање друштвено корисних циљева, дотле друштво има моралну и правну обавезу да омогући (помогне) остваривање циљева којима је задужбинар био мотивисан у време оснивања задужбине.
    * * *
    Непрекинута нит задужбинарства траје од настанка српске средњовековне државе, њене пропасти и пада под турску власт. Преко задужбинарства духовна веза са нашим средњим веком се одржава у континуитету, обнавља и непрестано прилагођавала новонасталим друштвеним и политичким приликама.
    У време борбе за национално ослобођење од турског ропства, задужбинарство је суштински допринело грађењу и учвршћивању идеје о нашој (српској) државотворности и њеном континуитету. Оно је, стога, било веома важна карика и ослонац у националним и ослободилачким стремљењима и борби српског народа да поново створи своју државу, да сачува свој национални, духовни и културни идентитет.
    Између два светска рата задужбинарство је добило посебан замах. Подаци говоре да у то време није прошла ни једна година, а да при Српској краљевској академији или београдском универзитету није основана задужбина или легат. На пример, од 65 задужбина, колико их је било основано при Српској краљевској академији крајем тридесетих година прошлог века, 46 је основано у међуратном периоду.
    После другог светског рата развој задужбинарства готово да је замро. У револуционарном заносу тадашње власти, идеолошки уверене да ће развој социјализма, а касније и система социјалистичког самоуправљања, обезбедити пуни напредак културе, науке, образовања, здравствене и социјалне заштите, те да због тога неће ни постојати потреба за средствима задужбинара и народних добротвора – задужбине је задесила тешка судбина.
    Њихова имовина, као и имовина фондова потпала је под удар закона о експропријацији и национализацији. Најпре Закона о аграрној реформи и унутрашњој колонизацији, који је донет 1945. године, а касније и Закона о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта, из 1960. године. Задужбине је, ипак, најтеже погодила национализација зграда, јер
    су многе од њих као финансијску окосницу у раду имале,управо, простор који су издавале под кирију.
    Традиција задужбинарства, дуга више од осам векова, овим законским актима бива одједном прекинута. Њихова имовина је национализована и експроприсана, неке непокретности су продате или су их, пак, преузела друга лица. За одузете непокретности није исплаћивана никаква надокнада (противувредност), а ако је и исплаћивана, онда је била далеко испод њихове стварне вредности. Оно што је од те имовине и остало с временом је потрошено, развучено или се утопило у неке фондове, тако да јој се губи сваки траг. Од некада великих и славних задужбина остале су само зграде са називима својих добротвора. Са неких су, чак, скинуте бисте и табле са именима њихових оснивача и ктитора.
    Поред некретнина, значајну ставку у имовини задужбина чиниле су и хартије од вредности (менице и државни папири), које нису могле да се наплате. У томе су посебно биле оштећене задужбине, фондације и фондови при Београдском универзитету. Крајем шездесетих година њихова вредност је износила око 12 одсто вредности њихове укупне имовине. За ове хартије добијене су признанице које су у међувремену изгубиле сваку вредност.
    Новчана средства задужбина и фондова појела је инфлација, девалвација, честе деноминације динара и промене монете. Задужбине су тако остале без имовине и лишене могућности да остварују племените циљеве због којих су и основане.
    Због тога и данас, као и раније, остаје трајан и важан задатак – обезбедити да се до краја испоштује воља дародавца, односно воља задужбинара и ктитора. Јер, свако супротно понашање поништава племените намере и жеље добрих људи који су желели, хтели и били у стању да помогну свом народу, да учине добра дела општег добра ради; да својим радом буду на ползу народа свог! Зато сваку иницијативу која је усмерена на то да се задужбинарство код нас поново уздигне и рехабилитује треба подржати и прихватити свим снагама, јер све то има шири друштвени, културни и национални значај.

    Извор: https://www.knjizara.com/pdf/134565.pdf

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Највећи споменик задужбинару је оно што је народу оставио
    18.02.2018 • 09:3509:42
    Извор: Dnevnik.rs

    НОВИ САД: Према речима саветника „Вукове задужбине“, Славка Вејиновића који је вишегодишње истраживање о задужбинама преточио у књигу „ Задужбинарство код Срба, процењује се да је Србија кроз историју имала неколико стотина задужбинара, док се у Архиву Србији чува се грађа о више од 400 задужбина.

    Основни мотив задужбинара је остваривање друштвено корисних циљева, онако како их је видео и вредновао сам задужбинар. Крајем 18. и почетком 19. века у градовима у Србији снажније се обликује грађански слој, који се све више богати, превасходно бавећи се трговином и као такав чини окосницу економске снаге, каже у разговору за “Дневник” Славко Вејиновић.
    Како додаје, многи од њих су јасно уочавали да њихова материјална добра, некретнине и остало богатство најбоље могу да послуже народу ако се завештају за сасвим конкретне намене, превасходно за просветне, културне и хуманитарне циљеве.
    Добротвора и дародаваца било је и у Војводини.
    У Војводини су задужбинари оставили трајне и дубоке корене. Истакнимо да се на Фрушкој гори, Српском Атосу, наставља немањићка традиција грађења задужбина. Потомци деспота Ђурђа Бранковића, дошавши у Срем крајем 15. века, подижу већи број задужбина, тако да је од 15. до 18. века на простору Фрушке горе изникла јединствена скупина складно распоређених манастира.
    У фрушкогорским манастирима похрањено је све што се могло склонити од Турака и понети са собом: свете књиге, иконе, повеље, србуље, поменици, летописи, сасуде, делови средњовековне одеће и многи други вредни предмети. У Фрушку гору склањани су вредни предмети из Студенице, Жиче, Милешеве, Раче, Сланаца, Винче…
    Једна од задужбина је Карловачка гимназија?
    Њено оснивање веже се за име угледног грађанина Сремских Карловаца – Димитрија Анастасијевића Сабова, који је дао митрополиту Стефану Стратимировићу близу 20.000 форинти за оснивање српске гимназије, на корист и добробит српског народа.
    Уз велико ангажовање митрополита Стратимировића, осамдесет седам угледних грађана Сремских Карловаца, такође, приложило је више од 30.000 форинти за оснивање Гимназије.
    Гимназија је првих сто година радила у старој згради Латинске школе, коју је подигао митрополит Павле Ненадовић. Она је била неугледна и скромних могућности за квалитетно извођење наставе. Нова зграда је изграђена захваљујући средствима патријарха Германа и његовог брата Стевана Анђелића, проте сремскомитровачког, па се они стога и сматрају задужбинарима Гимназије.
    Задужбина је и Учитељска школа у Сомбору.
    У Сомбору је 1. маја 1778. године почела да ради Норма, прва образовна институција за припремање учитеља код Срба и других јужнословенских народа. Њен оснивач, управитељ и главни предавач је био познати грађанин Сомбора, Аврам Мразовић, који је у то време био и директор свих српских школа у Бачкој, Барањској и Торонталској жупанији.
    Велики допринос развоју Учитељске школе дао је њен управитељ, а потом и патријарх српски – Георгије Бранковић. Он је о свом трошку 1895. године подигао нову зграду Препарандије у Сомбору, у којој је Учитељска школа радила све до 1948. године.
    Захваљујући задужбинарству основана је Матица српска.
    Подсетимо се да су у фебруару 1826. године седморица грађана Будима и Пеште основали друштво са задатком да ради у корист и славу српског народа. Усвојили су првила, названа Основ и уплатили чланске улоге.
    Потписе на овај оснивачки акт ставили су трговци: Гаврило Бозитовац, Јован Деметровић, Јосиф Миловук (покренуо акцију), Петар Рајић, Андрија Розмировић, Георгије Станковић и адвокат Јован Хаџић, који је био и први председник новооснованог друштва.
    Кнез Милош се може сматрати и првим великим добротвором Матице српске, јер је уплатио петоструко већи улог од свих осталих. Године 1845. у Матицу се уписао и велики Његош, чиме се и династија Петровића, како је често говорио Божидар Ковачек, бивши председник Матице српске, нашла у заједничком српском колу.
    После кнеза Милоша и првог дара Саве Текелије из 1833. године, међу значајним задужбинарима и добротворима нашао се и Јован Нако –велепоседник и племић који оснива Фонд за популарисање српске књижевности.
    Поред наведених, истакнимо још и добротворе: Ђорђа Радака, Марију и Јована Трандафила, Милоша и Марију Димитријевић, Михајла Пупина, Богдана Дунђерског и многе друге.
    Годину дана после Накиног дара, почиње права Текелијина ера у Матици српској. На седници Матице од 21. августа 1838. године, председавајући Сава Текелија предаје под надзор Матице своју задужбину Текелијанум, која је постала стециште младих интелектуалних снага српског народа и, заједно с Матицом, центар важних културних акција и иницијатива.
    Седиште Матице српске налази се у задужбинском здању велике добротворке Марије Трандафил (1816–1883). Изградња овог објекта финансирана је средствима фонда Марије Трандафил, под називом Задужбина Марије Трандафил за српску православну сирочад у Новом Саду.
    ________________________________________
    Новосадска гимназија
    Српска православна гимназија у Новом Саду, основана је 1810. године, након што је угледни новосадски трговац Сава Вуковић, даровним писмом приложио 20.000 форинти за њено оснивање.
    На подстицај владике бачког Гедеона Петровића и карловачког митрополита Јосифа Стратимировића овом племенитом делу придружио се и велики број Новосађана тако да је убрзо сакупљено више од 100.000 форинти, што је било довољно за оснивање школе, а сагласност је стигла и од хабзбуршког цара Франца I.
    Крајем седамдесетих година 19. века зграда Гимназије више није одговарала својим потребама. Формиран је Одбор за прикупљање прилога за проширење зграде Гимназије, који је почео са радом 1897. године.
    У току ове акције барон Милош Бајић поклонио је 200.000 круна за изградњу нове зграде.
    ________________________________________
    Национализација и експропријација нанели су велико зло задужбинама. За одузету имовину задужбина није исплаћена никаква надокнада.
    Сигурно је да се неправедно одузета задужбинска имовина мора врати оснивачима, како би задужбине могле да обављају своју функцију због које су и основане. Додуше, то се данас код нас ради кроз поступак реституције, односно обештећења за одузету имовимну, али је питање да ли тај процес може и брже да тече.
    Суштински је задатак обезбедити да се увек и до краја испоштује воља дародавца, односно воља задужбинара и ктитора. Свако супротно понашање поништава племените намере и жеље добрих људи који су желели, хтели и били у стању да помогну свом народу.
    Данашњи ктитори углавном су политичари, а некада је то био грађански слој, богати појединци па и писци и књижевници. Значи ли то да су задужбинари који су сами стварали своју имовину и дела данас само део историје ?
    И данас постоји приметан број појединаца који су своју приватну имовину заложили за изградњу задужбина и остваривању друштвено корисних циљева. Споменуо бих само нека имена: професорку др Радмилу Милентијевић из Њујорка, која је до сада помогла око 80 организација и појединаца, међу којима су СПЦ, САНУ, Београдски универзитет и многе друге организације и појединци.
    Наш сународник, Миломир Главчић из Канаде, такође, велики је хуманиста и добротвор. Рецимо да је, поред осталог, у Краљеву подигао мост, да помаже Јошаничку бању и њене житеље и да је пре извесног времена значајно помогао изградњу и дечијег обданишта на Берановцу.
    Бранко Тупањац, наш исељеник и успешан пословни човек из Чикага, у родној Херцеговини, на брду изнад Требиња подигао је манастир Грачаницу. Слободан и Мира Павловић, брачни пар који више од тридесет година живи у Чикагу, велики су српски задужбинари и добротвори, посебно на подручју Бјељине и Подриња. Такође, истакнимо и професора Тибора Варадија који је личних 100.000 долара приложио за програм подршке изузетним студентима.
    Љубинка Малешевић

    Извор: НАЈВЕЋИ СПОМЕНИК ЗАДУЖБИНАРУ ЈЕ ОНО ШТО ЈЕ НАРОДУ ОСТАВИО
    https://www.dnevnik.rs/ekonomija/naslovi/najveci-spomenik-zaduzbinaru-je-ono-sto-je-narodu-ostavio-18-02-2018

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Београдски универзитет поседовао је, такође, велики број задужбина. Захваљујући њима, универзитет је између два светска рата био један од најбогатијих у Европи. Имао је 77 задужбина и 11 фондова и његов капитал процењивао се на више од милијарду ондашњих долара. Према економским мерилима и проценама из тог времена, имовина универзитета је била једнака, ако не и већа од имовине Нобелове фондације.
    Највећи донатори су били: Лука Ћеловић Требињац, Миша Анастасијевић, Ђока Влајковић, Влајко Калинић, Милан Стевановић Смедеревац, Веселин Лучић, краљица Наталија Обреновић, Драгољуб Маринковић, Љубица М. Здравковић, Живан Гашић, Светозар Видаковић, Олга и Миодраг Л. Панић…

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Српска краљевска академија је пред Први светски рат имала 13 задужбина и пет фондова. Прва задужбина која је при њој основана била је Задужбина Николе Ј. Мариновића (1889), која је имала задатак да помаже и подстиче књижевно стваралаштво код нас. Међу дародавцима који су при академији оснивали своје задужбине биле су угледне личности, као,на пример, Милан Кујунџић Абердар, песник, филозоф и политичар; Катарина Ивановић, сликарка; Лазар Арсенијевић Баталка, политичар; Нићифор Дучић, херцеговачки архимандрит; Хаџи Сава Косановић, митрополит дабробосански; др Никола Крстић, политичар и правник… академик Владан Ђорђевић – за успомену на сина, свог вредног сарадника и храброг ратника, Милана Ђорђевића (1874–1918) – оставио је Српској краљевској академији извесну суму новца (70.000 динара) да се оснује Књижевни фонд Милана Вл. Ђорђевића, из кога би се сваке друге године награђивала вредна дела из лепе књижевности, као и историјски романи и приповетке из српске историје. Из тог фонда награђене су, на пример, књиге Стојана Живадиновића, Хајдук Вељко; приповетке и басне Милана Вукасовића, између Шар планине и Осогова Михаила Јовановића, Деветсто четрнаеста Стевана Јаковљевића и др. Исто тако, и Љубомир М. Михаиловић, посланик и дипломата, оставио је Српској краљевској академији 100.000 динара да се оснује фонд из кога би се сваке године награђивали најбољи радови из лепе књижевности штампани ћирилицом. Академија је из овог фонда, од 1922. до 1937. године, наградила више од 30 вредних књига, међу којима су Сеобе Милоша Црњанског, Црвене магле Драгише Васића, Приповетке Иве Андрића, Државни непријатељ бр. 3 Владимира Велмар­Јанковића и др. После другог светског рата држава је национализовала већину задужбинских зграда Сану. у многима од њих су, у међувремену, станари откупили станове, што сада битно отежава поступак враћања одузете имовине. Због тога Сану данас потражује 12 непокретности – и то имовину десет задужбина и два фонда – које су јој одузете седамдесетих година прошлог века. Углавном, ради се о зградама које се налазе на подручју београдских општина Стари град, Савски венац, Врачар и Вождовац.
    Данас, на крају прве деценије 21. века, у Сану су регистроване 43 задужбине, 37 фондова, две фондације и један легат. Нажалост, највећи број њих не располаже финансијским средствима за остваривање циљева ради којих су и основани. Свега шест фондова, две фондације и једна задужбина располажу одређеним динарским и девизним средствима за остваривање својих програма.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Задужбина Стевана Магазиновића, бившег државног саветника из београда, основана 1872. године, улази у ред најстаријих задужбина код нас. Почела је са радом 24 године пре него што је донето прво законско ре­ шење о задужбинама у Србији. њен циљ је био да помаже набавку књига за ученике слабијег имовног стања.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top