Poreklo prezimena, selo Donja Kamenica (Knjaževac)

Poreklo stanovništva sela Donja Kamenica, opština Knjaževac – Zaječarski okrug. Prema knjizi Marinka T. Stanojevića „Zaglavak“ – napisanoj prema prikupljenim podacima 1903. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

Položaj sela.

Donja Kamenica je udaljena skoro podjednako od G. Kamenice i Štrbaca, t. j. pola časa hoda. Nalazi se u dolini Trgoviškog Timoka, na njegovoj levoj obali (u osoju). Sa južne strane selo jo zaklonjeno visovima: Grovat, Lisičji Vr, Čuka, Del, Buka itd. Kroz selo protiču dva potoka: jedan istočnim krajem sela, zove se Lešje, oko koga je gornji kraj sela (Skrajnik), većinom u prisoju; drugi je Pričeljski ili Pričaljsni Potok, koji protiče kroz donji kraj sela. Oba su potoka vrlo bujna, osobito Pričeljski, ali on ne šteti selo, pošto se duboko ukopao u zemlju; dok Lešje nanosi osetnu štetu gornjem kraju sela i Čivliku. Kuće su skoro sve na peskuši i kamenu, koji klizi sa Grovata, Lisičjeg Bra, Čuke itd. I od severne je strane selo zaklonjeno kosama i visovima, te je selo otvorono samo u pravcu rečne doline.

Vode.

U selu se pije izvorska i bunarska voda. Ima tri bunara. U gornjem delu sela je izvor Buka, i sa njega pije ceo taj kraj a prilično je jak; ističe ispod stene. U donjem kraju sela pije se voda poglavito sa kladenca Štrčikrak. U okolini ima jedan jači izvor, Mlaka, koji je u Sokolašu, ispod Graliča. U selu se zimi pije voda sa oba potoka. U Žljebinama potoku ima slane vode i zemlje („ovce ližu tu zemlju“).

Klima.

Hajjači vetar je krivac, koji duva sa severa; sa istoka duva – istočnik; ca juga – beli vetar, uz Timok — košava. Kišu donosi jug i košava, pa i krivac.

Zemlje i šume.

Zemlja je srednje rodnosti, kao u Štrpcima i G. Kamenici. Ova je zemlja oko sela, u dolini Trgoviškog Timoka i po visovima. Mesta su ova: Pazar, Kaličina Kvačćina Mrtvina, Lisičji Vr, Liverička Padiia, Cocin Trap, Gunjava Čuka, Golemi Mrtvin, Golema Njiva, Linšite, Suvarje, Ugljarski Del, Bajčina, Svinjska Padina, Manastirište, Rajina Padina, Saruša Debela Glava i dr.. – Seoski atar ka jugu se najdalje pruža, a najdalja je Ivovski Del (2 časa).  Po slabijom zemljištu najviše se seje ovas, inače od svega po malo, a polovina svega kukuruz (ovde vele: mamuruz). Jednoj porodici potrebno je oko 30-35 ralice zemlje.

Narod se slabo bavi stočarstvom, jer nema više za stoku. „Selske“ utrine ima u .Lisičjem Vru.

Šume je malo, jer je vrlet ogoljena. Selske bolje šume imi u Buku i Maloj Mrtvini.

Tip sela.

Selo je potpuno zbijenog tipa. Podeljeno je u tri dela, kraja: gornji kraj ili Skrajnik, Čivlik i donji kraj. Skrajnik je u potoku Lešju i vrlo zbijen, osobito onaj deo u prisoju. Tu su gotovo sve sami doseljenici. U njemu ima oko 100 kuća. Za Skrajnii se drži Čivlik, koji je udaljen od Skrajnika za 30-40 koraka. U njemu ima oko 20 kuća koje starinaca koje doseljenika. Na Čivlik se naslanja donji kraj, koji je veliki kao i Skrajnik, ali je u njemu y većini starinac, to izgleda kao da je ovo najstariji kraj sela. Selo se, prema tome, pruža u dva glavna pravca: potokom Lešje od juga i severu (na ušću potokovu u Timok), a onda. u pravcu Timokova toka, te je pružanje sela nepravilno, obrnuto G (L)

Ime sela.

Kamenica se zove po kamenitom mestu na kome je selo a Donja za razlikovanje od  Gornje Kamenice. Priča se da se ona jednom zvala Vezir–Kamenica.

Starine u selu.

Manastir sv. Trojice. Nedaleko od D. Kamenice, na sredokraći između G. i D. Kamenice, nalazi se na desnoj strani Trgoviškog Timoka ovaj manastir, zadužbina Despota Lazara. najmlađega sina Đurđa Brankovića, podignuta 1457, za Arsenija II pećskog patrijarha.

Ovoj crkvi, koja je bila vrlo mala, dodata je 1874. g. preprata. Crkva je mala, vizantijskog stila, dugačka 40 stopa, široka 18 stopa, a visoka 18-22 stope. Od tvrdog je materijala i posvećena „Životvorećoj i nerazdelnoj Trojici.“ Iznutra je bila sva živopisana, ne u novije doba skoro je sva okrečsna, te se od starog živopisa vidi samo nekoliko likova. O postanku ove crkve ima jedno predanje, po kome su crkvu podigli pastiri Crnovrščani. Čuvali su ovuda, priča se, svoja stada, i kad im se jednom stane vrteti ovde stado, ne hoteći se krenuti odavde, smisle oni da tu podignu crkvu. Odu y svojo selo, naseku grede i puste ih ima Timok, i kad ih Timok donese ovde, zaustavs ih i tu načine crkvicu.

Crkva Mihaila Abogovića. U sred sela, na jednom zaravnjaku, još stoji u celosti crkvica, koju je zidao Mihailo despot, ali koji Mihailo, podeljena su mišljenja.

Milićević misli da je ovo crkva Mihaila Abogovića, „koji najpre beše veliki vojvoda Despotu Lazaru, a posle drugar u vladi ženi njegovoj, što ga je i glave stalo“. Mišković, pak, ispravlja utoliko da je ovo crkva Mihaila Anđelovića, velikoga vojvode, za vlade Despota Lazara Brankovića, a po smrti dospotovoj, namesnika dospotici Jeleni „ slepom despotu Stefanu Brankoviću. Anđelović je „brat prvog gubornatora i sandžak–bega turskoga y Smederevu Alp–bega Anđelovića. Koji je u našim narodnim pesmama poznat pod imenom „Đerzelez–Alija“.’

M. Valtrović nalazi da ona crkva nije iz XV veka, već iz XIV. „Po obliku svoga osnova ” po spoljnom izgledu ona nema sličnosti sa crkvama iz doba Stevana Visokog i Brankovića, no se po celom kroju svome podudara sa crkvama iz prvih desetina XIV veka. Iz toga izvodi nalik i natpisu crkvi kazuju Mihaila „despota Bugarske, gospodara vilindkog, zeta i zaštićenika kralja Milutina“, onoga Mihaila, koji je poginuo u velbuškoj bici 1330 god. Bez stručnog proučavanja još cc ne može ništa tačno utvrditi. Ali pri svem tom, ova crkvica ostaje kao „dragocena starina kako u pogledu vremena iz kojeg je, tako i u pogledu njenih arhitektonskih osobina i njenih slika”.

Crkva je zidana sigom, ivmešanom redovima cigalja, kao što je to u mnogim crkvinama u Zaglavku (na pr. u Baranici, u štrbačnoj crkvi). Ima zvonaru i kube, a bila je sva živopisana, to i danas ima interesa sa svoga lepoga živopisa, iako je jako iskvaren.

U narodu se misli da je ova crkva za 30 godina mlađa od sv. Trojice. Seljaci misle da je oprave za bogomolju sebi.

Iznad sela, baš iznad donjeg kraja, y Kamenu nalaze se razvaline od nekakve kuline. Poznaju se zidine, a nalazi se krsč i malter u ruševinama. Narod misli daje tu bio dvorac onoga koji je podigao tu crkvu, te bi mu onda ona crkva bila pridvorna.

Uz potok Lešje, iznad gornjeg kraja ili Skrajnika, nalazi se jedno mesto koje se zove Čaršija. Na tome mestu ima gomila kamenja, ali uo ništa u narodu o njoj ne priča.

Na granici atara gornjo–kameničkog i donjo–kameničkog, na levoj obali Trgoviškoga Timoka, nalazi se vis Gradič. Na njemu ima tako isto nekakvih ruševina gradskih. Tu se nalaze ciglje, malter, crepovi, kamenje, sitan novac itd. Narod veli da ga „Latin“ zidao.“

Postanak sela i poreklo stanovništva.

D. Kamenica je od onih ređih sela koja nemaju selišta. To, pored ostaloga, pokazuje da je ono vrlo staro selo. Predanje veli da je ovde oduvek bilo selo. Mnogi spomeni iz prošlosti: crkva Mix. Abogovića, ruine od zamka nad donjim krajem sela, o kojima se priča da je tu bio dvor Mih. Abogovića, stara grobišta oko crkve Abogovića, razvaline gradske na visu Gradič, neposredna blizina manastira sv. Trojice, spomen o čaršiji u potoku Lešju – sve to navodi na misao: daje ovde moralo biti kakvo oveće naselje. Tradicija veli da je ovde sedeo nekakav paša, o čemu je ostao spomen u imenima mesta: Pašino, Pašinova Beljuva, a i jedna porodica se zove Pašinci. Vele da se do pred oslobođenje D. Kamenica zvala Vezir–Kamenica. Na Trg. Timoku stoje i danas vodenice, nazvane turske vodenice. A već pouzdano se zna da je ovde uvek sedeo subaša i da je selo bilo njegov čivlik, o čemu se sačuvao spomen u imenu jednoga kraja sela, koji se danas zove Čivlik Kula subašina, misli se, bila je onde gde je sada porodica Orliči (u donjem kraju).

Najstariji kraj sela je donji kraj, jer su y njemu većinom starovremske porodice.

U početku prošloga. veka, u vreme ratova za oslobođenje, ovde nije bilo sela, već je bilo rastureno po okolnim visovima i gudurama, po pojatama. Tako su napr. neki bili po Sekolašu, neki po Padini itd. („tamo ce rađaju, tamo žive, umiru, tamo se i sahranjuju“). Ali čim se ovaj kraj oslobodi, stanovništvo se saseli na staro svoje ognjište.

Stanovništvo je sastavljeno iz porodica starovremskih, ćutuklija, i doseljenika.

Starinci su:

-Milenovci (34 k.) su vrlo stara i dosta razgranata porodica, te se danas samo po slavi poznaju, jer su jedna sojevina. Rastureni su po celom selu, ali ih najviše ima u donjem kraju, ispod Kamena. Poznati su pod novijim imenima:

-Kuronjiči ili Velojinci ili Stankiči (14 k.), Dubanjiči (2 k.), Ćeremidžijinci (5 k.), Prcazejiči (8 k.) i Čukarci ili Radenkovci (2 k.). Prcazejiči se ime često čuje za celu porodicu. Slave sv. Jovana (7. jan.), to se zovu i Sv. Jovanovci.

-Đorđinci (20 k.) su tako isto stara i jaka porodica. Grupisani su skoro svi u donjem kraju sela. Novija su im imena:

-Baltinci ili Novanovci (5 k.), Oroleinići (5 k.), Orlič (1. k,) Peljinci (2 k.), Đorđinci ili Jaćimovci (4 k.) i Bakbršanci ili Banbršinci (3 k.). Slave sv. Đorđa. (3. nov.), te se zovu stoga i Đorđinci ili Cv. Đorđinci.

-Markovci (23 k.) su jaka i razgranata po celom selu porodica. Oni su poznatiji kao:

-Durinci (8 k.), Čalakovci (7 k.), Markovca (7 k.) i Varaunci (l k.). Od svih ovih Čalakovci (ili: Čelakovci, ili: Čolakovci) su najrastureniji. Slave sv. Aranđela (8. nov.).

Milenovci, Đorđinci i Markonci su jedine starinske porodice, kojima je ovde domovina. Ostalo stanovništvo je sam doseljenik i skoro svakoj se porodici zna poreklo. Tako bi se, po starini, moglo ostalo stanovništvo ovako poređati:

-Despotovci (41 k.) su iz one vrlo velike i neobično razgranate porodice Despotovaca u Dejanovcima (Zaglavak). Zašto su se krenuli iz Dejanovaca. ništa se ne zna, moguće da je uzrok u onoj poplavi (v. o tome postanak Dejanovaca), o kojoj živi predanje y Dejanoncima, posle koje su se, po priči, rasturili celom okolinom. Misli se da su došli dosta davno, pre 200 godina. Danas su ovd. Despotovci poznati pod ovim mlađim prezimenima (nadimcima):

-Bratilovci ili Timilijači (6 k.), Kabulovci (4 k.), Popovci (4 k.), Ranđelovci ili Marikinci (7 k.), Gocinci (“2 k.), Korčinci (6 k.), Šajta ili Šajtinci (Z k.), Božinovci (3 i.), Čuravinci (3 k.), Diniči (2 k.), Despotovci (l k.). Ova svako razgranata porodica zahvata ceo gornji kraj ili Skrajnik, u potoku Lešju. Ostalih porodica slabo među njima ima. Slave sv. Stevana. (vidi o ovome u Dejanovcnma i Aldincima pod Despotovci).

-Ljubenovci (12 k.) su stara porodica, iz 18–og veka; doselila se iz Janje u pirotskom okrugu. Prvi cc doselio deda Ljuben, i našao ovde pustu zemlju, pa se tu i zaseli. Ima sada živa praunuka od 80 godina. Jedan deo Ljubenovaca zovu se Ljiljaniči (4 k.). Slave sv. Đorđa (3. nov.).

-Avramovci (13 k.) su starinom iz Prištine u Staroj Srbiji. Vrlo se rano, u 18-om veku, doselio neki Avram, muhamedanske vere. Kad se ovde doseli, odmah se na dan sv. Save pokrsti, primi sv. Savu za slavu, i krsti sina svoga Sava. Jedan paraunuk Avramov (Viden) ima sada 53 godine. Od Avramovaca jedni cc zovu Švabe (4 k.). Slave sv. Savu.

-Pazderkovci (9 k.) su ce doselili iz nekoga sela Pazderksvca u Staroj Srbiji, u prvoj polovini 18-og veka, otprilike u ono vreme kad i Avramovci. Predak Pazderkovaca deda Veselin „lutaše tražeći pustahiju zemlju. Kad ovde dođe, on, kao svaki Arnautin (jer je iz „arnautsko“) silom zauze sahibnjsku zemlju koju i sada drže“. Jedan deo Pazderkovaca su Miladinovci ili Lešnjani (po mestu Lešju).  Slave sv. Nikolu.

Pazderkovci, i ako je prošlo nepuno dva veka od doseljenja (danas živi peti pojas), nisu izgubili neke svoje osobine, kojima se razlikuju od starosedelaca i ostaloga stanovništva. Prirode su često vrlo nemirne, ubojice, naletice; hvališe su, te ih nema; među njima ima dobrih lovaca: dobro su razvijeni, koščati ali dosta mršavi. U govoru su se izjednačili sa mesnim stanovništvom, ali će se ipak primetiti po koja crta, koju su, možda, doneli sa sobom i očuvali je do dan-danas. Jer dok se u govoru zaglavčana izgubio kvantitet samoglasnika, kod jednoga sam od Pazderkovaca opazio i druge samoglasnike. Možda bi se naročitim promatranjem, utvrdila još koja crta y jeziku njihovu, koju su doneli sa sobom. Ali se, uglavnom, i u govoru izjednačili sa starosedeocima, jer i što je njihovo, to je na svaki način poremećeno.

-Džoćetanci ili Landžinci (12 k.) su starinom iz pirotskoga okruga. Prvi se doselio deda Coka u 18–om veku. Žive mu danas praunuci. Slave Vračeve.

-Nakalamkovci (10 k.) su došli iz Kalne u pirotskom okrugu, te se zovu i Kalanci. Prvi je došao Nikola, kao nakalamak u 18–om veku, od kuda im i ime došlo. Slave sv. Jovana.

-Pašinci (6 k.) su se, misli se, doselili iz Crnog Vrha, u pirotskom okrugu. Pašinci se zovu što su na zemljištu nekoga paše. I sada se mesto, gde je groblje, iznad Pašinaca, zove Pašino (t. j. zemljište, imanje) i Oašina Beljuva. I Pašnnci su stara porodica, iz 18-og veka. Slave sv. Luku.

-Todorovci (3 k.) su starinom iz Vlaova, u srezu zaglavskom. Desilo se početkom prošloga neka deda Marko i zauzeo gustu zemlju. Slave sv. Todora, otkuda im i ime Todorovci.

-Manojlovci (6 k.) su iz G. Kamenice. Manojla je, po kome se zove ova familija, priveo početkom prošloga veka, pop Milija. Slave sv. Aranđela (8 nov.).

-Cerovci (1 k.) k.) su prebegli od Turaka iz Cerove, u pirotskom okrugu, odmah po oslobođenju gurgusovačkoga okruga. Starešina porodici bio je Golub Cerovac, hajduk. Slave sv. Đsrđa (3 novembra.).

-Živadinovci (3 k.) su starinom iz Štrbaca, u Zaglavku. Slave sv. Tomu.

-Jovinci (4 k.) su po poreklu iz Gabrovnice, u srezu zaglavskom (pređe pirotskom okrugu). Prvi se doselio Milojko N. Slave sv. Jovana.

-Prdljincima (3 k.) je „ćokovina’ u selu Crnom Vrhu, u pirotskom okrugu. Predak im se doselio onde kao nakalamak pedesetih godina prošloga veka. Slave sv. Luku.

-Krstiči (3 k.) doseljeni su iz Pričevaia, u Zaglavku. Slave ov. Nikolu.

-Matejičima (1 k.) ne zna ss poreklo. Ta kuća „nema podiz“. Slave sv. Nikolu.

-Živkovci (3 k.) su nazvani po Živku iz Dejanovaca, koji je ovde usinjen. Slave sv. Nikolu.

Pored ovih, ima 1 k. (deda Viden) doseljena iz Šestigabra, u pirotskom okrugu, i još jedna (deda Đina) iz Crnog Vrha, takođe u pirotskom okrugu, u doba oslobođenja ovoga kraja.

Veći deo stanovništva D. Kamenice je sastavljen iz doseljenika, jer od celokupnog broja kuća na starince pada tek jedna trećina, a na doseljenike dve trećine. Među doseljenicima ima vrlo starih porodica, iz 18—og veka, a to su: Despotovci, Ljubenovci, Avramovci, Pazderkovci, Džoćetanci ili Landžinci, Nakalamkovci i Pašinci. Sve su ove porodice koliko stare, toliko i razgranate. One čine masu stanovništva, jer od celokupnog broja doseljeničkih kuća samo na njih ide više od dve trećine kuća. Prema tome, selo je naseljeno doseljavanjem najvećim delom u 18. veku, osobito u prvoj polovini.

Stanovništvo je dalje raslo priraštajem, a u prvoj polovini prošloga veka umnožilo se neznatnim brojem (od njih sada oko 34 kuće) doseljenika (12 porodica), osobito oko oslobođenja ovoga kraja. Od doseljenika i ovde je, kao y G. Kamenici, najveći broj iz pirotskog okruga: Janje, Kalne, Crnog Vrha, Cerove i Šestigabra, a dosta je znatan broj i iz okoline: Dejanovaca, Štrbaca, Gornje Kamenice, Pričevaca itd. U ovom selu ima, što je retkost u Zaglavku, doseljenika i iz Stare Srbije (Avramonci i Pazderkovci). Doseljavanje je vršeno pojedinačno, a samo su se, čini se, Despotovci doselili odjednom u većoj razmeri (cugom).

Seoska zavetina Đurđevdan.

IZVOR: Prema knjizi  Marinka T. Stanojevića „Zaglavak“ – napisanoj prema prikupljenim podacima 1903. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.