Род Куча

Медун, Google Street View

 

Аутор: Иван Вукићевић ([email protected])
Објављено: 23.10.2018. | Допуњено: 19.9.2023.

Кратки опис рода

Кучи су етнички мешовити српско-албански род коме припада највећи део становништва истоименог племена у Брдима на подручју данашње Црне Горе, као и бројни исељеници широм Црне Горе и Србије. О називу рода постоје различите теорије од којих је најчешћа она да потиче од албанске речи куч која се преводи на српски као црвен. Презиме Куч се први пут спомиње 1330. године на северу Албаније, док се Кучи као племе први пут спомињу 1455. године у Зети.

До сада је уврђено да роду Куча припада чак 12 предањских родова из самог племена која имају различита предања о пореклу. У питању су српски родови Мрњавчићи – Старокучи, Дрекаловићи, Нилејићи, Пераловићи, Јововићи и Јокановићи – Доброшани, албански родови Бонкећи, Мартинићи – Љухари, Бакечевићи и Пуришићи, етнички мештовити род Џукелића, као и етнички мешовити род Никића и Нуцуловића. Овом роду припадају и поједина братства у Црној Гори, Херцеговини и Србији која имају предање о пореклу из Куча, али за која се не зна од ког тачно братства и места потичу, као и неких братстава која уопште немају предање о пореклу из Куча.

О Кучима као територијалном племену су детаљно писали многи аутори, а најзначајнији су радови војводе Марка Миљанова Поповића, Јована Ердељановића и Миљана Јокановића који су вредан извор информација о братствима из Куча иако у то време није било познато да већина Куча припада истом роду. У овом чланку су по први пут коришћени ДНК резултати као основ за разумевање и откривање прапорекла огромне већине припадника овог племена за које се, насупрот предањима, испоставило да је проистекло од истоименог рода. Упоредном анализом племенских предања, родослова, историјских извора и генетике братстава из Куча се данас може доћи до битних закључака до којих споменути аутори нису могли да дођу на основу њима доступних података. Управо то и јесте циљ овог чланка који се превасходно бави расветљавањем порекла, миграција и гранања рода Куча, а не племеном Куча. Сходно томе, о братствима из Куча која не припадају овом роду, племенској историји и сличним темама овде неће бити пуно речи.

Кучи припадају грани E-V13>Z5018>Z16661>BY165837 којој, на основу досадашњих резултата, не припада ниједан други род на нашим просторима. Братства која припадају овом роду чине убедљиву већину становништва у племену Кучи, док су исељеници из Куча бројни у Рожајској области, Бихору, Бјелопољској области и Васојевићима. Кучи су најбројнији род у Црној Гори са 7,18% заступљености према анонимном истраживању.

Овај чланак ће бити допуњаван како буду пристизали резултати ДНК тестирања.

Историјски помени

Презиме Куч се први пут спомиње у 1330. године катуну Љеша Туза у катуну Арбанаса у селу Кушеву, смјештеном на граници Зете са Купелником (данашња северна Албанија). Наиме, један од становника тог катуна био је и Петар Куч. Кучи (Cucci) се као село у области северно од Скадра спомињу први пут у Скадарском земљишнику за 1416. годину, међутим у том селу није забележено истоимено презиме (Cucci) за разлику од неколико села северно од Скадра: Santo Auracio, Egressi soto Podegora, Sordani soto Podegora, Ibardi, Bolsa и Rapisti. Да презиме Куч није специфично само за северну Албанију, показује и податак да је 1431. године забележено село Кучи код Валоне. Јужно од Скадра такође постоји село Кучи, а нешто јужније у Задрими и село Бушати што упућује на то да се ради о исељеницима из катуна Љеша Туза имајући у виду да су у њему живели и Бушати. Не може се са сигурношћу тврдити да су Кучи из околине Скадра основали племе Кучи у Брдима, али тако нешто се основано може претпоставити на основу истог правца миграција које су имали и други родови који се спомињу у катуну Љеша Туза. Кучи се на подручју у Брдима које настањују већ вековима први пут спомињу 1455. године у уговору који је Млетачка Република потписала са представницима зетских села и племена којим су јој се обавезали на верност.

За истраживање порекла рода Куча, као и других родова који су формирани у позном средњем веку, од изузетног су значаја подаци из турских дефтера (пореских пописа). Турске дефтере су преводили Селами Пулаха (на албански језик) и Бранислав Ђурђев (на српски језик), с тим што је Пулаха за разлику од Ђурђева преводио и имена пописаних лица. Како род Куча настањује готово сва села на подручју истоименог племена, у табели која следи ће бити приказани подаци о броју кућа за сва места из нахије Кучи. Поједина села на истоку племенске области Куча, попут Медуна и Фундине, тада су припадала граду Подгорици, због чега је мало вероватно да су Кучи тада становали у њима. С друге стране, нахија Кучи се простирала источније него племе Кучи и обухватала је поједина села која данас припадају Албанији.

Назив
1485.
(Pulaha)
Назив
1485.
(Ђурђев)
Назив
1497. (Ђурђев)
Назив
1570.
(Ђурђев)
Убикација
(Вукићевић)
Број кућа 1485. Број кућа 1497. Број кућа 1570.
/ / Бањовић(и) / Лопари (заселак Коћа) или Лопари (заселак Фундине) / 39 /
Bankeq Банкаћ(и) Банкећ(и) Банкећи предео Доњи Затријебач 11 (А) 29 27
Bardhani Барзањи / Бардићи Бардања (Бардај) 25 (А) / 6
Bytidosi Бутидос(и) Битидоси / Дељани (Делај) 11 (А) 32 /
Brokina Брођине Брођине Брођине Бројa 12 (А) 24 25
Liazorçi Лазорци Лазорце Лазарница (Лазорци) Лазорци (заселак Орахова) 5 (А) 30 26
/ / Лопар(и) Лопари Лопари (заселак Коћа) или Лопари (заселак Фундине) / 9 ?
/ / Коћ(и) Коћи Коћи / 31 0
Pantalesh Панта Љеш / / Орахово 110 (М) / /
/ / Љешовић(и) Љешовићи Кути (заселак Орахова) / 37 25
/ / Павловић(и) Павловићи Подград (заселак Орахова) / 60 35
/ / Петровић(и) Петровићи Берова (заселак Орахова) / 54 25
Radona Радуње Радун Радуни Косор, Лијешта и Убли 55 (С) 43 25
Stani без превода / / Брштан (Рштани) 24 (С) / /
/ / / Вједуше непознато / / 14
/ / / Висалићи непознато / / 0
Укупно кућа у нахији Кучи 253 388 208
Етнички састав насеља 1485. године према преводу дефтера на албански где су имена делом албанизована:
(А) – претежно албанска насеља; (С) – претежно српска насеља; (М) – етнички мештовита насеља
Извори:
– Бранислав Ђурђев, Постанак и развитак брдских, црногорских и херцеговачких племена, Посебни радови (књига 4), Црногорска академија наука и умјетности, Титоград, 1984, стр. 20-21, 43-44, 48.
– Selami Pulaha, Defteri i regijstrimit të sanxhakut të Shkodrës i vitit 1485, Shtypshkronja “Mihal Duri”, Tiranë, 1974, стр. 119-123.

Ђурђев наводи да су сва насеља 1485. године пописана као села, а 1497. као катуни изузев Брођина и Радоне (или Радуна) који су и тада били пописани као села. Пулаха је за разлику од Ђурђева за дефтер из 1485. превео и имена пописаних пореских обвезника, али их је у великој мери албанизовао. То посебно долази до изражаја код чисто српских имена којима је додавао слово “и” те је рецимо име “Веселин” записао као “Веселини”. Међутим, упркос томе, већина имена су или типично српска или типично албанска, те албанизована имена представљају проблем само када су у питању календарска имена која су заједничка и Србима и Албанцима јер је тада на основу његовог превода немогуће утврдити имена у оригиналу. Оно што се на основу имена попиисаних може приметити јесте да су Кучи још у 15. веку били етнички мешовито српско-албанско племе. Најбитнија промена до које је дошло између дефтера 1485. и 1497. године јесте што је некадашње село Пантаљеш подељено на три засебна села (Љешовићи, Павловићи, Петровићи), као и настанак села Бањовићи, Лопари и Коћи.

Банкећи су село које под овим именом данас не постоји, али постоји истоимени род који је најбројнији у Затријепчу. Матица овог рода је у Мужечкој (на албанском Мужечк) одакле су се најпре проширили на Рудине и Никмараш са којима Мужечка чини Доњи Затријебач. То је уједно и подручје на које се село Банкећи највероватније односи.

Бањовићи су село названо по данашњем истоименом братству које је према предању најпре живело у Лопарима, селишту које данас припада Коћима, да би одатле прешли у садашње село Лопари које припада Фундини где и данас живе. Село је забележено једино 1497. године. Иако Фундина у 15. веку није припадала нахији Кучи, већ Подгорици, могуће је да се село Бањовићи ипак односи на Лопаре у Фундини јер се ради о издвојеном засеоку на крајњем истоку подручја које данас припада Фундини. Друга могућност је да се под Бањовићима подразумевало некадашње село Лопари које је данас у атару Коћа.

Бардања (на албанском Бардај) и Брштан (на албанском Рштани) су некадашња кучка села на десној обали Цијевне из којих су се према предању Мрњавчићи доселили у Орахово. Ова села већ пар векова припадају Климентима, а приликом разграничења Црне Горе и Албаније 1913. године припала су Албанији и налазе се одмах иза границе наспрам Попрата у Затријепчу. Села су налазе на стрмини и изузетно су неповољна за живот, те је њима у данашње време преостало свега пар кућа. Пулаха у свом преводу турског дефтера Брштан наводи као Стани, што подсећа на данашњи албански назив Рштани.

Битидоси су село названо по истоименом роду који је забележен још 1314. године у катуну Љеша Туза северно од Скадра. Како се у истом катуну помиње и Петар Куч, највероватније су били део исте миграције са Кучима из околине Скадра ка Брдима. Роберт Елси наводи да се село Битидоси налазило на месту где је данас село Дељани (на албанском Делај).

Брођине су село за које Ђурђев и Јокановић, аутори који су анализирали турске дефтере, нису успели да утврде где се налазило. Међутим, како су се границе нахије Кучи простирале источније него границе племена Кучи, у питању би могло бити село Броја у Климентима, које се налази на левој обали Цијевне преко пута Брштана и Бардање.

Лазорци су село које и данас постоји под тим називом у Орахову. Како је приказано одвојено од села Пантаљеш 1485. године, може се закључити да Перићи који су грана Мрњавчића-Петровића тада нису живели у том селу. Огроман пораст броја кућа између 1485. и 1497. године (са 5 на 30) указује на то да су се Перићи управо у том периоду доселили у Лазорце, исто као и Џукелићи о чему ће касније бити више речи.

Лопари су, као што је већ речено, село у Фундини, али уједно и селиште у Коћима. Није познато на које од два Лопара се односи ово село са турских дефтера.

Пантаљеш је село које је највероватније добило назив по Панти, претку Мрњавчића. Матица Мрњавчића на данашњем простору Куча је предео Орахово који се састоји од села Подград, Берова, Кути и Лазорце, а како је једино Лазорце засебно приказано на свим турским пописима из тог периода, може се закључити да се села Љешовићи, Павловићи и Петровићи готово извесно односе на преостала три села у Орахову. Према предању Панта је имао синове Петра, Ђурђа, Тиха, Леша и Мара, тако да су Љешовићи и Петровићи по свему судећи добили своје називе по двојици његових синова Петру и Лешу. Како је Матица Љешовића село Кути, а матица Петровића село Берова, захваљујући овом попису можемо са великом сигурношћу рећи да су то старији називи ових села. Село Павловићи се вероватно односи на Подград, матицу Ђурђевића, а име је могло добити по Павлу Ђурђевом који се спомиње у дефтеру из 1485. године у селу Пантаљеш.

Радона или Радун је село за које се не може поуздано тврдити где се тачно налазило, али како је по величини друго насеље у нахији и притом једино у којем је било и муслимана који су по правилу живели у најплоднијим селима, може се основано претпоставити да се ради о најжупнијем делу племена који чине Косор, Лијешта и Убли. На подручју северно од Орахова се налази катун Радан који су могуће основали становници ових села.

Марјан Грбичић Болица у свом опису Скадарског санџака из 1614. године спомиње Лала Дрекаловог и Ника Рајичева као војводе веома ратоборних Куча Албанаца римокатоличке вероисповести којих је било 490 кућа и који су имали 1500 ратника: N. 490 Chuzzi Albanesi commandata Lale Drecalov et Neco Raizcov, gente bellicosissima et valorosissima 1500. Иако би се на основу овога могло закључити да су сви Кучи били римокатолици и уједно Албанци, то сигурно није био случај јер сва предања говоре о томе да је још у том периоду племе било делом православно. Међутим, имајући у виду да је Лале Дрекалов рођен као римокатолик и да му је прва жена била Албанка из Кастрата, као и да је тек у другој половини 17. века прешао на православље, овај податак заиста наводи на закључак да су Кучи тада били већим делом римокатолици, а уједно и Албанци.

Предања

О пореклу становништва Куча су писали бројни аутори од којих су најзапаженији радови војводе Марка Миљанова и Јована Ердељановића који су записали бројна предања о пореклу породица из тог племена. Најстарија забележена предања српских аутора о Кучима потичу од Томе Ораовца кога су оба споменута аутора у више наврата цитирала у својим радовима. С обзиром да род Куча чини велики број братстава са различитим предањима, за сваку групу братстава ће бити наведена предања о њиховом пореклу.

Мрњавчићи према предању потичу од Гојка Мрњавчевића, брата краља Вукашина. Гојкова породица је након његове смрти морала да напусти Скадар због доласка Турака, а одатле су се преселили у Брштан (према Ораовцу) или Бардању (према војводи Марку Миљанову) на десној обали Цијевне. Оба села се налазе на крајњем југу данашње племенске територије Климената, међутим у то време су оба села припадала Кучима што потврђују турски дефтери из 15. века. Ту су боравили две генерације и примили римокатоличку веру јер није било православних свештеника, а у исто време су поред српског почели да говоре и албански јер су живели искључиво са Албанцима. С обзиром на лоше услове живота селе се у Орахово у Кучима одакле су убрзо протерали староседеоце. Из Орахова су се даље ширили по другим селима у Кучима.  Мрњавчићи сматрају да су Мрњавчевићи старином из Бјелопавлића где је према њиховом предању живео родоначелник Мрња. Према устаљеном предању које су забележили војвода Марко Миљанов и Ердељановић, Гојко је имао сина Ненаду, Ненада је имао сина Грчу, а он је имао сина Панту од чије петорице синова Мара, Петра, Леша, Ђурђа и Тиха потиче пет основних грана Мрњавчића:

1. Никезићи (по Никези Марином) са матицом у Безјову (славе Никољдан)
2. Петровићи (по Петру Пантином) који се деле на Дедиће, Љачевиће и Паљевиће са матицом у Берови, Периће са матицом у Лазорцу, Мартинљаковиће са матицом у Безјову и Бојовиће са матицом у Ублима (у Орахову славе Јесењи Јовањдан, а у Безјову и Ублима Никољдан)
3. Љешовићи (по Лешу Пантином) који се деле на Главатовиће са матицом у Кутима у Орахову, Љуљановиће са матицом у Кривом Долу, Жиковиће са матицом у истоимном селу у Ублима и Љушовиће са матицом у Колашину (славе Митровдан сем Главатовића у Фундини који славе Никољдан и Љуљановића у Фундини који су муслимани)
4. Ђурђевићи (по Ђурђу Пантином) са матицом у Подграду у Орахову (славе Митровдан)
5. Костровићи (по Костру Тиховом) са матицом у истоимном селу у Ублима (славе Никољдан)

Битно је споменути да се у народним предањима не спомињу Петровићи и Љешовићи, већ само братства која су од њих настала. Међутим, на основу турских дефтера се јасно види не само да су постојала та два презимена, већ да су се по њима и звала села која су потомци Петра и Леша настањивали. Војвода Марко Миљанов наводи и да је Грча имао двојицу браће или ближих рођака који су се звали Крсто и Шако, те да од њих потичу албанска племена Кастрати и Шаљани. Према истом предању, од Грчиних потомака који су се иселили у околину Ђаковице потичу Берише са којима су се Кучи највише рођакали од ова три албанска племена. Међутим, на основу досадашњих ДНК резултата ово предање се може одбацити јер Кучи немају сроднике међу тестиранима из тих племена.

Према мање прихваћеном предању које је записао Ораовац, Гојко је имао Гаврила и Марка, Гаврило је имао Ненада, а Марко Гојка. Ненад је имао пет синова Мара, Леша, Тиха, Петра и Панту, док је Гојко имао Ђурђа.

Ердељановић је грешком међу старинце сврстао неколико братстава која су према предању од Мрњавчића, а то су Бојовићи, Нељевићи и Гољевићи у Ублима, Цикнићи у Фундини и Мартинљаковићи у Прикаљу који су досељени из Безјова. Ердељановић за Гољевиће и сам наводи да неки сматрају да су од досељених Мрњавчића, у шта он лично није веровао, док за остала братства не наводи ништа слично, највероватније јер је о њима податке прикупио од већих братстава у окружењу. Најбољи доказ за то су Мартинљаковићи за које наводи да су “живели у Безихову под брдом Мартиником, и народ можда с правом доводи њихово презиме у везу с именом тога брда” иако они презиме носе по свом родоначелнику Мартину Љакову, о чему имају чврсто предање. Ово је уједно и сасвим логично јер је конструкција презимена Мартинљаковић (изведеница од имена сина и оца) типична за албанска братства и јавља се у мањем броју и код Срба који живе са Албанцима. Како су брдо и римокатоличко гробље у Безјову названи по претку овог братства, овде имамо још једну потврду да су Мрњавчићи у Куче дошли као римокатолици, како им и гласи предање. Богишић је 1894. године у свом раду о Кучима за Бојовиће и Нељевиће у Ублима и Мартинљаковиће у Безјову забележио да потичу од Петра Пантова и да су сва три братства дошла из Берове у Орахову где су досељени из Албаније. Миљан Јокановић, који је порекло Куча истраживао у другој половини 20. века, за Нељевиће тврди да су огранак Љуљановића из Кривог Дола. У сваком случају се ради о братству које потиче од Мрњавчића били они огранак Беровјана или Криводољана.

Ердељановић ни Љуљановиће није сматрао за Мрњавчиће, већ за досељенике из Диноше у Грудама, а занимљиво је да је он под тим братством сматрао само Ледињане и део Криводољана насупрот предању по коме сви Криводољани потичу од Љуљана Којковог, унука Љеша Пантиног. Пасови Љуљановића су према Јокановићу следећи: Гојко Мрњавчевић-Ненад-Гаврило “Грча”-Панто-Алекса “Љешo”-Којко-Љуљан-Јован-Иван. Иван је имао петорицу синова: од Вучице, Која (звани Каљо) и Ђурице су Криводољани и Јусуфрамићи у Диноши, од Вука су Нељевићи у селу Прелевићи у Ублима, а од Ћетка су Ледињани. Према предању, Која и Ћетко су се преселили у Љуљан у Диноши, одакле су због сукоба са Грудама прешли у село Ледине у Фундини где је остао Ћетко, док се Која вратио у Криви До. Ердељановић је на основу податка да су Ледињани и део Криводољана дошли из засеока Љуљан у Диноши закључио да Љуљановићи одатле потичу, док се заправо ради само о делу Љуљановића из Кривог Дола који су добили земљу у Диноши. Тако он не наводи да су Која и Ћетко имали браћу, те сматра да су се прибратили Криводољанима. Ердељановић очито није знао за ово предање о миграцији Криводољана у Диношу и одатле у Ледине и назад у Криви До које спомиње и Стеван Дучић у свом делу о Кучима. На основу резултата Николића из Кржање који потичу од Које, може се закључити да Љуљановићи тј. Криводољани у целости припадају роду Куча.

Од Мрњавчића су према предању између осталих и Јанковићи у Доњој Морачи, Мицановићи из Пљеваљске области, Затарја и Доњег Колашина, Ђурђевићи из Затарја и Дракуловићи, Колиновићи, Муратагићи и Радоњчићи из Плавско-Гусињске области. За Кликовце у Зети је утврђено да насупрот устаљеном предању нису од Мрњавчића и да припадају грани R1a-YP417, већ да су највероватније од Тихомира који су једно време живели у Орахову по доласку из Груда, како гласи друго предање које наводи Јокановић. Такође, за Мекиће из Колашина који су према предању од Мрњавчића-Ђурђевића се испоставило да припадају грани  I2-S17250. Већина Мрњавчића слави Митровдан, док Костровићи и Никезићи славе Никољдан, а Беровјани и Перићи Јесењи Јовањдан.

Дрекаловићи су најбројнија група братстава у Кучима, а потичу од Дрекала који је живео у 16. веку и о чијем пореклу постоји неколико различитих предања. Према устаљеном предању самих Дрекаловића њихов родоначелник је син Јована и унук Ђурђа Кастриота Скендербега. Јован је након смрти свог оца побегао у Италију, док је његова трудна жена најпре отишла у свој род у Кастрате, а одатле према једној верзији прешла у Селце у Климентима, а према другима у Брштан (данас такође у Климентима, а у то време у Кучима) где се родио Дрекале. Одатле је Јованова жена прешла са Дрекалом у Куче где се преудала за Никезу Марина из Безјова, родоначелника Никезића.  С друге стране, Мрњавчићи су одувек тврдили да су Дрекаловићи њихов огранак и да је Дрекале рођени син Никезе Марина. Према трећем предању Дрекалова мајка је била ћерка Мартина Ђона, војводе из Селца у Климентима, која се удала за неког Мрњавчића у Скадру одакле је побегла пред Турцима назад код оца у Селца. И тамо су је наводно пронашли па је отишла у Брштан где се родио Дрекале. С обзиром да Дрекаловићи припадају роду Куча, може се закључити да је предање Дрекаловића о пореклу од Кастриота, поред тога што је крајње нелогично, у потпуности оборено Између два преостала предања која имају потпору у резултатима ДНК тестирања далеко је вероватније да је Дрекале заиста био рођени син Никезе Марина. Занимљиво је да Мугоше из Љешкопоља, који себе такође сматрају потомцима Кастриота, имају предање да је родоначелник Дрекаловића оженио ћерку њиховог родоначелника који се у Љешкопоље доселио из Кастрата преко Куча. С обзиром да су Дрекаловићи сродни осталим Кучима и да припадају грани Е-Z16661, те самим тим не могу потицати од Кастриота, велики су изгледи да су од Мугоша преузели предање о пореклу од Кастриота. Дрекале је према предању био у добрим односима са Турцима у Скадру, те је једном приликом издејствовао да над Кучима не изврше одмазду због неког сукоба. Дреца Дедин из Орахова, који је у то време уз Жија Пералова био кучки војвода, у знак поштовања према Дрекалу препустио му је војводску титулу. Од Дрекала па све до војводе Марка Миљанова Поповића, војводе најпре источног дела племена, а касније и свих Куча, ће бити биране из рода Дрекаловића.

Према предању Дрекаловићи потичу од петорице синова Лала Дрекаловог – Вука, Вујоша, Илика, Чеја и Мија и деле се на следеће гране:

  1. Турковићи
  2. Вујошевићи
  3. Иликовићи
  4. Чејовићи
  5. Мијовићи

Сви славе Никољдан сем Турковића који су муслимани. Од Дрекаловића према предањима су између осталих и Анђелићи у Васојевићима, Ђаловићи и Чампари у Коритима, Ђуровићи код Рожаја, исламизирани Рожајци (Бећирагићи, Ганићи, Кардовићи, Фетаховићи и други) и Вишњићи, Дуровићи и Мулићи у Бихору. Кад су Рожајци у питању, о Алији Кучу и његовој браћи од којих сви потичу постоји више предања, а свима је заједничко да су дошли из Медуна. Нека братства сматрају да потичу од Поповића који тамо живе, док исељени Рожајци у Ђерекарама на Пештеру сматрају да потичу од Хасана Главатовића из Медуна. У самим Кучима не постоји предање код Дрекаловића о томе да ова братства потичу од њих, већ их једино својатају Милићи из Орахова који су грана Мрњавчића-Ђурђевића. Од кога тачно потичу Рожајци вероватно никада неће бити утврђено, али генетика јесте потврдила да припадају роду Куча. С друге стране, за поједина братства која су према предањима пореклом од Дрекаловића је утврђено да не припадају роду Куча. То су  Драгошевићи из Грахова, Лаковићи и Томановићи из Малих Цуца, Барјактаровићи из Васојевића, као и исламизирани Растодери из Бихора и Калачи из околине Рожаја. Предања и хаплогрупе ових братстава ће бити наведени нешто касније.

Бонкећи из Затријебача су албанска римокатоличка група братстава која према устаљеном предању води порекло од Бона Кећија. О Кећију постоји више верзија предања од којих ће овде бити наведене две најпознатије. Према првој верзији предања коју наводи Ј. Хан, Кечи (како он назива Кећија) је бежећи од Турака дошао у словенски предео, који је касније постао познат као Пипери, и тамо је добио шесторицу синова са следећим именима: Лазар, Бан, Меркот, Кастер, Вас и Пипери. Због сукоба са староседеоцима, петорица браће су побегла у Затријебач, док су остали једино Кечи и Пипери од кога потичу данашњи Пипери. Лазар, Кастер, Вас и Меркот су убрзо потом отишли из Затријепча и од њих потичу Хоти, Краснићи, Васојевићи и Мрке, док је Бан остао у Затријепчу и од њега потичу Бонкећи. Према другој верзији овог предања коју је Н. Радовановић послао војводи Марку Миљанову 1893. године каже се Кећо Понтин дошао низ корито реке Цијевне са шест синова: са првом женом је имао Оздра, Васа, Краса и Пипа, а са другом коју је довео са собом Ота и Бона. Четворица Кећових синова из првог брака су се убрзо раселили на разне стране и од њих потичу Озринићи, Васојевићи, Краснићи и Пипери, док су Ото и Бон остали са родитељима у кориту Цијевне. Касније је Бон отишао у Мужечку у Затријебач и од њега су Бонкећи, а Ото у Гвозден у Трабоин и од њега су Хоти. Бонкећи и Хоти су, за разлику од осталих родова, имали предање о пореклу од Кећа Понтиног. Притом Озринићи, Васојевићи и Пипери за разлику од Хота, нису сматрали Бонкеће за рођаке. Генетика је побила ова предања и не само што је утврђено да српска племена нису сродна Хотима и Бонкећима, што је било и очекивано, већ и они сами међусобно нису сродни јер Хоти припадају грани J2b2-Y21878, а Бонкећи припадају роду Куча. Богишић такође спомиње да сви ови родови потичу од Кећа Понтина, међутим наводи за њега да се доселио из Куршумлије.

Бонкећи се деле на Дацаите, Ђокиће, Ник-Ђерковиће, Никмараше, Дуке, као и неколико братстава из Стјепова. За Цацевиће који су према сопственом предању огранак Никмараша се сматра да су досељени из Љешанске нахије и да су сродни православним Ћушарима из Сјеница и муслиманима Оручевићима у Подгорици. Од Бонкећа су Никочевићи и неколико других братстава у околини Гусиња где су сви прешли на ислам. Бонкећи у Затријебачу славе Малу Госпојину, а у даљој прошлости су славили Никољдан.

Џукелићи из Лазораца у Орахову и Стјепова у Затријепчу важе за старинце у Кучима. Родоначелник Џукелића се према родослову звао Ђуро, због чега ова братства себе називају и Ђуровићима. Од Деде Ђурова су Перишићи у Лазорцу, док од Цаме Ђурова потичу Вуљевићи (са огранком Митровићима) у Лазорцу и поарбанашени Ђонлекићи у Стјепову у Затријепчу. Ердељановић је забележио да се у племену мисли да су Џукелићи у Лазорце дошли из Затријепча. У Лазорцу је према турском дефтеру из 1485. године било пет кућа, а међу пописаним домаћинима се не спомиње Ђуро нити било ко од његових потомака. Како је у Лазорцу 1497. године пописано чак 30 домаћинстава, Џукелићи су се највероватније доселили у то село управо у споменутом периоду (између 1485. и 1497. године). Да ли су се доселили из Затријепча, или је део братства тек касније тамо прешао из Лазораца, за сада остаје непознаница. Сви Џукелићи славе Никољдан, док су Ђонлекићи као и остали Затријепчани крајем 19. века узели да славе Малу Госпојину (Зоју).

Никићи и Нуцуловићи су, према предању које је забележио Павле Ровински је 1894. године, пореклом из Радетине код Селца одакле се доселио Гога са синовима Ником, Ђељошем, Љуљашем и Дедом. Ника је остао у Лазорцима и од њега су Никићи и њихов огранак Пајовићи, који такође набрајају пасове до Нике. Остала браћа су прешла у Коће од њих су Нуцуловићи који су једини остали римокатолици и Албанци. Свега деценију касније, Ердељановић је забележио нешто другачије предање по коме су преци ових братстава досељени у Лазорце средином 18. века из села Бар код Селца у Климентима, а да су пореклом из Кастрата. Према тој верзији, касније су из Лазораца, након што су се намножили, четири брата Ник, Ђелош, Љуљаш и Деда прешли у Јабуку, данас селиште у близини Дучића, те од њих потичу Нуцуловићи. Касније су из Јабуке прешли у Коће. Никићи и Пајовићи су се према свим предањима посрбили, прешли на православље и преузели славу Зачеће Св. Јована од Перића. Нуцуловићи су све до средине 20. века су славили Стевањдан, док данас славе Св. Антонија. Никићи и Пајовићи су дуго одржавали односе са Климентима о чему говори и предање да су Кучи једном приликом због непријатељства са Климентима натерали једног њиховог угледног братственика да погуби двојицу заробљених Климената због чега су прекинуте пријатељске и родбинске везе које су ова братства са Климентима деценијама по доласку у Лазорце чувала. Јокановић наводи да Брацовићи са Косора сматрају су у сродству са Никићима и Пајовићима, као и Нуцуловићима, а томе иде у прилог и предање које Ердељановић наводи по коме су Брацовићи такође из Радетине код Селца. Међутим, то предање је вероватно новијег датума и представља покушај Брацовића да се вежу за већа братства која такође потичу из Климената јер је Богишић претходно за њих забележио да су досељени из Вукли, а не из Радетине.

Мартинићи – Љухари из истоменог села у Фундини су албанско братство које према предању потиче од досељених Мартиновића са Бајица, што с обзиром на припадност роду Куча свакако није случај. Ердељановић је забележио да се досељени Мартиновићи измешали са староседелачким братством Љухарима који су преузели њихово презиме. Деле се на римокатолике Ђоловиће и Перковиће и муслимане Муховиће. Од Љухара су и исламизовани Шабовићи из Плава којих има и у Доњем Бихору. Већим делом су римокатолици и славе Никољдан, а мањим делом муслимани.

Пераловићи на Косору се сматрају за староседеоце, а ово братство је неколико генерација давало војводе у племену. Жијо, син родоначелника Перала, први је познати племенски војвода из овог братства. Њега је наследио син Рајич, а њега син Нико, кога 1614. године Болица спомиње као једног од двојице кучких војвода. Славе Никољдан. Од Пераловића према предању потичу муслимани Коленовићи из Гусињског краја, али је за њих утврђено да припадају грани I2-FT386055.

Нилејићи из Безјова, односно Нилевићи како се данас презивају, важе за староседеоце у Кучима, а од њих потичу Бојовићи у Грнчару код Гусиња, као и муслимани Љуце из Никшића који прешли у Бјелопољску област. Захваљујући резултату Љуца је утврђено да Нилејићи такође припадају роду Куча. За Радовиће који су најстарије и уједно најбројније братство из села Братач код Невесиња се сматра да су најближи рођаци са Љуцама, тако да највероватније такође потичу од Нилејића. Према сопственом предању су пореклом из Куча одакле су се доселили преко Риђана. О томе да су Радовићи из Куча писао је и војвода Марко Миљанов. Сва православна братства која потичу од Нилејића славе Никољдан.

Бакечевићи из Коћа су староседеоци у овом селу, које је уједно и једно од два албанска племена, која се сматрају за део Куча у ширем смислу. Некада су били православни Срби, али су се по доласку рода Коћа временом поарбанасили и прешли на римокатоличанство. Данас се презивају Ђељошевић (Ђељошај на албанском). Прво су славили Никољдан, затим Митровдан па Стевањдан, док данас славе Антоновдан. На Косору је почетком 20. века било две куће православних Бакечевића, за које није било познато да ли су род са Бакечевићима из Коћа. Славили су Никољдан. На Косору се помињу и под презименом Бакочевић, а од њих је крајем 20. века остала само једна исељена кућа у Подгорици, док су на Косору остали њима припојени Тршаковићи.  Бакечевићи/Бакочевићи са Косора још нису тестирани.

Пуришићи и њихов огранак Ивачевићи (или Ивановићи, а на албанском Иванај) из Коћа су пореклом из суседног селишта Јабуке. Како су дуго времена у племенској зајединици са Марима у Коћима, Пуришићи су се временом поарбанасили и прешли на римокатоличанство. Славили су Стевањдан, а сада славе Антоновдан.

Јововићи су према сопственом предању које спомиње Јокановић пореклом са Чева у Озринићима одакле су се доселили најпре у Косор, да би одатле прешли у Момче. Из тог места је део братства касније прешао у Горњу Кржању. Ердељановић их је сматрао за старинце што се испоставило као тачно с обзиром да припадају роду Куча. Славе Никољдан.

Јокановићи – Доброшани су братство из Врбице у Кучима где су досељени из Бањкана у Затријепчу. Према предању које наводи Јокановић за своје братство, у Бањканима су живела браћа Ђуро и Гашо Јокановић па се Ђуро иселио у Врбицу, а од Гаша потичу Гашовићи у Бањканима. Јокановићи се рођакају са неколико братстава истог презимена у Херцеговини, међутим како припадају роду Куча, таква предања се могу одбацити. Јокановићи славе Никољдан, а Гашовићи који су се албанизовали и постали римокатолици славе Малу Госпојину, племенску славу Затријепчана.

Крсна слава

Крсну славу имају не само сва православна, већ и сва римокатоличка албанска братства у Кучима која су овај обичај преузела од Срба. Најчешћа крсна слава у Кучима је Никољдан који славе сва братства у оквиру овог рода која важе за староседелачка, сви Дрекаловићи, део Мрњавчића и римокатолици Љухари. Друга по заступљености слава је Митровдан, слава већег дела Мрњавчића, а трећа слава по бројности је Јесењи Јовањдан кога слави део Мрњавчића и Никићи. Готово сва римокатоличка братства у Затријепчу, укључујући и Бонкеће који припадају роду Куча, славе Малу Госпојину коју они називају Зоја. Братства у Коћима су до половине 20. века славила Стевањдан, а данас славе Св. Антонија. Неколико братстава је променило славу у прошлости о чему је Ердељановић детаљно писао. Тако за Беровјани и Перићи некада славили Митровдан као и већина Мрњавчића, па су према предању почели да славе Јесењи Јовањдан да би могли они и Кућани могли једни другима да иду на славу. Љуљановићи су раније славили Никољдан, а према предању почели су да славе Митровдан да би могли да се посећују са Дрекаловићима на славама. Сва албанска братства у Затријепчу су некада славила Никољдан, да би касније почели да славе Малу Госпојину.

Црквени назив славе Народни назив славе Датум по Јулијанском календару Датум по Грегоријанском календару
Преподобни Антоније Велики Св. Антоније 17. јануар 30. јануар
Рођење Пресвете Богородице Мала Госпођа (Зоја Затријебачка) не празнује се прва субота октобра
Зачеће Светог Јована Претече и Крститеља Јесењи Јовањдан 23. септембар 6. октобар
Свети великомученик Димитрије Митровдан 26. октобар 8. новембар
Свети Николај, Архиепископ Мириклијски Чудотворац Никољдан 6. децембар 19. децембар
Свети првомученик и архиђакон Стефан Стевањдан 27. децембар 9. јануар

Међу исељеним Кучима су ретки случајеви где су у новим срединама преузимали друге славе. Један од таквих примера су Ђаловићи и Чампари из Корита који славе Св. Агатоника.

Црквени назив славе Народни назив славе Датум по Јулијанском календару Датум по Грегоријанском календару
Свети великомученик Георгије Ђурђевдан 23, април 6. мај
Свети мученик Агатоник Св. Агатоник 22. август 4. септембар
Преподобна мати Параскева Петковдан 14. октобар 27. октобар
Обновљење храма Светог вликомученика Георгија Ђурђиц 3. новембар 16. новембар
Сабор Светог Архангела Михаила и осталих бестелесних сила Аранђеловдан 8. новембар 21. новембар

Поред крсне славе, сви Кучи прослављају и племенску славу која се још назива и прислужницом, а то је Стевањдан, односно Шћепандан, како ову славу називају у Брдима. Сматра се да су Кучи ову славу узели за племенску јер на дан Светог Стефана победили Турке у бици на Малом Орљеву 1688. године.

Породице

У следећој табели је приказан до сада најпотпунији списак братстава која припадају роду Куча на основу предања о припадности горе наведеним сродним групама братстава према стању из периода између два светска рата. Братства за која је утврђено да насупрот њиховим предањима не припадају овом роду ће нешто касније такође бити наведена.

Братство

Насеља Слава

МРЊАВЧИЋИ – СТАРОКУЧИ

Никезићи (од Мара Пантиног)

Никезићи

ПОДГОРИЦА: Безјово; КОЛАШИН: Колашин; УЛЦИЊ: Зогање; БАР: Веља Горана (Никезићи) Никољдан, у Вељој Горани су муслимани

▪ Дурковићи

ПОДГОРИЦА: Присоја, Подгорица Никољдан

▪ Вучевићи
(делом Никезићи)

ПОДГОРИЦА: Безјово; КОЛАШИН: Колашин; БАР: Бар Никољдан

▪ ▪ Дмитровићи

▪ ▪ ▪ Митровићи

ПОДГОРИЦА: Горње Момче, Доње Момче Никољдан

▪ ▪ ▪ ▪ Бирови

БЕРАНЕ: Маште Никољдан

▪ ▪ ▪ ▪ ▪ Митровићи

БЕРАНЕ: Маште Никољдан

▪ ▪ ▪ ▪ Прелићи

ВАСОЈЕВИЋИ; ЧАЧАК: Јежевица Никољдан

▪ ▪ Драговићи

КУРШУМЛИЈА: Васиљевац Никољдан

▪ ▪ Јанковићи

КОЛАШИН: Равни (Доњи Равни), Жирци, Липово Никољдан

▪ Муратагићи

ГУСИЊЕ: Крушево муслимани

Дракуловићи

ГУСИЊЕ: Гусиње; ПЛАВ: Војно Село, Горња Ржаница Никољдан

▪ ▪ Арсовићи

ПЛАВ: Војно Село Никољдан

▪ ▪ Турковићи

ПЛАВ: Војно Село Никољдан

▪ ▪ Павловићи

▪ ▪ ▪ Мемедовићи

ПЛАВ: Војно Село муслимани

Петровићи (од Петра Пантиног)

Беровјани

▪ Дедићи

ПОДГОРИЦА: Орахово (Берова); ГУСИЊЕ: Гусиње; УЛЦИЊ: Дарза; КУРШУМЛИЈА: Васиљевац; ПРОКУПЉЕ: Буколорам, Обртинце Зачеће Св. Јована

▪ ▪ Ивановићи

ГУСИЊЕ: Лазе Зачеће Св. Јована

▪ ▪ Спасојевићи
(делом Дедићи)

КУРШУМЛИЈА: Васиљевац Зачеће Св. Јована

▪ ▪ Дабићи

▪ ▪ ▪ Гудовићи

ПОДГОРИЦА: Брскут; БЕРАНЕ: Доња Ржаница; РОЖАЈЕ: Буковица Митровдан

▪ ▪ ▪ Рањковићи

▪ ▪ ▪ ▪ Рајковићи

ПОДГОРИЦА: Убли Митровдан

▪ ▪ ▪ Коматине

АНДРИЈЕВИЦА: Грачаница; ПЛАВ: Машница; БЕРАНЕ: Доња Ржаница, Загорје; ГУСИЊЕ: Грнчар; НОВИ ПАЗАР: Дежева, Нови Пазар, Радаљица Митровдан, у Новом Пазару су делом муслимани

▪ ▪ ▪ ▪ Коматиновићи

ПРОКУПЉЕ: Прекашница Митровдан

▪ ▪ ▪ ▪ Вуковићи

ПРОКУПЉЕ: Прекашница Митровдан

▪ ▪ ▪ ▪ Огњеновићи

ПРОКУПЉЕ: Прекашница Митровдан

▪ ▪ ▪ ▪ Јаковљевићи

КРАГУЈЕВАЦ: Рамаћа Митровдан

▪ ▪ ▪ ▪ ▪ Миловановићи

КРАГУЈЕВАЦ: Рамаћа Митровдан

▪ ▪ ▪ ▪ ▪ Аксентијевићи

КРАГУЈЕВАЦ: Рамаћа Митровдан

▪ ▪ ▪ ▪ ▪ Тошановићи
-Тошићи

КРАГУЈЕВАЦ: Рамаћа Митровдан

▪ ▪ ▪ ▪ ▪ Лазовићи

КРАГУЈЕВАЦ: Рамаћа Митровдан

▪ ▪ ▪ ▪ ▪ Ристићи

КРАГУЈЕВАЦ: Рамаћа Митровдан

▪ ▪ ▪ ▪ Нешићи

КУРШУМЛИЈА: Данковиће Митровдан

▪ ▪ ▪ ▪ Игрутиновићи

КУРШУМЛИЈА: Висока Митровдан

▪ ▪ ▪ ▪ Комадине

НОВИ ПАЗАР: Вучиниће (Живалиће); ПРОКУПЉЕ: Гојиновац, Широке Њиве Митровдан

▪ ▪ ▪ ▪ ▪ Комадиновићи

КУРШУМЛИЈА: Мачковац, Висока, Селиште Митровдан

▪ ▪ ▪ ▪ ▪ Миленковићи

КУРШУМЛИЈА: Мачковац Митровдан

▪ ▪ ▪ ▪ ▪ Комадинићи

ЧАЧАК: Соколићи Митровдан

▪ Љачевићи

ПОДГОРИЦА: Орахово (Берова), Подгорица Зачеће Св. Јована, у Подгорици су муслимани

▪ ▪ Браљићи

ПОДГОРИЦА: Орахово (Берова) Зачеће Св. Јована

▪ ▪ Стакићи

КУРШУМЛИЈА: Васиљевац Зачеће Св. Јована

▪ ▪ Ђекићи

ПОДГОРИЦА: Подгорица (Момишићи) Зачеће Св. Јована

▪ Паљевићи

ПОДГОРИЦА: Орахово (Берова) Зачеће Св. Јована

▪ ▪ Аровићи

ПОДГОРИЦА: Подгорица муслимани

Перићи

ПОДГОРИЦА: Орахово (Лазорци), Подгорица (Маслине [Ново Село]); УЛЦИЊ: Дарза Зачеће Св. Јована

Кучи

БЕРАНЕ: Бабино Зачеће Св. Јована

Мартинљаковићи

▪ Мартињаковићи

▪ ▪ Радосавовићи

ПОДГОРИЦА: Кржања (Птикаљ) Никољдан

▪ ▪ ▪ Ђурковићи

ПОДГОРИЦА: Кржања (Птикаљ) Никољдан

Бојовићи “Маковићи”

ПОДГОРИЦА: Убли (Лазовићи) Никољдан

Јововићи

ПОДГОРИЦА: Дуга (Поткрш) Никољдан

Стевановићи

МЕДВЕЂА: Петриље Никољдан

Мацановићи*

ГОЛУБОВЦИ: Махала Зачеће Св. Јована

▪ Становићи

ГОЛУБОВЦИ: Бијело Поље, Гостиљ Зачеће Св. Јована

▪ ▪ Ркочевићи

ПОДГОРИЦА: Подгорица муслимани

▪ ▪ Ђурчевићи

ВРАКА муслимани

Костровићи (од Тиха Пантиног)

Костровићи

▪ Бошковићи

ПОДГОРИЦА: Убли (Костровићи) Никољдан

▪ Крковићи

ПОДГОРИЦА: Подгорица Никољдан

▪ Крцаловићи

ПОДГОРИЦА: Убли (Костровићи), Кржања (Птикаљ), Подгорица; БАР: Бар Никољдан

Рајовићи*

Гољевићи
  (делом Голевићи)

ПОДГОРИЦА: Убли (Рајовићи); ГУСИЊЕ: Гусиње Никољдан, у Гусињу су муслимани

Гаровићи*

РОЖАЈЕ: Башча; КУРШУМЛИЈА: Куршумлијска Бања Митровдан

▪ Јанковићи

РАШКА: Батник Митровдан

Миличани*

КРАГУЈЕВАЦ: Вињиште, Белошевац, Ердеч Митровдан

Кевићи*

▪ Јовановићи

МАЛИ ЗВОРНИК: Радаљ Митровдан

▪ Теодоровићи

МАЛИ ЗВОРНИК: Радаљ Митровдан

▪ Вуковићи

МАЛИ ЗВОРНИК: Радаљ Митровдан

Човићи*

МАЛИ ЗВОРНИК: Вољевци Митровдан

Недићи*

▪ Илићи

КУРШУМЛИЈА: Васиљевац Митровдан

Љешовићи (од Леша Пантиног)

Криводољани

▪ Љуљановићи

видети Каљевиће и Ћетковиће

▪ ▪ Перковићи

ПОДГОРИЦА: Кржања (Горња Кржања), Подгорица Митровдан

▪ ▪ ▪ Бућићи

ПОДГОРИЦА: Подгорица (Дољани) Митровдан

▪ ▪ Митровићи

ПОДГОРИЦА: Кржања (Горња Кржања) Митровдан

▪ ▪ ▪ Дмитровићи

ПОДГОРИЦА: Кржања (Горња Кржања) Митровдан

▪ ▪ Јовановићи

ПОДГОРИЦА: Кржања (Горња Кржања) Митровдан

▪ ▪ Савићи

ПОДГОРИЦА: Кржања (Горња Кржања) Митровдан

▪ ▪ ▪ Бећковићи

ПОДГОРИЦА: Кржања (Доња Кржања) Митровдан

▪ ▪ Нељевићи
(делом Нелевићи)

ПОДГОРИЦА: Убли (Прелевићи); ГУСИЊЕ: Гусиње Никољдан, у Гусињу су муслимани

▪ ▪ ▪ Раичевићи

ГУСИЊЕ: Грнчар (Лази) Митровдан

▪ ▪ Каљевићи
(делом Љуљановићи)

ПОДГОРИЦА: Кржања Митровдан

▪ ▪ ▪ Љаљевићи

▪ ▪ ▪ ▪ Љакићи

▪ ▪ ▪ ▪ ▪ Гошовићи

ПОДГОРИЦА: Кржања (Доња Кржања) Митровдан

▪ ▪ ▪ ▪ ▪ Баљушићи

▪ ▪ ▪ ▪ ▪ ▪ Бојовићи

ПОДГОРИЦА: Кржања (Горња Кржања) Митровдан

▪ ▪ ▪ ▪ ▪ ▪ ▪ Прентићи

ПОДГОРИЦА: Цвилин, Кржања (Доња Кржања) Митровдан

▪ ▪ ▪ ▪ ▪ ▪ ▪ Пакевићи

ПОДГОРИЦА: Кржања; КУРШУМЛИЈА: Мачја Стена; ВУЧИТРН: Невољане Митровдан

▪ ▪ ▪ ▪ Миљићи

ПОДГОРИЦА: Кржања (Доња Кржања) Митровдан

▪ ▪ ▪ ▪ ▪ Шћеповићи

ПОДГОРИЦА: Кржања (Доња Кржања), Подгорица; ЦЕТИЊЕ: Ријека Црнојевића; НИКШИЋ: Никшић; ШАВНИК: Шавник; УЛЦИЊ: Дарза Митровдан

▪ ▪ ▪ ▪ ▪ Марићи

ПОДГОРИЦА: Кржања (Доња Кржања) Митровдан

▪ ▪ ▪ ▪ ▪ ▪ Костовићи

ПОДГОРИЦА: Кржања (Доња Кржања) Митровдан

▪ ▪ ▪ ▪ Манојловићи

ПОДГОРИЦА: Кржања (Доња Кржања) Митровдан

▪ ▪ ▪ ▪ ▪ Мирковићи

ПОДГОРИЦА: Подгорица; ПЕТЊИЦА: Љешница Митровдан

▪ ▪ ▪ ▪ Крговићи

МОЈКОВАЦ: Штитарица; БИЈЕЛО ПОЉЕ: Барице, Лијеска, Соколац (Писана Јела), Прошћење, Ресник; ПРИЈЕПОЉЕ: Заступ Митровдан

▪ ▪ ▪ ▪ Чабаркапе

БИЈЕЛО ПОЉЕ: Барице, Соколац (Писана Јела); ПЉЕВЉА: Ђурђевића Тара, Крупице, Водно, Маоче; ЖАБЉАК: Руданци (Јелина Гора); ПРИЈЕПОЉЕ: Слатина Митровдан

▪ ▪ ▪ ▪ Шепићи

ПЉЕВЉА: Пушањски До Митровдан

▪ ▪ ▪ ▪ Шутовићи

МОЈКОВАЦ: Штитарица Митровдан

▪ ▪ ▪ ▪ Ћетковићи

ЂАКОВИЦА Митровдан

▪ ▪ ▪ ▪ Николићи

ПОДГОРИЦА: Кржања; УЛЦИЊ: Бриска Гора Митровдан

▪ ▪ ▪ ▪ Пајовићи

ПОДГОРИЦА: Кржања, Подгорица Митровдан

▪ ▪ ▪ ▪ Мркулићи
(делом Мркуљићи)

ГУСИЊЕ: Гусиње, Доља, Грнчар (Лази); ПЛАВ: Војно Село Митровдан, у Гусињској области су муслимани

▪ ▪ ▪ ▪ ▪ Рајчетићи

ПОДГОРИЦА: Кржања (Доња Кржања) Митровдан

▪ ▪ ▪ ▪ ▪ Арамбашићи

ПОДГОРИЦА: Кржања (Доња Кржања) Митровдан

▪ ▪ ▪ ▪ ▪ Драшковићи

ПОДГОРИЦА: Кржања (Доња Кржања) Митровдан

▪ ▪ ▪ ▪ ▪ Перовићи

ПОДГОРИЦА: Кржања (Доња Кржања) Митровдан

▪ ▪ ▪ Зоњићи

ПОДГОРИЦА: Цвилин Митровдан

▪ ▪ ▪ Јусуфрамићи

ТУЗИ: Диноша (Љуљани); ПОДГОРИЦА: Подгорица; СКАДАР: Скадар муслимани

▪ ▪ Ћетковићи
(делом Љуљановићи)

ПОДГОРИЦА: Фундина (Ледине), Подгорица муслимани

▪ ▪ ▪ Ледињани

ТУЗИ: Тузи; ПОДГОРИЦА: Подгорица; РОЖАЈЕ: Радетина муслимани

▪ ▪ Мијовићи

ПОДГОРИЦА: Кржања (Горња Кржања) Митровдан

▪ ▪ ▪ Јањићи

видети Митровиће

▪ ▪ ▪ ▪ Николићи

УЛЦИЊ: Мал-Брињ Митровдан

▪ ▪ ▪ ▪ Вељовићи

КУРШУМЛИЈА: Васиљевац Митровдан

▪ ▪ ▪ ▪ ▪ Јањићи

КУРШУМЛИЈА: Васиљевац Митровдан

▪ ▪ ▪ ▪ Крстовићи

КУРШУМЛИЈА: Васиљевац Митровдан

▪ ▪ ▪ ▪ ▪ Аксовићи

КУРШУМЛИЈА: Васиљевац Митровдан

▪ ▪ Вујошковићи

▪ ▪ ▪ Никићи

ПОДГОРИЦА: Кржања (Горња Кржања) Митровдан

▪ ▪ Илићи

БЕРАНЕ: Беране Митровдан

▪ ▪ Нушовићи

ГУСИЊЕ: Гусиње муслимани

Жиковићи

▪ Живковићи

ПОДГОРИЦА: Убли (Живковићи); ГОЛУБОВЦИ: Матагужи; УЛЦИЊ: Улцињ Никољдан

▪ ▪ Аџијићи

▪ ▪ ▪ Аџићи

ПОДГОРИЦА: Убли (Живковићи) Митровдан

▪ ▪ ▪ ▪ Стојановићи

КУРШУМЛИЈА: Васиљевац; ПРОКУПЉЕ: Видовача Митровдан

▪ ▪ Милићевићи

КУРШУМЛИЈА: Преветица Митровдан

▪ ▪ Спасојевићи

КУРШУМЛИЈА: Васиљевац Митровдан

▪ ▪ Максимовићи

КУРШУМЛИЈА: Васиљевац, Мердаре Митровдан

▪ ▪ Илићи

КУРШУМЛИЈА: Мердаре Митровдан

▪ Љушевићи

КОЛАШИН: Колашин муслимани

Главатовићи

ПОДГОРИЦА: Фундина (Цикнићи, Рашовићи) Никољдан, мањим делом су муслимани

▪ Ђурићи

СЈЕНИЦА: Међугор, Крајиновиће Никољдан

▪ ▪ Абдулаховићи

СЈЕНИЦА: Сјеница муслимани

▪ Кучи

ПЕЋ: Милованац муслимани

▪ Гашићи

ПЕЋ: Гораждевац, Главичица Никољдан

▪ Костићи

ПРОКУПЉЕ: Међере Ђурђиц

▪ ▪ Милутиновићи

ПРОКУПЉЕ: Међере Ђурђиц

▪ Вучинићи

ПОДГОРИЦА: Орахово (Кути) Митровдан

▪ ▪ Ораовци

ПОДГОРИЦА: Орахово (Кути) Митровдан

▪ ▪ Маљевићи

ГУСИЊЕ: Гусиње муслимани

▪ Дракуловићи

ПОДГОРИЦА: Орахово (Кути) Митровдан

▪ Никочевићи

ПОДГОРИЦА: Орахово (Кути); БАР: Заљево Митровдан

▪ Пренкићи-
Мартиновићи

НИКШИЋ муслимани

Ђурђевићи (од Ђурђа Пантиног)

Ђурђевићи

ПОДГОРИЦА: Лијешта, Подгорица; ПЉЕВЉА: Ђурђевића Тара, Потпеће (Јакупи); БИЈЕЛО ПОЉЕ: Лијеска, Церово; БЕРАНЕ: Беране; ПРИЈЕПОЉЕ: Слатина, Пријепоље Митровдан у Лијештима, у осталим местима су муслимани

Подграђани

▪ ▪ Вујошевићи

ПОДГОРИЦА: Орахово (Подград) Митровдан

▪ ▪ ▪ Поповићи

ПОДУЈЕВО: Хртица Митровдан

▪ ▪ ▪ Синановићи

КУРШУМЛИЈА: Васиљевац Митровдан

▪ ▪ ▪ Ђекићи

ГОЛУБОВЦИ: Матагужи Митровдан

▪ ▪ ▪ ▪ Јогићи

ГОЛУБОВЦИ: Владни муслимани

▪ ▪ ▪ Радоњчићи

▪ ▪ ▪ ▪ Радончићи

ГУСИЊЕ: Гусиње, Крушево, Грнчар (Грнчар, Лази), Досуђе муслимани

▪ ▪ ▪ ▪ ▪ Луковићи

ПЛАВ: Метех (Комарача, Десни Метех, Лијеви Метех), Плав (Плав, Рудо Поље), Прњавор муслимани

▪ ▪ ▪ ▪ ▪ ▪ Асанлуковићи

ПЛАВ: Метех (Комарача) муслимани

▪ ▪ ▪ ▪ ▪ Смакићи

БИЈЕЛО ПОЉЕ: Османбегово Село муслимани

▪ ▪ ▪ ▪ ▪ Решовићи

ТУТИН: Надумце муслимани

▪ ▪ ▪ ▪ ▪ Синановићи

ТУТИН: Надумце муслимани

▪ ▪ ▪ ▪ ▪ Џанковићи

ТУТИН: Надумце муслимани

▪ ▪ ▪ ▪ ▪ Арслановићи

ТУТИН: Надумце муслимани

▪ ▪ ▪ ▪ ▪ Сејдовићи

ТУТИН: Надумце муслимани

▪ ▪ ▪ ▪ ▪ Ахметовићи

ТУТИН: Надумце муслимани

▪ ▪ ▪ ▪ ▪ Халиловићи

ТУТИН: Надумце муслимани

▪ ▪ ▪ ▪ ▪ Шаћировићи

ТУТИН: Надумце муслимани

▪ ▪ ▪ ▪ ▪ Наиловићи

ТУТИН: Надумце муслимани

▪ ▪ ▪ ▪ ▪ Арифовићи

ТУТИН: Надумце муслимани

▪ ▪ ▪ ▪ ▪ Мујковићи

ТУТИН: Надумце муслимани

▪ ▪ ▪ ▪ Подбићани

ПРИЈЕПОЉЕ: Брвине муслимани

▪ ▪ Милићи

ПОДГОРИЦА: Орахово (Подград), Подгорица (Дајбабе) Митровдан

▪ ▪ ▪ Рашовићи

КУРШУМЛИЈА: Васиљевац, Крчмаре Митровдан

▪ ▪ Прељевићи

КОЛАШИН: Колашин; БИЈЕЛО ПОЉЕ: Чокрлије муслимани

▪ ▪ ▪ Камберовићи

КОЛАШИН: Колашин муслимани

▪ ▪ ▪ Тахировићи

КОЛАШИН: Колашин муслимани

▪ ▪ ▪ Нуковићи

КОЛАШИН: Колашин муслимани

▪ ▪ ▪ Виличићи

КОЛАШИН: Колашин; ПРИЈЕПОЉЕ: Бјелахова муслимани

▪ ▪ ▪ Башевићи

КОЛАШИН: Колашин муслимани

▪ ▪ Аловићи

ПОДГОРИЦА: Подгорица муслимани

Дучићи

ПОДГОРИЦА: Дучићи; ПЛАВ: Плав Митровдан, у Плаву су муслимани

▪ Раковићи
(делом Дучићи)

ПОДГОРИЦА: Дучићи Митровдан

▪ Цековићи

ПОДГОРИЦА: Дучићи Митровдан

▪ Ђуровићи

ПОДГОРИЦА: Дучићи Митровдан

▪ Вуљевићи

ПОДГОРИЦА: Дучићи Митровдан

▪ Ивановићи

ПОДГОРИЦА: Дучићи Митровдан

▪ Радовановићи

ПОДГОРИЦА: Дучићи Митровдан

▪ Драговићи

ПОДГОРИЦА: Дучићи Митровдан

▪ Савовићи

ПОДГОРИЦА: Дучићи; УЛЦИЊ: Дарза Митровдан

Митровићи

ПОДГОРИЦА: Дучићи Митровдан

▪ Милићи

ПОДГОРИЦА: Дучићи Митровдан

ДРЕКАЛОВИЋИ

Турковићи

Турковићи

ПОДГОРИЦА: Подгорица муслимани

Вујошевићи

Вујошевићи

ПОДГОРИЦА: Убли, Маслине, Купусци, Загреда, Мрке (Мијеле); БЕРАНЕ: Заград; БИЈЕЛО ПОЉЕ: Затон, Припчићи; ПЕТЊИЦА: Љешница;  ГУСИЊЕ: Гусиње Никољдан

▪ Дедићи
(делом Вујошевићи)

ПОДГОРИЦА: Заугао, Подгорица (Забјело) Никољдан

▪ ▪ Ивановићи

ПОДГОРИЦА: Брскут Никољдан

▪ Чарапићи

ПОДГОРИЦА: Убалац; БЕОГРАД: Бели Поток; ГОРЊИ МИЛАНОВАЦ: Крива Река Никољдан, Ђурђевдан у Белом Потоку

▪ ▪ Савовићи
(делом Вујошевићи)

ПОДГОРИЦА: Косор, Момче (Доње Момче, Горње Момче), Кржања (Горња Кржања), Видијење (Купусци) Никољдан

▪ ▪ Остојићи

БАРАЈЕВО: Велики Борак Ђурђиц

▪ ▪ ▪ Максимовићи

БАРАЈЕВО: Велики Борак Ђурђиц

▪ ▪ ▪ Настићи

БАРАЈЕВО: Велики Борак Ђурђиц

▪ ▪ ▪ Павловићи

БАРАЈЕВО: Божидаревац Ђурђиц

▪ ▪ Стојаковићи

БАРАЈЕВО: Велики Борак Ђурђиц

▪ ▪ ▪ Стојићевићи

БАРАЈЕВО: Велики Борак Ђурђиц

▪ ▪ Чупићи

СРЕМСКА МИТРОВИЦА: Ноћај непознато

▪ ▪ Симићи

Санковац непознато

▪ ▪ Марковићи

БЕОГРАД: Зуце Ђурђевдан

▪ ▪ Стефановићи

ГОЦКА: Ритопек Ђурђиц

▪ Божовићи

ПОДГОРИЦА: Загреда Никољдан

▪ Никовићи

▪ ▪ Вујадиновићи

ПОДГОРИЦА: Момче (Доње Момче, Горње Момче), Кржања (Горња Кржања); ПЕТЊИЦА: Љешница; КУРШУМЛИЈА: Куршумлија Никољдан

▪ ▪ ▪ Митровићи

КУРШУМЛИЈА: Васиљевац Никољдан

▪ ▪ ▪ Вуковићи

ПОДУЈЕВО: Баловац Никољдан

▪ ▪ ▪ Петровићи

КУРШУМЛИЈА: Васиљевац, Мердаре; ПОДУЈЕВО: Мировац, Баловац Никољдан

▪ ▪ ▪ Мицановићи

ПЉЕВЉА: Љуће; БИЈЕЛО ПОЉЕ: Гранчарево, Бијело Поље, Равна Ријека (Равча Поље) муслимани

▪ ▪ ▪ Бошковићи

ПЉЕВЉА: Маоче, Бељковићи, Зекавице муслимани

▪ ▪ ▪ ▪ Адиловићи

БИЈЕЛО ПОЉЕ: Коврен, Бабајићи, Блишково, Стожер; ПРИЈЕПОЉЕ: Бродарево муслимани

▪ ▪ ▪ ▪ Баоровићи

БИЈЕЛО ПОЉЕ: Коврен, Блишково муслимани

▪ ▪ ▪ ▪ Дурановићи

ПЉЕВЉА: Вруља муслимани

▪ ▪ ▪ ▪ Ђозгићи

ПЉЕВЉА: Маоче муслимани

▪ ▪ ▪ ▪ Мемићи

ПЉЕВЉА: Водно, Вруља, Маоче, Мијаковићи муслимани

▪ ▪ ▪ ▪ Мердовићи

ПЉЕВЉА: Кричак муслимани

▪ ▪ ▪ ▪ Муминовићи

БИЈЕЛО ПОЉЕ: Блишково; ПРИЈЕПОЉЕ: Оштра Стијена муслимани

▪ ▪ ▪ ▪ Реџовићи

ПЉЕВЉА: Видре, Врела, Подборова, Плијешевина (Тикова) муслимани

▪ ▪ ▪ ▪ ▪ Ружићи

ПЉЕВЉА: Подборова муслимани

▪ ▪ ▪ ▪ ▪ Фелаховићи

ПЉЕВЉА: Станчани муслимани

▪ ▪ ▪ ▪ ▪ Бамбури

ПЉЕВЉА: Кордовина (Бамбури) муслимани

▪ ▪ ▪ ▪ Раповићи

ПЉЕВЉА: Мијаковићи, Станчани, Косаница муслимани

▪ ▪ ▪ ▪ Сердаревићи

БИЈЕЛО ПОЉЕ: Горице муслимани

▪ ▪ ▪ ▪ Синановићи

ПЉЕВЉА: Водно, Дубочица, Варине; БИЈЕЛО ПОЉЕ: Горице, Граб муслимани

▪ ▪ ▪ ▪ Цигуљини

ПЉЕВЉА: Бељковићи, Варине, Маоче муслимани

▪ ▪ ▪ ▪ Штроке

БИЈЕЛО ПОЉЕ: Горице; ПЉЕВЉА: Башчиновићи, Забрђе муслимани

▪ ▪ Рашовићи

ПОДГОРИЦА: Момче (Доње Момче, Горње Момче) Никољдан

▪ ▪ Љаковићи

▪ ▪ ▪ Паљевићи

ПОДГОРИЦА: Момче (Доње Момче, Горње Момче) Никољдан

▪ Маровићи

ПОДГОРИЦА: Заугао Никољдан

▪ Јовановићи

КОЛАШИН: Осредци Никољдан

▪ Перишићи

ПОДГОРИЦА: Брскут Никољдан

▪ Вулетићи

ПОДГОРИЦА: Брскут Никољдан

▪ Премићи

ПОДГОРИЦА: Фундина (Премићи) Никољдан

▪ Дрекаловићи

АНДРИЈЕВИЦА: Трепча Никољдан

Иликовићи

Иликовићи

Петровићи

ПОДГОРИЦА: Косор, Биоче; ЛЕСКОВАЦ: Петровац Никољдан

Ивановићи

ПОДГОРИЦА: Подгорица (Подгорица, Маслине [Маслине, Поткрајница, Ново Село], Дољани [Златица, Мосор, Грм Дољански, Бурум], Зеленика), Врбица, Фундина, Медун (Доњи Медун), Косор, Сјенице, Видијење (Цварин), Рачице, Под Шкалицом, Ограђеница, На Цуке, Кости; ГОЛУБОВЦИ: Голубовци; БАР: Бар Никољдан

▪ ▪ Омербожовићи

ТУЗИ: Омербожовићи; БАР: Бар муслимани

▪ ▪ Шутковићи
     (делом Ивановићи)

ПОДГОРИЦА: Подгорица (Дољани), Кости; РОЖАЈЕ: Радетина Никољдан, у Радетини су муслимани

▪ ▪ ▪ Дрекаловићи

ТУТИН: Весниће муслимани

▪ ▪ Човићи

БИЈЕЛО ПОЉЕ: Стожер; МОЈКОВАЦ: Прошћење; АЛЕКСАНДРОВАЦ: Дашница Никољдан

▪ ▪ ▪ Смиљновићи

БИЈЕЛО ПОЉЕ: Јабланово Никољдан

▪ ▪ Павловићи

БИЈЕЛО ПОЉЕ: Ивање, Кукуље, Костеница, Биједићи Никољдан

▪ ▪ Пижурице

КОЛАШИН: Веље Дубоко, Липово, Селишта; ШАВНИК: Доња Бијела Никољдан

▪ ▪ Миловановићи

КУРШУМЛИЈА: Мачја Стена Никољдан

▪ ▪ Степићи

КУРШУМЛИЈА: Крчмаре, Врани До Никољдан

Поповићи

ПОДГОРИЦА: Убли, Подгорица (Дољани [Поткрш], Маслине [Поткрајница, Маслине, Ново Село, Скоче]), Врбица, Медун (Доњи Медун, Горњи Медун), Доње Стравче, Фундина (Рашовићи), Пазариште, Ракића Куће; ГОЛУБОВЦИ: Балабани; БЕРАНЕ: Заостро; УЛЦИЊ: Зогање Никољдан

▪ ▪ Рашовићи

ПОДГОРИЦА: Фундина (Рашовићи), Медун (Горњи Медун), Подгорица, Ракића Куће; ПЛАВ: Велика; УЛЦИЊ: Дарза Никољдан

▪ ▪ Томовићи

МОЈКОВАЦ: Поља Никољдан

▪ ▪ Медуњани

ГУСИЊЕ: Гусиње; ПЛАВ: Плав (Плав, Рудо Поље), Брезојевица муслимани

▪ ▪ Анђелићи

БЕРАНЕ: Калудра Никољдан

▪ ▪ Божовићи

БЕРАНЕ: Главаца, Кирикуће, Праћевац, Бастахе, Горажде, Заград; БИЈЕЛО ПОЉЕ: Затон, Дубово, Бољанине, Растока, Срђевац, Ботурићи, Корита Никољдан

▪ ▪ Весковићи

БИЈЕЛО ПОЉЕ: Костићи, Ивање муслимани

▪ ▪ Ђаловићи

БИЈЕЛО ПОЉЕ: Ђаловићи (Ђаловићи, Дупљаци) Св. Агатоник

▪ ▪ Драгићевићи

▪ ▪ ▪ Чампари

БИЈЕЛО ПОЉЕ: Ђаловићи (Чампари) Св. Агатоник

▪ ▪ ▪ ▪ Бусарци

КНИЋ: Кнић Св. Агатоник

▪ ▪ ▪ ▪ Милосављевићи

КНИЋ: Грабовац Св. Агатоник

▪ ▪ Котлице

ШАВНИК: Тимар Никољдан

▪ ▪ Ристићи

ШАВНИК: Баре Никољдан

▪ ▪ Станићи

ШАВНИК: Баре (Баре, Сировац); МОЈКОВАЦ: Прошћење Никољдан

▪ ▪ Тмушићи

ШАВНИК: Баре Никољдан

▪ ▪ Рожајци

▪ ▪ ▪ Фетаховићи

РОЖАЈЕ: Рожаје; НОВИ ПАЗАР: Нови Пазар муслимани

▪ ▪ ▪ Бећирагићи

РОЖАЈЕ: Рожаје муслимани

▪ ▪ ▪ ▪ Адемовићи

ТУТИН: Митрова муслимани

▪ ▪ ▪ Ганијићи

▪ ▪ ▪ ▪ Ганићи

РОЖАЈЕ: Рожаје, Кољено; ПЛАВ: Плав; НОВИ ПАЗАР: Себечево, Нови Пазар муслимани

▪ ▪ ▪ Камберовићи

▪ ▪ ▪ ▪ Кардовићи

РОЖАЈЕ: Рожаје; ТУТИН: Тутин муслимани

▪ ▪ ▪ ▪ Чолаковићи

РОЖАЈЕ: Рожаје; ТУТИН: Драга, Мојстир, Чулије, Шпиљани муслимани

▪ ▪ ▪ ▪ Хаџићи

РОЖАЈЕ: Рожаје муслимани

▪ ▪ ▪ ▪ Хамзагићи

РОЖАЈЕ: Рожаје; ТУТИН: Тутин муслимани

▪ ▪ ▪ Хусовићи

РОЖАЈЕ: Кољено муслимани

▪ ▪ ▪ ▪ Бачевићи

РОЖАЈЕ: Сеошница (Бачевац) муслимани

▪ ▪ ▪ ▪ Хоџићи

РОЖАЈЕ: Сеошница (Бачевац) муслимани

▪ ▪ ▪ ▪ Бачевци

НОВИ ПАЗАР: Себечево муслимани

▪ ▪ ▪ Рамовићи

▪ ▪ ▪ ▪ Изберовићи

РОЖАЈЕ: Лучице, Бишево муслимани

▪ ▪ ▪ ▪ Лучани

РОЖАЈЕ: Лучице муслимани

▪ ▪ ▪ ▪ Ибрахимовићи

ТУТИН: Језгровиће муслимани

▪ ▪ ▪ ▪ Лучичани

ТУТИН: Језгровиће, Старчевиће муслимани

▪ ▪ ▪ ▪ Махмутовићи

ТУТИН: Језгровиће муслимани

▪ ▪ ▪ ▪ Ризвановићи

ТУТИН: Старчевиће муслимани

▪ ▪ ▪ Кучевићи

СЈЕНИЦА: Жабрен муслимани

▪ ▪ ▪ Адемовићи

ТУТИН: Ђерекаре муслимани

▪ ▪ ▪ Аљовићи

ТУТИН: Ђерекаре, Тутин муслимани

▪ ▪ ▪ Ахметовићи

ТУТИН: Ђерекаре муслимани

▪ ▪ ▪ Дестановићи

ТУТИН: Ђерекаре муслимани

▪ ▪ ▪ Ибровићи

ТУТИН: Ђерекаре муслимани

▪ ▪ ▪ Куртовићи

ТУТИН: Ђерекаре муслимани

▪ ▪ ▪ Суљовићи

▪ ▪ ▪ ▪ Суљевићи

ТУТИН: Ђерекаре муслимани

▪ ▪ ▪ Халиловићи

ТУТИН: Ђерекаре муслимани

▪ ▪ ▪ Хусовићи

ТУТИН: Ђерекаре муслимани

▪ ▪ ▪ Дуљевићи

СЈЕНИЦА: Међугор муслимани

▪ Љаковићи

▪ ▪ Лаковићи

ПОДГОРИЦА: Врбица, Медун (Доњи Медун); БАР: Добра Вода Никољдан

▪ Вуксановићи

ПОДГОРИЦА: Биоче Никољдан

▪ Лазовићи

ПОДГОРИЦА: Убли, Доње Стравче Никољдан

▪ Вукославовићи

ПОДГОРИЦА: Биоче Никољдан

Чејовићи

Чејовићи

ПОДГОРИЦА: видети Матовиће и Мићковиће; УЛЦИЊ: Мартићи (Ћурјан) Никољдан, у Ћурјану су муслимани

▪ Матовићи
(делом Чејовићи)

ПОДГОРИЦА: Косор, Убли, Горње Стравче; ПОДУЈЕВО: Мердаре Никољдан

▪ Цамовићи

ПОДГОРИЦА: Горње Стравче (Круоса) Никољдан

▪ ▪ Пауновићи

МИОНИЦА: Санковић; КУРШУМЛИЈА: Мердаре Никољдан

▪ Божовићи

ПОДГОРИЦА: Убли, Стравче, Подгорица Никољдан

▪ ▪ Мићковићи
     (делом Чејовићи)

ПОДГОРИЦА: Безјово, Подгорица (Маслине [Маслине, Ново Село]), Видијење (Видијење, Цварин); БАР: Бар; БИЈЕЛО ПОЉЕ: Затон Никољдан

▪ Павићевићи

ПОДГОРИЦА: Убли, Мазаница, Горње Стравче (Брезојевице); УЛЦИЊ: Улцињ; ПЉЕВЉА: Пљевља; ГУСИЊЕ: Досуђе; ЛЕСКОВАЦ: Петровац Никољдан

▪ Прељевићи

▪ ▪ Прелевићи

ПОДГОРИЦА: Косор, Убли (Прелевићи), Горње Стравче (Круоса), Доње Стравче, Бољев До, Голо Брдо, Подгорица (Подгорица, Маслине, Дољани), Ракића Куће; Лучице, Пипери; БЕРАНЕ: Беране; ПЕТЊИЦА: Љешница; БИЈЕЛО ПОЉЕ: Затон; НОВИ ПАЗАР: Нови Пазар Никољдан

▪ ▪ ▪ Белојевићи

ПОДГОРИЦА: Подгорица (Дољани) Никољдан

▪ Радевићи

ПОДГОРИЦА: Косор Никољдан

Радоњићи

ПОДГОРИЦА: Косор, Убли, Медун, Видијење (Смоковац, Видијење), Подгорица (Маслине, Дољани); ГОЛУБОВЦИ: Балабани, Голубовци; ТУТИН: Попе Никољдан

▪ ▪ Јоцовићи

НИКШИЋ: Границе; ШАВНИК: Тушина; ПЉЕВЉА: Маоче Никољдан

▪ Љатићи

ПОДГОРИЦА: Убли Никољдан

▪ Дедићи

ПОДГОРИЦА: Убли Никољдан

Мијовићи

Мијовићи

ПОДГОРИЦА: Лијешта, Раћи, Биоче, Косор, Убли, Горње Стравче (Брезојевице); ГОЛУБОВЦИ: Матагужи, Голубовци; БАР: Бријеге; УЛЦИЊ: Дарза Никољдан, у Бријегама славе Ђурђевдан

▪ Спајићи

ПОДГОРИЦА: Лијешта, Биоче Никољдан

Беговићи

ПЕЋ: Добри До; МЕДВЕЂА: Маћедонце Никољдан

▪ Станојевићи

АЛЕКСИНАЦ: Алексинац Никољдан

Братства за која није познато којој грани Дрекаловића припадају

Вишњићи

БИЈЕЛО ПОЉЕ: Црниш, Метањац муслимани

Дуровићи

БИЈЕЛО ПОЉЕ: Годуша муслимани

Мулићи

БИЈЕЛО ПОЉЕ: Годуша, Бијело Поље, Кукуље муслимани

Дрекаловићи

УЖИЦЕ: Каран Никољдан

Чивовићи

ГОРЊИ МИЛАНОВАЦ: Рудник (Прлине) Никољдан

Вучковићи

СМЕДЕРЕВО: Водањ Стевањдан

Шарчевићи

БАТОЧИНА: Баточина Никољдан

Рабасовићи

БАЈИНА БАШТА: Солотуша Никољдан

▪ Милетићи

БАЈИНА БАШТА: Солотуша Никољдан

▪ ▪ Благојевићи

БАЈИНА БАШТА: Солотуша Никољдан

▪ Александровићи

БАЈИНА БАШТА: Солотуша Никољдан

Гентићи*

БАЈИНА БАШТА: Солотуша, Гола Глава Никољдан

▪ Стаменићи

БАЈИНА БАШТА: Обајгора Никољдан

▪ Филиповићи

БАЈИНА БАШТА: Солотуша Никољдан

БОНКЕЋИ (BONKEQ)

Братства из Мужечке (од Вуксана Понтиног)

Ђокићи (Gjokaj)

ТУЗИ: Мужечк Зоја Затријебачка

Дацићи (Dacaj)

ТУЗИ: Мужечк Зоја Затријебачка

Никђерковићи (Nikgjerkaj)

▪ Ђољевићи (Gjolaj)

ТУЗИ: Мужечк Зоја Затријебачка

Николићи (Nikollaj)

ТУЗИ: Мужечк, Цијевна Зоја Затријебачка

Братства из Никмараша (од Ненада Понтиног)

Никмараши (Nikmarash)

▪ Љуљници (Lulnik)

▪ ▪ Араповићи (Arapaj)

ТУЗИ: Никмараш Зоја Затријебачка

▪ ▪ Маргиљићи (Margilaj)

ТУЗИ: Никмараш Зоја Затријебачка

▪ ▪ Грађевићи

ПОДГОРИЦА: Подгорица муслимани

▪ Ђељошевићи (Gjeloshaj)

ТУЗИ: Никмараш Зоја Затријебачка

▪ Ђурашевићи (Gjurashaj)

ТУЗИ: Никмараш Зоја Затријебачка

Братства из Будзе (од Дуке Понтиног)

Дукићи (Dukaj)

ТУЗИ: Будза Зоја Затријебачка

Ђуравчевићи (Gjuravçaj)

ТУЗИ: Будза Зоја Затријебачка

▪ Пјетровићи

ГУСИЊЕ: Гусиње, Доља муслимани

▪ Цурановићи (Curanaj)

ГУСИЊЕ: Вишњево Зоја Затријебачка

Братства из Стјепова (од Нике Понтиног)

Чунговићи (изумрли)

ТУЗИ: Стјепово Зоја Затријебачка

Ђекићи/Ђековићи (Gjekaj)

ТУЗИ: Стјепово Зоја Затријебачка

Дедивановићи (Dedivanaj)

ТУЗИ: Стјепово Зоја Затријебачка

Ђоновићи (Gjonaj)

ТУЗИ: Стјепово Зоја Затријебачка

Љуцовићи (Lucaj)

ТУЗИ: Стјепово Зоја Затријебачка

Братства за која није познато којој грани Бонкећа припадају

Никочевићи

ГУСИЊЕ: Гусиње, Крушево, Доља, Досуђе (Заграђе) муслимани

Луцевићи

ГУСИЊЕ: Гусиње, Крушево муслимани

Фератовићи

ГУСИЊЕ: Гусиње; ПЛАВ: Војно Село (Будовица) муслимани

Ђешевићи

ПЛАВ: Плав, Брезојевица муслимани

Кусићи

ПЛАВ: Плав муслимани

ЏУКЕЛИЋИ

Ђуровићи

▪ Вуљевићи

ПОДГОРИЦА: Орахово (Лазорци) Никољдан

▪ ▪ Нововићи

КУРШУМЛИЈА: Васиљевац, Мачја Стена Никољдан

▪ ▪ Тошовићи

ПОДУЈЕВО: Мировац, Хртица Никољдан

▪ ▪ Митровићи

ПОДГОРИЦА: Орахово (Лазорце); УЛЦИЊ: Бриска Гора Никољдан

▪ Ђонлекићи (Gjonlekaj)

ТУЗИ: Стјепово Зоја Затријебачка

Перишићи

ПОДГОРИЦА: Орахово (Лазорци) Никољдан

▪ Џукеле

БИЈЕЛО ПОЉЕ: Ораховица, Љешница (Доња Љешница), Бојишта, Јабучно, Радојева Глава, Ивање, Кичава; МОЈКОВАЦ: Лепенац, Жари; ПРИЈЕПОЉЕ: Брвине муслимани

▪ ▪ Џукелићи

ГУСИЊЕ: Гусиње муслимани

НИКИЋИ И НУЦУЛОВИЋИ (NUCULAJ)

Никићи

ПОДГОРИЦА: Орахово (Лазорци), Подгорица (Маслине [Ново Село]), Кржања; БАР: Бар; УЛЦИЊ: Зогање; ТУЗИ: Владни Зачеће Св. Јована

Пајовићи

ПОДГОРИЦА: Орахово (Лазорци), Ракића Куће, Подгорица; УЛЦИЊ: Мал Бриња, Зогање Зачеће Св. Јована

▪ ▪ Ораховци

ТУЗИ: Владни муслимани

Нуцуловићи (Nuculaj)

ТУЗИ: Коћи; УЛЦИЊ: Зогање Св. Антоније

▪ Уљићи (Ulaj)

ТУЗИ: Коћи Св. Антоније

▪ ▪ Реџићи

ПЛАВ: Плав (Плав, Рудо Поље), Брезојевица муслимани

▪ Реџовићи

ПЕШТЕР муслимани

МАРТИНИЋИ – ЉУХАРИ

Ђољевићи (Gjolaj)

ПОДГОРИЦА: Фундина (Љухари), Подгорица (Маслине [Какаричка Гора])) Никољдан

Перковићи (Perkaj)

ПОДГОРИЦА: Фундина (Љухари), Подгорица (Маслине [Какаричка Гора])) Никољдан

Муховићи (Muhaj)

ПОДГОРИЦА: Фундина (Љухари), Подгорица (Маслине [Какаричка Гора])) муслимани

Шабовићи

ГУСИЊЕ: Гусиње; ПЛАВ: Плав, Богајиће, Метех, Горња Ржаница; БИЈЕЛО ПОЉЕ: Журена (Брестовик) муслимани

▪ Феровићи

ПЛАВ: Плав муслимани

ПЕРАЛОВИЋИ

Пераловићи

ПОДГОРИЦА: Косор, Подгорица Никољдан

▪ Кулићи

ПОДГОРИЦА: Подгорица; ТУЗИ: Владне Никољдан

НИЛЕЈИЋИ

Нилевићи

ПОДГОРИЦА: Безјово, Подгорица Никољдан

▪ Радовановићи

ПОДГОРИЦА: Подгорица Никољдан

▪ Ристовићи

ПОДГОРИЦА: Подгорица Никољдан

▪ Бојовићи

ГУСИЊЕ: Грнчар, Доља Никољдан

Радовићи

НЕВЕСИЊЕ: Братач Никољдан

Љуце

БИЈЕЛО ПОЉЕ: Бијело Поље, Љешница (Горња Љешница), Равна Ријека (Крушево, Равча Поље), Острељ (Побрњица), Мајсторовина (Дио, Прибиловићи), Пали; ПЉЕВЉА: Катун, Нанге муслимани

▪ ▪ Никшићи

НОВИ ПАЗАР: Нови Пазар муслимани

БАКЕЧЕВИЋИ

Бакечевићи

Ђељошевићи (Gjeloshaj)

ТУЗИ: Коћи Антоновдан

ПУРИШИЋИ

Пуришићи

▪ Љуцовићи (Lucaj)

ТУЗИ: Коћи Антоновдан

▪ Ивачевићи

▪ ▪ Ивановићи (Ivanaj)

ТУЗИ: Коћи, Омербожовићи Антоновдан

ЈОВОВИЋИ

Јововићи

ПОДГОРИЦА: Момче, Кржања (Горња Кржања), Подгорица; ДАНИЛОВГРАД: Даниловград Никољдан

▪ Аџиманићи

НИКШИЋ: Никшић муслимани

ЈОКАНОВИЋИ – ДОБРОШАНИ

Јокановићи

ПОДГОРИЦА: Врбица, Подгорица (Подгорица, Дољани, Маслине), Медун (Доњи Медун) Никољдан

▪ Гашовићи (Gashaj)

ТУЗИ: Бенкај Зоја Затријебачка

Напомене:
Презиме – братство за које је утврђено да припада роду Куча
Место – место из ког потиче тестирани припадник братства
Слава – слава коју слави тестирани припадник братства
За некадашња братства која су се разгранала или променила назив нису наведена места становања и крсна слава.
* братства која нису у родословима великих родова
Поједини званични називи се разликују од народних: Криви До је званично Цвилин, Мужечка је званично Мужечк, Бањкани су званично Бенкај, Дељани су званично Делај, Раћеси су званично Раћи.

За поједина братства која према предањима потичу из Куча је утврђено да су генетички сродни братствима из матице, иако немају предање о сродству ни са једним садашњим братством из Куча.

Братство Насеља Слава

БАЛИЈАГИЋИ
потичу из Требаљева код Колашина, а према предању су пореклом из Куча

Балијагићи МОЈКОВАЦ: Лепенац муслимани
Цаме ПРИЈЕПОЉЕ: Брвине, Бродарево муслимани

АЛАЈБЕГОВИЋИ
према једном предању потичу из Анадолије, а према другом из Куча

Бекташевићи БИЈЕЛО ПОЉЕ: Лахоло, Недакуси, Расово; НОВИ ПАЗАР: Нови Пазар муслимани
Зећировићи БИЈЕЛО ПОЉЕ: Лахоло; ПЕЋ: Витомирица муслимани

КЕЉАНОВИЋИ
према једном предању су пореклом из Братоножића, а према другом из Куча

Кељановићи АНДРИЈЕВИЦА: Дулипоље; СРБИЦА: Пољанце муслимани

КУЧЕВИЋИ
према предању су пореклом из Куча

Кучевићи ТУТИН: Радуша муслимани

МАЏГАЉИ
потичу из Доњег Колашина, где су према једном предању дошли са Маџгаљевог брда у Кучима

Маџгаљи БИЈЕЛО ПОЉЕ: Љешница (Доња Љешница), Недакуси; НОВИ ПАЗАР: Рајиновићка Трнава (Доња Трнава), Нови Пазар муслимани

МЕХОВИЋИ
према предању су пореклом из Куча

Меховићи

ПЕТЊИЦА: Бор, Понор, Радманци; БИЈЕЛО ПОЉЕ: Затон, Годијево, Лозна, Црхаљ, Негобратина, Костеница муслимани

ПЛАНИЋИ
према предању потичу из Плане код Колашина, а даљим пореклом са Медуна

Планићи ПРИЈЕПОЉЕ: Поток муслимани

РАЏАМАТОВИЋИ
према предању су пореклом из Коћа

Раџаматовићи

Реџематовићи

ПЛАВ: Прњавор, Метех (Комарача) муслимани

Напомене:
Презиме – братство за које је утврђено да припада роду Куча
Место – место из ког потиче тестирани припадник братства
Слава – слава коју слави тестирани припадник братства
За некадашња братства која су се разгранала или променила назив нису наведена места становања и крсна слава.
* братства која нису у родословима великих родова

Поред братстава из Куча и оних која потичу из овог племена, за поједина братства се такође испоставило да припадају роду Куча иако немају такво предање.

Братство

Насеља Слава

АДИЛОВИЋИ
према предању потичу из Борја код Кукса у Албанији

Адиловићи

БИЈЕЛО ПОЉЕ: Бистрица, Журена (Брестовик), Корита (Личине), Бијело Поље муслимани

Текбаши

ИСТАНБУЛ: Истанбул муслимани

АЛИЈАГИЋИ
према предању потичу из Гусиња

Алијагићи

▪ Гусињци

▪ ▪ Гусинци

НОВИ ПАЗАР: Нови Пазар муслимани

АЛОМЕРОВИЋИ
према предању потичу од Булатовића из Липова код Колашина, што је генетички оборено

Аломеровићи

БИЈЕЛО ПОЉЕ: Граб, Бијело Поље; ПРИЈЕПОЉЕ: Заступ, Оштра Стијена муслимани

БАКИЋИ (ДЕО)
према предању потичу од Васојевића-Новаковића-Бакића

Бакићи

КУРШУМЛИЈА: Добри До Аранђеловдан

БАНДЕРИ И ЦИРИКОВИЋИ
према предању потичу из Анадолије

Бандери

▪ Смајлевићи

ПЛАВ: Плав муслимани

Цириковићи

ПЛАВ: Скић муслимани

▪ Ђутовићи

ПЛАВ: Плав муслимани

Олевићи

ПЛАВ: Плав муслимани

▪ Мулковићи

ПЛАВ: Скић муслимани

ГАШИЋИ
према предању потичу из Поповог поља

Гашићи

ПЕЋ: Лабљане Аранђеловдан

ДЕРДЕМЕЗИ
потичу из Мојстира у Бистрици, а према предању су пореклом из околине Колашина

Дердемези

СЈЕНИЦА: Гргаје; ТУТИН: Радуша муслимани

КАЉИЋИ
према предању потичу од Бјелопавића-Митровића-Калезића

Калићи

ПЉЕВЉА: Ђурђевића Тара; БИЈЕЛО ПОЉЕ: Гранчарево, Кичава, Граб, Томашево, Чоклије, Папе, Лијеска, Потрк (Обод), Љешница (Доња Љешница) муслимани

▪ Хелдићи

БИЈЕЛО ПОЉЕ: Мојковац, Лепенац, Потрк (Обод) муслимани

▪ Ланићи

непознато муслимани

▪ Жарени

непознато муслимани

▪ Чоковићи

БИЈЕЛО ПОЉЕ: Церово (Чоковићи), Мајсторовина (Прибиловиће), Јабучно, Оклади, Зминац, Затон муслимани

▪ Гезовићи

БИЈЕЛО ПОЉЕ: Љешница (Горња Љешница), Јабучно, Оклади муслимани

▪ Рачићи

БИЈЕЛО ПОЉЕ: Потрк (Обод), Љешница (Доња Љешница) муслимани

▪ Купусари

МОЈКОВАЦ: Жари (Обод) муслимани

▪ Хасићи

▪ ▪ Ибрахимовићи

МОЈКОВАЦ: Жари (Обод); ЛЕПОСАВИЋ: Врачево (Каљин) муслимани

Реџовићи

БИЈЕЛО ПОЉЕ: Ивање муслимани

▪ Колашинци

ТУТИН: Лукавица муслимани

КАРИШИЦИ
према предању потичу од Васојевића

Каришици

БИЈЕЛО ПОЉЕ: Бијело Поље, Ботурићи; СЈЕНИЦА: Захумско, Тријебине; НОВИ ПАЗАР: Мухово (Доње Мухово), Трнава (Велика Трнава), Нови Пазар Митровдан у Бијелом Пољу, у осталим местима су муслимани

КАРОВИЋИ
према предању потичу из Колашина

Каровићи

Тарићи

СЈЕНИЦА: Кладница муслимани

КАЧАПОРИ
према предању потичу из Рожаја и су сродни Курпејовићима који су из Мораче
(постоји и мишљење, испоставиће се тачно, да су из Куча)

Качапори

ТУТИН: Орље, Муровац, Комине; НОВИ ПАЗАР: Нови Пазар муслимани

▪ Муратовићи

ТУТИН: Орље муслимани

▪ Мустафићи

ТУТИН: Орље муслимани

▪ Авдовићи

ТУТИН: Муровац муслимани

▪ Хамидовићи

НОВИ ПАЗАР: Кожље муслимани

▪ Рагиповићи

ТУТИН: Орље муслимани

КЉАЈЕВИЋИ
према предању потичу од Букумира-Љаљовића, што је генетички оборено

Кљајевићи

БИЈЕЛО ПОЉЕ: Блишково, Лековина (Грубанова Гора); ПЉЕВЉА: Крупице, Премћани, Ђурђевића Тара Аранђеловдан

ЉАЉЕВИЋИ
према предању потичу од Букумира-Љаљовића, што је генетички оборено

Љаљевићи

БИЈЕЛО ПОЉЕ: Церово, Припчићи (Припчићи, Љетине), Радојева Глава, Стевановац (Сига) муслимани

Бихорци

ТУТИН: Делимеђе муслимани

▪ Банде

БИЈЕЛО ПОЉЕ: Кукуље, Љешница (Горња Љешница) муслимани

▪ ▪ Бандићи

БИЈЕЛО ПОЉЕ: Мојстир (Доњи Мојстир); ПЕЋ: Радавац; ИСТОК: Ковраге муслимани

ЉУМИЋИ
потичу из Сјенице, а према предању су пореклом из Љуме у Албанији

Смајовићи

СЈЕНИЦА: Дражевиће муслимани

МАРТИНОВИЋИ
према предању потичу од Орловића-Мартиновића и живели су у Колашину

Мартиновићи

БИЈЕЛО ПОЉЕ: Бијело Поље, Љешница (Горња Љешница, Доња Љешница), Кукуље, Церово, Мајсторовина (Дио), Оклади, Ресник, Лознице, Павино Поље, Соколац, Коврен, Чокрлије, Побретићи, Корита; ПЉЕВЉА: Косаница, Ђурђевића Тара; РОЖАЈЕ: Буковица; СЈЕНИЦА: Бољаре; ТУТИН: Долово, Радуша муслимани

Фехратовићи

НОВИ ПАЗАР: Чашић Долац (Брезовица), Муровце муслимани

МИЛИВОЈЕВИЋИ
према предању потичу из Старе Србије

Миливојевићи

ЛЕПОСАВИЋ: Јариње (Горње Јариње), Бербериште Ђурђевдан

МУЈОВИЋИ
непознатог су порекла

Мујовићи

ТУТИН: Јаребице муслимани

ПЛАЗИНИЋИ
непознатог су порекла

Плазинићи

ЛУЧАНИ: Губеревци Никољдан

ПРЕМОВИЋИ
према предању потичу из Братоножића

Премовићи

ЛЕПОСАВИЋ: Лешак Митровдан

РАДЕВИЋИ (ДЕО)
према предању потичу од Васојевића-Новаковића-Радевића из Лијеве Ријеке

Радевићи

БЕРАНЕ: Мезгаљи Аранђеловдан

РАДОЊИЦЕ
непознатог су порекла

Радоњице

НОВИ ПАЗАР: Горанџа муслимани

РАМОВИ
непознатог су порекла

Рамови

ГУСИЊЕ: Мартиновићи муслимани

РАХИЋИ
према предању потичу од Васојевића-Рајевића-Лопаћана-Ђукића, што је генетички оборено

Рахићи

СЈЕНИЦА: Тријебине муслимани

САЛИХОВИЋИ
непознатог су порекла

Салиховићи

НОВИ ПАЗАР: Дољани муслимани

Дољанци

НОВИ ПАЗАР: Пожега муслимани

СКАРЕПИ
према предању потичу од Шаљана из Скарепаче код Рожаја

Скарепи

ТУТИН: Покрвеник муслимани

ТОКОВИЋИ
према предању потичу од Зорнића из Кладнице код Сјенице, што је генетички оборено

Токовићи

СЈЕНИЦА: Врсјенице муслимани

ТРИПКОВИЋИ
непознатог су порекла

Трипковићи

ТРСТЕНИК: Стопања Алимпијевдан

ХАЏИБУЛИЋИ
према предању потичу од турског официра и досељени су из Ровачког Требаљева

Хаџибулићи

ТУТИН: Суви До; НОВИ ПАЗАР: Нови Пазар; РОГАТИЦА: Бегзадићи; СРЕБРЕНИЦА: Пећишта; САРАЈЕВО: Сарајево муслимани

Напомене:
Презиме – братство за које је утврђено да припада роду Куча
Место – место из ког потиче тестирани припадник братства
Слава – слава коју слави тестирани припадник братства
За некадашња братства која су се разгранала или променила назив нису наведена места становања и крсна слава.

Поједина братства из самог племена Куча, као и већа муслиманска братства са севера Црне Горе која имају предања о пореклу из Куча, највероватније такође припадају роду Куча. За сва досада тестирана братства која важе за староседелачка у Кучима се испоставило да припадају истоименом роду, тако да се основано може претпоставити да исто важи и за преосталих пар братстава која нису до сада тестирана.

Братство

Насеља Слава

АЛИЧКОВИЋИ И БЕГАНОВИЋИ

Аличковићи

БИЈЕЛО ПОЉЕ: Побретићи, Долац (Медише); МОЈКОВАЦ: Лепенац, Жари (Обод) муслимани

Бегановићи

БЕРАНЕ: Бабино (Подрађе); БИЈЕЛО ПОЉЕ: Пода (Биоча), Затон, Ивање, Дубово, Сипање, Лозна, Стубо муслимани

БАБАЈИ

Бабајићи/Бабаићи (раније Бабаји)

БИЈЕЛО ПОЉЕ: Бабаићи, Павино Поље, Граб, Муслићи, Чокрлије; БИЈЕЛО ПОЉЕ: Бијело Поље; ПРИЈЕПОЉЕ: Заступ, Комаран муслимани

▪ Ибричевићи

НИКШИЋ: Никшић муслимани

БАКИЈЕ, КАДИЋИ И ЏОГОВИЋИ

Бакије

БИЈЕЛО ПОЉЕ: Пода (Биоча), Затон муслимани

Кадићи

ГУСИЊЕ: Гусиње муслимани

Џоговићи

БИЈЕЛО ПОЉЕ: Лахоло, Журена, Јабучно, Пећарска (Ушановићи) муслимани

ЂУРОВИЋИ

Ђуровићи

РОЖАЈЕ: Грижица, Башча; БИЈЕЛО ПОЉЕ: Лозна Никољдан

▪ Милетићи

КУРШУМЛИЈА: Куршумлија Никољдан

КОЛИЋИ

Колићи

БИЈЕЛО ПОЉЕ: Кукуље, Припчићи (Љетине), Церово (Запоточје, Церово), Јабучје, Оклади, Бијело Поље, Миоче, Добраково, Гранчарево, Пода (Биоча); ТУТИН: Рудинија, Радуша муслимани

МУСЛИЋИ

Муслићи

БИЈЕЛО ПОЉЕ: Муслићи, Кичава, Граб, Стожер, Шаховићи, Чокрлије; РОЖАЈЕ: Грахово муслимани

ПРЕМТИЋИ

Премтићи

БИЈЕЛО ПОЉЕ: Дубово (Јасен); БЕРАНЕ: Савин Бор муслимани

ЏОКИЋИ

Џокићи (званично Миловићи којима су се прибратили)

ПОДГОРИЦА: Безјово Никољдан

ШАХОВИЋИ

Шаховићи

БИЈЕЛО ПОЉЕ: Томашево муслимани

Напомена: Поједина насеља су променила називе између 1913. и 1941. године. Шаховићи су преименовани у Томашево, а Вранштица у Муслиће.

Породице које се везују за братства рода Куча

За поједина братства која имају предања о пореклу од братстава која припадају роду Куча се испоставило да то ипак није случај.

Агићи (R1b-FT140430) су муслимански род из Бишева код Рожаја. Чешће се називају Фејзагићима по родоначелнику Фејзи Агићи за кога се сматра да потиче из Бачевца и да је сродан тамошњим Кучима који имају предање да потичу од Поповића из Медуна који су грана Дрекаловића-Иликовића. За разлику од Куча из Бачевца и Рожаја који заиста припадају роду Куча, то није случај са Фејзагићима који не припадају роду Куча. Деле се на Омеровиће, Муковиће, Реџовиће и Чоловиће.

Алићи, Кујовићи и Хоџићи (R1b-BY38894) су сродна муслиманска братства из околине Бијелог Поља која према предању потичу од Мицановића из Пљеваљске области. Како се за Мицановиће сматра да потичу од Мрњавчића из Куча, предање ових братстава из околине Бијелог Поља вероватно није тачно јер би Мицановићи требало да припадају роду Куча.

Барјактаровићи (I2-A427) из Петњика и Калудре у Васојевићима према предању потичу од Поповића са Медуна који су грана Дрекаловића-Иликовића. С обзиром да Барјактаровићи нису генетички сродни Поповићима, споменуто предање се може одбацити. Од Барјактаровића потичу муслимани Дудићи из Биохана код Тутина. Барјактаровићи славе Никољдан.

Драгошевићи (E-FT104106) из Грахова према већини предања потичу од Дрекаловића из Куча. Њихов родоначелник Драгоје (или Драгош, зависно од извора) се због убиства Турчина након увреде на прослави крсне славе Св. Никола избегао најпре на Чево у Озринићима, а одатле са породицом долази испод Дврсника у Кривошијама где је погинуо у свађи са хајдуцима. Његова жена са четири сина одлази на Граховско поље, а како им Матаруге нису дозволе да се тамо насели, одлазе у Клобук. Даковићи, који су се одвојили од Вујачића у првој половини 19. века, имају предање да су од Шороја Булајићи, од Бороја Вујачићи, а имена преостале браће не знају. Булајићиимају предање да су од Шороја Вујачићи, од Бороја Булајићи, од Луке Вучетићи и Маја Вујовићи и Радовићи у Херцеговини. Од свих споменутих братставаједино Радовићи из Невесиња као и Дрекаловићи припадају роду Куча и грани E-BY165837, на основу чега се може закључити да је предање Драгошевића о пореклу само делимично тачно и да је дошло до прибраћивања. По свој прилици су досељени Радовићи из Куча донели то предање које су прихватили старинци са којима су живели. Сви славе Никољдан.

Кликовци (R1a-YP417) у Махали и другим селима у Зети су према устаљеном предању од Вујошевића из Подграда у Орахову који су грана Мрњавчића, док постоји и мање прихваћено предање по коме потичу од Тихомира. Како је за Кликовце установљено да за разлику од Вујошевића не припадају роду Куча и грани E-BY165837, може се закључити да Кликовци ипак потичу од Тихомира досељених у Орахово. Огранак Кликоваца су Радовићи из Матагужа у Зети. Оба братства славе Ђурђиц.

Коленовићи (I2-FT386055) из Гусињског краја према устаљеном предању потичу од Пераловића са Косора. Како је са Пераловиће утврђено да припадају генетичком роду Куча, поменуто предање је очито нетачно. Постоји и предање према коме су Коленовићи род са Мартиновићима и Нокшићима из исте области, те да им се предак Коља доселио као римокатолик Албанац. Како поменуте две групе братстава потичу из Климената, где до сада није утврђено присуство гране I2-FT386055, и то предање је по свој прилици нетачно. С обзиром да Коленовићи живе одмах до Гусиња у селу које се зове по њима, а немају генетичке сроднике међу Брђанима и Малисорима,  могли би бити пореклом од староседеоца који су прешли на ислам на почетку турске окупације.

Лаковићи и Томановићи (E-FT104106) из Малих Цуца према предању које је забележено почетком 20. века такође потичу од Дрекаловића, али за разлику од Драгошевића, имају нешто прецизније предање и сматрају да су њихови родоначелници Лако и Средан од братства Љаковића. Од Лака потичу Рогановићи, Марковићи, Биговићи, Стевовићи и Ћосовићи, а од Стева потичу Томановићи. Међутим, према предању које је забележено свега две деценије раније крајем 19. века, Мало-Цуце воде порекло од Лака Медуњанина Куча који је због турског насиља са четири сина избегао из Куча и населио се у Риђанима код Никшића. Одатле су прешли у Броћанац у Никшићким Рудинама где се такође нису дуго задржали. Лако је са синовима Станојем (кога су по оцу такође звали Лако) и Срданом прешао у Трњине и њих су Лаковићи и Томановићи. Трећи Лаков син је отишао у Херцеговину и од њега су Делибашићи и Радовићи, а четврти је отишао у Грахово и од њега су Вујачићи. Како је предање о пореклу Мало-Цуца од Дрекаловића оборено, сличност презимена Љаковић и Лаковић јер највероватнији разлог настанка овог нетачног предања. Старије предање о њиховом сродству са Драгошевићима из Грахова се испоставило као тачније. Исељених Лаковића има у Голији, Никшићким Рудинама и Пјешивцима. Сви славе Никољдан.

Мекићи Колашинци (I2-S17250) су муслиманско братство које је почетком 20. века живело у Стричини и Папама у Доњем Колашину где су се доселили из Колашина након ослобођења 1878. године. Према предању забележеном у Кучима, Мекићи потичу од Меке капетана, за кога се сматра да је од Ђурђевића, који су грана Мрњавчића. С обзиром на хаплогрупу Мекића, то предање се може одбацити.

Милачићи (I1-Y51867) из Куча према предању потичу од седмог сина Илика, родоначелника Иликовића који су грана Дрекаловића. Њега је према том предању у ванбрачној вези са Иликом родила Милача по којој се презивају. Међутим, са муслимане Калаче из истоименог села код Рожаја који према предању потичу од Милачића је утврђено да не припадају роду Куча. Како и Милачићи сматрају да Калачи потичу од њих, највероватније ни они не припадају роду Куча. Милачићи славе Никољдан.

Нурковићи (J2a-Z2177) су муслиманско братство из Сеошнице код Рожаја које према предању потиче од Нурка Храстодера из Бихора, док Храстодери сматрају да потичу од Дрекаловића. Међутим, оба предања су оборена, тако да не само што Храстодери не потичу од Дрекаловића, већ ни Нурковићи нису сродни Храстодерима.

Ћемани (R1b-FT140430) су муслиманско братство из Горње Врбице у Бихору које према предању потиче од Поповића из Медуна који су грана Дрекаловића-Иликовића. Како Ћемани не припадају роду Куча, већ су генетички сродни Агићима из околине Рожаја, поменуто предање се може одбацити.

Храстодери (R1b-BY53973), односно Растодери како се данас презивају, су муслиманско братство из Радманаца и Савиног Бора у Бихору. Према устаљеном предању потичу од Дрекаловића из Куча, док према другом предању потичу од Петровића из Дупила који су старином из Врања у Зети. За тестираног Растодера из Савиног Бора је утврђено да припада грани E-BY3880, за разлику од осталих тестираних Растодера, као и да нема ближе сроднике у Црној Гори.

Генетички профил рода

Кучи припадају грани чији је генетички низ следећи:
E-V13>Z1057>CTS5856>BY3380>Z5018>S2979>Z16659
    >Y3183>S2972>Z16661>BY168279>Y174869>BY165837

Припадност рода Куча грани BY165837 је установљена на FTDNA крајем октобра 2018. године на основу детаљних ДНК анализа резултата тестираних Божовића из Затона код Бијелог Поља и Томовића из Поља код Мојковца који деле укупно 20 СНП-ова за које тренутно није могуће утврдити редослед настанка. У међувремену је дубљи тест урадило још неколико појединаца за које је утврђено да припадају роду Куча. Старост ове гране (TMRCA) је на YFull стаблу процењена на 650 година, што је заправо процена када је живео заједнички предак ових тестираних. Старост гране BY168279 је на YFull стаблу процењена на 1300 година, а она поред млађе гране којој припадају Кучи, има и другу млађу грану Y187415 којој припадају два Албанца са севера Албаније, од којих је један из области Курбин. На следећем стаблу су приказани сви припадници рода Куча који су урадили неки од дубљих тестова, који су проследили своје резултате на YFull:

Грана E-BY165837 на YFull стаблу

Најближи сродници Куча међу Србима судећи по хаплотиповима су братства из Велишевца код Љига која славе Стевањдан, као и Јекић из Грабовца Банског код Петриње и Торбица из Кистања са истом славом. Међутим, ова братства нису СНП профилисана, а без тога је немогуће рећи да ли такође припадају истој грани као Кучи. Када су у питању даљи сродници ван српског етничког простора, то су један тестирани из Архангелске области у Русији и један тестирани из Јужне Каролине који припадају још увек неутврђеним подгранама Z16661.

Модални хаплотип Куча на 111 маркера по FTDNA редоследу је приказан у следећој табели.

DYS393 DYS390 DYS19 DYS391 DYS385 DYS426 DYS388 DYS439
13 25 13 10 16-17 11 13 12
DYS389i DYS392 DYS389ii DYS458 DYS459 DYS455 DYS454 DYS447
13 11 31 17 9-9 11 11 25
DYS437 DYS448 DYS449 DYS464 DYS460 YGATAH4 YCAII DYS456
14 20 34 14-16-17-17 9 11 19-21 16
DYS607 DYS576 DYS570 CDY DYS442 DYS438 DYS531 DYS578
12 20 18 32-34 11 10 10 8
DYF395S1 DYS590 DYS537 DYS641 DYS472 DYF406S1 DYS511 DYS425
15-15 8 11 10 8 12 10 0
DYS413 DYS557 DYS594 DYS436 DYS490 DYS534 DYS450 DYS444
23-24 18 11 12 12 18 7 12/13
DYS481 DYS520 DYS446 DYS617 DYS568 DYS487 DYS572 DYS640
23 18 12 13 12 14 11 11
DYS492 DYS565 DYS710 DYS485 DYS632 DYS495 DYS540 DYS714
11 11 34 15 8 15 11 23
DYS716 DYS717 DYS505 DYS556 DYS549 DYS589 DYS522 DYS494
27 19 14 12 12 10 12 9
DYS533 DYS636 DYS575 DYS638 DYS462 DYS452 DYS445 YGATAA10
12 11 10 11 12 31 10 13
DYS463 DYS441 YGGAAT1B07 DYS525 DYS712 DYS593 DYS650 DYS532
19 14 12 10 19 16 19 12
DYS715 DYS504 DYS513 DYS561 DYS552 DYS726 DYS635
23 13 14 16 23 14 23
DYS587 DYS643 DYS497 DYS510 DYS434 DYS461 DYS435
18 12 14 17 9 12 11
Географска присутност рода

Род Куча је највише присутан у истоименом племену где чини преко 90% становништва. Овај род на племенској територији, укључујући и ужа племена Коћи и Затријебач, не чини апсолутну већину једино у четири насеља која званично имају тај статус: Раћи, Коћи, Бањкани (Бенкај) и Дељани (Делај). Племенско седиште је у Ублима, месту које је уз Орахово и Фундину највеће у овом племену. У периоду након Другог светског рата су кучка насеља Дољани и Маслине постала најнасељенија јер се налазе у непосредној близини Подгорице којој су 60-их година 20. века и припојена. Братства која припадају овом роду су веома бројна у Плавско-Гусињској области, Бихору, Рожајској области и Пештеру где су припадници овог рода највећим делом муслимани, а исламизирани Кучи су били врло бројни и у Пљеваљској области и Доњем Колашину све до 20-их година прошлог века када је завршен процес исељавања у Турску који је започет након Балканских ратова. Исељених братстава која према предањима потичу од братства која припадају овом роду у већем броју има у Васојевићима, Доњој Морачи и Зети.

На следећој карти су приказани сви родови из Куча према народним предањима 1913. године који су чинили апсолутну већину становништва на одређеним просторима у Црној Гори, а за већину ових родова се касније испоставило да су заправо чине један велики род Куча.

Родови из Куча у Црној Гори 1913. године према народним предањима

Када се претходна карта упореди са картом распрострањености рода Куча, јасно се може видети због чега су Кучи најбројнији род у Црној Гори, за разлику од Дрекаловића и Мрњавчића појединачно.

Род Куча у Црној Гори 1913. године према народним предањима, историјским подацима и ДНК резултатима

Фотографије подручја матичног предела рода

Бардања, Google Street View
Безјово, Google Street View
Убли, Google Street View
Горње Стравче, Google Street View
Брскут, Google Street View

Истакнути припадници рода

Из рода Куча је проистекло доста истакнутих личности о којима би се могло доста писати, међутим овде ће бити речи само о неколико најпознатијих припадника овог рода.

Лале Дрекалов (16. век-17. век) – кучки војвода у првој половини 17. века и предак свих Дрекаловића. Његов отац Дрекале такође је био кучки војвода који је на том месту наследио свог таста Жија Пераловог. Као што је већ споменуто, Марјан Грбичић Болица 1614. године спомиње Лала Дрекаловог као једног од двојице војвода ратоборног племена Куча Албанаца. Лале се женио два пута – прва жена му је била Албанка из Кастрата, а друга Српкиња из Братоножића која је била сестра или ћерка братоношког војводе Пеја Станојева. Другом женидбом Лале у договору са митрополитом цетињским Рувимом прелази у православље, а након тога је огромнна већина римокатолика у Кучима, сем у Затријепчу и Коћима, следила његов пример. Са првом женом је имао сина Вука који је био римокатолик и који се одселио са мајком у Кастрате, а касније прешао у Подгорицу и прешао на ислам, а синове Вујоша, Илика, Чеја и Мија је добио са другом женом. Слободно се може рећи да је одлука војводе Лала да пређе на православље најдалекосежнија у историји Куча јер су након тога, са изузетком ужих племена Затријепча и Коћа, Кучи постали већински српско православно племе. Да је Лале којим случајем остао римокатолик, Кучи би данас највероватније и данас већински били не само римокатолици, већ и Албанци.

Васа Чарапић (1770-1806) – војвода Грочанске нахије и војсковођа устаничке Србије познат и као Змај од Авале. Рођен је у подавалском селу Бели Поток, а Чарапићи из тог села су према предању пореклом од истоименог братства из Убаоца у Кучима који су грана Дрекаловића-Вујошевића. Због тога што славе Ђурђевдан, постоји и мишљење да потичу од дробњачких Чарапића. Презиме су према предању добили тако што је њихов предак случајно убио пса од неког Турчина, па кад му је плаћао накнаду, новац је послао у чарапи због чега су прозвани Чарапићима. Васа Чарапић је као фрајкор (припадник аустријске добровољачке милиције састављене од Срба) учествовао у  Аустријско-турском рату 1788–1791 када је привремено ослобођено подручје око Велике Мораве познатије као Кочина Крајина. Том приликом се истакао великим јунаштвом звог чега је на нахијској скупштини изабран за кнеза грочанске нахије. Избегао је сечу кнезова 1804. године, али Турци су му том приликом убили брата Марка након чега Васа одлази у хајдуке. Од почетка је учествовао у Првом српском устанку у коме је био један од главних војсковођа и најоданијих сарадника вожда Карађорђа. На Васин наговор, Карађорђе одлучује да нападне Београд, иако већина устаничких првака није веровала у успех. Васа је са 3000 устаника предводио напад 29. новембра 1806. године, а тешко је рањен куршумом пред Стамбол-капијом када је повиком “За мном, браћо!” започео јуриш на турске положаје. Умро је истог дана у Карађорђевом шатору, а по сопственој жељи је сахрањен у манастиру Раковица. По наредби краља Петра 1910. године подигнут му је споменик у Београду, а улица у строгом центру Београда која води од Народног позоришта до Калемегдана је названа по њему. Васа је био познат је био по великој нетрпељивости према Турцима, а у народу је упамћен пре свега по великом јунаштву и херојској погибији приликом ослобађања Београда.

Васа Чарапић

Марко Миљанов Поповић (1833-1901) – кучки и црногорски војвода и народни књижевник. Рођен је у Медуну у Кучима, матици Поповића који су грана Дрекаловића-Иликовића. Као перјаник улази у службу књаза Данила 1856. године, исте године када је извршена друга похару Куча, неделу црногорске војске о којем је војвода Марко касније писао у делима осуђујући злочине који су тада почињени против Куча. Истакао се јунаштвом у многим борбама против Турака, а књаз Никола га је наградио положајем судије. Због рада на присаједињењу Куча Црној Гори, за његову главу су Турци расписали награду. Изабран је у Црногорски сенат 1874. године који ће касније постати Државни савјет. Командовао је црногорском војском у чувеној бици на Фундини 1876. године када су турци претрпели тежак пораз, а Кучи у потпуности ослобођени од турске окупације. Након оштрог сукоба са књазом Николом, 1882. године напушта Државни савјет и враћа се у родни Медун. Иако је до тада био неписмен, као и скоро све тадашње војводе из Црне Горе, почиње да се бави књижевношћу након што је научио да чита и пише. Иако његов стил писања није имао неку велику литерарну вредност, његова дела су по значају одмах након Његошевих. Његов стил писања је био фактографски, тако да се држао чињеница често наводећи изворе. Најпознатија дела су му “Примјери чојства и јунаштва”, “Племе Кучи у народној причи и пјесми” и “Живот и обичаји Арбанаса”. У првом раду је препричао бројне анегдоте из свакодневног живота Црногораца којима је изнад свега идеализовао моралне вредности, док је његов рад о Кучима један од најзначајнијих о овом племену. Књигом о Арбанасима је покушао да Србима приближи овај народ и истакне пре свега њихове добре особине. Увек је са поносом истицао своје српство, а тако је васпитавао и своје три ћерке од којих је Милица Миљанов као добровољац учествовала у борбама током целог Првог светског рата. Војвода Марко се у историјским изворима углавном наводи по имену оца, а не по презимену, због чега се често погрешно сматра да се презивао Миљанов.

војвода Марко Миљанов Поповић

Душко Вујошевић (1959-) – најуспешнији кошаркашки тренер у историји КК Партизан. Рођен је у Подгорици, а његова породица потиче од Вујошевића из Куча. Од своје пете године живи у Београду. У домаћим клупским такмичењима је са Партизаном освојио 12 титула првака државе и 5 националних купова, док је у регионалној АБА лиги освојио 5 титула првака. На европским такмичењима је освојио Куп Радивоја Кораћа са Партизаном (1989) и титулу првака Европе са јуниорском репрезентацијом Југославије (1988). Тренирао је више клубова у инсторанству, између осталих и ЦСКА из Москве, али у више наврата се враћао у Партизан. Водио је репрезентацију Црне Горе од 2007. до 2010. године у периоду након отцепљења. Од 2011. до 2015. је упоредо са тренерским послом обављао и функцију председника ЈСД Партизан. Против свог матичног клуба је поднео тужбу због неисплаћених дуговања 2017. године због чега су блокирани рачуни клуба. Познат је по оштром језику и честим испадима на терену. Истиче се по југословенству и осуди национализма, и то пре свега српског, као и ставу да је Србија највише одговорна за ратове 90-их који је изнео убрзо након што је постао селектор репрезентације Босне и Херцеговине 2017. године. Већ следеће године је постао почасни грађанин Сарајева. Вујошевић се изјашњава као етнички Црногорац.

Особине рода

Захваљујући томе што је неколико аутора врло опширно писало о Кучима почетком 20. века, о овом роду можда постоји више података из тог периода него о било ком другом у Црној Гори. Оно што су свакако најбитније особине Куча, јесу ратоборност и спремност да се и по цену живота боре за своју слободу. Православни Кучи су се увек истицали по свом српству, а и у данашње време су уз Васојевиће и Пивљане окосница српства у Црној Гори када су у питању племена. Кучи римокатолици, иако су често долазили у сукобе са својим православним комшијама, увек су заједнички наступали са њима према суседним племенима што је посебно дошло до изражаја у сукобу са Хотима око Корита и десне стране долине Цијевне код данашње границе са Албанијом. Заједништво, упркос верским и етничким разликама, је дакле такође једна од битних особина Куча.

Војвода Марко Миљанов је у својим делима препричао доста занимљивих анегдота о Кучима, а једна која се тиче његовог братства је посебно упечатљива. Кад је један стари Поповић питао Ђаку, жену војводе Чубра с Медуна из овог братства која је раније била удата за неког Божовића из Пипера, које је братство од та два боље, онда му је одговорила: “Ви сте, Поповићи, и бољи и гори од Божовића.”. На питање збуњеног Поповића како је то могуће, одговорила му је следеће: “Ево овако: код вас има и добрих да их можеш поред цара ставити и да ти не буде жао што си их ту поставио, али има и оних да их поставиш поред најгорег Циганина и да те не заболи душа што му ниси дао место које је достојно њега. Код Божовића нема, као код вас, људи који би могли ни код цара ни код Циганина, него се они држе заједно да не знаш који је од кога бољи. Они ни на кога не личе, него само на себе! Ево, зато сте ви и бољи и гори.”. Ово је вероватно најбоља анегдота икада испричана не само о Поповићима, који су иначе најугледније братство у племену, већ и о Кучима у целини јер погађа у срж када је у питању њихов менталитет.

Код Куча је карактеристична и појава да су православци и римокатолици, а у последњих пар векова и муслимани, живели и даље живе у релативној слози и миру у племену. Међу Љуљановићима рецимо има муслимана у Лединама у Фундини који одржавају односе са православним рођацима у Кривом Долу, док римокатолици и муслимани Љухари у истоименом селу у Фундини живе заједно у непосредној близини православних и муслиманских братстава која потичу од Мрњавчића и Дрекаловића. Није забележено да су православци икада наметали веру римокатолицима у племену, нити обратно, већ је до преласка из једне вере у другу долазило на добровољној бази. Тако су Мрњавчићи и Дрекаловићи према предањима изворно били православци, па су касније прешли на римокатоличанство, да би се касније поново вратили на православље. Свакако најпознатији случај је масовни прелазак са римокатоличанства на православље за време војводе Лала, а бројни су појединачни случајеви исламизације православаца и римокатолика који су углавном живели у Медуну одакле су касније протерани од стране Дрекаловића. Поједина муслиманска братства у Кучима су се вратила на православље или римокатоличанство по слабљењу турске власти. Међу исељеним Кучима има велики број муслимана на северу Црне Горе и у Рашкој области у Србији. У данашње време се православни Кучи претежно изјашњавају као Срби, а мањим делом као Црногорци, римокатолици се изјашњавају као Албанци, а муслимани већином као Бошњаци, а мањим делом као Црногорци и Албанци.

Етнички састав становништва Подгорице 2003. године у односу на племенске границе Куча

Оно по чему се Кучи такође истичу јесте јак племенски идентитет који су држали и по исељењу из племена. Поносно су истицали да су Кучи чак и по преласку на ислам, што није случај са исељеницима ни из једног другог српског племена који би се по правилу одрицали не само српског, већ и племенског идентитета. Колико су исламизирани Кучи држали до свог племенског порекла, најбоље говори и следећа прича коју је забележио Андрија Јовићевић говорећи о претку Ганића у Плаву који је од Ганића из Рожаја: “Један пут се у његову присуству хвалио неки Турчин, да је убио једнога Куча, па се изразио погрдно: да је убио Кучкића, (мјесто Куча). Ово је увриједило Ганића, и ако је био муслиман, па убије Турчина и утече у Плав, гдје његово потомство и данас живи”.

Закључна разматрања

За утврђивање порекла рода Куча нису довољна само предања, исто као што нису довољни историјски извори који су у великој мери оскудни. Иако су историјски извори свакако релевантнији од предања, њима се могу надоместити празнине и одређени историјски подаци ставити у одговарајући контекст.

Најстарија матица рода Куча је највероватније катун Љеша Туза у коме се спомиње Петар Куч и који се налазио у подручју данашњих племена Кастрата и Шкреља. Одатле су прешли у данашње село Кући северно од Враке и околна села у којима се Кучи спомињу 1416. Године да би се преко Кастрата доселили у Брштан и Бардању на Цијевни. Одатле је већи део прешао на данашњу територију Куча, а мањи део у Селце у Климентима, одакле ће касније део или сви такође прећи на племенску територију Куча. Као што је већ речено, и Брштан и Бардања већ вековима припадају Климентима, а у 15. и 16. веку су припадала Кучима. О томе да су Кучи на простор истоименог племена досељени низ Цијевну јасно говоре предања четири највеће групе братстава која чине род овај о њиховим миграцијама:
1. Мрњавчићи (из Брштана или Бардање у Орахово)
2. Дрекловићи (из Климената у Брштан и одатле у Безјово)
3. Бонкећи (низ Цијевну у данашње истоимено село у Затријепчу, а одатле у Мужечку)
4. Никићи и Нуцуловићи (из Климената у Лазорце у Орахову)

Овде наравно нису узети у обзир делови предања о старијим миграцијама које су готово извесно плод маште и покушаја да се Грча и Дрекале вежу за Мрњавчевиће и Кастриоте. Како ове четири групе братстава немају предање о међусобном сродству, сем што Мрњавчићи својатају Дрекаловиће, може се закључити да је матица Куча из Црне Горе заиста долина Цијевне која данас чини јужни део племенске територије Климената. Да ли су Дрекаловићи огранак Мрњавчића или су део другог таласа миграције није од неког значаја када је у питању географско порекло овог рода јер се предања што се тога тиче поклапају. Исто тако, одговор на питање од кога тачно потичу остала мања братства из Куча која припадају овом роду не би допринео разјашњавању порекла рода Куча, већ само утврђивању његовог родослова.

На следећој карти је приказан највероватнији правац миграција Куча у средњем веку, као и четири највеће групе братстава које чине овај род.

Миграције рода Куча у средњем веку

Етничко порекло Куча је тема о којој је доста писано и о којој постоје различита мишљења и међу најугледнијим етнографима. Тако је Јован Цвијић сматрао Куче за посрбљене Албанце што се може видети и на његовој етничкој карти Балкана из 1913. године, што је занимљиво имајући у виду да је читаву северну Албанију означио као етнички мешовиту иако су Срби и тада били у великој мањини у односу на Албанце.

Кучи на етничкој карти Балкана Јована Цвијића

Како се Петар Куч спомиње у арбанашком катуну Љеша Туза заједно са Битидосима и Бушатима који су касније живели у Кучима и суседним Пиперима, може се основано претпоставити да је у питању родоначелник рода Куча. Други најчешћи аргумент да су Кучи изворно Албанци је што родовски назив Куч вероватно потиче од истоимене албанске речи која у преводу на српски значи “црвен”. С друге стране, већина самих Куча због предања Мрњавчића – Старокуча и Дрекаловића о пореклу од српске властеле вековима сматра да је српског порекла. На основу турског дефтера из 1485. године, јасно се може видети да су Кучи још тада били етнички мешовито племе иако је род Куча и тада у њему чинио већину становништва што данас знамо на основу ДНК резултата потомака тадашњег становништва. Албанска имена су преовлађивала у пет насеља (Банкећи, Бардањи, Битидоси, Брођине и Лазорци), српска у два (Брштан и Радун), а једно насеље је имало приближан број српских и албанских имена (Пантаљеш).

Занимљив је податак да су Кучи у првих пар векова постојања овог племена имали двојицу војвода што потврђују и предања и историјски извори. До те подвојености је највероватније дошло услед тога што су у западном делу племена живели претежно православци, а у источном римокатолици. Тако су једно време војводе били Жијо Пералов са Косора и Дреца Дедин из Орахова. По именима би се могло наслутити да је први био Србин, а други Албанац. Пераловићи живе на Косору и важе за старинце, а Дреца је син родоначелника Дедића из Берове у Орахову који су грана Мрњавчића. Оно што је куриозитет овде јесте да данас знамо да су и Пераловићи и Дедићи исти род иако су први тада били православци, а други римокатолици. Дреца Дедин је касније војводско звање на племенском збору пренео на Дрекала, а њега је наследио син Лале за кога је Болица забележио 1614. године да је био једна од двојице војвода Куча Албанаца. Други војвода је тада био Ника Рајичев, унук Жија Пералова, због чега се може одбацити Боличина тврдња о томе како су сви Кучи били Албанци је су Пераловићи још тада били православни Срби. Може се закључити да је Ника био војвода српског дела Куча, а Лале албанског при чему су римокатолици били бројнији. По преласку Лала и њему лојалних племеника на православље, преостали римокатолици у Затријепчу и Коћима формирају истоимена ужа племена у оквиру ширег племема Куча и од тада су имали своје војводе, док војводство код Пераловића након Ника престаје и Дрекаловићи од тада постају војводско братство свих православних Куча. Колико је овај догађај преласка војводе Лала на православље утицао на етничку и верску слику Куча, показује и то што су Албанци почетком 20. века према Ердељановићевом истраживању чинили свега нешто више од једне седмине становништва у племену.

Да би размотрили етничко порекло целокупног рода из свих углова, неопходно је анализати његове основне гране појединачно.

1) Мрњавчићи – Старокучи су према предању пореклом Срби који су доласком у долину Цијевне постали римокатолици и делом се албанизовали јер није било Срба у окружењу. Овом предању у прилог иде то што су у селу Пантаљеш (данашње Орахово), које је названо по претку Мрњавчића, српска и албанска имена била готово подједнако заступљена. Такође, у прилог овој могућности би ишло то што се за Пераловиће са Косора, за које нема назнака да су икада били Албанци, испоставило да су исти род са Мрњавчићима, те су вероватно део тог првог таласа досељавања Куча. Ако су Мрњавчићи изворно били Срби, то би значило да су и остала братства рода Куча изворно српска, али да су се албанизовала јер су дуже боравила у албанском окружењу у долини Цијевне. Друга могућност је да су се Мрњавчићи доселили као Албанци и да су се временом посрбили, исто као што се то касније догодило са Дрекаловићима, Никићима и Пајовићима. Ердељановић је након обимног истраживања овог племена био убеђен да су Мрњавчићи заиста били Срби, иако су се доселили као римокатолици, како им и гласи предање.

2) Дрекаловићи су према предању досељени као римокатолици из Албаније. Љ. Ковачевић у свом предговору за књигу војводе Марка о Кучима наводи да су Дрекаловићи досељени као Албанци и да су Дрекале и Лале типична албанска имена из тог периода. У прилог томе наводи да се савременик Лала Дрекаловог који је био војвода у Крајини звао Лале Дрекин. Ако имамо у виду да је Лале Дрекалов рођен као римокатолик, може се констатовати да су Дрекаловићи заиста досељени у Куче као Албанци били они огранак Мрњавчића или не.

3) Бонкећи су досељени у истом периоду кад и Мрњавчићи, међутим нешто другачијим путем о чему је већ било речи, иако им је матица иста као Мрњавчићима. Према предању су одувек Албанци и римокатолици, те су због своје бројности предводили мања албанска братства у племену. Како се у Фундини 1485. године спомињу само српска имена, јасно је да Љухари не могу бити староседеоци у том селу, а како су римокатолици и Албанци и притом припадају роду Куча, могли би бити од Бонкећа, иако не постоји такво предање.

4) Никићи и Нуцуловићи су се последњи доселили и са њиховим доласком је завршен процес насељавања овог племена од стране рода Куча. Предања говоре да су се доселили из околине Селца у Климентима, с тим што први кажу да су из Радетине, а други из села Бар, те је врло могуће да и дан данас у Климентима има братстава која припадају роду Куча. Никићи и њихов огранак Пајовићи имају чврсто предање да су се временом посрбили и прешли на православље, док су њихови рођаци Нуцуловићи из Коћа остали Албанци и римокатолици.

На основу ових података може се закључити да су се Кучи досељавали у најмање три етапе, а можда и у четири што је ипак далеко мање вероватно. Оно што се поуздано може рећи јесте да су преци три од четири највеће групе братстава која чине род Куча досељени као Албанци или као албанизовани Срби како поједина предања тврде, док се за Мрњавчиће засигурно зна једино да су досељени као римокатолици. Занимљиво је да Кучи мешају слово Л изговарају га као меко Љ, што је иначе типично за Албанце, тако да се та два слова често мешају па многа братства имају по два презимена зависно од тога како су званично пописивана (са Л или са Љ) о чему је писао Ковачевић у свом предговору за књигу војводе Марка Миљанова.

На основу доступних података се још не може са сигурношћу утврдити да ли су Кучи даљим пореклом Срби или Албанци. Међутим, чињеница је да су већ шест векова Кучи једним делом Срби, а другим Албанци, по чему су уз Шестане из Крајине једино племе, али и род, које је остало етнички мешовито. Међутим, припадност једној нацији се не мери даљим етничким пореклом, већ делима, а православни Кучи су својом борбом за ослобођење и уједињење српског народа за то најбољи пример. Кучи су дали велики број истакнутих личности у српској историји, а војвода Марко Миљанов је свакако најчувенији Србин из Црне Горе уз владике Петра I и II. Такође, мало које племе из Црне Горе се може похвалити да се није одрекло српства чак ни у данашње време када су Срби у Црној Гори изложени бројним притисцима након осамостаљивања Црне Горе 2006. године, већ се и даље огромном већином изјашњавају као Срби.

Извори података

ДНК резултати:

Литература:

  • Андрија Јовићевић, Зета и Љешкопоље, Насеља и порекло становништва (књига 23), Српски етнографски зборник (књига 38), Српска Краљевска Академија, Београд, 1926.
  • Андрија Јовићевић, Малесија, Насеља и порекло становништва (књига 15), Српски етнографски зборник (књига 27), Српска Краљевска Академија, Београд, 1923.
  • Андрија Јовићевић, Плавско-Гусињска област, Полимље, Велика и Шекулар, Насеља и порекло становништва (књига 10), Српски етнографски зборник (књига 21), Српска Краљевска Академија, Београд, 1921.
  • Андрија Јовићевић, Црногорско Приморје и Kрајина, Насеља и порекло становништва (књига 11), Српски етнографски зборник (књига 23), Српска Краљевска Академија, Београд, 1922.
  • Андрија Лубурић, Дробњаци – племе у Херцеговини, Београд, 1930.
  • Богдан Лалевић и Иван Протић, Васојевићи у турској граници, Насеља српских земаља (књига 3), Српски етнографски зборник (књига 6), Српска Краљевска Академија, Београд, 1905.
  • Бранислав Ђурђев, Постанак и развитак брдских, црногорских и херцеговачких племена, Посебни радови (књига 4), Црногорска академија наука и умјетности, Титоград, 1984.
  • Вукота Миљанић, Аким Миљанић, Презимена у Црној Гори, Београдска књига, Београд, 2007.
  • Ејуп Мушовић, Становништво Сјеничког и Тутинског краја, Етноантрополошки проблеми, монографије (књига 8), Одељење за етнологију Филозовског факултета у Београду, Београд, 1989.
  • Јевто Дедијер, Херцеговина, Насеља српских земаља (књига 6), Српски етнографски зборник (књига 12), Српска Краљевска Академија, Београд, 1909.
  • Јован Вукмановић, Црмница – антропогеографска и етнолошка истраживања, Посебна издања (књига DLXXXIII), Одељење дрштвених наука – одбор за филозофију и друштвену теорију (књига 1), Српска академија наука и уметности, Београд, 1988.
  • Јован Ердељановић, Братоножићи – племе у црногорским Брдима, Насеља српских земаља (књига 5), Српски етнографски зборник (књига 11), Српска Краљевска Академија, Београд, 1909.
  • Јован Ердељановић, Kучи, Насеља српских земаља (књига 4), Српски етнографски зборник (књига 8), Српска Краљевска Академија, Београд, 1907.
  • Јован Ердељановић, Стара Црна Гора, Насеља и порекло становништва (књига 24), Српски етнографски зборник (књига 39), Српска Краљевска Академија, Београд, 1926.
  • Марко Миљанов Поповић, Племе Кучи у народној причи и пјесми, Задужбина Илије М. Коларца, Београд, 1904.
  • Марко Миљанов Поповић, Примјери чојства и јунаштва, Чупићева задужбина, Београд, 1901.
  • Милета Војиновић, Пљеваљски крај – прошлост и порекло становништва, Пљевља, 1997.
  • Милисав Лутовац, Бихор и Kорита – антропогеографска истраживања, Насеља и порекло становништва (књига 40), Српски етнографски зборник (књига 81), Српска Краљевска Академија, Београд, 1967.
  • Милисав Лутовац, Рожаје и Штавица – антропогеографска истраживања, Насеља и порекло становништва (књига 37), Српски етнографски зборник (књига 75), Српска Краљевска Академија, Београд, 1960.
  • Милорад Јокнић, Становништво у пљеваљском крају, “Пролетер” АД Бечеј, Пљевља, 2006.
  • Миљан Јокановић, Племе Кучи – етничка историја, 2. издање, Медеон / Принт, Подгорица, 2000.
  • Милош Војиновић, Стотину година од исељавања муслимана из Црне Горе за Турску 1914-2014, Колашин / Алачата, 2014.
  • Милош Војиновић, Тадија Бошковић, Попис домова у новим крајевима Краљевине Црне Горе 1913. године, Колашин, 2015.
  • Мирко Барјактаровић, Село Петњик, Зборник радова Енографског института књ. 19, Београд, 1986.
  • Павле Радусиновић, Становништво и насеља Зетске равнице од најстаријег до новијег доба (књига прва), НИП Универзизетска ријеч / Историјски институт СР Црне Горе, Београд, 1991.
  • Павле Радусиновић, Становништво и насеља Зетске равнице од најстаријег до новијег доба (књига друга), НИП Универзизетска ријеч / Историјски институт СР Црне Горе, Београд, 1991.
  • Петар Петровић, Рашка – антропогеографска истраживања – Књига II, Музеј “Рас”, Нови Пазар, 2010.
  • Предраг Влаховић, Бродарево и његова околина, Универзитет у Београду, Београд, 1968.
  • Радослав-Јагош В. Вешовић, Племе Васојевићи, Сарајево, 1935.
  • Рајко Раосављевић, Морача, Ровца, Kолашин, Стручна књига, Београд, 1989.
  • Томо Ораовац, Арбанашко питање и српско право, Београд 1913.
  • Чедомир Булајић, Вилуси, Одбор за проучавање села САНУ / Институт за социолошка истраживања, Београд 1994.
  • Čedomir Bulajić, Rodoslov bratstva Bulajić, Beograd, 1987.
  • Jovo Medojević, Muslimani u bjelopoljskom kraju 1477-2002, Almanah, Podgorica, 2003.
  • Fehim Džogović, Bratstvo Zećirovići, Rožaje, Avlija, 2016.
  • Risto Kovijanić, Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima – Knjiga I, Istorijski institut SR Crne Gore, Cetinje, 1963.
  • Risto Kovijanić, Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima – Knjiga II, Istorijski institut SR Crne Gore, Cetinje, 1974.
  • Robert Elsie, The Tribes of Albania – History, Society and Culture, I.B. Tauris & Co. Ltd, London / New York, 2015.
  • Selami Pulaha, Defteri i regijstrimit të sanxhakut të Shkodrës i vitit 1485, Shtypshkronja “Mihal Duri”, Tiranë, 1974.

Коментари (93)

Одговорите

93 коментара

  1. ljubo

    Hvala na odgovoru. Pozdrav

  2. ljubo

    Mitar,Vule,Perisa su bili Djurovici

  3. ljubo

    Ako bih htio da uradim DNK gdje i kome da se javim i koliko bi me kostalo . Koliko bi se cekalo na rezultat

    • Иван Вукићевић

      Цена тестирања је наведена на почетку следеће странице:
      https://dnk.poreklo.rs/Srpski-DNK-Projekat/Cesta-pitanja
      Имајте у виду да и ако нисте члан Порекла, можете остварити попуст од 50% уколико Вас препоручи неко од чланова, укључујући и мене. Обично се на резултат чека мање од недељу дана по достаљању узорка у седиште Порекла. Уколико сте заинтересовани да се тестирате, можете ми се обратити путем мејла на [email protected], па ћу Вам проследити детаљне информације о томе какав је поступак.

  4. Војислав Ананић

    ЦРНОГОРЦИ НА ТЛУ ДАНАШЊЕ АЛБАНИЈЕ ТОKОМ ВЈЕKОВА

    Историја Црне Горе не може бити потпуна без познавања историје Црногораца у Албанији. Ова групација људи је данас дијаспора Црне Горе, но у суштини ти наши људи настављају траг који води до дубина прошлости – Војислављевића, Балшића, Црнојевића. Потребно је обрадити ову тему у форми хронике или историје на квалитетан и истинит начин, како би и историја Црне Горе била цјеловитија. Данас, послије васкрснућа црногорске државе када су односи са сусједном Албанијом добри, прошлост и садашњост треба ослобађати идеолошких предрасуда и националистичких претензија.
    Наши историјски коријени почињу на територијама које су данас у саставу Албаније. Треба на политички коректан и научно истинит начин, прије свега на основу докумената, изучити процесе, споменике и приказати наше људе који су тамо вјековима живјели и који и данас тамо живе. Потребно је дати јасну и цјеловиту слику историјских околности кроз које су пролазили Дукљани / Зећани / Црногорци. Та слика ће бити потпуна ако прикаже живот обичних људи, као оних који су стекли углед, посебно књижевници, и својим дјелима обезбиједили мјесто у историји држава и наорда на тим просторима у разним временима.
    Kао прво, потребно је да држава Црна Гора покаже дјелима (не као до сада – само ријечима) да је заинтересована за своје људе којима је колијевка Дукља / Зета / Црна Гора, попут државе у окружењу (Хрватска, Албанија и Србија) које се понашају у складу са разрађеним стратегијама за своју дијаспору.
    Циљ овог текста је да покаже давнашње постојање црногорског народа на тим просторима и борбу тамошњих Црногораца да сачувају своју националну свијест и културу, као и да се осврне на њихов велики допринос албанској држави. Снага народне културе Црногораца у Албанији није се огледала у способностима одбацивања, већ у моћи примања и апсорбовања што више албанских културних елемената. Доказ томе је што су највећа дјела наших Црногораца посвећена већинском албанском народу и његовим позитивним аспирацијама. Међутим, албанска држава је тежећи афирмацији своје нације искористила то као средство да их албанизира, а не као доказ привржености развоју културе Албаније, а самим тим и развоју културе Црне Горе. Накупило се много фалсификата и тенденциозних интерпретација историје и негативне праксе што оставља озбиљне посљедице на образовање нових генерација и односе међу народима и државама. У заједничком стремљењу европској будућности са црногроске и албанске стране требало би много тога урадити да се негативна и једнострана историја превазиђе. Навешћу неколико примјера, на којима би, по мом мишљењу, могла отпочети организована акција црногорских власти да у сарадњи са албанском страном валоризује и заштити споменике културе и дефинише однос према црногорском живљу у Албанији.
    Дошло је вријеме да се преведе на црногорски језик са турског оригинала и објави турски попис Скадарског санџака из 1485. године, у коме прецизно пише ко је ту живио и ком су етничком корпусу припадали људи из тог времена, као и млетачку књигу скадарског Kатастра из 1416 – 1417. године. Треба напоменути да наши људи у Скадру не дају првјенство вјерској него етничкој припадности у којој су све три вјере равноправне. Они се прије свега оśећају као Дукљани / Зећани / Црногорци. Веома важан задатак стоји испред институција Црне Горе да нашу хиљадугодишњу државност допуне исцрпним сазнањима о томе времену на основу архивске грађе из других држава.
    Мјесто вјечног почивања краљева из династије Војислављевића, Манастир Светог Срђа и Вакха на Бојани треба у сарадњи са албанским властима прогласити спомеником од посебне важности за Црну Гору, пошто и сами Албанци признају да је послије 1990. године након рушења диктатуре и могућности слободног испољавања вјерских оśећања тај веома важни манастир потпуно запостављен. Тамошње становништво вјеровало је да је то „црногорска црква“ и да су ту сахрањивани „њихови краљеви“. Програмом Министарства културе Албаније 2002. године овај манастир проглашен је објектом од посебног значаја за Албанију. Започета је његова рестаурација и изграђени су потпорни зидови како би га сачували од даље ерозије. Али, то је учињено након што је кости наших краљева однијела Бојана. Несхватљива је индиферентност црногорских институција које могу кроз заједничке програме са Албанијом да заштите наше културно насљеђе, и то не само поменути објекат, него и многе друге који припадају дукљанској/зетској култури, а које су послије 1913. године Албанци прогласили својима. Првјенствено се то односи на Цркву Свети Врачеви која је у млетачком Kатастру за Скадар из 1416 – 1417. године означена као словенска или зетска, то јест према народу који је тада ту живио. Тек 1916. године дошло је до трвења између албанских католика и муслимана коме објекат припада. Пошто ни једна од страна у спору није имала никакав доказ о поśедовању, постигли су компромис да је могу користити обје вјероисповијести. Црква се налази испод Скадарске тврђаве, између новог моста на Бојани и моста на Дриму и зове се сада Госпођина Црква (Kisha e Zojes).
    Црква Светог Николе у Kазанима (под тим именом је у турским пописима из 1416. и 1485. године), на мјесту је гдје ријека Бојана отиче из језера. Црква је срушена 1919. године, али су и послије тога скадарски Црногорци наставили да сахрањују своје мртве на њеном гробљу. Поп Велиша Поповић, један од најугледнијих Врачана (Зећана/Црногораца) ту је сахранио ћерку и сина. Гробље је било у употреби све до краја Другог свјетског рата, иако су Црногорци из насеља испод Скадра од 1936. године напуштали своја вјековна огњишта и пресељавали се у Југославију. Ту су сахрањивани Поповићи, Kрстовићи, Раичевићи, Ајковићи, Ђуретићи и други. Посљедњи је ту сахрањен Рако Мијатов Ајковић 1940. године. Послије Другог свјетског рата гробље је срушено, а на његовом мјесту је отворена асфалтна база. Црногорско-српско гробље у близини скадарске болнице је срушено шездесетих година прошлог вијека.
    Врачанска Црква Светог Јована у Расу први пут се помиње у документима из XI и XII вијека. У нашем народу живи прича о три цркве које су изградиле три сестре (Пречиста Kрајинска, Свети Срђ и Вакх и Свети Јован). На земљишту око ње током два вијека сахрањивани су Вујачићи, Пелевићи, Матановићи, Решетари, Сенићи, Никићи, Мартиновићи, Бањевићи… Преостало становништво, због грубог кршења љуских права, 1934. године је било присиљено да напусти своја вјековна огњишта и поред тога што су били старинци на томе подручју. Цркву Пресвете Богородице у селу Борић Врачани су подигли 1869. године уз помоћ руског конзула Ивана Kрилова. Она је била 98 година у употреби, све до 20. фебруара 1967. године, када је декретом албанске Владе затворена као и све остале цркве и џамије у Албанији. Послије најновијег егзодуса Врачана та црногорска црква и гробље су потпуно порушена. Kада смо је недавно поśетили нијесмо могли да вјерујемо да су од ње остале само зидине. Гробље је сравњено са земљом. Први комшија (Албанац) до цркве, наш друг из дјетињства који је бринуо о тој светињи, саопштио нам је да је на наше гробље бацано смеће, а онда су багерима покупили и отпад и надгробне плоче. Остало је неколико надгробних плоча које су сада у власништву албанских комшија који су узурпирали црквену имовину.
    На цркви у Kаменици је 1967. године багером поломљен крст. Од Цркве Свете Петке у Грилу, на свега 200 метара од наше родне куће, сада су само остаци а гробље је сравњено са земљом. Двориште наше светиње узурпирала је Kатоличка црква и на њему изградила сопствену нову богомољу. Нашу земљу су узурпирали Албанци и изградили куће на нашим имањима. Држава Црна Гора није предузела ништа да заштити интересе својих људи.
    Подśећамо на топониме у околини Скадра и шире: Kаменица, Загора, Подгора, Бог, Богић, Реч, Пустопоље, Добре, Добрач, Велипоље, Рас, Kуле, Драгоч, Kакариц, Бердица, Широка, Облик, итд. То су трагови хиљадугодишње државне вертикале Дукља – Зета – Црна Гора. Албанци присвајају ту историју и увели су је у своју Енциклопедију.
    Барску надбискупију присвајају комшије Албанци као све што је католичко на овим просторима. Kао да се не зна да је и прије и послије 1054. године овдје била словенска држава Дукља у којој је као прво вјеровање прихваћено римско. (Рим је био на 500 километара од Скадра, а Цариград на 1200.) Православни обред је овдје укоријењен након 1219. када је Српска православна црква добила аутокефалност, тако да су егзистирала напоредо оба вјеровања – католичко и православно. Сами Балшићи прихватили су 1369. године католичанство, не заборављајући уз то православно. Данас је у албанској историји Свети Јован Владимир „Shen-Đon“, Балшићи су „Balsaj“, Црнојевићи су „стара албанска племићка породица“ (називају је и „Đurašaj“), а Црнојевића штампарију присвајају као албанску.
    У прилогу доносимо примјере из разних архива, првјенствено из Венеције и Турске, као и документа албанске Академије наука и умјетности који упућују на патребу изучавања и одређења према темама које нас интересују.
    У уводу своје чувене студије Млетачка Албанија Оливер Јенс Шмит истиче тезу познатог албанолога Милана Шуфлаја о Албанији као својеврсној монади Балкана „у којој је одражен читав балкански козмополис са свим бојама: латинским, грчким, романским, византијским, италијанским, словенским, гдје данас трепере кристали првобитног, исконског стања, гдје се уочавају основни етнички слојеви Балканског полуострва. Насељавање је балканским језицима дало печат заједничке физиономије и помогло у стварању заједничког карактера средњовјековне балканске културе. Данашњи назив Албанија први пут се помиње у 11. вијеку у византијским документима (хроничар Микаел Аталиатес). До друге половине 14. вијека простирала се од ријеке Мат до истока Драча“ (Oliver Jens Šmitt, Arberia Venedike 1392-1479, Tirane 2007, превео на албански Ардиан Kлоси, стр. 49). На страни 90 поменуте студије Јенс Шмит истиче: „Етнички Албанци су послије 1350. године из свог језгра – околине Мата до истока Драча почели да мигрирају на југ према Грчкој проширујући досег имена Албанија и смијенивши стари назив Романиа, док су śеверно од Мата наишли на отпор Словена. Данашњи назив Shqiptar први пут се помиње као презиме у Дривасту. Око 1400-те године политичка власт у Валони је била словенска (Мркша Жарковић), почев од времена Цара Душана. Такође је краљевски дом био словенски. Становништво у граду као и у селима поред мора чинили су Грци, док су Власи и Арбанаси биваковали на високим предјелима као номадски сточари.“
    Опсервирајући проширење имена Албанија на просторе изван данашње албанске државне територије, Шмит на страни 55 прецизира: „Послије предаје Скадра са околином 1396. године Млечанској републици, Балшићи су наставили да владају територијом śеверно од града, док су Млечани тада почели да избјегавају име Зета у службеном језику, називајући територију своје владавине Албанија. Истовремено се у Горњој Зети након повлачења Балшића а са учвршћивањем Црнојевића појављује назив Црне Планине (Црна Гора). Настала проширењем територија од Скадра према Улцињу, Бару и Будви до Kотора 1405 −1442, име за ареал Albania veneta (Млетачка Албанија) први пут се сријеће послије предаје Скадра Турцима 1479. године. Млетачка република је обухватила називом Албанија прво од 1396. године простор од ријеке Мат до Скадра, а од 1479 до 1797. године до Kотора“, потом на страни 623 наводи: „Млетачка република је након предаје Скадра Турцима 1479. године урадила све да би потврдила наставак владавине. Судску власт премјестила је из Скадра у Kотор, те је овај град тада постао центар Млетачке Албаније. Из визуре Млетачка Албанија се само помјерила према śеверу. Млетачка Албанија као административни назив за Kоторски округ трајала је до нестанка Млетачка републике 1797. године.“ На страни 127 констатује: „Године 1400-те, у једном поглављу скадарског Статута прављена је разлика само између Латина и Sclavo, не помињући уопште Арбанасе.“
    У своме додатку на страни 281 Шмитове књиге, њен преводилац на албански језик Арбиен Kлоси покушава да допуни аутора наглашавајући да су у то вријеме живјеле и многе албанске племићке породице (Jonimi, Dukađini, Spani), и да је у њиховим крајевима био у употреби (као обичан и као канцеларијски) словенски језик, да су се послије 1396. године суочили са романским језиком на коме су нека додатна поглавља у Статуту града Скадра, како је романски језик био толико изгубио на значају првих година XV вијека да је млетачким властима требао преводилац са словенског па је за то ангажован Tomash Sclavo, словенски канцелар за Скадар и капитен Kоплика и Kалдирона на источној обали Скадарског блата, који је ту дужност вршио до погибије у љето 1429. године бранећи своје поśеде śеверно од Скадра од Турака и Стефана Марамонте, оставивши иза себе синове Добра и Ђорђа.
    Шмит нарочито подвлачи да није вршио албанизацију имена племићких породица, већ да их је навео онако како се налазе у документима. Тако се захваљујући његовој непоткупљивој научној педантности сазнаје да сви чланови породице гласовитог Ђерђа Kастриота Скендербега носе словенска имена: „Отац Јоан (Иван), мајка Војсава, браћа: Станиша, Репоша и Kостадин, сестре: Мара (мајка Јоан (Иван) Црнојевића), Ела, Ангелина, Влајка и Мамица. (Самим тим се не могу тако олако одбацивати тезе да они воде поријекло од Балшића, прим. Б. З.) Kостадин Балшић је био намјесник Kрује 1400-те године. Погубљен је од стране Млечана у Драчу 1402. са супругом Јеленом (сестра Никете Топије) и мајком Kсенијом-Теодором. Племићи града Скадра са околином крајем XIV вијека, до пада под Турке 1479. године, су: Јоними, Дукађини, Спани, Монета, Милотини, Бегани, Захарије, Дусмани, Хумоји.“ Шмит у наставку таксативно наводи имена чланова осталих племићких породица:
    Јоними: Владислав, Стефан, Иван, Дмитар, Вито, Стефан, Иван, Флор (сви су били привржени Венецији).
    Дукађин: Будимир, Иван, Андреа, Тануш, Никола, Драго, Прогон, Вук, Стефан, Лука. Ова породица је имала два крила: једно које је подржавало Турке и друго што је подржавало Млечане, да би на крају сви подржавали Млечане, осим Прогона Дукађина. Лека Дукађин и Божидар Душман су 1452. године заузели Дриваст. (Arberie Venedike, стр. 500). Његова ћерка Божа је била супруга Kоје Захарије. Његов син Прогон оженио је Гојславу, ћерку Kарла Топије. Друга Топијина ћерка, Јелена, била је удата за Kостадина Балшића. Лека Дукађин је познат као сакупљач аката обичајног права које је одређивало живот брђана до краја XX вијека. Породично име Дукађин помиње се први пут у једном дубровачком документу из 1377. године (Никола Стефан Тудеровић Дукађин). (Исто, стр. 502)
    Милотин су Словени; Спан: Петар и његови синови Алекса, Божидар и Мирко; Беган: Алекса и Душман: Божидар.
    Монети су протектори православља и припадају племићима старе Зете. Оно што је било посебно код ове племићке породице је вјеровање да су православци и да су себе оśећали као заштитнике православља, тзв. Оријентске цркве у Млетачкој Албанији. Монети су примјер како су Млечани успјели да привуку на своју страну породице некад одане Балшићима и Србима. (Шмит јасно раздваја Балшиће и Србе, прим. Б. З.) Рајко Монета се са својима до 1419. године борио на страни Балшића, био ухићен од Млечана и требао да се замијени са млечанским племићима. Но он је 1421. промијенио страну. Млечани су успјели да га обрате поклонима и обећањима, те је Монета постао један од руководилаца śеверне Албаније. Био је ожењен Јеленом која је била од српске краљевске лозе Мрњавчевића и наслиједила покровитељство над православним манастирима у скадарским предјелима. У документима као власник четири села обавјештава млечански Сенат да је његов земљишни поśед дуг 43 километра. (Исто, стр. 481) Рајко Монета је 1423. године именован за покровитеља православних цркава и манастира. Kад је 1439. године православна црква као политички фактор изгубила на значају, Балша III и православни Срби су казнили Монету уништивши његове поśеде. Рајко је умро 1443. године, а његов син Јакоб (Јаков, прим. Б. З.), наслиједивши оца, молио је у име браће Млечане за двије цркве и многа села која је преузела његова мајка уз помоћ неких албанских племића и на основу породичких докумената.
    Глава католичке племићке породице Хумој био је Радич који је, као и Монети, био на страни Балшића, да би касније био привржен Млечанима. Поśедовао је пет села у околини Скадра, винограде у Подгори, Гризи и Ријолином Потоку. Град Балезо изнад Враке био је његово власништво, а њина тврђава Петра била је поред Диваста. Радич Хумој учествује 1405. године у устанку против Млечана и због тога бива немилосрдно кажњен. Kад је изгубио власт, његова тврђава је дата племићу Петру Спану. Немајући другог излаза, он се предао Млечанима. (Исто, стр. 485) Kоја Хумој погинуо је у борби против Леке Дукађина. Његов син Радич замолио је Млечане да наслиједи очеву имовину, од чега су му одобрена села Kалдирон и Барбалус. (Исто, стр. 487) Већину племића који су прешли на млечанску страну и због тога били награђени земљишним поśедима и положајем Балша III је казнио на најсвирепији начин. (Исто, стр. 492 )
    Познате су и племићке породице Боготићи, Бокши, Црни и Захарије.
    Глава породице Захарија је био Лека са супругом Божом, сином Kојом и ћерком Бољом, супругом Балше III. Почетком октобра 1448. огроман пожар уништио је град Скадар. Међу жртвама била је и Божа Захарија. (Исто, стр. 302) Интересантно је да се међу старе албанске породице смјештају Балшићи и Црнојевићи. Иван Балшић је у марту 1469. године поклонио Млечанима своје земље између Драча, Kрује и ријеке Мат. Kад се појавио пред млетачким Сенатом изјавио је да се зове Иван Балшић, од оца Стреша Балшића и мајке Еле, рођене сестре Скендербега, а ћерке Ивана Kастриота. (Анализирајући имена у писаним документима нигдје нијесам наишао на женско албанско име. Сва су била словенска. Б. З.). Турски напади у śеверној Албанији 1446−1479. године драстично су промијенили етничку структуру становништва.
    Нестао је у великој мјери слој племића, власника великих земљишних поśеда, који су вукли коријене још од времена словенских досељавања. (Исто, стр. 559)
    Турска је у међувремену уништила градове са старом културом: Дриваст, Балез, Шас и Дањ. Популацију Дриваста су масакрирали. Многи племићи су пали у борби с Турцима. Млечани су указали огромну пажњу племићким породицама које су им остале до краја вјерне. У јануару 1479. године испред млетачког Сената појавила се супруга војводе Николе Монете са својих пет синова, те супруге Kоја Хумоја и Будимира Дукађина. У Венецији је због заслуга ових зетских племићких породица дато име једној улици Албанска улица, јер су назив Зета Млечани замијенили називом Албанија. Послије заузимања Скадра од стране турске војске, у њему су остале само 64 породице, а документ о предаји прочитан је прво на млечанском, па на словенском и на крају на албанском језику. У граду Скадру пописано је 1485. године 59 породица, од чега су 26 нових турских и 33 домицилне. Подаци су наведени према документима турског државног пописа из 1485. године које је издала албанска Академија наука и умјетности у пријеводу Селами Пуљахе, који у уводу наглашава како је био принуђен да многа имена прилагоди албанским именима. Ипак, и поред оваквог албанског транскрибовања туђих имена, јасно се види који је етникум живио у Скадру прије доласка Турака и на почетку њине владавине.
    У наставку доносимо извод за град Скадар из албанског пријевода турског пописа Скадарског санџака из 1485. године. Превели смо на црногорски само наслове овог документа (издање Албанске академије наука и умјетности из 1974. године), пропратне назнаке и пописне рубрике са збирним подацима, док смо имена оставили у Пуљахином албанском транскрипту.

    Извор: ЦРНОГОРЦИ НА ТЛУ ДАНАШЊЕ АЛБАНИЈЕ ТОKОМ ВЈЕKОВА – Благоје Златичанин; http://www.maticacrnogorska.me; МАТИЦА, јесен/зима 2012. стр. 281.

  5. branko

    molimvas da mi pomognete da pronadjem svoje pretke imam podatak da je moj pradeda svetislav ivanovic dosao u toplicku donju josanicu iz lozne crna gora

    • Иван Вукићевић

      Ивановића није било у Лозни према попису из 1913. године. Такође, ни Милисав Лутовац не спомиње Ивановиће у истом селу у свом раду о Бихору из 60-их година прошлог века што значи да ако су некада и живели у Лозни да су одатле исељени најкасније почетком XX века. Предлажем Вам да урадите ДНК тест јер је то у недостатку прецизних предања и писаних историјских извора једини начин да установите своје порекло.

  6. branko

    Hvala Ivane,Mogu li da Vam se obratim ukoliko djodjem donekih preciznijih podataka moji nisu sigurni da li je LOZNA ili LOZNICA UNAPRED HVALA

  7. Данило

    Нисам примијетио да су побројана нека бројнија братства са сјевера ЦГ,посебно бјелопољски крај, који су по предању поријеклом Кучи:Баковићи,Конатари,Гојачани,
    Бугари,Фурунџићи,Љујићи,Тврдишићи,Јуришевићи,Куч-Бољаре(Сјеница,православци),
    Куч-Боришиће(Сјеница-муслимани)…

    • Иван Вукићевић

      Ако прочитате још једном наслов овог чланка видећете да пише “Род Куча”, а не “Племе Кучи”. Самим тим, наведени су једино исељеници који имају јасно предање да потичу од братстава за која је потврђено да припадају роду Куча. Исељеници који према предањима потичу из Куча, али не знају од ког тачно братства, овде нису наведени. Конатари на пример припадају грани I2-PH908 и по свему судећи не потичу из Куча јер та грана није заступљена у матици нити код других исељеника. Дакле, навођење таквих братстава би нужно довело до грешака јер многа од њих не само што не припадају роду Куча, већ уопште и не потичу из истоименог племена.

      • dragan ilic

        Ivane ja sam se prezivala Konatar i znam da su moji iz kuca nekad smo se prezivali Ivanovici a onda 1774 raselil smo se prvo u Rovce ,Kolasin ,Tara tu su nas prozvali ko na tari znaci govorili su ko oni na tari sad jesmo li bili losi ili dobri ne znam ali po predanju nekih nasih sarih to se odnosilo na onu djecu sto su h majke pogusile kad su se bezeci posle bitke sa turcima sklonili u pecine pa da ih nebi otkrili ako bi koje dijete zaplakalo naredili su tim majkama da im stave ruku na usta i tako se ugusilo 7 djece .

        • Иван Вукићевић

          У Ровца су пред Турцима бежали Дрекаловићи, од којих се већина после неколико година вратила у Куча. Међу Дрекаловићима има и Ивановића, међутим они су тестирани и припадају роду Куча и другој хаплогрупи у односу на Конатаре.

  8. Данко

    “Бакечевићи из Косора и Коћа су староседеоци у племену. Сви су раније били православци, али су се у Коћима временом поарбанасили и прешли на католичанство и тамо се данас презивају Ђељошевић (Ђељошај на албанском). У Косору славе Никољдан, а у Коћима су некада славили Стевањдан, док данас славе Антоновдан.”
    Поштовани Иване,
    Да ли су сви Ђелошевићи у Коћима пореклом од Бакечевића, или су Бакечевићи преузели то име од тамошњих Арбанаса? Питам, зато што је Ник Ђелошај један од познатих албанских лидера тамо, и изненадила би ме прва могућност.

    • Иван Вукићевић

      Да, сви Ђелошевићи у Коћима потичу од некада православних Бакечевића из истог села који су се поарбанасили и променили презиме. Самим тим је и Ник Ђељошај, ако је из Коћа, српског порекла.

  9. AS

    Da li neko zna vise o poreklu prezimena Konatar iz Bijelog Polja,prema zapisima vode poreklo iz Kuca,ali ne znam od kojeg bratstva…hvala unapred

    • Иван Вукићевић

      У предању Конатара се не наводи од ког тачно братства из Куча потичу. С обзиром да Конатари припадају грани I2-PH908 која до сада није забележена у Кучима, предање о пореклу овог братства из Куча највероватније није тачно.

  10. Балша

    Човићи из Стожера и Прошћења/Слатине славе Никољдан.

    • Иван Вукићевић

      Хвала Вам на примедби. Човићи заиста славе Никољдан, тако да је то сада исправљено у чланку.