Топонимија Београда (2) Reviewed by Momizat on .   ЈУЖНА ПРЕДГРАЂА БЕОГРАДА (ДЕО ДРУГИ)   Говорећи о Топчидеру, не може се не поменути Топчидерско брдо, данас један од најлепших (ако не и најлепши) крајев   ЈУЖНА ПРЕДГРАЂА БЕОГРАДА (ДЕО ДРУГИ)   Говорећи о Топчидеру, не може се не поменути Топчидерско брдо, данас један од најлепших (ако не и најлепши) крајев Rating: 0
You Are Here: Home » Аутори » Небојша Бабић » Топонимија Београда (2)

Топонимија Београда (2)

 

ЈУЖНА ПРЕДГРАЂА БЕОГРАДА (ДЕО ДРУГИ)

 

Говорећи о Топчидеру, не може се не поменути Топчидерско брдо, данас један од најлепших (ако не и најлепши) крајева у Београду. Данас је ово лепо уређен кварт са обиљем зеленила, лепим и раскошним породичним кућама најбогатијих Београђана, чистим улицама, отменим ресторанима. Све до 20. века, већи део Топчидерског брда био је под шумом (осим западног, окренутог Сави). Ширењем Београда, део по део Брда је урбанизован, чиме се и сужавало и подручје на које се односи назива Топчидерско брдо. Изворно подручје под називом Топчидерско брдо је брдо које је географски оивичено: брдом Дедиње и долином Топчидерске реке на југу, долином Саве на западу, долином Мокролушког потока на северу и долином Бањичког потока на истоку.

 

Топчидерско брдо: црвена линија – географски положај, плава линија – данашњи појам Топчидерског брда

 

 

Сама етимологија назива је јасна – односи се на брдо које је изнад Топчидера. С обзиром да је Топчидер турцизам, свакако да је постојао неки назив за ово брдо и пре 16. века, од кад су Турци окупирали Београд и околину, али он није сачуван (или барем ја нисам нашао податак о њему).

 

Западна страна Топчидерског Брда је до иза Првог светског рата називана Ђурђево Брдо[1] и она је служила као осматрачница према областима преко Саве (Срем). На мапи Београда из 1893. године овај део Топчидерског Брда означен је као „Београдски виногради“. Касније ће замрети и назив Ђурђево Брдо (после 1927. године), а преовладаће назив Сењак који се уобичајио од краја 19. века. Голубовић[2] наводи тачно време и разлог настанка насеља на Сењаку: „настао је 1857. године када се после великог пожара сена на Калемегдану, чување и смештај сена сели на обај простор, где ничу мале кућице и простор добија име Сењак. Након тога ничу летњиковци“.

 

Како ће западна страна Топчидерског Брда у 20. веку постати Сењак, тако је североисточна страна прозвана Прокоп, по прокопу који је ту направљен за потребе железнице. Ова страна Топчидерског Брда раније је називана Малешко брдо, али је касније преовладао назив Прокоп. Када је почела изградња Главне железничке станице у Београду (1881-82), велике количине земље у камена насути су преко Баре Венеције, како би онуда прошла пруга. Та земља и камен копани су управо из Малешког брда. Тако је настао један велики кратер, до којег су ишле трачнице и где је заснована железничка станица Београд Центар, познатија као Прокоп.

Добро поље је био назив за зараван испод најзападнијег дела Топчидерског брда, испод самог брда (данашњи део Сењака) до Саве и од данашње трамвајске окретнице и кафане „Господарска механа“, до ушћа Топчидерске реке у Саву. У средишњем делу Доброг поља, при брду, своју вилу је подигао Арчибалд Рајс.

Коначно, са југа се назив Дедиње проширио на знатан део Топчидерског брда. О томе је кратак и ефектан опис дао Богдан Тирнанић у књизи „Београд за почетнике“:

 

,,Када je наврх Дедиња саграђен краљевски двор, богати снобови нагрнули су y том правцу. Многи снобови с Топчидерског брда почели су тада и свој део да називају Дедињем, јер им je овај други назив звучао отменије. Неки су име Дедиње натегли све до Топчидерске звезде, a неки га завукли чак до ,,Мостара“.

 

У административном смислу, Топчидерско брдо је између светских ратова било општина у оквиру града Београда и обухватало је подручје у својим географским границама, као и Дедиње и један део Бањичког брда. 1957. године, када је укрупњено подручје јединица локалне самоуправе, од општина Топчидерско брдо и Западни Врачар биће образована општина Савски венац.

 

И Дедиње је некад било пусто брдо (највиша тачка 209 метара НМВ), па су од времена кад је тамо саградио двор Петар Карађорђевић, како написа Тирнанић, тамо почели своје виле да граде богати Београђани. На старим аустријским картама из 18. века, ово брдо се наводи као: Dedina, Dedina Berg, Dedino brdo.

 

Обично се назив Дедиње повезује с неким дедом (у смислу претка или старог човека), или дедовином, али занимљив податак стоји у „Историји Београда“[3], где се наводи турски назив брда из средине 16. века, – Dede Bairi (Дедино брдо). Тумачење које тамо стоји је да је ово брдо било посед изесног београдског старешине једне исламске заједнице (месџида) у неубицираној Баба-Махмудовој махали у београдскојх вароши, а који се звао Дедезаде („Дедић“, син дервишког старешине деде).

 

Лингвиста Звездана Павловић[4] има другачије тумачење:

 

„Дедија, Дедина, Дедино брдо, Дедиње, ојк. Београд. Од личног имена Дедија преко синт. Дедија земља, коса и сл. С обзиром на велики комплекс земље и набројане синониме мања је вероватноћа да је именовање везано за апелатив деда, мада се и то не може пренебрегнути, као и за значење лексеме дедина, дедовина, баштина, наслеђен посед. Синоними могу бити изведени од других облика антропонима: Деда, Дедин.“

 

Јужно од Дедиња су насеља Канарево брдо и Миљаковац, а југоисточно Бањица.

 

Канарево брдо и Миљаковац су модерна насеља изграђена 1960-их, односно 1970-их година. Пре Другог светског рата била су у приватном власништву, под шумом и ливадом. У ранијим временима вероватно су била у била у атарима села Бањица и Кнежевац.

 

Иако многи Београђани мисле да је назив Канаревог брда повезан са канаринцима (или можда – Канарским острвима), оно овај назив носи по презимену предратног власника, Ђорђа Канаре. Канара, богати рентијер цинцарског порекла, је ово земљиште купио од претходног власника, а тада се брдо звало – Гољино брдо. Намера му је била да изгради „вртни град“ од малих кућа за издавање. Простор је био у близини Железничке колоније, засноване уз пругу која је ишла (и иде и данас) долином Топчидерске реке, и изградња оваквог насеља представљала је природни продужетак тог железничког насеља. 1930-их добар део овог „града“ је изграђен, међутим, после Другог светског рата, читав посед је национализован, а објекти порушени.

 

Топоним Миљаковац се не спомиње у грађи пре 20. века. Конструкција лично име + вац, изведена од старије верзије „вас“ = село, у овом случају Миљака вас (Миљаково село), можда указује да је некада овде било насељено место, вероватно мањег обима, које је назив понело по неком Миљаку, можда сеоском кнезу.

 

Топонима Миљаковац, Миљаковци и сл, има на више места по србском етничком простору. Име Миљак и презиме Миљаковић се помињу у повељама Немањића још у 14. веку.

 

Судећи према аустријској Церниц-Кајзеровој карти из 1721. године, брдо које је касније звано Гољино, а у 20. веку добило назив Канарево брдо, у то време звало се Karlsberg (Карлово брдо, вероватно по принцу Карлу Александру Виртембершком), а ранији назив био је Мајур. Назив се односио како на Канарево брдо, тако и на брдо на којем се данас налази Миљаковац. Сама реч мајур је у србски језик дошла из немачког, а мађарског је порекла, и означава сеоско пољопривредно имање са свим помоћним економским објектима и с њим спојеном обрадивом земљом, као целину.

 

Бањица је насеље на авалском путу, познато по блоковима модерних зграда саграђених 1970-их, премда постоји и даље један део Бањице у којем је насеље породичних кућа (у којима и данас живе неки потомци првих насељеника из 1830-их). Назив долази од многобројних извора који су се у подручју села налазили, а од којих су неки били минерални и термални („Приповједају да су ту некад биле бање, купатила“, Богић[5]). У страним мапама и историјским изворима, назив се јавља као: Bagna, Bagnia, Banya, Bainja, Banie, Panie, Bogna, итд. У домаћим, редовно као Бања.

 

Село је овде постојало у средњем веку, па и у првим годинама турске власти. У свим пописима београдске области током 16. века (1528, 36, 60, 82) помињу се напоредо два села: Бања и Бањица. Тумачи ових пописа су у недоумици који назив се односи на које данашње село. Већинско мишљење је да је Бања село које се налазило у близини данашње Бањице, а да се тај стари топоним Бањица односи на данашње село Јајинци, јужније на авалском путу.

 

То старо село Бања било је ближе Топчидерској реци, у подручју између брда Дедиње и помињаног Мајура / Карлсберга / Гољиног брда (где је данас улица Пере Велимировића, односно Месна заједница Кошутњак). Бања се након 1738. године више не спомиње, све до 1820-их, па се може закључити да је село расељено, односно запустело у време аустро-турских ратова, у којима су се ратни сукоби често одвијали баш у подручју јужно од Београда. 1823. године на месту некадашњег села, извесни Осман-ага, који је узурпирао Кнежевчанима један комад земље у долини Топчидерске реке, саградио је воденицу на Бањичком потоку и населио осам сиромашких породица избеглих однекуд из Србије 1813. године. Село је раселио Милош у склопу расељавања топчидерских села приликом градње Конака. Тада је засновано ново насеље од пресељеника из Бање и других расељених топчидерских села, тамо где су некад били извори, између Бање и Јајинаца. То ново насеље на исток од старог села Бања, прозвано је Бањица, који се назив касније раширио и на околину.

 

Иначе, у подручју Бање и Бањице налазили су се занимљиви објекти у прошлости: недалеко од тролејбуске окретнице налази се неолитски археолошки локалитет „Усек Бањица“, који припада Винчанској култури. Очито да су минерални и термални извори били примамљиви још неолитским људима. У римско доба овде је била бања. У време аустријске власти у 18. веку, ту су били купатила и рибњаци.

 

Почетком 20. века, на месту данашњег стадиона ФК „Рад“ налазио се хиподром, а на месту данашње бањичке пијаце било је фудбалско игралиште клуба претече „Рада“ (ранији називи „Бањица“ и „Развитак“). 1910. године, на Бањичком вису отворен је први србски аеродром (Летилиште). 1941-45. на Бањици се налазио највећи конц-логор у окупираној Србији.

 

Данас се од важних објеката на подручју Бањице налазе: Војно-медицинска академија, Војна академија, Велики спортски центар „Бањица“, стадион ФК „Рад“, итд. Такође, ту је и Бањичка шума, која је нека врста заштићеног подручја и у којој, у сред урбаног простора, живи већи број врста птица и мањих животиња.[6]

 

Поменуто је село Јајинци на Авалском путу. Ово село је у 16. веку називано Бањица. Томе у прилог иде и чињеница да Бањички поток извире управо ту, на подручју Јајинаца. Ово старо село вероватно је замрло крајем 17. века, да би се поново појавило средином 18. века. Према предању мештана, овде су живели неки муслимани Јајићи, па по њима долази и овај нови назив. Судећи по облику топонима, пре би се могло рећи да долази по турском личном имену Јаја, односно – Јахја, Јахија. У том смислу, најбољи кандидат је Јаја-паша, али не онај чувени паша Сулејмана Величанственог са почетка 16. века (јер у 16. веку доследно имамо топоним – Бањица), већ Јахјај-паша Хатибзаде, београдски мухафиз[7] 1743-1746. године[8], који је, могућно, овде имао свој посед. Становништво које је ту било насељено иселило се пре краја 18. века, с обзиром да је на почетку 19. века ово било пусто земљиште. Ново становништво је оно које је кнез Милош преселио из Топчидера 1830. године, о чему је већ било речи.

 

У подручју Јајинаца извире и поток Јелезовац (или Елезовац), који се улива у Топчидерску реку код Ресника. А у атару Јајинаца занимљив је и топоним – Врачар (њиве). О оном познатијем београдском Врачару биће речи касније.

 

Вождовац је крај у Београду и, у ширем смислу – градска општина. Језгро Вождовца је улица Војводе Степе и насеље са обе стране улице. До пред крај 19. века, овде су биле кумодрашке њиве и забрани, на косом терену који представља северне падине Торлака, спуштајући се према долини Мокролушког потока.

 

Први објекат подигнут у овом крају била је кафана (механа) београдског трговца Николе Стефановића, на раскрсници одакле су се рачвали Крагујевачки (Булевар ослобођења, раније Булевар ЈНА, Авалски друм) и Кумодрашки друм (Кумодрашка улица). Временом, у простору између два друма почели су да ничу и други објекти, најпре занатски, а потом и стамбени, па је настало једно мало насеље које није имало неки посебан назив, већ се означавало као – „Код Стефановића механе“. Крајем 19. века, држава је откупила Стефановићево имање за потребе смештаја артиљеријске касарне ван градског подручја. Изграђени су хангари, које је народ прозвао Топовске шупе, те је и цео овај крај тако прозван. Тада је у овом крају било већ 40-ак сталних кућа.

 

У знак сећања на победнички поход вожда Карађорђа на Београд, 1806. године, који је кренуо управо из овог краја – вождов табор налазио се на месту где је данас Вождовачка црква, мештани су почетком 20. века своје насеље прозвали – Вождово, да би 1904. и званично овај крај добио назив – Вождово насеље. Касније ће се уобичајити варијанта – Вождовац. Крајем 1920-их, јужно од тадашњег Вождовца, настала су још два плански грађена насеља – Чиновничка колонија и Предграђе Краљице Марије (у простору између новосаграђених улица Војводе Степе и Авалског друма). Временом ће се сва три насеља стопити, како у урбанистичком смислу, тако и заједничким називом – Вождовац.

 

Аутокоманда, која је данас једна велика саобраћајница без много објеката, свој данашњи назив дугује специјалним краљевским ауто-јединицима које су биле смештене у посебним објектима поред поменуте артиљеријске касарне. Народ је овај крај, данас део Вождовца, због тога прозвао – Аутокоманда, који је назив и до данас остао.

 

Не верујем да много људи то зна, али остаци Топовских шупа и данас постоје, на простору између Табановачке улице и Ауто-пута (као и остаци других зграда некадашње „Касарне краљевића Андреја“, наместо које се данас налазе индустријски објекти). Током немачке окупације у Другом светском рату, Топовске шупе су претворене у концентрациони логор за Јевреје и Цигане. Ово је био „пролазни“ логор из којег су заточеници упућивани у друге логоре или одвођени у смрт. Затворен је крајем 1941. године.

 

Маринков забран и Маринкова бара своје називе су добили по некадашњем поседнику, пиротском војводи из Првог устанка Маринку Маринковићу, чији се посед протезао од Авале до Мокролушког потока.

 

У долини Мокролушког потока, 1920. године засновано је још једно радничко насеље – Душановац.

 

Иако сам и сам некад мислио да је овај београдски кварт добио назив у част цара Душана, што и многи други мисле, овај назив, ипак, настао је по Душану Спасићу, београдском политичару и једно време министру привреде почетком 20. века, који је још пре Првог светског рата овде купио себи плац на којем је сазидао кућу за одмор (викендицу). Његовим примером повели су се још неки Београђани, па су од сељака куповали земљу и градили куће. Дакле, прича слична оној о Матији Бану и топониму Баново Брдо. Већ 1911. године, овде је било једно, данашњим речником речено – викенд насеље. Према његовом првом насељенику добија и име – Душановац. Обимније насељавање почиње после Великог рата, када се на слободно земљиште насељава радничка класа.

 

Душановац је заснован на десној страни Мокролушког потока, у удолини испод Врачарског брда (тачније, једног његовог дела који се данас назива Пашино или Лекино брдо). Касније се раширио и на леву страну Мокролушког потока на земљи поменутог војводе Маринка, испод најсевернијих падина Торлака, где је засновано друго, суседно, насеље – Вождовац.

Колико је далеко од града 1920-их година био Душановац, говори и податак да су се на почетку Улице војводе Глигора (данас Устаничка улица, онај њен део где се данас са обе стране улице налазе зграде судова) тада налазиле мокролушке бачије где су чуване краве и козе и прављен сир који је одатле одношен на продају у Београд. Иако је већину становништва Душановца између светских ратова чинио пролетаријат и мањи број државних чиновника, захваљујући удружењу Душановчана, на челу са Душаном Спасићем, кварт је сасвим урбанизован, па није доживео судбину Јатаган-мале (о којој ће бити више речи касније). Изградњом ауто-пута, 1970-их, Душановац је, у саобраћајном и урбанистичком смислу, подељен на два дела.

 

На Душановцу, у данашњој Устаничкој улици, налази се зграда Скупштине Општине Вождовац.

 

Најјужнији део данашњег Вождовца, иза којег почињу подручја Бањице и Кумодража, назива се – Трошарина. Ту је некад, на Крагујевачком друму, почев од 1884. године, успостављена трошарина – нека врста царинарнице или наплатног пункта, где је наплаћивана такса на унос робе у Београд, али и утврђиван идентитет људи који су хтели ући у шире подручје Београда. Иако је у околини Београда било још неколико трошарина на другим друмовима, само је по овој вождовачкој назив целом крају остао и до данас.

 

Још један београдски крај раније је називан – Трошарина, а по трошарини која се крајем 19. века налазила на врх Топчидерског брда, на углу данашњег Булевара војводе Радомира Путника и улице Љубе Јовановића. Данас је ту, на неколико десетина метара од самог угла наведених улица, Манастир Ваведења Пресвете Богородице (заснован између светских ратова).

 

На југ од Вождовца према Авали, на брду Торлак је старо село Кумодраж. Некада је Кумодраж био главно насеље у овом делу београдског приграђа, но, касније су на подручје кумодрашког атара настала бројна модерна насеља (Вождовац, насеља: Браће Јерковић, Степа Степановић, Медаковић), што, видели смо и на примерима Кнежевца и
Жаркова, није усамљен случај. Данас је Кумодраж само једно у низу насеља на подручју градске општине Вождовац.

 

Изворно село је онај део који се данас назива Старо село. Касније су насељени и крајеви Топола, Липак и Бела земља (топоними све сами говоре), који су још крајем 19. века срасли са главним насељем. Занимљиви топоними на подручју Кумодржа су и: Северово брдо, Стражара, Дуго било, Долови, Бандера, Камен, Одмор, Павитине, Ђоричина мандра, итд. Са Торлака према северу тече Кумодрашка река (односно – поток). Данас је каналисана и тече испод саобраћајница. Ток јој иде испод данашње Кумодрашке улице, а улива се, такође испод земље, у Мокролушки поток, на Душановцу.

 

Кумодраж се помиње у турском дефтеру из 1528. године, али је село сигурно постојало и у предтурско време. Цвијић[9] наводи да је ранији назив Кумодража био – Куманово, вероватно по неком његовом давнијем поседнику који је био Куман. Са друге стране, Пауновић[10] је записао да овај топоним долази „по неком Кумодрагу, како нам то кажу турски извори из 1560. године, када се као џемат под овим именом води“.

 

Кумодраж никад није замирао, већ се непрекинуто помиње у свим пописним документима (турским, аустријским и у 19. веку србским) од почетка 16. века до данас. На подручју села постоји археолошки локалитет који се повезује са Винчанском културом, што указује да овде насеље постоји већ хиљадама година. Највећу кризу Кумодраж је проживео у првој половини 18. века, за време честих ратова и смена аустријске и турске власти. 1713. године, у селу су биле живе само две куће, а турски попис из 1741. даје податак да у Кумодражу има 6 становника. Занимљиво је да овај пописник помиње и село Доња Јана у подручју Кумодража. Риста Николић[11] почетком 20. века овде налази неколико родова који су ту старинци из велике давнине („још од Косова“).

 

Свакако, највећа знаменитост Кумодража је чињеница да је ово село изњедрило војводу Степу Степановића.

 

Један гребен брда Торлак, између атара Кумодража и Мокрог луга зове се Голо брдо (248 м НМВ). Још један од северних гребена Торлака назива се Митрово брдо. Испод Митровог брда је засновано модерно насеље Браће Јерковић. Назив насељу долази по браћи Душану и Небојши Јерковићима. Они су из места Огар у Јужном Срему. Обојица су били учитељи, као што је био и њихов отац Милан, а затим и учесници Другог светског рата, у партизанским одредима. Душан је био командант Ужичког, а Небојша Мачванског партизанског одреда. Обојица су погинули у јесен 1941. године, а касније проглашени народним херојима. Огарски Јерковићи су старином са Баније (село Катиновац код Топуског). Овај део Београда је био само један мањи крај у подручју Вождовца. Главна улица која пролази туда од 1946. године добила је назив – Браће Јерковић. Како се од 1950-их на даље около ширило модерно насеље, временом је оно прозвано по улици и постало посебан кварт на подручју Општине Вождовац.

 

Даље на север од Митровог брда према Мокролушком потоку је још једно модерно насеље – Медаковић. Назив носи по србском дипломати, историчару и новинару Милораду Медаковићу. Медаковић, родом Далматинац (Зрмања), био је Његошев пријатељ, ађутант и сарадник на издавању „Горског вијенца“, затим и лични секретар књаза Данила (од којег је добио и титулу војводе). Био је дипломата у Србији и Русији, а упамћен је и као први црногорски фотограф.

 

Једно од већих београдских брда, по површини, а највише по висини је Торлак.

 

Иако се данас под Торлаком сматра само онај његов шумовити део, између Кумодража и Белог Потока, у географском смислу, ово брдо је далеко пространије, а на његовим обронцима су настала насеља Кумодраж, Jајинци, део Вождовца и ново насеље Степа Степановић, док се делови Торлака налазе и у атарима Великог Мокрог Луга, Калуђерице и Лештана. Највиша тачка је 331 метар, на углу улица Земљорадничка и Даљска у Кумодражу.

 

Помиње се у дефтеру за Београдску нахију из 1528. године, као насеље са мешаним влашким и земљорадничким становништвом. Управо присуство сточара са влашким статусом можда указује да назив брда и насеља долази по њима (при чему би се радило о власима Торлацима из источне Србије).

 

Етимологија речи торлак се тумачи на неколико начина:

 

„Torlak је турска лексема „неискусан, неук, невешт младић“; топоним Торлак, брдо код Београда; презиме Торлак (Шкаљ. 1966; Скок, Рј. под tárlak). Уз ороним Торлак пише „брдо, појате, кромпириште, обложине“ (Динић, И.). Једно од значења у објашњењу је °појате*; није јасно да ли је мотив именовања оронима тор, трло или антропоним, надимак онога коме је то земљиште припадало. Торлак, Торлаци су становници Тимочке долине чији се говор разликује од говора тога подручја“.[12]

 

„Торлак: Ово старо насеље, настало је у Београдском пољу. Назив је турски и значи – ветрогоња. Међутим, старог насеља је одавно нестало, а данашње је новијег датума.[13]

 

„Поједине групе Шопова придевају једне другима подругљиви надимак Торлак, Торлаци, који је начињен од турске речи Тарлак (глупак, безјак, простак)“.[14]

 

„Торлак = разметљивац, хвалисавац“.[15]

 

Торлак, поглед са истока (са: Гугл мапе)

 

Бели поток је старо насеље које се сместило у удолини између Торлака и Авале. Етимологија је јасна. „Село је названо по потоку, такозваном Белом потоку, јер се, наводно, на њему девојке платно белиле. Познато је предање, да је ту „једном добро родило бијело жито“, а има више поточића, па се овако село назвало“.[16]

 

Као и Торлак, Бели Поток се под тим називом помиње у дефтеру за Београдску нахију из 1528. године. Бели Поток је познат и као родно место војводе Васе Чарапића – Змаја од Авале.

 

Пиносава се налази између Авале и горњег тока Топчидерске реке.

 

„Највећи део терена је благо таласаст и сама површ на којој место лежи представља, рекло би се, једну котлину оивичену Авалом, Торлаком, Бањичким Висом, Кошутњаком, Петловим Брдом, Девојачким Гробом, Љутом Страном, Парцанским Висом, Ковионом и рипањско–врчинском вододелницом. Главни и пољопривредно најпогоднији терени налазе се на јужној страни према Рипњу, северној према Реснику и Раковици и западној, ниже насеља, као и у долини Топчидерске реке. У ствари, читава површина земљишта је избраздана са неколико већих или мањих јаруга и потока, који од подножја Авале теку према Топчидерској реци“.[17] У тој котлини смештена су села Пиносава, Рушањ, Ресник и Рипањ.

 

У дефтерима за Београдску нахију из 1528, 1536. и 1560. године уписано је авалско село Колари. У дефтеру из 1572. године, уписано је „село Пиносава, други назив Колар“. У дефтеру из 1640/41. већ се наводи само назив Пиносава. Дакле, назив Пиносава највероватније потиче из друге половине 16. века. Један локалитет на подручју Пиносаве и данас се назива – Коларнице, у којем је, можда, очуван ранији назив села.

 

Риста Николић[18] наводи да „ово село није ранијег постанка, свакако није старије од 18. века“. Међутим,. наведени подаци и генеза назива из турских дефтера говоре другачије. Свакако је село Колар из претурског времена. Можда данашње становништво потиче из последњих три столећа, али континуитет са старијим (можда временом исељеним или изумрлим) становиништвом постоји. Иначе, село се дели на изворни део – Пиносава (Арнауташи и Горњи крај) и Табориште. Табориште назив носи по турском табору Балил-бега чија је војска овде победила угарску војску 1515. године.

 

„Тачно значење садашњег назива места није утврђено. По једнима назив потиче од латинске речи Рinus (што значи бор и др. четинари) којих је, можда, некада било више на Авали; по другима по веначком изгледу са Авале према Сави, јер иста латинска реч упућује на венац, лађу. У корену јој је и реч Рinnа – стрела (што указује на гађање стрелама са Авале према Сави). Постоји и мишљење да су тадашњи житељи израђивали “’пинокоте“ за стављање умешеног теста, припремљеног за печење хлеба и да је, преобраћањем те речи у ““пинокотава“, настала Пиносава“.[19]

 

Постоји и она прича о грофу Пину Савојском, чији је посед било село, тада, у 15. веку, вероватно под називом – Колари, а можда је временом прозвано Пиносава по њему. Заиста, када спојимо грофово лично име и назив куће из које је изникао, добијамо назив села: ПИНО+САВојски. Овом тумачењу у прилог не иде чињеница да код Младеновца (у подручју села Кусадак) постоји манастир истог назива – Пиносава. Осим ако гроф Савојски и овде није имао свој посед?

 

Два суседна подавалска села Рушањ и Рипањ припадају различитим београдским општинама, Рушањ – Чукарици (један део Рушња – Орловац припада и подручју Општине Раковица) а Рипањ – Вождовцу.

 

Рушањ је на запад од Пиносаве. Пописан је у попису влаха Београдске нахије из 1528. године, као и у дефтеру из 1536. године. у дефтеру из 1640/41. године село је уписано као – Рушне. У разним изворима, Рушањ се помиње и као Руксен, Русан, Велико село, Старо село. Село помиње Евлија Челебија у свом путопису кроз Србију 1664. године, као село у којем живе Срби и Бугари.

 

Иначе, топоним Рушањ постоји и у Неготинској Крајини (некада самостално село, а данас у атару Мокрања). Не знам имају ли ова два насеља историјске везе, у ком случају би топоним могао бити пренет.

 

У основи топонима могао би бити глагол рушити, односно придев рушан (можда у смислу конфигурације тла где је средишњи део села у удолини окружен брдима). Но, онај назив Русан можда указује и на неко лично име?

 

Један локалитет у Рушњу назива се Требеж, што је чест топоним у нашем етничком простору, и означава – крчевину, искрчену шуму. Југозаопадни део Рушња – Липовица.

 

Рипањ је на југ од Рушња.

 

Рипањ око 1900. године (са: politikin-zabavnik.co.rs)

 

 

Пописан је у турским дефтерима 16. века (први пут 1528) као село у Београдској нахији Смедеревског санџака, док га у дефтеру из 1640/41. налазимо у Авалској нахији (уписано као – Хрипне). У дефтеру из 1528. године, пописани су житељи села Тодорово, који су били муселими авалске тврђаве, односно вршили су неку војну или управну службу за османску власт, али није прецизно наведено коју, због чега су били ослобођени плаћања дела пореза. По њима је Тодорово прозвано Муселимци. Данас је део Рипња. Осим Тодорова, на подручју Рипња налазила су се у почетку турске власти села Чаршија и Паланка.

 

„О постанку имена Рипња М. Ђ. Милићевић забележио је ово: „Селу на истоку, поред реке, има стена, која се зове Рипа. Неки саљаци веле, да је од те Рипе и селу дошло име Рипањ. Али ваља уз то поменути, да се она сама чешма у селу, која је на југоисток од цркве и школе, под самим брдом Зове Рипањ“. Неки, опет, овако размишљају и постанку имена села Рипањ: Кад су на месту Паланци постојала Паланка – насеље, где су биле топионице и ради њих мехови; када су се ти меховима радило чуло се далеко, и по томе, што су се ти мехови дизали и спуштали, „рипали“, и село је, веле, добило име Рипањ. Постоји и још једно домишљање о постанку имена села… О настанку имена Зуца, као и Врчина и Рипња, у народу постоји овакво размишљање: За време Турака села су се, веле, често помештала са једнога на друго место. Једном дође спахија у упита: „Овде је било село“? На то му одговоре: „И на овом брду зуцау, и онамо врчау, а тамо рипау“ . Oд тога „зуцау“, „врчау“ и „рипау“ названа су села Зуце, Врчин и Рипањ“.[20]

 

Испис Хрипне из средине 17. века указује да је изворно име села било Хрипањ. Основа хрип- је повезана са именицом хрипа, хрипање, односно глаголом хрипати – кркљати, стењати. Можда је повезано са неким водотоком који је хрипао овуда, па од њега – Хрипањ. У Босни (код Кључа) постоји село Хрипавци (у неким изворима и – Хриповци), а у средњевековној Херцеговини било је село – Хрипац. У дефтеру за Охридски санџак из 1583. године налазимо лично име – Хрипин (село Звирина, Гора).

 

Војислав Симић[21] износи претпоставку по којој је старији назив Рипња заправо – Рупањ, и то по старим рударским рупама на подручју овог насеља.

 

На подручју данашњег Рипња постојао је средњевековни трг Рудиште, у оном делу села који се данас називе – Паланка, на месту „где се састају потоци Зовљак, Љута страна и Тапавац, чинећи речицу Паланку“. У Рудишту су се налазиле топионице олова које је вађено на широком простору између Космаја и Авале. Осим олова, из руде је издвајано и сребро и злато.

 

Богумил Храбак[22] овај трг назива Рудишта и наводи како је почетком 15. века он припадао „српским калуђерима из Београда“, а 1453. године угарски краљ Владислав трг, све са околним селима, рудницима, земљом, дао је у посед Јаношу Хуњадију (у документу, трг се наводи као Rwdischa). Колико је важно насеље био овај трг, говори и чињеница да су средином 15. века овде своју повелику колонију имали и Дубровчани, на чијем челу је био племић Никола Соркочевић. У једном дубровачком документу из 1455. године, помињу се дубровачки трговци којима су људи цељског грофа опљачкали, између осталог, и сребро „ad pondus de Rudista“. У 16. веку, османска власт трг Рудишта назива – Паланка, како се и данас назива овај део Рипња.

 

Маринко Пауновић[23] је забележио да је Рудиште замрло када се становништво, које се углавном бавило рударством, „у пролеће 1515. г. цело иселило у Аустрију“.

 

Положај Рудишта, на мапи – Паланка (из рада „Старо и савремено рударство у околини Авале“ Војислава Симића)

 

 

Зуце је село источно од Авале, у самом подножју.

 

На источној страни Авале пронађени су многи трагови рударства и рударских насеља, од неолитских, преко римских, средњевековних, закључно са турским из 16. и 17. века. Село се до 15. века налазило на локалитету Бели камен, где су пронађени и остаци цркве (неки кажу манастира) коју је, према предању, подигао краљ Милутин почетком 14. века. У време турске власти Зуце се налазило на локалитету Старо село, а касније крајем 18. века заузима своје данашње место.

 

Током 16. и 17. века у Авалској нахији у турским дефтерима село се помиње под следећим називима: 1528. Торкол, друго име Зуце; 1530. Торкол, друго име Зуци, 1536. Торкол. У ова три пописа становници Зуца су муслимани. По свој прилици је село замрло пре турског освајања Београда (према неким претпоставкама, још у првој половини 15. века, када су Турци заузели Авалу и околне крајеве). У дефтеру из 1560. године село је пописано под називом Зуце и у њему 16 србских кућа. Шта се десило са оним муслиманима, остаје питање. Вероватно су пресељени на неко друго место где су били потребнији османској власти. Такође је непознато и одакле је ово србско становништво насељено у међувремену, да ли су у питању житељи околних села који су се доселили на свеже испражњено селиште или се ради о некој даљој сеоби. Имена су уобичајена за оно време, каква налазимо и по другим дефтерима. Једино упадљиво име које се ретко среће је Искросав, које можда указује на правац досељења из источних (бугарских) крајева. У дефтеру из 1640/41. постоје два села – Горне и Долне Зуце. Колико је познато, село се укупно три пута премештало по источним падинама Авале, тако да је могуће да је ово била нека од прелазних фаза, где налазимо једно старије насеље у замирању и млађе које ће остати до данас. У 18. веку, аустријске мапе бележе село као Sutze.

 

О пореклу назива постоје разна мишљења.

 

Аутор књиге „Зуце село под Авалом“ Миладин Николић пише: „Претпостављам да име насеља Торкол потиче од турске речи “торкуља“, на латинском торкулар – справе која је служила за цеђење грожђа и другог воћа, а имали су је само муслимани у Босни, а Срби ретко“.

 

Реч торкол би могла доћи и из мађарског језика. На мађарском torkol значи – грлић, па би се ово могло тумачити у неком географском смислу. Присуство Угара у Београду је сасвим јасно, а чињеница да је Зуце било рударско насеље указује на његов значај и за некадашњу угарску власт. У тој варијанти, Турци су од затеченог становништва (можда је чак било мешано србско-угарско) преузели оба назива. Чак је веома вероватно да су Торкол и Зуце у претурско време била два засебна села – Торкол рударско, мешовитог живља, а Зуце србско. Иначе, што се угарског присуства по околини Београда тиче, оно је посведочено и народним предањима, где се у многим селима преноси предање да су пре њихових предака ту живели „Маџари“, затим многи локалитети који су некад били „маџарска гробља“, итсл. Премда су мишљења по овом питању подељена. По једнима, ти топоними су последица стварног угарског присуства, док други сматрају да се ради о словенским гробљима становништва које се иселило на север пред Турцима, а да придев „маџарски“ потиче од досељеника са југа којима су сви северније од њих, под угарском влашћу, били – Маџари.

 

О називу Зуце постоје још неке верзије порекла овог топонима, једну коју је навео Риста Николић поменух пишући о Рипњу, а Миладин Николић наводи и ове:

 

„Прича се да је Зуце добило име и по дивљим пчелама, којих је било пуно у шупљем дрвећу по селу и около њега, на по опонашању зујања пчела Турци су дали насељу име Зуце. Слична је и претпоставка да су се Турци сакупљајући дажбине по насељу Торкол, уплашили када су чули да је нешто у оближњем грму шушнуло, зуцнуло, јер је у то време у авалским шумама било много разбојника и хајдука, и викнуо: “Шта то зуцну!“ Тако Зуце доби име“.[24]

 

По свој прилици, ово су све народна домишљања како објаснити неразумљив топоним. Онај испис Зуци из 1530. године звучи као упрошћена множина од неке речи (Зувац – Зувци, Зухац – Зухци, Сухац – Сухци, можда чак и Зубац – Зубци или Судац – Су(д)ци – као што смо од речи судик добили Шудикову у Полимљу), па би можда на тој страни требало тражити корен овог топонима.

 

Реља Новаковић[25] као могуће објашњење топонима Зуце наводи старији словенски топоним у Полабљу – Zutzen. Данас сасвим понемчено у Zützen. Место се налази негде на средини између Берлина и Дрездена.

 

Степашиновац је некадашње подавалско село, које је данас само део Рипња (који се назива и – Чаршија). У свим турским дефтерима 16. и 17. века, као и аустријским мапама 18. века се помиње. Помиње се и до почетка четврте деценије 19. века у арачким тефтерима, а затим га више нема.

 

У турским дефтерима је уписан као Степашиновац а једном као Становац, 1560. године. У аустријским мапама је уписан као Пашиновац, што онда повлачи сасвим другачију конотацију. Вероватно је сам народ временом упростио првобитни назив, а свакако је било и турског утицаја. Занимљиво је да, иако испод саме Авале (налазио се на север од Рипња), Степашиновац је у турско време припадао нахији Железник, док је Рипањ био део Београдске или Авалске нахије.

 

Мапа са селом уписаним као Paschinovaz[26]  (Занимљиво је како је на мапи уписана Авала, као – Albilla)

 

 

Могући одговор како је село Степашиновац замрло, а на његово место се проширио атар Рипња, даје писмо књаза Милоша од 13. марта 1825. године, где пише старешинама подавалских села:

 

„Што се каса Рвата населивших се у Степашиновцу и непокорних, за њих препоручујем да их, по прошенију Врчинаца, Зучана и Рипањаца на њина села растурите, сељанима овим заказавши да им добре баштине даду, а Рватима самим наложивши да се, унапредак, боље владају, да се не би морали опет претресати“.[27]

 

Дакле, у Степашиновац су се доселили „Рвати“ (9 породица), односно досељеници са подручја Аустрије („Рватима“ су обично називани досељеници из Лике, Крајине или Славоније), којима су затим подељени поседи по околним селима, вероватно како би се растурили и лакше утопили у нову средину. Арачки тефтер из те 1825. године наводи управо 9 домова у Степашиновцу. Вероватно је да је старо становништво и пре тога замрло или се сасвим иселило након пропасти Карађорђеве државе. Већ следеће године (попис села Београдске епархије из 1826. године), село Степашиновац има само 4 куће, што значи да је Милошев налог врло брзо дао резултате. После 1831. године, нисам нашао на даље помене Степашиновца као самосталног села.

 

Врчин је већ помињан што се тиче етимологије назива овог подавалског села, она народна верзија, описана код Зуца. У турским дефтерима 16. века село је у Грочанској нахији, уписивано као – Хрчин (Hirçin), а у дефтеру из 1640/41. као – Хрчић. Ови исписи указују на могућни постанак топонима од личног имена – Хрча. У време аустријске власти у 18. веку, село је уписивано као: Vrсzi, Wertschan и Вречин.

 

Лома[28] овај старији облик топонима повезује са хрчком – „сх. хрчин, придев од хрч-ак у Хрчин (у турским пописима XVI в. Hirçin: Шабановић 1964, 70 и др.), од XVIII в. и данас Врчин, поток и село код Београда, уп. Hurchin, Herсin, Hrechin XIII—XV в., поток у Туропољу (Wippel 1963, 34, без задовољавајућег етимолошког решења): прасл. дијал. xbрчbинb (сам основни зооним xbрчbкb потврђен је поред српскохрватског само још у словеначком и словачком), са чим се слаже појава нашег топонима на два места на јужном панонском ободу“.

 

Са друге стране, с обзиром да се и речица која протиче кроз Врчин исто тако зове, могуће је да је назив водотока изведен од глагола хрчати (шумити, хучити), па је касније и насеље понело исти назив. Хрчава или Хрчавка је речица у Херцеговини (што иде у прилог тумачења назива села према хидрониму). У Славонији постоји село Врчин Дол (између Пожеге и Брода), које се помиње и у 17. веку, за време турске власти. На Западној Морави, код Кукљина, постоји локалитет Хрчине ливаде. У Чешкој (моравско-шлеска област) постоји место Hrčava. Хрчјаво (хрчяво) је старији облик придева (х)рђаво, у смислу лоше, неваљано.

 

Новаковић[29] и Врчину налази парњака у Полабљу – Vrecien. Такође, постоји још један по звучности сличан топоним на словенском северу, место Wretschen у Пољској код Познања. Ово је немачка верзија, док се тај крај налазио под пруском влашћу, а пољска верзија је Wrzesnin.

 

Иначе, у прошлости (од 16. века) на подручју данашњег врчинског атара постојало је још неколико самосталних села, која су се врменом утопила у Врчин: Карагача, Касабова (данас локалитет – Касаповац), Годен (данас – Годањ), Горњи и Доњи Гаврани (данас – Гавран), Орлово (данас – Орловица), Рибница (данас – Рамница).

 

Село се простире на југ и исток од Авале и данас припада Општини Гроцка.

 

Поменух некадашње село Орлово, а данас локалитет Орловица на подручју Врчина, ево још неколико топонима (зоонима) са подавалског простора:

 

Орловац (а чује се и верзија – Орловца) = падина Авале више Белог Потока под буковом шумом,

 

Орловац = подручје између Пиносаве и Ресника, некада под густом храстовом шумом (данас – њиве и ливаде),

 

Орловача = узвишење у атару Железника, на исток, некада под густом храстовом шумо, данас велико београдско гробље.

 

За све ове топониме је заједничко да су ти локалитети били места где су се гнездили и легли орлови.

 

– наставиће се –


[1] Можда се Топчидерско Брдо пре Турака звало управо Ђурђево Брдо?

 

[2] Голубовић Видоје, „Стари Београд, топографски речник“

 

[3] Група аутора, издање САНУ, 1974.

 

[4] „Ороними Србије“

 

[5] Богић Алимпије, „Опис врачарског среза, топографски рјечник“

 

[6] Обиље занимљивих података може се наћи на интернет страници Бањичана: banjica.org

 

[7] Мухафиз на турском значи – чувар, заштитник; у османској пракси, мухафиз је био војни заповедник неке области.

 

[8] Тричковић Радмила, „Списак мухафиза Београда“

[9] Цвијић Јован, „Психичке особине Јужних Словена“

 

[10] Пауновић Маринко, „Београд вечити град“

 

[11] Николић Риста, „Околина Београда“

 

[12] Звездана Павловић, наведени рад

 

[13] Пауновић, наведени рад

 

[14] Цвијић, наведени рад

 

[15] Ћирковић Сима, „Речник архаизама“

 

[16] Николић Риста, наведени рад

 

[17] Цветић Радоје, „Пиносава – подавалско насеље“

 

[18] Наведени рад

 

[19] Цветић, наведени рад

 

[20] Николић Риста, наведени рад

 

[21] „Старо и савремено рударство у околини Авале“

 

[22] „Средњевековни рудник и трг Рудишта под Авалом“

 

[23] Пауновић Маринко, „Београд вечити град“

 

[24] Николић Миладин, наведени рад

 

[25] У раду „Поводом Београдске нахије на Вуковој административној карти Србије“, објављеном 1983. године, који је занимљив покушај доказивања присуства словенског племена Бодрића у северној Србији путем топонимије ове области и истих и сличних топонима Полабља.

 

[26] Из рада „О ишчезлим селима на подручју Београда“, Реља Новаковић, 1991.

 

[27] Крестић, Петровић, „Протокол кнеза Милоша Обреновића 1824 – 1825“.

 

[28] Лома Александар, „Српскохрватска географска имена на –ина, мн. ·ине: преглед типова и проблеми класификације“

 

[29] Новаковић Реља, „Поводом Београдске нахије на Вуковој административној карти Србије“

 

Насловна слика са: avalainfo.com


Коментари (1)

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top