Топонимија Београда (3) Reviewed by Momizat on .   БЕОГРАДСКА ПОСАВИНА     Рудманово (или Рудман) је било село на обали Саве, у висини горњег (јужног) шпица Аде Циганлије. Село је било на важном   БЕОГРАДСКА ПОСАВИНА     Рудманово (или Рудман) је било село на обали Саве, у висини горњег (јужног) шпица Аде Циганлије. Село је било на важном Rating: 0
You Are Here: Home » Аутори » Небојша Бабић » Топонимија Београда (3)

Топонимија Београда (3)

 

БЕОГРАДСКА ПОСАВИНА

 

 

Рудманово (или Рудман) је било село на обали Саве, у висини горњег (јужног) шпица Аде Циганлије. Село је било на важном путу који води обалом Саве на запад. На аустријској мапи Краљевине Србије из 1718/19. године[1], Рудманово је уцртано на око три километра на север од Железника. Касније се село више не помиње, а данас у подручју Железника постоји локалитет Рудманово (ливада), додуше знатно ближе самом Железнику. С обзиром да се село налазило између две воде – Саве са једне и плавног Макиша са друге стране, могуће је да су се Рудмановци иселили према Железнику због изливања Саве или плављења из Макиша.

 

Порекло самог топонима није сасвим јасно. Постоје мишљења да се село раније звало Радмановац. Заиста постоји једно село овог назива, забележено од турских власти 1560. године у Београдској нахији, али није поуздано да се ради о истом селу, нарочито јер се оно те 1560. године наводи као „запустело“, а и језички преображај из Радмановац у Рудманово за релативно кратко време не звучи баш извесно.

 

Корен руд- би могао имати везе са неким рудником или рударским занатом, нарочито кад знамо да је оближњи Железник био рударско место и да цело то подручје јужно од Београда које гравитира Авали било познато по средњевековном (а и каснијем) рударству.[2]

 

Још једно село надомак Београда, чији назив има везе са средњевековним и каснијим рударством је Руцка, нешто западније од раније помињаних подавалских села. Данас је Руцка мало село окружено знатно већим атарима Велике и Мале Моштанице и Умке, док је некад сеоски атар био много шири. У ширем атару Руцке, у почетку османске власти (друга половина 15. века) постојала су села Луково (данас локалитет Самар) и Дренска (данас Дренова). Средином 18. века, у подручју Руцке постоји велико село Дубоко. Старо село је запустело вероватно крајем 18. века, и становништво се никада није вратило, што су искористили Моштаничани и Умчани да се рашире на атар Руцке. Тада (1820-их) је забележено да су они заузели неку земљу која је припадала старом селу Руцка. Село је поново насељено 1825, у време књаза Милоша, и то Личанима („Рватима“), који су се најпре населили у београдској Савамали, затим су пресељени на Аду Циганлију и чукаричку обалу Саве, и коначно, на подручје Руцке.

 

Откуд назив Руцка? Александар Лома[3] износи, вероватно оправдано мишљење, да је топоним Руцка настао упрошћавањем од изворног – Рудска, а што може имати везе са подавалским рударством, па чак и као раселица подавалског Рудишта. И понегде у документима и литератури може се наићи на старији облик – Рудска. Очито је дошло до сажимања гласовне групе, па је село у полуписменој Србији Милошевог времена и званично уписано као – Руцка. По истом правилу као кад неко слабијег образовања уместо Шведска напише – Швецка.

 

Моштаница

 

У 16. веку, почев од дефтера из 1528. године, у нахији Београдској (1528. у кнежини Русмира Рачевића) забележене су три Моштанице: Доња (данашња Велика Моштаница), Горња (данашња Мала Моштаница) и Средња Моштаница (која је запустела негде на прелазу из 16. у 17. век; данас је то локалитет Селиште између Велике и Мале Моштанице). У дефтеру из 1640/41. године[4] пописана је само Горња Моштаница. Доња је такође у међувремену запустела, али је касније поново насељена, можда од стране Моштаничана из Горње Моштанице. Називи Велика и Мала Моштаница заживели су током 18. века.

 

Сам топоним Моштаница је код нашег народа уобичајен за водотокове (реке, потоке) који су премошћени, тако да би се могло закључити да су и ова некада три а данас два насеља надомак Београда, свој назив понела по некој речици или потоку који су на том месту премошћени.

 

У књизи „Велика Моштаница“, аутор Духомир Цветковић наводи неколико претпоставки о пореклу назива Моштаница:

 

Риста Николић је забележио предање из народа које каже да је место (односно сва три некадашња насеља) добило назив по спахији Моштаници чији је посед ту био. Не знамо како се ово место називало пре 1528. године, тако да је тешко тврдити да ли се и у претурско време звало Моштаница, па, отуд, ни ова претпоставка о спахији Моштаници није искључена.

 

Друга претпоставка је да је село добило назив по манастиру у којем су биле мошти неких светитеља, па је називан Моштаницом. По предању, манастир је задужбина краља Драгутина, са краја 13. века. Ова претпоставка није немогућа, с обзиром да Драгутин јесте у другом раздобљу своје власти, као сремски краљ, држао и ово подручје. Манастир је више пута разаран, најпре приликом најезде Турака средином 15. века, а после и током аустро-турских ратова 17. и 18. века. Последњи помен Манастира је крајем 18. века. Вероватно је разорен у време аустро-турских сукоба или по пропасти Карађорђеве државе. Постојање некадашњег манастира потврђује и локалитет Прњавор у Великој Моштаници[5] на којем су својевремено пронађен и неки остаци грађевине, али како је то било у комунистичко време, они су затрпани а преко те локације је направљен пут.

 

Трећа претпоставка је да је назив дошао по мосту који се налазио на Дољанском потоку који протиче кроз Моштаницу. Ова верзија је најприхватљивија, а ако се и манастир звао Моштаница, извесније је да је он свој назив понео по месту код којег је саграђен. Према предању, манастир се налазио баш поред моста којим је премошћен Дољански поток.

 

Један занимљив топоним са подручја Велике Моштанице је локалитет – Шума горостасна. Некада је у том делу моштаничког атара била густа храстова шума са појединим стаблима високим и преко 15 и 25, па чак и преко 30 метара висине (што се види према дрвној грађи неких старијих објеката у селу). Данас је шума већином искрчена.

Сава код Умке (са: https://mapio.net)

 

Умка је насеље на Сави, на север и северозапад од Руцке и Моштанице.

 

Риста Николић[6] пише да се Умка раније звала Моравци, а да је назив Умка каснијег порекла. „То је, веле, било због овога. Погинуо је у селу Турчин и становници су морали да плате крвнину. Да би избегли плаћање крвнине промене име селу назвавши га Умком уместо Моравци. Данас се само једно брдашце према Сави зове Морачко брдо, по некадашњем имену села Моравци“. Можда су Маријовци из дефтера из 1640/41. године (чија убикација није поуздана) заправо Моравци – стари назив Умке. По редоследу навођења у дефтеру, у групи села Шумадијске Посавине и Колубаре, имало би логике. Назив Маријовци подсећа на област Мариово у јужној Македонији, на средњем току реке Црне, источно од Битоља. Житељи Мариова се називају Мариовцима, па није немогуће да је неки досељенички талас донео овај топоним у Београдску Посавину, а да је касније преображен у – Моравци, што је знатно ближи појам живљу Србије. Топоним Морачко брдо, опет, указује на сасвим другу област и сасвим другачије порекло становништва.

 

Назив Умка свакако потиче од неке од (х)умки по приобаљу Саве.

 

Остружница је још једно насеље на Сави, на север од Умке и на запад од Железника.

 

Риста Николић[7] за Остружницу пише да се „не зна од куда је име селу, а крајеви су прозвани: „Брђани“ због брда, управо косе, на којој је село а „Доља“ због долине, доље у којој је село.

 

Остружница је могла име добити по остругама – бобичастом воћу оструги (дивља купина), a oструга је и србски назив за мамузе. Лингвиста Михајло Шћепановић[8] заступа мишљење да је вероватно најпре неки локалитет назван Оструге (због купина), па се назив проширио на насеље које је ту засновано. У корену назива оструга је придев „остро“ – оштро, шиљато, што може имати везе са трњем купине.

 

Топоним Остружница није тако редак у нашим крајевима и топоним је свакако словенског порекла. Један од најстаријих познатих средњевековних рударских тргова у Босни носио је управо назив – Остружница (код Фојнице). Помиње се у документу из 1349. године, а вероватно је постојао и знатно раније.

 

Топоними са основом „остро“ су чести у словенском свету, па тако и код нас: Остра (Чачак), Острвица (развалина старе тврђаве на Руднику), Остриковац (Ћуприја), Островица (код Ниша; на Пештеру), Острозуб (Црна Трава), Острц (Власотинце), такође и врх Острило на Пештеру, у Црној Гори стена и Манастир Острог, Остро и Заостро (код Берана), Заострог (Улцињ), и још многи други. Придев „остро“ има значење голог, кршевитог, истакнутог врха на некој планини. Отуд и топоними са овом основом углавном се налазе у таквом крајолику.

Другачије тумачење даје Звездана Павловић[9], конкретнос за топоним Острог у Црној Гори: „Острог је опкоп, табор, тврђава, као географски термин значи место на коме се налазио или се налази острог“. Судећи према крајолику и стени у којој се налази Манастир Острог, ипак се чини прихватљивијом она верзија о кршу и голети.

 

У историјским изворима, у 16. веку налазимо три насеља на подручју београдске Остружнице: Остружница, Горњи Дољани (или само Дољани) и Доњи Дољани. Дољани су били село јужно од Остружнице, негде у троуглу између Велике Моштанице, Сремчице и Липовачке шуме. Доњи Дољани су били ближе Остружници, негде између Велике Моштанице, Сремчице и Остружнице. И у дефтеру из 1640/41. постоје само Велика Остружница и Горњи и Доњи Дољани.

 

Дољани су помињани раније на овој теми. Помињу се и у првој половини 18. века у аустријским документима. Горњи Дољани су запустели крајем 18. века, а подручје између Остружнице и селишта Дољани раселио је Карађорђе током устаничке државе због куге. Већина Дољанаца се иселила у Остружницу, а део у Моштаницу. Село је затим запаљено, да се болест не би ширила. У Остружници и данас постоји род са презименом Дољанчевић, од претка тада досељеног из расељених Дољана.

 

У делу литературе ова три насеља се називају Горња, Средња и Доња Остружница.

 

Једна историјска занимљивост везана за Остружницу[10]: током аустријске власти 1730-их, почела је колонизација Немаца на крајњем северу Балкана, по околини Београда. Они су се углавном насељавали уз Саву и Колубару, где је било најплодније земљиште, али и најближе ранијој речној граници између Хабсбуршког и Османског царства, за случај бежаније у безбедније крајеве. Остружница је током претходних ратова запустела, тако да се у њу доселило 9 немачких породица из Вормса и Шпајера у Рајнској области. Изградили су и римокатоличку цркву и довели свог свештеника. Испрва је насеље требало да се назове Karlsdorf (Карлово Село) а касније су га мештани сами назвали Osterbach. У преводу овај топоним би значио „источни поток“, a можда и „Васкршњи поток“. Са друге стране, због сличности, можда постоји нека веза са старим називом, Остружница? Можда су колонисти хтели сачувати корен старог топонима и у новом називу?

 

Оsterbach на аустријској мапи из 1738. године

(Буни положај Остербаха северно од Топчидерске реке)

 

 

Немци су се повукли са својом војском после пораза код Гроцке у лето 1739. године, а Остружница је касније насељена што из околних села, што од каснијих колониста из разних крајева.

Остружница је знаменито место у историји Србије. Овде је почело модерно доба наше државе, одржавањем прве Народне скупштине у Карађорђевој устаничкој држави, марта 1804. године, што се може сматрати почетком парламентаризма код нас.

 

Сремчица је некада било мало село близу Саве, а данас велико приградско насеље, јужно од Железника.

 

Према ономе што је забележио Риста Николић[11], у народу је остало предање да се село некада звало – Провалија: „То је име постало због многих вртача којих и дан данас има у атару Сремачком. О имену Сремчица не прича се ништа ни у каквим архивским списама. Сматра се да је добило име од речице „Срем“ можда после повратка из бежаније у време турске владавине. Велики број људи је бежао често преко Саве у Срем, а касније кад се ситуација смири они се поново враћају. Па можда су управо повратници из Срема у највећем броју дошли у ранијој „провалији“ па је зато касније насеље добило име Сремчица“.

 

На потезу од Кошутњака и Жаркова до Липовачке шуме појављују се знаци крашке ерозије, тзв. покривени карст (по Цвијићу – мерокарст), чији је најупадљивији појавни облик управо присуство вртача, које се негде испуњавају водом и праве језерца. На подручју Сремчице има више оваквих вртача, као и једна претворена у језеро – Ракину бару. За Провалију се каже да је додатно издубљена вађењем руде, још од римског доба.

 

У турским дефтерима 16. и 17. века, село је забележено под називом који се код нас обично тумачи као – Сремица[12]. Међутим, Лома[13] даје нешто другачије тумачење: „првобитно име реке Сремшчица = Сремска река; од њега је, почетком XVIII в., забележена и варијанта са нормалном дисимилацијом шч > шт Srimstiza (Öbschelwiz), тј. Сримштица. При утврђивању историјата овог топонима проблем представља тачно читање његових најранијих записа у турским дефтерима XVI века; Шабановић чита у оном из 1528. Sremiça, 1530: Siremça, 1536: Siremiçe и река Sremiça, 1560: Siremçe и све интерпретира као Сремица, но таквом читању противе се доцнији облици имена са -чица / -штица < -шчица. Иза неких Шабановићевих транскрипција могао би стајати напросто топонимизован етник Сремци, од којег је даље изведен ктетик сремачки, уп. Сремачки збег y Рушњу, по избеглим житељима из Сремчице у турско време (Богић 1866)…“

 

Како год, јасно је да назив села има везе са Сремом, да ли по пореклу становништва, или по повратницима из сремских збегова, или по речици која тече на северозапад према Срему.

 

Посебан део Сремчице је модерно насеље Горица настало на истоименом брду. Етимологија је јасна.

 

Једна језичка непознаница је топоним Тараиш. На релативно малом подручју Шумадијске Посавине и Колубаре имамо чак три Тараиша, у сва три случаја су то делови неког сеоског атара. Један је у Вранићу, други у Мељаку (премда би се ова два Тараиша могла посматрати и као једна географска целина, само што припадају атарима двају суседних села), трећи у Железнику. У сва три случаја, Тараиш је некако издвојен део села од главног насеља. Међутим, нигде нисам могао наћи тумачење етимологије овог топонима. Постоје нека мишљења да је келтског порекла, али она не дају убедљиво образложење.

 

Још једно село на ову страну, које више не постоји, а занимљивог је назива је – Частрна. Реља Новаковић је писао о овом селу у једном од чланака „Још о неким ишчезлим селима“. Први пут се помиње у дефтеру из 1528. године, као Частрина, а касније у дефтерима из 16. века и као Чаштрина. Пописано је и у дефтеру из 1640/41, као Частрина. На аустријској мапи из 1718. као Zaschtrina, а на неким мапама као Частрно.

 

У Пописнику из 1818. године наводи се као Частрено, а у арачком тефтеру из 1822. године као Частрна. Пописи показују како је село замирало, јер је у сваком наредном број кућа био све мањи. У тефтеру из 1822. је, уједно, последњи помен овог села, па је веома извесно да је убрзо након пописа село замрло, а његов атар ушао у састав већег суседног села, у конкретном случају то је Дражевац, где се и данас један крај (под њивама) назива Частрен. Етимологија није баш најчистија, али би могло имати везе са чатрњом, што је наш назив за цистерну. Частрна и цистерна, делује као да имају исти гласовни склоп. Можда би могло имати и везе с речи – честар.

 

Железник

 

Jасно је да назив овог насеља на ободу Београда има везе са средњевековним и каснијим рударством. Риста Николић[14] наводи: „Село је веле прозвано по томе што се ту где је било село Железник дотеривало на волујским колима железо које је вађено у Провалији“.

 

Овде је постојало насеље још у римско доба, а вероватно и раније. Неки археолошки налази указују да се ту налазило и римско утврђење у функцији заштите рудника сребра и железне руде и топионице која се, верује се, налазила управо на подручју Железника. Према археолошким налазима, може се закључити да је средњевековно насеље овде постојало у 13. веку. Ови налази указују и на присуство мађарских рудара у првој половини 15. века у Железнику.

 

Први писани траг о Железнику (као тргу) је из дефтера за Смедеревски санџак из 1476. године, а затим и из 1516. и 1528. године, где је насеље уписано као Сухи Железник. Има, међутим мишљења да Железник пописан 1476. и 1516. године није овај београдски, већ рударски трг Железник у Браничеву.

 

Атар Сухог (?) Железника био је много већи него данас. Према неким подацима, простирао се од Чукарице, преко Макиша, до Остружнице, а само насеље било је нешто северније него данас (данашњи локалитет Кућерине).

У дефтеру из 1560. године помиње се Манастир Превелика (обично овакви називи – Пресвета, Пречиста, Превелика, иду уз Богородицу, па се може претпоставити да је у питању био Богородичин манастир) на подручју Железника који је порушен вероватно крајем 17. века, током аустро-турског Великог бечког рата.

Железник је претрпео једну велику разуру крајем 18. века. Када су фрајкори капетана Радича Петровић, у лето 1788. године, прешли Саву и у неколико окршаја баш на овом простору потукли турску војску, најжешћа битка вођена је код Железника. Касније су Турци за одмазду спалили село, након што је становништво отишло у збег.

Леополд Ранке 1864. године бележи да је становништво Железника ту досељено у два таласа: први талас из островичког краја (Рудник), а други „из Бугарске“. По овим другима један део Железника зову – Бугарски крај. Николић[15] има нешто другачију формулацију, па каже да се ради о досељеницима „из крајева Источне Србије који су блиски Бугарској“.

Неки занимљиви топоними са подручја Железника[16]: Седибаба, Чукундекино брдо, Гузоњски јендек (иначе, назив је по старој фамилији Гузоњић, која се касније разгранала на ужа презимена). Кроз Железник тече Железничка река у коју се улива Манастирски поток, који се назива још и – Читачка вода. Ту су и Орловачки поток и поток Грабљак.

У 16-17. веку на подручју атара данашњег Железника налазила су се и стара села која су замрла, али су остала у топонимији. То су Рудманово о којем је већ писано, затим Лисичани и Суходол (данас Суви До).[17]

Београдски Железник, иначе, није једини на србском подручју. Има их још неколико, нпр. речица и рударско насеље у Браничеву (Selesnich in Chuceua, помен из 1358. године), у Македонији (Демир-Хисар), затим село код Ниша, итд.

 

Помињући топониме овог дела београдског приграђа, треба поменути и покушај Реље Новаковића да докаже присуство словенског племена Бодрића у северној Србији путем топонимије ове области и истих и сличних топонима Полабља[18]. Тако, Новаковић налази у Полабљу парњаке за Железник (Zelezno), Остружницу (Ostrožne), Частрну (Častrov), Горицу (Gorica).

 

Свима је јасно како је назив добила Ада Циганлија, по циганском насељу које је тамо постојало у 17. веку. Турски назив је Ciganli Ada, у дословном преводу: Циганско острво.

 

Постоји једнa другачија тумачења назива Ада Циганлија. На више страница на интернету наведено је тумачење о келтском пореклу овог топонима:

„On verovatno potiče od keltskih reči „singa” i „lia”, koje znače „ostrvo” i „podvodno zemljište”. Naziv je dočaravao promenljivost vodostaja Save – pri niskom vodostaju, to je bila „Singa”, a pri visokom „Lia”. Ada „Singa-lija” se vremenom pretvorilo u Ada Ciganlija“.

 

Ово тумачење сасвим сигурно није тачно, не само што је „на мишиће“ извучено из непоузданих речи (које се приписују келтском језику), и то поред већ постојећег логичног тумачења турским речима које описују речно острво насељено Циганима, већ се поставља и питање ко и како је келтски топоним могао пренети чак у 17. век, а да он притом не буде ни једном забележен пре тог 17. века. У прилог тумачењу етимологије Аде Циганлије иде и помен циганског насеља на самој Ади које је постојало у 17. веку, а можда и раније. Најстарији документован назив Аде Циганлије је на Кантелијевој мапи Краљевине Србије из 1689. године[19], где на уцртаној Ади пише: Isola de Zingari. Током аустро-турских борби за Београд 1716. године, Ада је послужила Аустријанцима за постављање понтонског моста, а касније је ту изграђен низ одбрамбених шанчева и ровова.

 

Ада Циганлија након тога више није насељавана. У Првом српском устанку, Карађорђе је Аду поклонио војводи Младену Миловановићу, за ратне заслуге (1809). Но, 1821. године, кнез Милош је острво прогласио за државно добро. На аустро-угарској мапи из 1870. године, Ада Циганлија је уписана као Grosse Zigeuner Insel.

 

(Аустро-угарска мапа из 1870. године)

 

 

У периоду од 1920. до 1954. године, на Ади се налазио затвор за тешке осуђенике (углавном политичке противнике најпре краљевског, а затим и комунистичког режима). Претпоставља се да је у затворском дворишту стрељан ђенерал Дража Михаиловић и да је закопан негде у близини затвора. Затворска зграда се налазила на простору где је данас управна зграда ЈП „Ада Циганлија“ и ресторан „Језеро“. Затвор је затворен 1954, а срушен 1956. године.

 

Мало људи зна да је и на десној обали Саве, наспрам Аде постојало још једно циганско насеље.

 

Цигани са Аде су у периоду аустријске власти у Србији у првој половини 18. века пресељени на обалу преко реке, где је настало њихово ново насеље, са обе стране ушћа Топчидерске реке у Саву (на простору где је, до скора, било посторејње „Југопетрола“). У документима се ово село помиње као Циганско село. На аустријским мапама са краја 18. века, ово циганско насеље се најчешће наводи под називом Циганка (Ziganka). Оно ће бити разорено од фрајкора 1788. године, а шта је било са житељима, не зна се. Тек, у наредном периоду, циганско насеље налазимо низводно, на ушћу Мокролушког потока (простор испод данашњег моста Газела).

 

Због изливања Мокролушког потока, Цигани се померају више према Београдској вароши и уз брдо. Новаковић[20] даје тачну локацију где се на прелазу из 18. у 19. век налазило село Циганка: на падини Врачарског брда, на потесу између Милошеве и Сарајевске улице, са обе стране Немањине улице. По средини њиховог села текао је Врачарски поток (правцем данашње Немањине улице), а занимљив детаљ на мапама је да у селу постоји и џамија, или је џамија постојала од раније, а Цигани су се окућили око ње. Ово можда указује да су ови Цигани били исламске вероисповести. На мапама из 1818. и 1829. године, село је уписано као – Циганска мала, након чега се више не помиње. Могуће је да су се ови Цигани иселили са другим муслиманима након 1830. године кад је Србија добила аутономију.

 

Оквиран положај села Циганка / Циганска мала

 

 

Данас се у овом блоку где је некад било циганско село и џамија, налазе многе битне зграде: Влада Републике Србије, Министарство иностраних послова, Врховни касациони суд, седиште Железница Србије, неколико амбасада, итд. У Финансијском парку између Милошеве, Немањине и Балканске улице, дакле негде на врх Циганске мале, касније је саграђен амам Кнеза Милоша (1836), који и данас постоји.

 

Некада је из правца Зеленог Венца низ данашњу Каменичку улицу, па према хотелу „Бристол“ у Карађорђевој, текао поток. Како је уз саму Саву, на њеној десној обали у 18. веку подигнут насип, вода коју је доносио овај поток, као и вода коју је доносио Врачарски поток, није имала где да се улије и тако је подручје између овог потока и ушћа Мокролушког потока стално било поплављено. Временом се ту формирала бара, која је, због близине некадашњег циганског насеља на падини Врачарског брда, названа – Циганска бара. Касније, у другој половини 19. века, понеће романтичнији назив – Бара Венеција. Њеним исушивањем и насипањем земље и камена, 1880-их, настао је раван простор на којем је изграђена београдска Главна железничка станица. Један део простора на којем данас ниче „Београд на води“, и данас се назива Бара Венеција, иако тамо нема више никакве баре.

 

Постоје мишљења да се Бара Венеција простирала од Главне железничке станице, па све до ушћа Топчидерске реке у Саву. Новаковић[21] помоћу аустријских и србских мапа из прошлости веома успешно доказује да се назив Циганска бара, односно Бара Венеција, не односи на овако широк простор. Према свим показатељима, Бара Венеција је завршавала недалеко од ушћа Мокролушког потока у Саву, док је крај јужније, према ушћу Топчидерске реке (где се данас налази Београдски Сајам) био плављен из других разлога – изливањем Саве[22].

 

Мокролушки поток је у модерном Београду[23] увек био, па и данас остао, нека граница између Београда и приградских насеља. Почетком 20. века, под урбаном зоном града сматрало се подручје на југ управо до Мокролушког потока. Кажем да је део тога и до данас остало, јер и данас неко ко живи на север од ауто-пута, каже да станује – у граду. Они јужно од ове линије, наведу прецизно у ком насељу живе – на Сењаку, Бановом Брду, Бањици, итд. Дакле, ови крајеви и општине на којима се они налазе, формално јесу Београд, али реално, они су приградска насеља.

 

На самој граници ове урбане зоне, једно време је постојало сиротињско насеље – кварт старог Београда који је у скорије време постао познат у ширим оквирима захваљујући ТВ серији „Сенке над Балканом“. То је Јатаган-мала.

 

Јатаган-мала је настала спонтано, после Првог светског рата, на десној обали Мокролушког потока, у подручју између Булевара Франше д’Епереа и Државне болнице. После рата, у Београд се слило дошљака са разних страна, углавном сељака којима је рат уништио све што су имали. У немогућности да себи купе стан или земљу на којој би нешто зидали, они су тражили оне делове града у којима је било државно земљиште и преконоћ тамо себи подизали станиште. Крај уз Мокролушки поток био је један такав комад државне земље у којем се врло брзо развило ово дивље насеље.

 

За порекло назива Јатаган-мала, постоје три верзије:

 

Према првој, назив долази због начина на који су се његови становници тамо доселили и заузели земљу „на јатаган“, како се тада говорило (силом).

Према другој, први насељеници су копајући замљу за темељ куће, нашли један добро очуван турски јатаган, те по њему назваше свој нови крај.

Трећа верзија је да је крај тако прозван, јер је у њему лако могло да се страда „од јатагана“ (тада је, очито, још увек била жива успомена на ово оружје и ратовање против Турака), у преводу – да се радило о јако опасној четврти.

 

Лично, предност дајем првој верзији.

 

Од прве куће 1919. године, па до 1924. године, насеље се раширило на готово све слободно земљиште на десној страни Мокролушког потока: од кафане „Мостар“ (данашња Мостарска петља) до испод Медицинског факултета, дужине око километар и по, а ширине код „Мостара“ око 45, а испод Медицинског факултета око 200 метара. На исток, насеље се простирало до Шумадијске улице (касније Булевар ЈНА, данас Булевар ослобођења) и Карађорђевог парка.

 

Мапа Јатаган-мале из 1924. године (Константиновић)

 

 

Иако је 1920-их ово насеље било „ругло“ или „чир“ Београда (тако су тада писале престоничке новине), 1930-их слика се унеколико мења. Према неким документима из 1931. године, у Јатаган-мали живи око 8000 становника, куће су солидне, све су прикључене на водовод и имају струју. Оно што највише изненађује је да сви становници уредно плаћају своје комуналне рачуне. Највећи проблем су биле уличице у Јатаган-мали, које нису биле асфалтиране, већ земљане, тако да је у њима на смену владало блато или прашина. Становништво је углавном радничка класа.

 

Између Јатаган-мале на десној и Прокопа и Малешевог брда на левој страни Мокролушког потока постојао је мост. Он их је повезивао, али остали су упамћени и окршаји омладине ових насеља. Ипак, све се сводило на повремен туче без озбиљнијих последица. Прокопчани и Брђани су, кад би ишли за Београд (нарочито омладина која је свакодневно ишла у неку београдску школу), морали прећи тај мост и проћи кроз Јатаган-малу. Но, неко витештво је ипак постојало, тако да им нико није правио сметњу у томе. Оно што је било заједничко овим насељима је Фудбалски клуб „Херој“ (основан 1925. године) у којем су играли момци из сва три насеља.

 

Расељавање Јатаган-мале и рушење кућа почело је још 1931. године, и то онај најисточнији део, због потреба изградње Ветеринарског факултета и проширења болничког кварта. За пресељење Јатаганмалаца постојала су два решења: или им је исплаћиван новац, или им је обезбеђено земљиште за изградњу нових кућа. За ову другу варијанту, градске власти су купиле један шумарак на Душановцу који је називан – Маринков забран, као и земљу неког Мијовића на Вождовцу. Цигани којих је тада био један број у Јатаган-мали, сви су се иселили у крај на левој обали Мокролушког потока испод Маринковог забрана, познат као Маринкова бара. Овај крај се и данас овако зове и већином у њему живе потомци тада исељених Јатаганмалаца. До 1940. године, цела источна половина Јатаган-мале је расељена и порушена. Тек почетком 1960-их, у склопу припрема за изградњу ауто-пута, расељен је и онај део Јатаган-мале ближе „Мостару“. Становници су већином пресељени у новозасновано насеље Ледине, у Јужном Срему, иза Бежаније (данас припада општини Нови Београд)[24].

 

Губеревац је гребен Врачарског брда на југозападу, са којег се терен оштро спушта према најдоњем току Мокролушког потока.

 

Губеревац је доста чест топоним на србском простору (Херцеговина, Стари Влах, Драгачево, Лепеница, Космај, Тимочка Крајина, Лесковачки крај, итд).

 

Овај београдски Губеревац је назив добио по истоименој кафани, која се налазила ту на крај Милошеве улице, сасвим сигурно почетком 20. века, а вероватно и знатно раније, а коју помиње Нушић у књизи „Стари Београд“. Вероватно је оснивач кафане био из Губеревца (претпостављам, оног подкосмајског), те је кафани дао назив по завичају.

 

Иначе, језичка основа овог топонима би могла бити од личног имена Губер и речи вас (село) – Губера вас (Губерово село) = Губеревац. Лично име (неки сматрају да је у питању надимак) Губер (Гоуберь) налазимо у Бањској хрисовуљи из 1316. године, као име једног Влаха у Подримљу (Грмочело). О овом имену писали су Митар Пешикан, Александар Лома, Милица Грковић.

 

Има и другачијих тумачења. Петар Скок[25], тумачећи дубровачки локализам „купијерта“ (кућни кров), реч губер повезује са са албанским guverta (кров) изведену од вулгарног латинског cooperta (покривено); Ћирковић и Михаљевић[26] такође од cоopertus (преко дубравачког cuberta) – губер, груб вунени покривач; a Јованка Радић[27] наводи да ова реч означава малу површину (земљишта). Маринко Пауновић[28] наводи да је београдски Губеревац добио назив по губи: „Губеревац се налази на Врачарској висоравни код Мостара, а како је крај „докторове куће“ подигнуто још неколико болничких павиљона, међу којима се истицала, заразна болница, то је цео крај назван по губи, најстрашнијој заразној болести, Губеревац“. Ово последње тумачење звучи крајње натегнуто.

 

Од овог имена или речи изведена су и нека презимена на србском говорном подручју: Губер, Губерић, Губеревић, Губеровић, Губерина, Губеринић.

 

На простору врачарског Губеревца се 1860-их налазила барутана, ту премештена са простора Мањежа (данашњи парк испод Славије), а 1899. године на Губеревцу (код данашњег Мостарског парка) налазило се игралиште „Друштва за игру са лоптом“. Ипак, београдски Губеревац је, временом, постао синоним за душевну болницу. Па, као што данас кад хоћемо да кажемо да неко није баш „сав свој“, обично користимо назив болнице „Лаза Лазаревић“, тако су раније Београђани користили топоним – Губеревац.

 

Прву зграду на овом делу Врачарског брда подигао је Италијан (Наполитанац) др Вито Ромита, лекар књаза Милоша, још 1824. године. Називана је „докторова кула“. Кућу је наследио Ромитин зет Силвестер Бартоломео Куниберта, који је исту продао Милошу[29]. 1861. године, ову грађевину кнез Михаило је претворио у „Дом за с ума сишавше“[30]. Касније је цео овај део Врачара постао Болнички кварт. У Дому је крајем 19. века као лекар радио Лаза Лазаревић, по којем је касније душевна болница понела нови назив. Један од познатих пацијената ове болнице био је Петар Кочић, који се ту и упокојио 1916. године[31].

 

Осим душевне и других болница, у подручју који је називан Губеревац, временом су подигнуте многе породичне куће и зграде са становима за издавање (данашње улице – Ресавска, Вишеградска, Пастерова, Дурмиторска, па све до Војводе Миленка).

 

Данас мало ко користи назив Губеревац за овај крај. Обично се користе одреднице „код Клиничког центра“ или „Изнад Мостара“.

Најближе насеље Београду, ван варошког шанца, у прошлости била је Савска махала или Савамала. У 18. веку, на овом простору било је циганско село. Почетком 19. века, након насиља које су спроводили дахије и борби у устанцима, овај крај је запустео. Од 1820-их Милош овде почиње насељавати Србе. Наиме, пре 1815. године, ово земљиште било је у поседу спахије Хаџи-Саит ефендије, финансијског саветника београдског везира Марашли Али-паше, а касније га везир поклања Милошу. Савамала је била типично село. Тек 1839. године улази у састав Београдске општине. Савамала се јако брзо насељавала и ширила, тако да се 1830-их протезала дуж Баре Венеције, од некадашње Варош-капије (крај између Зеленог Венца и Саборне цркве), па све до Мокролушког потока на југ (данашња Мостарска петља), и до Милошеве улице уз Врачарско брдо. Главни део Савамале била је данашња Карађорђева улица. Већи део Савамалаца је Милош касније преселио на Палилулу, како би ту подигао државне зграде, а Савамала је полако од села постајала трговачки центар. Захваљујући изградњи Главне железничке станице, Савамала је постала веза између савског пристаништа и железнице, па је у њој цветала трговина. Ускоро су ту подигнуте и модерне зграде, а цео крај је постао центар Престонице. Све до 1920-их када се главна престоничка дешавања селе на Теразије.

Савамала почетком 20. века (са: https://www.011info.com)

 

Одмах до београдског шанца, више Савамале, била је Манојлова башта, место где су у шетњу излазили београдски Срби. То је простор где је данашњи Зелени венац. То земљиште је припадало остружничком кнезу Макси Ранковићу. У пролеће је ово било плавно земљиште, па се преко њега чак и чамцима превозило. Занимљиво је да је 1850-их на простору Манојлове баште почело да се зида позориште. Радови нису одмакли далеко, а изграђени део зграде почео је да тоне. Тако се од даље градње одустало. Уместо позоришта, на том месту током 1870-их заснована је пијаца, која постоји и данас – Зелени Венац. Иначе, сам назив Зелени Венац дошао је по истоименој кафани која се ту некада налазила.

 

– наставиће се –

 

 


 

[1] Мапа аустријског инжењеријског капетана Фридриха Ебшелвица (Friedrich Öbschelwiz) који је оставио неколико драгоцених мапа Србије из времена хабсбуршке окупације 1718 – 1739. године. Његова мапа Краљевине Србије понекад се погрешно назива „Лангеровом картом“.

 

[2] Подаци о Рудманову из рада др Реље Новаковића „О неким ишчезлим селима на домаку Београда“.

 

[3] Лома Александар, „Секундарно – ска у топонимији Србије“

 

[4] Зиројевић Олга, „Попис џизје Београдске области из 1640/41. године“

 

[5] Прњавор = манастирски посед

 

[6] „Околина Београда“

 

[7] Исто

 

[8] Цветковић Духомир („Велика Моштаница“) наводи ово мишљење Шћепановића из часописа за културу „Истина“, 1 – 1995.

[9] „Ороними Србије“

 

[10] из „Мала историја Обреновца“, Радовановић, Васиљевић

 

[11] „Околина Београда“

 

[12] Шабановић, Зиројевић

 

[13] Лома Александар, „Секундарно – ска у топонимији Србије“

[14] „Околина Београда“

 

[15] Исто

 

[16] Голубовић, „Стари Београд, топографски речник“

 

[17] Обиље података о Железнику дато је у одличном раду историчара Ненада Лукића – „Историја Железника 1528-1945“

 

[18] У раду „Поводом Београдске нахије на Вуковој административној карти Србије“, помињаном у претходним наставцима

[19] Аустријска мапа Il regno de la Servia, чији је аутор италијански картограф Ђакомо Кантели да Вињола (Giacomo Cantelli da Vignola).

[20] Новаковић Реља, „О неким ишчезлим селима на домаку Београда“

 

[21] Исто

 

[22] Што се догодило и у блиској прошлости, 2006. године, кад је цео Булевар Војводе Мишића, на потесу од Мостара до „Господарске механе“ био данима под водом.

 

[23] Под модерним мислим на период од последњих 150 година, од кад смо из Београда најурили и последњег Турчина.

 

[24] Подаци и фотографија из рада „Јатаган-мала – настанак, развој и нестанак једног од најпознатијих београдских сиротињских насеља“ – Злата М. Вуксановић Мацура, 2010, као и из рада „О ишчезлим селима и насељима на подручју Београда“ Реље Новаковића.

 

[25] „Етимологијски рјечник хрватскога или српскога језика“

 

[26] Сима Ћирковић, Раде Михаљевић, „Лексикон српског средњег века“

 

[27] „Топонимија Белице“

 

[28] „Београд, вечити град“

 

[29] Занимљиви подаци о др Виту дати су у раду „Serbian-Italian Relations: History and Modern Times : Collection of Works“ (Srđan Rudić, Antonello Biagini, 2015).

 

[30] https://www.dnevno.rs/istorija/prva-dusevna-bolnica-na-balkanu-znate-li-gde-se-nalazi-i-ko-je-bio-prvi-pacijent/

 

[31] http://www.lazalazarevic.rs/index.php/o-klinici/istorijat-klinike

 

НАСЛОВНА СЛИКА: Maпa Бeoгрaдa Joвaнa Бeшлићa из 1893. гoдинe, ca: http://urbel.com


Коментари (2)

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top