Порекло презимена, село Шарбановац (Књажевац)

25. август 2019.

коментара: 0

Порекло становништва села Шарбановац (по књизи Шарбановци), општина Књажевац – Зајечарски округ. Према књизи Маринка Т. Станојевића Заглавак – написаној према прикупљеним подацима 1903. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Село Шарбановци се находи на три четврти часа хода испод Радичеваца, на Радичевачкој Реци, која се овде зове Голема Река. У средини села се стичу два потока: Паљевине и Урдеш, који улазе са јужне и југо-источне стране. Између Па.љевина и Урдеша је вис Куси Дел; западно је Биљачје, и даље, Градишка Чука; на северу је вис Обли, који је сав у шуми; источно је Здравчи Камен и Градишка Мртвина. Сви се ови висови, између којих се зракасто стичу Паљевиие, Урдеш и Голема Река., врло стрмо спуштају у село, те су Шарбановци у средини кршевитпх висова и коса. Куће су подигнуте на самом камену, и то у присоју (11 к.) и осоју (14 к.), између поменутих потока и Големо Реке.

Необично брзи горски потоци и Голема Река, кад надођу, наносе селу доста штете. Отуда су куће више припете уз камен, уз брдо, а мањи их је број на пешчаном наносу.

Клима.

Hajјачи су и најхладнији ветрови: кривац, који дува са истока, низ реку; кошава, који дува са запада, уз реку, и залац, дува са берчиновачке стране (ј.–з.). Кишу доносе сви ветрови. Снег напада и до 1 м. дебљине, а задржава се најчешће до Ђурћевдана.

Воде.

У самом селу нема извора (кладенаца), али их има испод села и у целој околини, и са њих се пије вода, особито лети. Зими се пије вода са Големе Реке и потока : Паљовина и Урдеша. Речна се вода употребљава увек на мешоње хлеба, кување јела, прање и т. д.

Земље и шуме.

Земља је необично кршевита и неплодна. Равнице нема скоро ни мало (осим нешто плодније равнице изнад села, у долини Големе Реке). Она је земља за обрађивање по напред поменутим висовима у Старом Селишту. Отуда становници живе више од сточарства него ли од земљорадње. Продаје со стока, сир, масло, вуна, те се купује храна. Свака кућа има своју појату, а имућнији имају и по 2-3 те се могу стада и премештати због торења (гнојења) земље и паше. Појатс су све око села или у самом селу, око куће. Утрине je највише („селске“) y Ореовој Глави и на Градишкој Чуци, па је има у целој околини сеоској.

Бачијање се још одржава, а у последње време људску снагу све више замењује водена. Да се издржи једна породица од десет душа, потребно је најмање 50 брави оваца а толико исто коза, а онакве земље не би било довољно ни 60 ралица.

Шуме има прилично у околини, особито млађе. Махом је букова а има и границе доста. Извози се у Књажевац за гориво и за грађу у Тимок. Има три резнице (стругаре) на води, на којима се режу даско (букове), те се продају у околини, особито у ‘Гимоку. Сеоске („селскс’ј шуме има у местима званим: Буковац и Градишка Чука.

Тип села.

Ceлo је врло мало и ограничено на врло узан простор, те су куће доста збијене. У недостатку простора поред реке за подизање кућа, осећа се тежња да се куће подижу и по узвишенијим местима. Село је, у опште, збијени типа. Поједини се крајеви зову по породичним именима, например Јасничи, Кућељинци, Ланџинци или Ланџичи, и т. д. Куће су без реда подигнуте. У селу има свега 25 кућа. Највећа je задруга од 12 душа.

Име села.

У народу се ништа не зна о постанку имена овога села. Биће да му је име на давне старине.

Старине у селу.

O седиштима у атару шарбановачком видети у делу „постанак села’.

Близу села, западно, налази се вис Градишка Чука. Ту се налазе некакве рујине, које се једна познају. Народ вели да je ту био град, који је зидао Латин. Сав је прекопан н испретуран у намери да се ту нађе „оставка“ (закопано благо). Туда налазе стрелице и др. гвоздене ствари. Источно од села, на вису Здравчи Камен, мисли се да је опет био некакав латински град, то се ту и зове једно место Градска Мртвина. Испод села, прича се, одвајала се вада (јаруга), која је ишла преко јаковачко мртвине (левом страном Јелашничке – Големо Реке) на Лазиње, место између Јелашнице и Доњег Зуничја. Том се вадом (јаругом), прича се, спроводила воде из Големо Реке, те је тако Латин наваћивао (заливао) ориз (пиринач) у Лазињу. У мајчиној утроби је дете проплакало док се та вада начинила! „Једна жена је у селу седамдесет љуљће љуљала“ (јер су остале отишле на кулук).

Постанак села, селишта и порекло становништва.

Село Шарбановци има занимљиву прошлост. Њему је ово треће место! Најпре је село било y Локванској Реци, на пола сахата хода источно од Локве, а у подножју виса Голе Чуке. То се место и сада зове Селиште. Прича се да је то село било једно од највећих и бројало око деведесет кућа. У доба устанка Карађорђева, прича старац Миладин Нешић, из Локве, „све мушко од петнаесте до осамдесете године морало је ићи врбовком у војску“. Тако и из овога села (Шарбановаца) све оде у војску, и све изгине у боју. На оно, пак, што је остало у селу, наиђе некаква болест (чума), и страшно га сатре. Једно због тога, а друго, како вели Павле Милошевић, из Шарбановаца, и због тога, што је то место ветровито и преко зиме врло хладно, распрште се одатле. Један (већи) део оцени се и дође у сокобањски крај, и тамо оснује ново село под старим именом Шарбановци; други, мањи део одвоји се од свога старог огњишта и дође изнад Берчиноваца, те ту засели опет село Шарбановци. Али ни ту не остане дуже ово село, које је било врло мало, него се један део, три куће, одвоји, и дође на данашње место, тражећи заветрину и плоднију земљу за своја стада. Ту, дакле, оснују ново село, опет под старим именом: Шарбановци. Поменути Миладин Нешић, који сада има 74 године, једва памти када су се кренуле те три куће изнад Берчиноваца, отприлике између 1830. и 1840. год. Вук Стеф. Караџић га у својој Даници за 1828. год. не помиње, по свој прилици зато, што је село било врло мало и што се још није било заселило стално.

Први су оснивачи овога села: деда Петко, деда Милен и деда Маринко. Маринкова се породица утрла; од Петка су данашњи:

-Петковичи (2 к.), или, по старијем називу, Прождребинци, славе Ђурђиц,  преслављују Ђурђевдан;

Од деда–Милена су данашњи:

-Кућељинци (4 к.), славе и преслављују исту славу са Прождребинцима.

Кад су се ове три породице одселиле са селишта изнад Берчиноваца, остало је још неколико породица шарбановачких, које су се, пошто су близу Берчиноваца биле, и сјединиле са берчнновачкнм становништвом. То су данашње породице у Берчиновцима: Стевановци, Суруџијичи или Суруџинци, Миљћичи или Живаничи, ‘Ћосичи и Шуњеличи. Према томе, чини се као да се свега осам породица отцепило са првог седишта за селиштс изнад Берчиноваца, и то: Стевановци, Суруџијичи, Миљћичи,  Прождребинци, Кућељинци. Деда Маринковац породица (не зна јој се назив), Ћосичи и Шуњеличи.

На првом селишту нема никаквих трагова, све је преорано. Близу тога селишта је, у подножју Голе Чуке, место које се зоне Русалија или Русалиска Гробишта. Причају да је ту било некаква камена, бигра, усправљенога, али га данас нема. Не зна се поуздано ко се ту сахрањивао.

На другом селишту налазе се црепутине од судова, овде–онде темељи од кућа, ексери, по која заостала шљива, трешња, и т. д.

Новији су досељеници:

-Јасничи (4 к.). Одмах после деда–Петка, Милена и Маринка, добегао је од насиља турскога из Горње Луке берковачке, у Бугарској, деда Цветко са целом својом породицом. СлавеШурђиц, преслављују Ђурђевдан.

-Ланџичи или Ланџинци (3 к). Готово у исто време, кад и Јасничи, добегао је испод турског насиља Милош Ланџич, из Шестигабра, у пиротском округу. Од ове породице има досељеника у Новом Кориту (Стојан H.) и у Јолашници (Пеша H.), у срезу тимочком. – Славе Ђурђиц.

-Човрљуг’ичи (3 к.). Неки Раденко, из породице Човрљуг’ичи, тражећи земљу, досели се из Новога–Хана (сада: Краљевога Села) одмах за Ланџичима. Славе св. Алимпија.

-Калинци (?)(3 к.). Деда Првул Калинац (?), за Човрљуг’ичима, досели се из Алдинаца у Заглавку. Сада су познатији под именом Марг’итичи. (Види Калинци у Алдинцима). Има их и у Радичевцима. Славе Митровдан.

-Поломчичи (2 к.). За Калинцима доселили су се Поломчичи из села Рејановци. у Бугарској. Славе св. Јована.

-Карчичи (1 к.) су се доселили пре 20 година на Балинаца y Заглавку. (Види Карчичи у Балинцнма). Славе св. Луку.

-Терзи(ј)ичи (2 к.) су се скоро доселили из истоимене породице у Балинцима. у Заглавку. (Види тамо). Славе св. Луку.

ИЗВОР: Према књизи  Маринка Т. Станојевића Заглавак – написаној према прикупљеним подацима 1903. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.