Порекло презимена, село Бањица (Чачак) Reviewed by Momizat on . ПРИПРЕМИО: Сарадник портала Порекло Лука Јелић Истраживање Радована М. Маринковића објављено у зборнику радова Народног музеја у Чачку На северним паднима Јелиц ПРИПРЕМИО: Сарадник портала Порекло Лука Јелић Истраживање Радована М. Маринковића објављено у зборнику радова Народног музеја у Чачку На северним паднима Јелиц Rating: 0
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Порекло презимена, село Бањица (Чачак)

Порекло презимена, село Бањица (Чачак)

ПРИПРЕМИО: Сарадник портала Порекло Лука Јелић

Истраживање Радована М. Маринковића објављено у зборнику радова Народног музеја у Чачку

На северним паднима Јелице и у њеном подножју налази се село Бањица. Северно је Виљуша, источно и југоисточно Јежевица, јужно и југозападно – драгачевски Горачићи и северозападно – Трнава.

Легенде кажу да је село добило име по звању банице Иконије, жене бана Милутина, српског великаша из доба Цара Душана, који је на потесу Бановина имао двор и своје винограде. Те винограде помиње епска песма, у којој се каже како бан Милутин, одлазећи у неки ратни поход, саветује баницу Иконију да му копа девет винограда – у Бањици и у Атеници, Лозници и у Паковраћу. На тог великаша подсећа Градина у Бањици. Иначе, остали потеси добили су називе по људима: Јањевац, Нешковића брдо, Иконића брдо, Адамов гроб и Мишов гроб, или по нечему што је људска рука створила: Светиња и Стублина, или по животињима: Лисичијак, или по биљкама и природним облицима: Шупље букве, Стјеник, Клен, Раскрснице, Криж, Бања, Парлог, Саставци. Слично је и са водама: Светиња, Стјеничка река, Ћорави поток, Бањички поток.

Бањица се убраја у стара насеља. Помиње се 1476. године у турском катастарском попису. Село се тада налазило у кнежини кнеза Ђурђа, сина Радише, који је у њему и живео. Овај Ђурађ је имао и брата Вукача и синове Радивоја и Вукашина. Под његовим старешинством налазило се 16 кућа ратаја са 22 одрасла мушкараца. Они су живели, не само у Бањици, већ и у Петковици (данас Петница), Градцу (данас Рајац), Заблатју (данас Заблаће), Вапи и Вилуси (данас Виљуша). У самој Бањици тада је пописано осам ратајских кућа са 11 одраслих мушкараца, али и са 24 влашке куће са 37 пунолетних мушких глава. Године 1528. помињу се два села – Горња и Доња Бањица. Обе су биле насељене власима. Године 1572. у Горњој Брњици пописано је шест рајинских кућа (на шест баштина), које су спахији плаћале 1.025 акчи (аспри) дажбина, а у Доњој Бањици – две рајинске куће (на две баштине) и два чифлука, с тим што су обавезе према спахији износиле 546 акчи.

Нешто касније Горња Бањица добиће назив Острушати. Није јасно порекло овог топонима (ако, наравно, не упућује на реч оштро, оштре стене).

Године 1820/1. Бањица је имала 15 кућа, 19 ожењених и 46 арачких глава, а Острушати 12 кућа, 15 ожењених и 42 арачке главе. У наредним годинама Бањица и Острушати су заједно пописивани, али са оба назива. Међутим, од 1827. године па све до средине XIX века то су била два посебна села. Занимљива је појединост да надгробници из XIX века помињу, као посебно место, и Баре: „Станоика супруга Андрие Тимотиевића из Бара поживи 32 г. умре 23. септембра 1861. г.“

На далеку прошлост подсећају и две богомоље – манастир Стјеник (који се помиње и као Истник) у поткриљу планине Јелице и „под Бањицом црква Јежевица“, која је иначе, у бањичком атару. Обе богомоље су саграђене, по свему судећи, пре XVI века – пре боја на Косову 1389. године. У једном запису на старој црквеној књизи каже се да је манастир – црква Јежевица саграђена у доба Цара Душана, а за манастир Стјеник знају и турски и царски дефтери.

Покојници се сахрањују у два гробља – Бањичко и Вуколића.

Сеоска слава (обетина) је на други дан Духова (Тројице).

Иако остаци материјалне културе и ретка документа, па и народна епика говоре о далекој прошлости села, данашње становништво Бањице у целини је дошљачко.

Најстарији бањички родови дошли су на данашње баштине под крај XVIII века.

Ђорђевићи (5 кућа), Боровићи (2 куће), Нешковићи (7 кућа), Јелесијевићи (9 кућа), Видојевићи (2 куће), Симовићи (7 кућа) и вероватно Иконићи (6 кућа) су, по својој прилици, један род. Сви славе Никољдан. Дошли су у време Кочине Крајине из Косатице код Пријепоља. Истог су порекла, кажу, и Николићи (1 кућа), мада славе Аранђеловдан.

Ђорђевићи приповедају да су стигли са Јавора, али не кажу кога, да су дошли у Острушат (на Ђорђевића косу), где су убили неког Турчина, па побегли у Баре изнад манастира Стјеника, одакле су се после другог српског устанка вратили. На претка Ђорђа упућује њихово презиме. После другог светског рата образовали су три домаћинства у Трнави (срез трнавски), два у Чачку и једно у Пожеги (ужичкој). Занимљива је појединост да се Ђорђевићи јављају, као досељеници, и касније – Панто Ђорђевић, досељен из Бјелуше код Ариља, погинуо је у „јаворском“ рату 1876. године, али његових потомака више нема у Бањици; није јасно шта се са њима догодило (имао је, иначе, потомака).

Боровићи су потомци Борисава Мунигузице, који се помиње у једном документу из 1845. године. Од његовог надимка Боро образовано им је презиме (ваља знати да Мунигуза има у Белој Реци, златиборској). После другог светског рата настанили су се и у Трнави (срез трнавски), Београду, Крушевцу и Чачку.

Нешковићи су потомци неког Нешка, од чијег имена им је образовано презиме. После 1955. године формирали су домаћинства у Чачку, селу Трнави, Скопљу и Београду.

Николићи су потомци Николе Мунигузице, који се, такође помиње 1845. године остављајући своје име као корен презимену својих потомака. После 1950. године настанили су се (по једно домаћинство) и у Чачку и у Америци.

Јелесијевићи су потомци неког Јелесија, за кога не знају када је живео. Пре другог светског рата настанили су се и у Вапи (срез трнавски), а касније и у Чачку, Београду и Трнави (срез трнавски).

Видојевићи су потомци Видоја Стефановића, који се помиње у једном документу 1845. године. На његово име упућује и њихово презиме. После 1955. године образовали су два домаћинства у Чачку.

Симовићи су вероватно потомци Сима бежанца, који је унесен у тевтер чибука 1824. године као власник оваца и коза. На име тог бежанца подсећа и њихово презиме.

Иконићи су добили презиме од имена неке жене Иконије или од речи икона. После другог светског рата настанили су се и у Ријеци, Београду, Атеници (срез трнавски), Чачку, Ваљеву и Љигу.

Радовановићи (10 кућа), Миловановићи (3 куће) и Вуколићи (2 куће) су потомци дошљака из црногорских брда Радована, Милована и Вуколе, на чија имена упућују и њихова презимена. Славе Алимпијевдан. Досељени су вероватно 1809. године. Није јасно да ли им је старо презиме Трпутлић, како су неки Миловановићи унесени у тевтер чибука, као власници ситне стоке 1824. године.

Радовановићи су после другог светског рата настањени и у више других места – у чачанским селима Трнави, Виљуши, Атеници, Чачку и Тивту.

Миловановићи су после 1950. године образовали више домаћинстава ван Бањице: Чачак (4 куће), Брезна код Горњег Милановца (1 кућа), Трнави (3 куће) и Атеници (2 куће).

Вуколићи презименом чувају успомену на претка Вуколу. Има их у драгачевском селу Горачићима, а после другог светског рата настанили су се и у Чачку и Банатском Карловцу.

Стоврази (5 кућа, славе Јовањдан) су из Миросаљаца. Овде је стигао под крај XVIII века, Милован, чукундеда Љубише Стоврага (1919). Пописани су и као Стовраговићи. Презиме им је образовано од некаквих надимака. Од 1954. године две куће имају и у Чачку.

Алексићи (2 куће, славе Ђурђевдан) су потомци Алексе Стевановића – Мајсторовића, који се помиње и 1845. године. Има га и у тевтеру 1824. године. Он се помиње и на једном споменику у гробљу: „Рабе Боже: Цмилане: ћер Алексе из Острушата престави се 29. априлија: 20 1834.“ Син његов већ има ново презиме. Миливоје Алексић из Острушата умро је 1849. године. Он је од очевог имена образовао презиме. Иначе, неки Алексићи настанили су се 1955. године и у више других места – у Чачак, Пирот, Шабац и село Трнаву код Чачка.

Мирковићи (3 куће, славе Јовањдан – 20. јануар) су после 1815. године дошли из Косатице код Пријепоља. Потомци су Мирка Синђелића – име овог досељеника чува њихово презиме. Као Синђелићи дуго су пописивани. Тако на сеоском гробљу чита се са споменика: „Мила жена Саве Синђелића од вамилије Мирковића из Бањице поживи 31. г умрие 1853.“ Те године преминула је и њена ћерка Круна Синђелић. Неки од њих тврде да су, долазећи из Косатице, најпре живели у моравичком селу Братљеву. По два домаћинства – тамо образована после 1960. године – имају и у Чачку и селу Атеници код Чачка.

Јовановићи (5 кућа, славе Никољдан) су стигли из црногорских Брда вероватно 1809. године као Хаџићи. Можда су и потомци Јована Мутавџије, уврштеног 1824. године у чибучки тевтер. Успомену на њега чувају својим презименом. После другог светског рата неки су се настанили и у Чачку и у Београду.

Рајићи (16 кућа, славе Ђурђиц) су нешто раније добегли из Гуче (драгачевски срез). На неког претка Раја подсећа њихово презиме. Неки су се касније доселили, такође из Гуче, а данас славе исту славу: потомци су Миша Рајића, по коме се назива и један до на планини Јелици. После 1960. године један Рајић настанио се и у Атеници код Чачка.

Дробњаци (2 куће, славе Ђурђевдан) су вероватно, 1809. године настањени у Бањици. Презиме им је родовско. Раније је било дуже – Дробњаковићи. По једно домаћинство, засновано тамо после 1955. године, имају и у Чачку, суседној Виљуши и у Банату.

Стојићи (5 кућа, славе Томиндан) су давни досељеници, незнано откуда. Презиме им је образовано од имена Стоја. После другог светског рата засновали су три домаћинства, у Чачку, Трнави, Атеници и Америци.

Поповићи I (3 куће, славе Никољдан) су стара свештеничка породица пристигла из правца Санџака; ово сведочи и само презиме. У Чачку имају једно домаћинство.

Давидовићи (5 кућа, славе Никољдан) су око 1840. године прешли из драгачевског села Горачића. Најпре Коста, који је умро без деце, па је на његово имање дошао Љубомир који је умро 1892. године. Придружио му се Драгић. Старије презиме им је Ковачевић, а ново је од имена претка Давида ковача, који је умро у Горачићима, 1849. године.

Петровићи (2 куће, славе Никољдан) су давни досељеници из правца Драгачева. Презименом чувају успомену на претка Петра. Пре другог светског рата један Петровић настанио се и у Чачку.

Зарићи (2 куће, славе Никољдан) су домазети у Иконићима. Дошли су из Заблаћа код Чачка 1893. године. Од скраћеног имена претка Зарије образовано је презиме овог рода. У Чачку имају једно своје домаћинство.

Василићи (2 куће, славе Јовањдан – 20. јануар) су око 1830. године прешли из драгачевског села Горачића; други кажу из старовлашког краја (Челице – Кућани – Ојковица). Од имена неког претка образовано им је презиме. Уочи другог светског рата неки су прешли у суседну Виљушу, а касније су засновали домаћинства и у другим местима: у Чачку, Трнави и Кулиновцима.

Албићи (3 куће, славе Ђурђевдан) су средином XIX века дошли из драгачевског села Живице. Реч је о довоцима у Василиће. Сматрају, да су иначе, давни дошљаци из околине Скадра или Боке, на што упућује и њихово презиме. У суседној Трнави има их у шест кућа, где су се настањивали и пре 1940. године.

Петронијевићи (1 кућа, слави Ђурђиц) су досељени из моравичког Старог Влаха – можда из села Рокци. Једно домаћинство имају и у Подгорици. Презименом чувају успомену на претка Петронија.

Крловићи (1 кућа, слави Никољдан) су после 1875. године дошли из Атенице код Чачка. Презиме овог рода упућује на некакав надимак (старији облик је био Керловић). После 1960. године засновали су по једно домаћинство и у Београду и Новом Саду.

Прелићи (1 кућа, славе Јовањдан – 20. јануар) су из околине Нове Вароши дошли средином XIX века. Протокол умрлих сведочи да је у Бањици 1868. године преминуо Радован, рођен у Дунишићима. Свештеник је ово у протоколу посебно нагласио „Досељен из Турске области села Дунишића.“ Није јасно порекло презимена овог рода.

Вујовићи (3 куће, славе Ђурђевдан) су 1876. године дошли из Ровина – Смиљевац у моравичком Старом Влаху. Матичне књиге кажу да је овде 1887. године преминуо Милан Вујовић, рођен у Горачићима (драгачевски срез). Иначе и горачићки Вујовићи су из Смиљевца. Презименом чувају успомену на претка Вуја. После 1920. године неки су прешли у суседно село Трнаву, а други, нешто касније, и у Чачак и село Атеницу.

Ђоковићи (6 кућа, славе Никољдан) су пребеглице од 1876. године из ариљског краја: протокол умрлих каже да је овде преминуо 1888. Милисав (38), рођен у Бјелуши; две године касније Љубисав (56), такође рођен у Бјелуши код Ариља. На неког претка Ђока подсећа њихово презиме. Једно домаћинство имају и у Београду.

Парезановићи (10 кућа, славе Дмитровдан) су некако у исто време добегли из Смиљевца код Ивањице. Неки и раније, али нису засновали стално домаћинство. Презиме им је родовско. После првог светског рата једно домаћинство засновали су у драгачевском селу Горачићима.

Речевићи (1 кућа, слави Никољдан) су после 1875. године стигли, када и у суседну Јежевицу, из Сугубина или Дујака у Санџаку. Презиме им је изведено из некаквог надимка.

Сенићи (1 кућа, слави Никољдан) су пореклом из Драгачева. Протокол умрлих потврђује да је у Бањици 1887. године преминуо Обрад Сенић, рођен у Грабу. Од женског имена Сенија – Сена, добили су презиме. Једно њихово домаћинство постоји и у Чачку.

Стевановићи (3 куће, славе Јовањдан – 20. јануар) су из правца Драгачева стигли некако у исто време. Презименом чувају успомену на претка Стевана. Два домаћинства имају у Чачку, а по једно у Овчар Бањи, Заблаћу и Атеници.

Томанићи (1 кућа, слави Јовањдан – 20. јануар) су у исто време приспели из моравичких Прилика. Нека жена Томанија оставила им је име у њиховом презимену. Једно домаћинство имају и у Чачку.

Стојановићи (1 кућа, слави Никољдан) су домазети у Ђоковићима. Пре првог светског рата дошао је Божо из драгачевског села Горачића. Презименом чувају успомену на претка Стојана. Једно домаћинство имају и у Бору.

Радосавчевићи (2 куће, славе Никољдан) су такође прешли из Горачића, одакле су стигли у исто време. И њихово презиме упућује на неког претка. По једно домаћинство образовали су и у Чачку, Сарајеву и Виљуши код Чачка.

Марићи (4 куће, слави Аранђеловдан) су дошли из села Балуге (заблаћке). Придошлице су од 1950. године. Од женског имена Мара остало им је презиме. Има их и у Чачку.

Матовићи (2 куће, славе Ђурђиц) су у исто време прешли из суседне Трнаве. Презименом се сећају претка Мата. По два домаћинства имају и у Чачку и суседној Јежевици.

Крстићи (1 кућа, слави Никољдан) су из суседног села Јежевице, одакле се Захарије после 1920. године призетио у Ђоковиће. На претка Крсту подсећа њихово презиме. Има их и у селу Атеници код Чачка.

Ковачевићи (1 кућа, слави Никољдан) су придошлице из суседног села Премеће, у коју су дошли из драгачевског села Виче. Неко од предака био им је ковач, па отуда презиме овом роду. Једно домаћинство имају и у Чачку.

Јовашевићи (1 кућа, слави Ђурђевдан) су после првог светског рата дошли из села Прељине код Чачка у Икониће. На некакав надимак упућује њихово презиме. По једно домаћинство засновали су и у Чачку, Краљеву и Крушевцу.

Сретеновићи (1 кућа, слави Ђурђевдан) су домазети у Миловановићима – Младен је прешао из суседне Јежевице после првог светског рата. Презименом се сећају неког претка Сретена. Једно њихово домаћинство постоји и у драгачевском селу Вичи.

Живковићи (1 кућа, слави Аранђеловдан) су некако у исто време призећени у Симовиће – прешли су из суседног села Трнаве. Од имена Живко образовано им је презиме. По једно домаћинство имају у Трнави и Чачку.

Швабићи (1 кућа, слави Никољдан) су прешли из оближњег села Рајца, одакле су стигли после 1925. године. Повратници су из Војводине, на што упућује и њихово „швапско“ презиме. привенчао 1939. године у Ковачевиће. У Чачку и Атеници имају по једно домаћинство.

Павићи (2 куће, славе Аранђеловдан) су некако у исто време прешли из Рајца. На претка Паву подсећа њихово презиме. Једно домаћинство засновали су и у суседној Трнави.

Дукићи (1 кућа, слави Алимпијевдан) су 1950. године стигли из Самаиле код Краљева. Презименом чувају успомену на претка Дуку. По једно домаћинство имају и у Чачку и Атеници.

Поповићи II (1 кућа, слави Никољдан) су из Ивањице. Неко од предака био им је свештеник, па отуда овакво презиме.

Михаиловићи (1 кућа, слави Никољдан) су пре педесетак година стигли из околине Ивањице – село Опаљеник. Презименом чувају успомену на претка Михаила. Једно домаћинство засновали су и у Београду.

Документи из XIX века помињу и низ других бањичких родова, којих више нема у селу. У тевтер чибука 1824. године унесени су, поред осталих: Станчићи, Дугачки, Поврени, Јоловићи, Марковићи, Маричевићи, Креје, Станићи, Крманци, Масло, Пудари и Игњатовићи. Касније се помињу: Маринковићи, Борисављевићи, Терзићи, Пајовићи, Милошевићи, Ђорђевићи (родом из околине Ариља), Кнежевићи, Рабреновићи, Митрови, Мунигузице, Стаменићи, Мајсторовићи, Поповићи (из Радаљева код Ивањице), Поповићи II (родом из Атенице) и Поповићи III (родом из моравичке Сивчине). Ту су и Тимотијевићи, пореклом из Ојковице. Попис имовине и лица из 1863. године помиње и ове родове: Вучетовићи, Трипковићи (одсељени у Атеницу), Попадићи, Пузићи, Миловићи, Тодоровићи, Томашевићи, Филиповићи, Главоње – Главоњићи (пореклом из драгачевског села Горачића) и Петковићи. На једном споменику се чита и овакав епитаф: „Овде почива раб божији Никола Арнаутовић Терзић от села Острушата. Поживе 62. године; умре 9 декемвра 1848. г. Писа Радосав Чикириз из Ртију.“

Уочљиво је да се становништво Бањице углавном не обнавља новим досељеницима, а број становника овог села, које је дуго улазило у састав општине јежевичке, смањује се после другог светског рата.

ИЗВОР: Истраживање Радована М. Маринковића објављено у зборнику радова Народног музеја у Чачку, XXI, Чачак 1991, стр 172-180. Приредио сарадник портала Порекло Лука Јелић.

 


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top