Топонимија Београда (1)

23. април 2019.

коментара: 7

Писање на ову тему почело је спонтано на Форуму странице Друштва српских родословаца „Порекло“, а онда, с обзиром на приличну количину грађе онде наведену, закључио сам да се од тога може направити пристојан чланак.

С обзиром на дужину, чланак ће бити објављен у неколико наставака, подељених према географским областима Београда и околине који су обрађени. Литература коју сам користио и сви други извори биће наведени у оквиру првог наставка чланка и неће бити понављани у наредним наставцима.

О топонимији Београда и околине објављено је много радова (више њих сам користио и као изворе за овај чланак). Опет, прегледајући их, увидео сам да су у радовима који се баве целом облашћу обрађени само најбитнији топоними, а да, опет, има више радова који се баве потпуном микротопонимијом, али само ограничених области предметног подручја. Па сам покушао овде да обухватим и једно и друго – што већи број топонима на што ширем подручју.

Говорећи о подручју које ће бити обрађено, одмах морам рећи да нисам обрађивао топонимију јужних београдских општина – Барајево, Обреновац, Младеновац, Лазаревац, Сопот, с обзиром да ова подручја географски гледано већ спадају у неке друге регионе – Шумадију, Јасеницу, Колубару. Са друге стране, уврстио сам нека насеља у Доњем Срему и Јужном Банату, која су, ипак, знатно ближа Београду, иако су имала другачији повесни развој од самог Београда. Критеријум којим сам се водио било је да ограничим подручје на ону област коју покривају линије ГСП Београд, док сам све ван тога изоставио. Биће и ту по неког одступања, како бих поменуо неки значајан топоним који је ван овог подручја.

Успут ћу искористити прилику да се осврнем и на нека насеља која су некада постојала на задатом подручју, а данас их нема, а њихови називи постоје као местни локалитети или су – сасвим нестали.

Током полугодишњег писања на Форуму, неки форумаши су узели учешћа и додали по неки значајан податак за ово писаније. Велику захвалност по том питању желим, пре свих, да искажем члановима „Порекла“ Јасмини Лазаревић Ристовски и Николи Вукосављевићу, а затим и свима осталима.

 

Почећу од јужних предграђа, мени најлепшег дела Београда.

 

ЈУЖНА ПРЕДГРАЂА БЕОГРАДА (ДЕО ПРВИ)

 

Два суседна насеља – Петлово брдо и Лабудово брдо су настала на брду изнад старих насеља Кијева, Кнежевца и Ресника. Географски се ради о једном брду, а само су називи насеља различити, с обзиром да су настала у различитом раздобљу. Припадали су некадашњој Кнежевачкој општини. Осим шумарка у јужном делу, ту су углавном биле кнежевачке њиве и ливаде. Шумарак на Петловом брду је занимљив јер поседује бујну флору и разноврсну фауну, а налази се у непосредној близини једног модерносг насеља и две прометне саобраћајнице (Ибарска магистрала и Кијевски кружни пут). На североисточној страни Лабудовог брда налазе се остаци некадашњег рудника, вероватно из турског доба. Петлово брдо засновано је 1950-их, а Лабудово брдо 1960-их. Свој данашњи изглед урбаних насеља добијају крајем 1960-их година.

 

Према једној причи, Петлово брдо је добило назив по неком опасном петлу који је ту боравио и кукурикао веома гласно. Богић[1] за Петлово брдо још 1866. године пише: “Петлово брдо, мјесто под родном грмовом шумом између атара села: Жаркова, Железника и Кнежевца, највише га има с кнежевачке стране. Кажу да ту у Карађорђијево вријеме крили су Срби кокоши од Турака, а ови кад су чули да онамо пијетли пјевају прозову тако ово мјесто”. Дакле, овај топоним постоји и 1860-их, а ако је веровати овом наводу из “Описа”, он датира са почетка 19. века. Петлово брдо се помиње под тим називом и у Другом светском рату, као кота у операцијама партизанске војске и црвеноармејаца у јесен 1944. године. Локалитети под називом Петлово брдо постоје и код Обреновца (Звечка), испод Космаја (Сибница), код Свилајнца, код Рожаја.

 

За назив Лабудово брдо постоје две верзије: према једној (мање вероватној) пре изградње модерног насеља, ту је била бара у којој су се окупљали лабудови. Према другој, име је добило од стране неког житеља Раковице који је једном рекао како му те високе беле зграде изгледају као лабудови.

 

Кад споменух рудник који се некада налазио на данашњем Лабудовом брду изнад Кијева, са друге стране овог насеља је брдо Стражевица, познато по подземној војној бази и даноноћном бомбардовању од стране NАТО 1999. године. Оно је свој назив добило по стражама које су са брда контролисале пут који је водио долином Топчидерске реке, па отуд и назив брду. Вероватно из турског доба, а можда и из веће давнине. Стражевица је чест топоним у нашем подручју. Обично су у питању брда, ређе назив села или заселака, а у Дабру у Херцеговини постоји и једна црква коју народ зове – Стражевица. И у подножју београдске Стражевице некада су се налазила рударска окна. Уопште је овај крај богат рудом. Чини једну географску целину са Авалом, што је северни крак Шумадијске греде. Рудника је било још по околини, а најзначајнији су били управо на Авали, у подручју Железника и Рудиште у подручју Рипња.

 

О рудном богатству Авале сведочи и њен назив из времена римске власти – Mons Aureus (Златно брдо). Назив Авала за београдску планиницу је турцизам. У време Србске деспотовине називана је Жрновица, али је тај назив дошао по тврђави Жрнов (или Жрнован) на планини, а непознато је како су је Срби звали раније. Реч жрнов, иначе, значи – воденички камен. Али, означава и јак извор – врело неког водотока погодног за воденички рад. Овај назив није усамљен. Тако у средњем веку имамо две жупе под називом Жрновница, једна код Дубровника, друга у Македонији. Тврђава Жрнов подигнута је, највероватније, у 12. веку (на темељима ранијих римске и византијске утврде). Вероватно је имала значај у прво време, јер се налазила у граничном подручју између Србије и Угарске. Касније је изгубила на значају и вероватно и није било посаде у њој. Обновили су је Турци током 1440-их, као стратешку тачку у планираном освајању Београда. Кад је Београд освојен 1521. године, Жрнов поново губи на значају. Тврђава је опстала само захваљујући рудницима на источним падинама Авале због којих је подграђе било прилично насељено (почетком 17. века, ту је било око стотину кућа). Иначе, турски назив за Жрнов био је Güzelçe Hisar („љупка утврда“), а за Жрновицу Havala (што у основи значи – препрека, али се у конкретном случају може превести и као „брдо које доминира околином“), од чега долази данашњи назив.

 

Реконструкција Жрнова

(са: https://www.medias.rs)

 

Рудник је замро у 17. веку, а за њим и подграђе. На месту некадашњег подграђа („чаршије“) који се развио по околини рудника данас је шума и њиве села Зуце. Током археолошких истраживања пронађено је разног рударског оруђа и других предмета.

 

Једна занимљивост за коју је, верујем, мало ко чуо. Након поновног освајања Србије у Аустро-турском рату 1737. године, приликом Друге сеобе Срба на север, једна велика колона Климената (око 300 породица), који су се такође повлачили пред Турцима, заузела је празну и оштећену тврђаву на Авали. Одатле су правили испаде по околини и пљачкали подавалска села. Након што се приближила Београду, босанска војска Мехмед-паше је опколила тврђаву на Авали. У изненадном ноћном нападу, успели су да се пробију унутра, и савладају Клименте: сви мушкарци су поубијани, а жене и деца одведени у робље. Након овог догађаја, авалска тврђава је коначно напуштена и никад није обнављана. По наређењу краља Александра, тврђава је минирана и разрушена 1934. године, а на њеном месту подигнут Маузолеј незнаног јунака.

 

Како се изглед Београда брзо мењао у 20. веку показују случајеви две велике сеоске општине у близини Београда. То су Кнежевац и Жарково. Оне постају део Београда тек после Другог светског рата.

 

Кнежевац је данас насеље између Петловог брда и Стражевице, на подручју Општине Раковица. Међутим, некада је Кнежевац био главно насеље овог јужног дела Београда и обухватао је далеко већи простор. На север обухватао је подручје данашњих насеља Раковица, Видиковац и Миљаковац; на исток Стражевицу и Кијево; на југу је обухватао Петлово брдо и граничио се са Ресником; на исток се простирао преко данашње Ибарске магистрале и граничио са атаром Железника.

 

Најстарији помен Кнежевца је у турском дефтеру из 1560. године. Међутим, родови који су у Кнежевцу живели почетком 20. века[2] су ту насељени већином у 19. веку, а најстарији род – Крезићи, пред крај 18. века. Предак Крезића, Живко Павловић доселио се са севера Косова. Старо село Кнежевац тада није постојало, већ је било обрасло густом шумом, а само на локалитету Муминовац било је селиште, за које су мештани околних села говорили да је било „маџарско село“.

 

Сама етимологија назива села је јасна, по сеоском кнезу, који је, могућно, био кнез за шире подручје, те је његово седиште прозвано – Кнежевцем. Ранији назив (дефтер из 1528. године) био је Хум или Хумска. С обзиром на ову промену, могло би се закључити да је у овом раздобљу 1528-1560, а вероватно и касније, у Хуму било седиште кнеза који је био представник ових подавалских села према турској власти.

 

Током 20. века, једно по једно, из подручја Кнежевца издвајају се нова насеља, тако да ће Кнежевац временом бити, што би се рекло модерним речником – маргинализован.

 

Најпре се издвојила Раковица. Ово индустријско насеље добило је назив по Раковичком потоку који туда протиче и улива се у Топчидерску реку. Према записима из 19. века, овај поток је некада био много богатији водом, па је сматран реком. И у турском дефтеру из 1528. године, Раковица се наводи као река. Назив, свакако, потиче због богатства ове речице раковима. Име је дала и селу Раковица које се налази на неколико километара на исток, на авалском путу (и ово село се помиње 1528. године, а данас је на подручју Општине Вождовац). Отуд данас на малом простору имамо и насеље и село истог имена – Раковица. Назив Раковица за део Кнежевца у долини Топчидерске реке потиче из 1884. године, када је ту постављена железничка станица „Раковица“. Временом ће се уз станицу развити насеље, а у периоду између два светска рата биће заснована и железничка колонија и индустријска зона, а на брдима на запад и виле богатих Београђана. То је данашња Стара Раковица. Временом се назив шири на околно подручје, тако да читав овај део долине Топчидерске реке временом почиње да се назива Раковица. Коначно, издвајањем из подручја Општине Чукарица, 1974. године, образована је Општина Раковица.

 

Раковица је назив и манастира који се налази у ширем подручју Кнежевца. Манастир, по предању саграђен у време краља Драгутина, налазио се на подручју поменутог села Раковица, по чему је и добио назив. Међутим, Турци су овај манастир разорили крајем 16. века (1594) у знак одмазде због побуне Срба. Монаси су се касније настанили на свом метоху неколико километара даље, где је била нека капелица, а у подручју некадашњег малог села Долац (помиње се почетком 16. века). Током 19. века ту је заснован данашњи Манастир Раковица посвећен Светим арханђелима.

 

На подручју Кнежевца, осим Раковице, Петловог и Лабудовог брда, 1970-их година настаће и насеље Видиковац. Етимологија овог топонима је јасна, с обзиром на поглед који са овог брда пуца на Авалу, Торлак и источна предграђа Београда.

 

Још један занимљив топоним на подручју Кнежевца је – Мандра. Риста Николић[3] наводи брда Велика и Мала Мандра, обрасле церовом шумом, где је у Карађорђевој Србији био збег Срба пребеглих са турске територије, као и гробље. Ове две Мандре су два брда између Кнежевца и Миљаковца. Иначе, назив Мандра долази од истоимене речи, преузете из грчког језика, која означава катун или бачију, место где се лети јаве стада, музе млеко и прави сир. Данас су ова брда обрасла шумом, али су у ранијим временима ту били богати пашњаци.

Богић[4] нам даје и јасну слику атара кнежевачког, у који спадају и данашњи Церак (вероватно онај источни део, где је данас насеље Филмски град), СКОЈ-евско насеље (у 19. веку, ово брдо се звало Кречане), Миљаковац (за Миљаковац се наводи да је назив добио по неком Миљку, који је ту држао закупљену земљу у турско време) и Стражевица. Падина која се стрмо спушта од Кречана према Топчидерској реци, називана је Рујица, због густог рујевог шумарка.

Занимљив топоним у атару кнежевачком је – Људи изгинули, негде на подручју између Железника и Петловог Брда. У турско доба, дошло је до неке свађе кнежевчана и железничана око међе сеоских атара, те је свађа прерасла у крвопролиће. Након што се сукоб смирио, изгинули су покопани управо на месту где се сукоб одиграо, те отуд и овај необичан топоним.

Иначе, Богић[5] даје и податак о пореклу становништва Кнежевца (новији досељеници) – „из Арнаутске, Босне и из Драгачева“.

Топоним Кијево је чест код словенских народа, а долази од древног личног имена Киј. Осим београдског, топоними са основом „киј“ постоје на разним странама, тако нпр: Кијево (код Баточине, на Косову, у источној Босни, у Далмацији код Книна, и др), Кијевац (Сурдулица), Кијевци (Пештер), Кијевчићи (испод Копаоника). Киј је старо словенско име. Према традицији, стари руски град Кијев у Малорусији прозван је тако управо по свом заснивачу Кију (Кий), кнезу дњепровских Пољана. Само значење имена Руси овако тумаче: „Имя Кий исследователями возводится к славянским словам *kyjь, *kou-, *kov- в значении «посох, жезл, деревянный молот»[6]“. Дакле, чекић.

 

У 16. веку постојало је село Кијево, између Кнежевца, Стражевице и Ресника. Током наредних столећа, а вероватно у вези са аустро-турским ратовима у 18. веку, село је запустело. 1880-их постављена је железничка станица „Кијево“, а уз њу је временом засновано неколико кафана. С обзиром на леп крајолик, железничку повезаност са Београдом и кафанску инфраструктуру, Кијево је (као и Топчидер и Кошутњак) крајем 19. и почетком 20. века, било омиљено излетиште Београђана. Преграђивањем Кијевског потока направљено је језеро по којем се могло пловити чамцем. Постојао је и пансион и неколико кафана. Данас је овај крај сасвим запуштен, а од пловидбе једино што је остало у Кијеву је опасност од изливања Топчидерске реке и Кијевског потока.

 

Топчидерска река је свој назив понела по долини Топчидер, кроз коју протиче и где је њен ток најбујнији. Вероватно ни многим Београђанима није познато да је ова речица дугачка читавих 30 километара. Извире у Липовачкој шуми (она позната шума између Рипња и Мељака, кроз коју пролази Ибарска магистрала где прави неколико јако дугих и прилично опасних кривина), затим тече ка северу, а у подручју подавалског села Пиносава прима знатну количину воде из Авалског потока. Назив Топчидер долази од турцизама topci = тобџија, артиљерац и der = долина. Топчидер заиста јесте долина, између два брда (Кошутњак и Дедиње), а у њој је у време турске власти била смештена турска артиљеријска касарна.

 

Везано за Топчидер и Топчидерску реку, занимљив београдски топоним је Царева ћуприја, у доњем току Топчидерске реке, пред само њено ушће у Саву. Овде се некада налазио мост на цариградском друму којим је премошћена Топчидерска река. Недалеко од некадашње ћуприје налазила се механа „Код Цареве ћуприје“, која је поменута у једном документу још 1846. године. И данас је ово врхунски ресторан.

 

Занимљив топоним за разматрање је и назив некадашњег села, сада предграђа – Ресник. Ресник је најјужније урбано насеље Београда. Истоимено село постојало је још почетком 16. века, а вероватно и раније. Назив је чест код словенских народа и највероватније долази од биљке лековитих својстава – ресник, која се у различитим крајевима назива још и конопљуша, конопљика, расходник, дивљака, грозничница, устук, раходлук, Душаново перје (овај назив вероватно има везе с царем Душаном). Дакле, Ресник би био локалитет где ове биљке има у изобиљу.

 

Мештани Ресника код Сокобање за назив свог села кажу да је „на месту села раније био лештак, па од лескових реса је дошло име Ресник“[7]. Иначе, у Арачком тефтеру Бaње из 1834. године, ово село је уписано као Рестник.

 

Међутим, има и другачијих тумачења. Ресници су у предхришћанско време код Словена били врста свештеника. Назив вероватно долази од старословенске основе ресно – истинито, праведно. Реч resnica на словеначком значи стварност, а придев resno – стварно. Ресници се помињу и у Душановом законику као они који „телеса мртвих сажигајут“. Ово је преведено на савремени србски као „о врачарима, који тела мртвих спаљују“.

 

Сами Ресничани (из београдског Ресника) за назив свог села почетком 20. века су испитивачима рекли да је село „названо по чесми, која је старија од свих становника (породица) у селу а звала се Ресник. Градили су је, веле, Римљани а по некима Маџари“[8].

За порекло становништва Ресника, Богић[9] наводи: „Најстарије су у њему породице Алексићи, Аџијићи и Рњићи. Шаргићи су дошли из Арнаутске, а други су из неког мјеста Леваје. А породица садшњијех Радојичића, веле, да је постала од неког Маџара, који је одавно пребјегао из аустријске војске, па се овђе настанио и изродио 5 синова“.

Као и у случају Кнежевца, и Жарково је пример како је од некада великог села са још већим атаром данас под његовим називом остао само један мањи урбани крај. У књизи о Жаркову, Спасоја Влајића[10], наведен је списак свих крајева и локалитета жарковачког атара, пописани од стране Алимпија Богића 1866. године. Према њему, може се реконструисати где се пружао атар Жаркова.

 

Ево како би то оквирно изгледало на мапи:

 

Црвено = атар Жаркова

Плаво = атар Кнежевца

 

Ево како звучи предање мештана о настанку назива Жарково: некада давно, на брду на север од села живела је нека зла баба Јула која је имала змаја. Тај змај је терорисао Жарковце, тако што им је наносио штету, а поврмено би отео и неку девојку. Једном туда наиђе један млади витез, именом Жарко, кога мештани замоле да их ослободи од беде која их је задесила. Витез сачека змаја и одсече му главу мачем. По овом догађају, место где је пала змајева глава доби име Змајевац, место где је пао реп – Репиште, а место где се пролила крв змајева – Беле воде (јер змајеви имају белу крв). А село доби име Жерково по свом спасиоцу. Видимо овде више мотива из средњевековних прича о витезовима и змајевима, па чак и из предања о Светом Георгију који је убио аждају. Наравно, по злој баби Јули назив носи Јулино брдо.

Историјски подаци говоре унеколико другачије. Жарково вероватно своје име носи по примићуру Жарку који се наводи у турском дефтеру из 1536. године као старешина два села – Белог врела и Репишта. Како су се ова два села формално спојила захваљујући истом главару, османска власт их почиње називати заједничким именом – Жарково село.

Код Пауновића[11] стоји другачији податак, – да је кнез Жарко живео у време Карађорђеве државе. Ова друга верзија је можда ближа истини, јер се у дефтеру из 1741. године Жарково не помиње, али се помињу села Репиште и Бело врело. Дакле, назив Жарково могао је настати и почетком 19. века, који је вероватно заменио назив Бело врело, а затим се проширио и на Репиште, као и на цео атар.

Село Бело врело простирало се на обалама потока Париповац. Средиште села било је око жарковачке цркве, која се налазила на простору данашњег жарковачког гробља. Ова црква потиче из 17. или 18. века, а данашња жарковачка Вазнесенска црква подигнута је 1936-38. године. Назив долази по врелу – извору сачињеном од белог камена. Овај део Жаркова данас се назива – Беле воде. Један део Белих вода, на путу за Железник назива се – Рупчине.

Поток Париповац извире на Алугама (о којима ће бити речи ускоро) према западу и усеца дубоку долину, где се некада у равном Макишу уливао у једну велику бару. Данас је Париповац каналисан и тече испод земље, а његов кањон у Жаркову је ругло овог дела Београда, претворен у праву депонију.

Село Репиште се налазило на размеђи данашњих насеља Жаркова и Баново брдо. Данас су ту јаруга кроз коју је некада текао Репишки поток (и изнад њега надвожњак који спаја Жарково и Баново брдо) и модерна насеља – Дипломатско насеље, Сунчана падина и Голф. Репишки поток је извирао на Кошутњаку (изнад данашњег Факултета физичке културе) и текао на запад, где се, као и Париповац, уливао у једну велику бару на простору Макиша. Репишки поток је данас каналисан и тече испод земље, али се према конфигурацији терена и сада може видети којим правцем је текао. Репиште се као посебно насеље последњи пут помиње средином 18. века, да би затим запустело. У 19. и 20. веку на месту некадашњег села биле су њиве Жарковаца.

Један крај Репишта звао се Липак (где је данас улица Владимира Роловића), а крај где се сада налази Факултет физичке културе звао се – Читлук. На месту данашњег насеља Сунчана падина биле су њиве које су Жарковци звали – Дужице.

У помињаном Богићевом „Опису врачарског среза“ наводе се топоними атара села Жаркова. Издвојићу неколико занимљивих:

Арватско село, брдовито мјесто под средњим њивама и виноградима у атару села Жаркова на сјеверној страни. Знају њуди када су се ту били населили неки Хрвати, па су кренути, јер није могло ту да буде село“. Овде се, свакако, нису населили Хрвати, него Срби из Лике, негде почетком 1820-их. Село је постојало до 1828. године када га је Милош Обреновић раселио, а налазило се на подручју данашњег Макиша.

 

Казачке врбе, мало мјесто у атару села Жаркова у Макишу а у предјелу Јелеку. Кажу да су у вријеме првог ратовања Срба против Турака кад је руска војска долазила к Биограду, руски војници, козаци, које Жарковци зову Казацима, пасли ту коње, па се онда тако прозвало то мјесто“.

 

Мајдани, мјесто под шумом у атару седа Жаркова у Алугама; има много камена који се и данас вади. Земља је дубоко копана и види се да су ту некада биди неки мајдани, а казују да се одприје налазило ту и неко комађе од ливенијех руда. Одавде почиње неки стари пут, па иде на село Кнежевац кажу да је одатде водио на Авалу“. Ови мајдани указују да је рударства било и у подручју Жаркова. Алуге су стари назив за брдо, где је насеље до скора познато као СКОЈ-евско, а данас улица Луке Војводића и околина.

 

Раскршће, мјесто у атару села Жаркова на јужној страни. Ту се растављају путеви у Рушањ и Железник“. Биће да је ово био најјужнији део Жаркова. Ово Раскршће је на данашњој Ибарској магистрали код Петловог Брда, где је и сада велика раскрсница путева на обилазници у јужном делу Београда.

 

Највећи део жарковачког атара чинила је макишка равница, где су Жарковци имали шуме, пашњаке, њиве и винограде. Сам топоним Макиш највероватније долази од мађарске речи која означава подручје под храстовом шумом. На подручју Макиша увек је било мањих насеља, а оно управо под називом Макиш забележно је у време аустријске власти 1717 – 1739. године, тада насељено Циганима. Насеље Макиш постоји и данас, на Остружничком путу, преко пута горњег шпица Аде Циганлије.

 

Наведено подручје било је сеоски атар, а 1856. године, Жарково добија статус општине, обухватајући подручје између Саве и Топчидерске реке, на југу се граничећи са Остружничком општином.

 

Ако занемаримо чињеницу да се неки делови жарковачког атара данас сматрају посебним крајевима, као што су Беле Воде, Репиште, Макиш, прво се од Жаркова одвојила Чукарица. 1842. године на шабачком друму, Жарковачка општина је отворила кафану испод брега Камењак. На лицитацији кафану је у закуп добио Стојко Јанковић из Београда. Он је носио надимак Чукар, да ли од раније, или по чуки испод које му је била кафана, непознато је. Тек, кафана постаде позната као – Чукарова кафана. Временом ће овај крај прозвати – Чукарица. Од средине 19. века у близини кафане (испод брда у правцу данашњег хиподрома) заснива се насеље. Захваљујући прузи која је пролазила у близини, овде ће се током друге половине 19. века развити индустријска постројења. Иако засновано на подручју Жаркова, насеље Чукарица, углавном радничко, није имало много везе са Жарковцима и Жарковом, у којем се живело руралним животом. Зато су београдске власти изузеле шире подручје Чукарице (са Бановим Брдом) и, 1911. године, образовале нову београдску општину Чукарица.

 

Захтев Чукаричана за одвајање од Жаркова:

 

„Потписат грађаноправни гласачи села Чукарице, убеђени да село Жарково негодује и не жели нас у заједници имати, а сем тога и нама самим сопствени интереси налажу, да се од села Жаркова одвојимо законитим путем и образујемо сами нову општину под називом Суд општине Чукаричке. За одвајање села Чукарице у нову општину испуњавамо услове по чл. 6 Закона о општинама, јер по списку пунолетних грађана, који се при општинском одсеку води, село Чукарица броји својих 474 пунолетних грађана. По списку правних гласача за ову 1911. годину, село Чукарица броји 105 правних гласача. Молимо кмета за дејство, да суд општински у законском року одреди дан збора правних гласача за наведени циљ, те како би се на време припреме учинити могле, да се још ове јесени од Жаркова одвојимо“ (19. јун 1911. године на Чукарици)[12].

 

Баново брдо је до средине 19. века било голо брдо, и управо се тако и звало – Голо брдо, а у неким периодима и – Ордија, вероватно према неком логору турске војске. На аустријским војним мапама из 17. и 18. века јавља се и под називом – Репишко брдо, што указује да је брдо било у атару некадашњег села Репишта. 1851. године, Београдска општина је дубровачком политичару и дипломати Матији Бану, за заслуге према држави, понудила да изабере плац у Београду где би изградио себи кућу. Матији Бану се допао поглед са Голог Брда на град и изабрао је једну парцелу на Брду, и у наредној години саградио кућу. Банова кућа била је на врху узбрдице која од Шумарскопг факултета води према Кошутњаку (улица Кнеза Вишеслава), одакле је пуцао поглед на Београд. Временом ће му се придружити и други Београђани, те је засновано ново насеље у склопу Чукарице, а назив је временом добило по Матији Бану. Сам Матија је брдо звао – Бановац, како се Баново Брдо и данас у жаргону назива.

 

Оно што би се у причи о Жаркову могло назвати иронијом судбине је да је 1955. године, приликом укрупњавања подручја јединица локалне самоуправе, укинут општински статус Жаркова, а затим је оно припојено подручју Општине Чукарица. И тако је и до данас.

 

Дакле, у случају Кнежевца и Раковице, односно Жаркова и Чукарице, видимо како нестају стара и на њиховом подручју настају нова насеља, и то у врло блиској прошлости.

 

На мапи Топчидера из 1922. године видимо уписан локалитет Михајловац – потес између Хиподрома, Старе Чукарице и Бановог Брда. Вероватно више нико не зове овај крај тим називом, јер се назив Баново Брдо проширио на већину околних крајева. Разуме се, крај је добио назив по неком Михаилу, не знам ком. Можда у част кнеза Михаила?

На врх Михајловца некад је постојала истоимена кафана, касније отмени ресторан. Али и он је уступио место некој модерној грађевини…

 

Мапа Топчидера из 1922. године

 

Након Другог светског рата, настављено је издвајање нових делова жарковачког атара за потребе изградње модерних стамбених насеља.

 

Раних 1970-их засновано је насеље Церак, као продужетак насељеног дела Жаркова у правцу југа. Крајем 1970-их, насеље се шири новим блоковима који добијају назив Церак – Виногради, а током 1980-их и Церак 2. Коначно, насеље које је у неким деловима још увек у изградњи је Филмски Град, у правцу на исток од Церака.

 

Називи Церак и Виногради говоре сами за себе. На подручју Церака и свих његових делова налазила се густа церова шума. У једном искрченом делу били су виногради неких Жарковаца. Филмски Град је назив добио по истоименом комплексу филмских студија у Кошутњаку који се налази у неподредној близини.

Постоји анегдота везана за Церак – Винограде. Наиме, десетак година пре изградње насеља на том месту су се налазиле само ливаде на којој су раније Жарковци напасали стада, а тада су већ то биле пусте ледине. Међутим, кад се рашчуло да ће на том простору бити изграђено ново насеље, а да ће се власницима парцела исплатити цена за експропријацију, при чему је највећа накнада била за земљу под виноградима, Жарковци су, тако рећи – преконоћ, ту засадили винограде. Кад је била исплаћивана накнада за одузето земљиште, због тих винограда они су добили највиши износ.

Изгледа да је ова анегдота ипак само „урбана легенда“, јер Богић[13] 1866. године бележи Винограде – „равно мјесто више села Жаркова под средњијем њивама и виноградима“. Но, ово треба узети са резервом, из два разлога. Прво, сама одредница да се Виногради налазе више Жаркова, не значи по аутоматизму да је то крај где је више од столећа касније настало насеље Церак-Виногради (премда он јесте више Жаркова), а друго – можда су виногради за то раздобље од читавог столећа замрли, па су обновљени уочи откупа земљишта. Ко зна…

Источно од Филмског Града је насеље које се у време комунизма звало СКОЈ-евско (за млађе који нису имали то задовољство да живе у Титово време – СКОЈ = Савез комунистичке омладине Југославије), а сада нема неки посебан назив већ се води као део Кошутњака, односно улица Луке Војводића.

 

На северној страни, од Жаркова се издвојило као посебно модерно насеље и Јулино брдо. Ово брдо од 124 метра НМВ је продужетак платоа на којем се простире Жарково у правцу севера, где се у облику гребена издиже изнад макишке равнице. Од Бановог брда одељено је долином којом је некада текао Репишки поток, а сада туда пролази Ибарска магистрала.

 

Брдо је добило назив по некој баба Јули(ји). Већ је наведено предање по којем је баба Јула била власница змаја који је малтретирао становнике Белог врела, а којем је главе дошао витез Жарко. Реалније звучи новије предае да је на брду, у кући нешто осамљенијој од осталих делова Жаркова, самотно живела старица Јула. Позната је постала током борби у Првом србском устанку, када су Срби држали положај на гребену, а Турци из правца севера покушавали да им преотму положај. Турски изненадни напад ноћу био је силовит и претила је опасност да устаници изгину и изгубе положај. Тада се Јула досетила једне древне ратне технике коришћене у старом и средњем веку приликом одбране утврђења. Саветовала је србске ратнике да запале бале сена (према другој варијанти – крље остале у Јулином дворишту од крчевине) и скотрљају их на Турке који су кренули у јуриш уз брдо. Турци су се дали у бег и тако је устанички положај одбрањен, а Јула постала позната и омиљена, те је по њој касније названо и брдo на којем се овај догађај одиграо. 1960-их година, ту је подигнуто модерно насеље високих солитера који доминирају панорамом овог дела Београда.

 

 

Нешто северније, у углу који затварају два брда – Јулино и Баново, на некада плавном земљишту у макишкој равници, крајем 1980-их и 1990-их настало је још једно модерно насеље – Чукаричка падина. Некада се ту налазила циганска черга, односно како се то данас финије каже – „нехигијенско насеље“, а због песковитог и плавног тла било је и делова под водом, практично – мочваре. Чукаричка Падина је препознатљива по лепој цркви посвећеној Светој Петки, саграђеној првих година 21. века.

 

У атар Жаркова је све до почетка 19. века спадао и Кошутњак, све до Топчидерске реке и атара Топчидера, Бањице и Кнежевца. Oстало је упамћено да су Жарковци на Хајдучкој чесми излазили на ђурђевски уранак. Након пропасти Карађорђеве устаничке државе, на оној топчидерској страни брда од стране турских земљопоседника заснована нека мања села, о чему ће бити речи касније. А када је добио хатишериф и прогласио се за кнеза Србије, Милош Обреновић је себи за изградњу конака одабрао леп комад земље ушушкан између Дедиња и Кошутњака и прогласио га својим личним добром. Тада је од жарковачке општине одузет Кошутњак и проглашен Милошевим забраном. Милош је наредио да се пошуме пусти делови брда и запатио стада јелена и кошута, ради лова. Према попису дивљачи из 1846. године, у забрану је било 42 јелена и 80 кошута. По њима је брдо прозвано – Кошутњак. Све до 1903. године Кошутњак је био затворено ловиште Обреновића, а касније је постао јавни простор. И од тада до данас једно од омиљених излетишта Београђана. Иако због пространости и густе шуме доминира крајоликом, Кошутњак није нарочито високо брдо, највиша тачка је на 208 метара НМВ. Иначе, онај део Кошутњака који се спушта према Топчидерској реци у ранија називан је – Камаљ. Ово је чест топоним у Србији и означава оштру стену, гребен, као и место где се вади камен. Основа речи је кам (камен) са наставком -аль.

 

СЛИКА: Милошев конак

(сa: http://www.znanje.org)

 

Док смо још у јужним деловима Београда, ваља поменути и нека села која више не постоје, а у овом су подручју. О њима је писао др Реља Новаковић у неколико радова о ишчезлим селима у околини Београда[14].

 

У турском Попису џизје Београдске области из 1640/41. године, помиње се село под називом Тобџијино (Топчијино) село, по турски Topçi Köy. Налазило се у долини Топчидерске реке. Касније је расељено. Очито да је овај део београдске околине био стратешки важан за прилаз Београду. После Тобџијиног села касније се ту налази турска артиљерија (по њој и назив Топчидер), а у непосредној близини и брдо Ордија (Баново брдо), по називу за турску војску.

 

Село Камен се помиње још 1822. године (арачки тефтер) између Кнежевца и Жаркова. По том положају, могло би се радити о неком од брда (Петлово, Лабудово?). 1818. у Уписнику, ово село се наводи као „Махала код Камена“. У турским пописима из 16. и 17. века, село под оваквим називом не постоји, док се у аустријским документима из 18. века у овом крају помиње запустело село Kaminitz (Каменица). Народно предање (забележено у 19. веку) каже да је село Камен било велико и да се налазило – близу савске обале. Новаковић могући положај Камена налази између села Сремчица и Велика Моштаница, где данас постоји локалитет Каменска ћуприја (дакле, у присвојном облику – каменска, а не камена или каменита), а где је на мапи из 18. века приказан мост на некој безименој речици. Коначно, 1814. године помиње се „село Камен на Сави“ где је турски земљопоседник населио неко становништво на читлук. Не треба да чуди што према изворима видимо да је ово некадашње село „шетало“ на једном подручју између Петловог брда и Саве. Највероватније је изворно село Камен, које је запустело почетком 16. века приликом освајања Сулејмана Величанственог, било – на Сави, тачније негде између Умке и Остружнице, на северозапад од Сремчице и Моштанице. Камен који се помиње 1822. године „између Кнежевца и Жаркова“ могао би бити неки сасвим други локалитет, или, сасвим могуће, раселица са савског Камена. Како год да је исправно, ова села су замрла током прве половине 19. века.

 

Нешто јужније до пред крај 18. века постојало је село Дољани, на потесу између Сремчице и Липовачке шуме. За Дољане се каже да је било велико село, а по предању, био је ту и град (утврђење) који је данас под Липовачком шумом. У турским дефтерима из 16. века помињу се Горњи и Доњи Дољан. Помињу се и у првој половини 18. века у аустријским документима.

 

Рудманово (Рудман) је било село на обали Саве, у висини јужног шпица Аде Циганлије. Село је било на важном путу који води обалом Саве на запад (као и данас). На аустријској мапи из 1718. године (Епшелвиц), Рудманово је уцртано на око три километра на север од Железника. Касније се село више не помиње, а данас у подручју Железника постоји локалитет Рудманово (ливада), додуше знатно ближе самом Железнику. С обзиром да се село налазило између две воде – Саве са једне и плавног Макиша са друге стране, могуће је да су се Рудмановци иселили према Железнику због изливања Саве или плављења из Макиша.

Порекло самог топонима није сасвим јасно. Постоје мишљења да се село раније звало Радмановац. Заиста постоји једно село овог назива, забележено од турских власти 1560. године у Београдској нахији, али није поуздано да се ради о истом селу, нарочито јер се оно те 1560. године наводи као „запустело“, а и језички преображај из Радмановац у Рудманово за релативно кратко време не звучи баш извесно.

Корен руд- би могао имати везе са неким рудником или рударским занатом, нарочито кад знамо да је оближњи Железник био рударско место и да цело то подручје јужно од Београда које гравитира Авали било познато по средњевековном (и каснијем) рударству.

 

У долини Топчидерске реке постојала су мала села од по десетину кућа, народа који је на свој читлук населио Хаџи Саит-ефендија, финансијски саветник везира Скопљак-паше. Саит-ефендија је од везира добио велики посед у који су спадала подручја села: Савамала, Врачар, Ада Циганлија, Макиш, Топчидер, Бањица и Кнежевац. Међутим, од целог подручја 1814. године била су насељена само села Савамала и Кнежевац. Зато је Саит-ефендија на свој посед насељавао живаљ са разних страна опустошене Србије, привлачећи их повољним условима закупа земљишта. Тада су настала нека мања насеља, као што су:

 

Мегаре (или Менгаре), у околини Хајдучке чесме,

Горња мала топчидерска, на простору данашњег Милошевог конака,

Мечковац, уз Топчидерску реку јужно од Горње мале,

Бања, о којој ће бити више речи касније.

 

Сва ова села раселио је Милош 1830. године, кад је Топчидер прогласио својим поседом.

 

– наставиће се –

 


[1] Богић Алимпије, „Опис врачарског среза, топографски рјечник”

 

[2] Према ономе што је забележио Риста Николић у раду наведеном у изворима

 

[3] Николић Риста, „Околина Београда“

 

[4] Видeти 1)

 

[5] Исто

 

[6] Са руске википедије

 

[7] Јовановић Петар, „Бања“

 

[8] Видети 3)

 

[9] Видети 1)

 

[10] Рад наведен у изворима

 

[11] Рад наведен у изворима

 

[12] Пренето из монографије „Чукарица 1911-2011“, са: http://www.cukarica.rs

 

[13] Видети 1)

 

[14] Рад наведен у изворима


 

Извори:

  • Амедоски Драгана, „Два пописа Земунске нахије из 1578/9. и 1588-1596.“
  • Амедоски Драгана, „Земун и Земунска нахија у XVI веку“
  • Богић Алимпије, „Опис врачарског среза, топографски рјечник”
  • Васиљевић, Радовановић, „Мала историја Обреновца“
  • Влајић Спасоје, „Жарково“
  • Вуксановић Мацура Злата, „Јатаган-мала – настанак, развој и нестанак једног од најпознатијих београдских сиротињских насеља“
  • Вуксановић Мацура Злата, „План Емила Хопеа и Ота Шентала за Котеж Неимар“
  • Гавриловић Славко, „О капетану Теодору Продановићу – Чупићу (Чупи капетану), јунаку и пустахији с почетка XVIII века“
  • Гавриловић Славко, „Срем од краја ХVII до средине ХVIII века“
  • Голубовић Видоје, „Стари Београд, топографски речник“
  • Грковић Милица, „Насеља и становништво области Бранковића 1455. године“
  • Грујић Радослав, „Грађа за културну историју Славоније“
  • Група аутора, „Историја Београда“
  • Група аутора, „Лексикон градова и тргова средњевековних српских земаља“
  • Група аутора, „Седам хиљада година Београда“
  • Група аутора, „Стари Београд“
  • Јовановић Живорад, „Из старог Београда“
  • Јовановић Милан, „Силуете старог Београда“
  • Катић Срђан, „Тврђава Авала (Гјузелџе) 15-18. век“
  • Крстић Александар, „Сеоска насења у Подунављу и Посавини Србије и Јужне Угарске у XV и првој трећини XVI вeкa“
  • Лазић Живорад, „Убише књаза“
  • Лома Александар, „Српскохрватска географска имена на –ина, мн. ·ине: преглед типова и проблеми класификације“
  • Лукић Ненад, „Историја Железника 1528-1945“
  • McGowan Bruce, „Sirem sancagi mufassal, tahrir defteri“
  • Миленковић Тома, „Калмици у Београду од 1921-1941. године“
  • Милићевић Милан, „Старе слике српске престонице“
  • Милићевић Милан, „Топографске белешке“
  • Монографија „Чукарица 1911-2011“
  • Николић Миладин, „Зуце село под Авалом“
  • Николић Риста, „Околина Београда“
  • Новаковић Реља, „О неким ишчезлим селима на домаку Београда“
  • Нушић Бранислав, „Стари Београд“
  • Павловић Звездана, „Ороними Србије“
  • Пауновић Маринко, „Београд вечити град“
  • Петровић Михаило, „Како је постао Београд“
  • Поповић Богдан, „Настанак Професорске колоније у Београду и њени становници“
  • Поповић Душан, „Срби у Срему до 1736/7“
  • Поповић Сретен, „Путовање по Новој Србији 1878-1880“
  • Рудић Срђан, Antonello Biagini „Serbian-Italian Relations: History and Modern Times : Collection of Works“
  • Симић Војислав, „Старо и савремено рударство у околини Авале“
  • Скок Петар, „Етимолигијски рјечник хрватскога или српскога језика“
  • Томашевић Миливоје, „Аура Београд“
  • Ћелап Лазар, „Земунски војни комунитет (1717 – 1881)“
  • Ћирковић Сима, „Речник архаизама“
  • Храбак Богумил, „Средњевековни рудник и трг Рудишта под Авалом“
  • Цветић Радоје, „Пиносава – подавалско насеље“
  • Цветковић Духомир, „Велика Моштаница“
  • Цвијић Јован, „Психичке особине Јужних Словена“
  • Википедија и други интернет извори
  • Интернет странице београдских општина

Коментари (7)

Одговорите

7 коментара

  1. Бранко Тодоровић

    Какво задовољство! 🙂

  2. Небојша Бабић

    Благодарим!

    Вероватно људима који су већ читали тему на форуму ово неће бити занимљиво (премда сам се трудио да допуним чланак свим новим подацима до којих сам дошао), али се надам да ће се чланак допасти осталим посетиоцима наше странице.

  3. Небојша Бабић

    У раду „Српске средњовековне жупе земље Кучево и Кучевског Загорја” Живојина Андрејића, нађох занимљиво мишљење о ранијем називу Топчидерске реке:

    „Топоними Жрнов и Жрнован, као и хидроними Жрновница, су засновани од словенског „жрнов, жрнован, у значењу „домаћи ручни млин“… Хидроним Жрновница означава реку која на свом путу меље, жрвња…
    У жупи Жрновница, данас Топчидерска река, налазе се савремена насеља града Београда, некадашња села: Парцани, Рипањ, Пиносава, Ресник, Кнежевац, Раковица, Јајинци, Жарково, Бањица, Топчидер, Дедиње, Чукарица, Сењак, Торлак и Кумодраж…“

    Дакле, река и жупа Жрновница. Ово звучи као основан закључак.

  4. Небојша Бабић

    Један леп дечји коментар из градског превоза:
    Аутобус на линији 56 скреће са Ибарске магистрале према сликовитим јужним брдима београдског приграђа. Аутомат се оглашава: “следећа станица – Лабудово брдо”.
    Девојчица од 3-4 године, седећи у мамином крилу, почиње да се осврће на све стране, а онда гласно пита:
    “А где је лабуд!?”

  5. Nina

    Veliko zadovoljstvo pročitati sve o čemu pišete.Nadam se da će biti i o naselju Umka govora.

  6. Небојша Бабић

    Захваљујем, Нина.
    О Умци ће бити речи у следећем наставку (надам се – ускоро), кад будем обрадио насеља београдске Посавине.