Порекло презимена, село Радичевац (Књажевац) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва села Радичевац (по књизи Радичевци), општина Књажевац – Зајечарски округ. Према књизи Маринка Т. Станојевића Заглавак – написаној према при Порекло становништва села Радичевац (по књизи Радичевци), општина Књажевац – Зајечарски округ. Према књизи Маринка Т. Станојевића Заглавак – написаној према при Rating: 0
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Порекло презимена, село Радичевац (Књажевац)

Порекло презимена, село Радичевац (Књажевац)

Порекло становништва села Радичевац (по књизи Радичевци), општина Књажевац – Зајечарски округ. Према књизи Маринка Т. Станојевића Заглавак – написаној према прикупљеним подацима 1903. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Село Радичевци је у долини Радичовачке Реке, која постаје из Големо Реке и Мељишке Реке. Пружа cc дуж поменуто реке (правац и.–з.) од ушћа Леваче, која продире између Влајине Стру ге и Давњанове Чуке, до потока Влашки Дол, који протиче између Цвејине Гламе и Маријина Чувара, а утиче с леве стране у Радичевачку Рену. Куће су на странама речне долине, на пешчаном наносу (особито средина села), колико у осоју, оприлике, толико у присоју. Притешњено је косама и висовима, тако: северно од села је коса Арничје која се завршава висом Вла(ј)ина Струга, од које је, преко Леваче (западно), вис Давњанова Чука; на истоку је, између Мељишке Роко која из алдиначког атара дотиче, и Големе Реке која извире из Расоватог Камена, вис Глог: на југу је вис Мари(ј)ин Чукар и коса Било, која је у источном свом делу позната. као Цве(j)ина Глама. а у западном — Равни Дел.

Пошто је обала речна доста ниска, те се преко ње вода често излива, бива да река нанесе штете селу, јер однесе по коју зграду: кошару, плевњу, и т. д. Кућама ређе наноси штету, јер река није плаховита, пошто тече равницом. Већу штету наноси доњем крају, јер кроза њ тече и плаховита Левача. Отуда се село и не шири на ту страну, уз општи захтев: да се равпица задржава за обделавање.

Клима.

Пошто је село отворено са запада и у неколико са истока, најјачи су и најхладнији ветрови: кошава, која дува уз реку (западни ветар), и кривац, источни ветар. Они доносе кишу. Кад кривац донесе кишу, она дуже траје. Снег почиње редовно падати од Ђурђица, па траје до Ђурђевдана. Напада до l метар дебљине и траје целе зиме, особито по висовима. Овде је у неколико топлије него у Новом Кориту, јер је ово место заклонитије („у заветрини“), али хладније но у Ошљану. Каква је топлота овде, таква је и у Шарбановцима, Балинцима и Алдинцима.

Воде.

У околини села има доста и добре воде, али је у селу нема. Поред реке избија овде–онде вода из песка, те се одатле пије. Ти се извори зову подвирци или абдвирчичи. Са њих се није особито лети, али зими већином са реке. Бунара нема.

Земље и шуме.

Нешто равнице има у долини Радичевачке Реке, а све остало радичевачко земљиште је вис. На свима висовима, сем Арничја, има довољно шуме, особито букове. Земља за обделавање је највећим делом по висовима, по пропланцима. Земља је осредње родности, може се рећи и родна према осталом Заглавку. То је отуда што је шума доста очувана, те вода није спрала земљу са висова. Алдинчани, особито Балинчани, често овде купују храну. Најбоље се рађа рж (раж), овђс: (овас), лимђц (крупник) и кукуруз или мамуруз; ченица (пшеница) се сеје и роди добро, особито јерица (јарица), али се сеје колико за колач или за продају.

Земља је сва око села (у пречнику који се може прећи за сат и по до два часа) у овим местима: Мељиште, Ивов Дел, Јелашничка Peкa (или: Елашничка Peкa), Бабин Дол, Путни Дол, Цигански Дол, Шибнацки Дел, Врла Арница, Папретљивица, Самовилац, Влашк’и Дел, Завој, Ревни Дел, Стаћова Ливада, Урдеш, Градишка Мртвин’, Обли, Плоћа, Средиљ, Тумба, Мала Река, Давњанова Чика, Брегово Било, Љиљак, Базова, Печана Преслав, Расовати Камен. Нај6оља је земља у долини Радичевачке Реке и у месту изнад села, што се зове Росуље.

За исхрану једне породице од 10 душа потребно је око 25 ралица земље.

По пропланцима има тако исто врло добрих ливада, са којих се добија врло добро сено.

Речено је горе да на радичевачком земљишту има очуване шуме. На овима напред поменутим местима има красне шуме. Скоро свака кућа има своје бранике; уз то има село своју „селску“, шуму y реци Левачи, а државне има у Барској и Кусој Реци, која је била некада сеоска, па је држава одузела. Шума је махом буква, горун, и габор – ранице нема. Шума се, ређе, извози у Књажевац на продају за гориво. Села из Тимока (тимочки срез) често овде купују грађу за зграде. У селу има једна резница (стругара) на води, у којој се режу даске за домаћу употребу а и за продају.

Уколико су Радичевци земљорадничке село, утолико је скоро и сточарско. Планинско земљиште је овде врло згодно за сточарење. Особито се негују овце и козе. Чувена је у околини радичевачка вуна и сир ридичевачки. Скоро свака кућа има по 30— 40 (просечно) брави, које оваца које коза. Утрине за ову стоку има доста колико по приватним поседима, толико и сеоским, у Средиљском Потоку и Левачи, за коју се плаћа утринско. Ко има оваца и коза, има и појату („повату“) – имућнији и по две до три, те селе стадо c једно појате на другу ради исхране стоке а и због торења (гнојења) земље. Још се чува обичај бачијање, али у последње време се све више губи уколико се више губи задруга. Док је пређе „сагмал“ бивао од по 500–1000 брави, сада ако буде тек око 300 брава у њему. Највише се удружује по 2, 3—4 куће. „Бучкање“ рукама замењује се од скоро воденом снагом. Често се удруже тројица, четворица, па начине бачију, где сваки има своју бучку и бачева свакога дана.

Тип села.

Село је, у опште, подељено у два краја: Горњи крај и Доњи крај, који су одвојени Селиштем (размак 300-400 корака). Доњи крај је од Селишта низ реку, око ушћу Левачина, на десној страни Радичевачке Реке (3—4 куће су на левој обали), а под висовима: Давњанова Чука и Влајина Струга. Много мањи је од Горњега краја, јер је тек шести део села. Куће су овде доста збијене, али има их које су доста удаљене, као што су: Игнетовци (1 к.) на десној страни уз Левачу, Гођичи (2 к.) и Џорћичи или Бећарци (1 к.) на левој обали Радичевачке Реке. У овом крају су махом старије породице (од којих има и у Горњем крају): Гођичи, Паљаничи или Ковачовци, Џорћичи, Ружинци, Игнетовци, Радоњичи или Цућинци, а само 2—3 куће новијих досељеника: Петковци и Анџеличи.

Горњи крај, много већи, врло је збијен, особито на левој обали Радичевачке Реке, под Цвејином Гламом. Куће на десној обали Радичевачке Р., под Арничјем, удаљеније су једна од друге (10—100 корака), због природе земљишта. Од горњега краја издвојили се у Влашкодолски Поток Радивојевци (4 куће–раселице), а изнад ушћа Влашкодолског Потока, на левој обали, Превалци (1 к.), Миљћичи (1 к.) и Влашкодолци (2 к.) под Маријиним Чукаром. Усељавањем новијих досељеника међу старије породице и множењем старинаца, овај је крај нарастао и постао збијеи. Старинаца је нешто само више од досељеника у овоме крају. Пада у очи да најновији досељеници заузимају крајеве села.

Куће што припадају једном племену (једној породици), у највише случајева, нису у близини, већ су растављене досељеницима и старинцима. Тако од Гоћича, најраспрострањеније породице у селу, има и у горњом и у доњем крају; тако и: Игнетовци, Ружинци, Џорћичи (Бећарци), Радоњичи, Паљаничи, итд. Чини се да је село раније било разбијенога типа.

Највећа задруга је од 20 душа.

Име села.

Не зна се откуда је име селу Радичевци. Народ га зове и: Радичовци. Биће да је доста старо.

Старине у селу.

Под Влајином Стругом, између Горњег и Доњег краја села, налази се место које се зове Селиште. На пола часа хода уз реку Левачу налази се на њеној левој обали вис Град (ту је и Градска Мртвина), на коме је гомила камења, али се о њему ништа не прича. Можда га је  и Бог „страдал“, вели народ.

Гробишта сеоска су врло стара, и, вели се, одвајлада су се ту Радичевчани „копали“ (сахрањивали). Готово y средини села је капела, гдо cc скупља народ о ‘Ђурђевдану и  Спасовдан на сабор. Ту је. прича се y народу, била дрвена црква, коју су Турци спалили, село у збег натерали, виђеније људе, жене и децу им исекли. Стари људи причају да је била подигнута у славу Вазнесенија Христова (Спасовдан) и кад се вратили из збега, подигну капелу на истом месту. У њој је и сада шестострани стуб од бигра, на коме је округла, дебела, камена плоча. Сада се ту врши венчавање и крштавање, а пређе и причешћивање.

У доњем крају села има један од бигра крст, на коме се са муком чита: Gтi.. ПрокопiA..  Под овај крст долази само породица Радивојевци о св. Прокопију. Прича се како је у једно време била чума говеда, па су Радивојовци прокопали овде рупу, на кроз њу препустили говеда, те их чума престане бити, а они, за спомон тога, на истом месту подигну крст.

На месту Бабин Дол, југоисточно од села, између Балинаца и Радичеваца, има некакве згурe, али се не зна шта је ту ковано, нити ко је то радио.

Постанак села и порекло становништва.

Како је постало село, готово се ништа не зна. Чини се да је село врло старо, јер има само једно селиште, које се налази у Доњем крају села, изнад ушћа реке Леваче у Радичевачку Р. а под Влајином Стругом. Прича се да је у једно време ту било ово исто село. Доцније се село, пошто је било у долини те и на удару Турцима, повуче у планину, и то овако: један део се повуче у Нећин Дол (испод села), други у р. Левачу, а трећи у Завој. Тамо су им биле појате, које су им, у мутним временима, служиле и као куће за становање. Чим је престајали. опасност, они су се спуштали у своје село. Да се нису удаљавали, доказује и једно једино врло старо гробље, у које се и данас сахрањују. А овде им је шума била врло јак заштитник од непријатеља. „малко мрднемо у шуму, па смо се скуталн од Турци“.

Најстарије су породице, којима се не зна порекло:

-Гођичи (13 к.) су врло стара и врло разграната породица. Они су познатији под новијим именима:

-Теклачозци или Костадиновци (3 к.),

-Врбарци (живе у једном врбару, и отуда им име, —2 к.),

-Никољћинци (1 к.) и:

-Џаћеричи (7 к.). Славе св. Николу. Преслављaју летњег св. Николу.

-Џoрћичи (8 к.) су познати као Џoрћичи (4 к.) и Бећарци (4 к.). Прво им je име најстарије. Славе св Ђурђиц, преслављују Ђурђевдан.

-Радивојевци или Радивовци (9 к.) славе св. Ђурђиц, преслављују Ђурђевдан.

-Карчинци или Карчичи (7 к.) славе св. Ђурђиц, преслављују Ђурђевдан.

-Ружинци (5 к.) славе св. Ђурђиц преслављују Ђурђевдан.

-Радоњичи или Цукинци или Цућинци (5 к.) славе св.Ђурђиц преслављују Ђурђевдан.

-Паљаничи или Ковачовци (3 к.) славе св. Ђурђиц, преслављују Ђурђевдан.

-Игнетовци (3 к.) славе св. Ђурђиц, преплављују Ђурђевдан.

Породице којима се зна порекло:

-Божиновци (10 к.) су дошли, отприлике, пре 100—120 година из Дејановаца, у Заглавку. Славе св. Стевана.

-Влашкодолци (5 к.) су се доселили крајем 18. или почетком 19. века из Видоваца, у Заглавку. Тамо се зову Маскввци или Московци. Славе Врачево.

-Ћосичи (2 к.) се доселили из села Бурдимо, у Сврљигу, пре 80 година. Славе св. Алимпија.

-Анџеличи (6 к.) су дошли из Селачка, у срезу тимочком и округу тимочком, пре 60 година. Ови славе Ђурђиц, а пошто су дошли на земљиште Џаћеричко (уљези), преслављују („на имање“) Св. Стевана. Први досељеник је Јоца Н. приведен c мајком, те отуда његово потомство слави и Ђурђиц и св. Стевана.

-Рашинци или Рашичи (2 к.) пре 55 година су дошли из некога села Прокупац, y Бугарској. Славе Ђурђиц, преслављују Ђурђевдан.

-Петковци (4 к.) су прозвани по првом досељенику Петку, који је дошао из Селачка, у срезу и округу тимочком. Славе св. Јована.

-Превалци (1 к.) су се доселили пре 30—40 година из Превале, у Бугарској. Славе Врачево.

-Џаџинци (l к.) су дошли из Новог Корита пре тридесетак година. Славе св. Николу.

-Одаџијичи (1 к.) су дошли пре 30 година из Алдинаца, у Заглавку. Славе св. Алимпија.

-Миљћичи (1 к.) се доселили из Алдинаца, у Заглавку, пре 12 година.  Прикупили овде земљу и доселили се. Славе Ђурђиц.

-Страињичи (2 к.) су пришли из Балинаца пре 20 година. Славе Митров-дан. а „на земљу“ (прославу) Врачево, јер је први досељеник дошао на земљу Влашкодолаца.

Од пре двадесетак година доселиле су се: 1 кућа из Ошљана, у срезу и округу тимочком:

-Ошљанчање, пришли „на жену“; славе св. Николу);

Једна кућа из Габровнице, у заглавском срезу:

-Габровничање, уљези, славе св. Николу и:

Једна  кућа из Књажевца:

-Виден Милановић, уљез. слави св. Николу.

Из овога села нема одсељенихуоколна села, што је ретка појава у Заглавку. Радичевци стоје имовно боље од свих села у Заглавку, поготову и од села у Тимоку. Али зато зна се да су се одавде, из овога горскога и ако склонитога села, одселиле много породице у унутрашњост Србије у доба ратовања Срба са Турцима за ослобођење (1804—1815). Поуздано се зна да су се неке породице из Карчича, Џорћича и Божиноваца одселиле у околину Раче.

Цело село има преко 90 кућа. У селу су и две циганске куће, досељене у последње доба на Алдинаца, у Заглавву. Говоре српски, ређе цигански. Раде и по мало земљу, али није главно занимање ковачлук.

Сеоске су завотине Ђурђевдан и Спасовдан. Уз то Прокопија служе Раднвојсвцн. св. Аранђела –– Карчинци, a Трнову св. Петку — Страињичи.·

И ако cc у селу не зна порекло Гођичима, већ се тврди како су они старинци, може се посумњатн да су они староседеоци. Њихово најстарије име Гођичи т.ј. Гогићи (Гого) наводи на мисао, да не буду однекуда из Старо Србије, са арнаутске стране!

Уз Гођиче ћутуклнјс су: Џорћичи или Бећарци, Радивојевци, Карчинци, Ружинци, Радоњичи или Цућинци, Паљаничи, Ковачовци и Игнетовци. Све ове фамилије славе исту славу (Ђурђиц, З. нов.), и, изгледа, сматрају се као једно племе, јер се радије жене из околних, често доста удаљених, села. Уз ово вредно је истаћи још један факат: ово је село, као што се видело, насељавано, бар до краја 18. века, прираштајем, а од краја 18. века до наших дана, становништво се умножавало прираштајем и досељавањем. Пада у очи велики број домазета или уљеза из околних села. За њих се обично овде вели: „Пришал на жену“, или: „Пришал на девојку“. Домазет је дужан, као и његово потомство, месити колач (славити славу, преславу) оном имању на које је дошао. Ако је например уљез („накаламњак“) узео удовицу, онда он преслављује славу коју је славио удовичин муж; ако је „пришљл на девојћу“. онда преслављује славу девојкина оца. Разуме се да он (прилепак, накаламњк) доноси своју славу у кућу, и она је главна. Само, у том случају, не преслављује и своју прославу. Кад се иста фамилија, у току времена, умножи, често се меси на имање оброк. То се чини из страха да напредак у кући и на имању не окрене уназад.

ИЗВОР: Према књизи  Маринка Т. Станојевића Заглавак – написаној према прикупљеним подацима 1903. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top