Порекло презимена, село Лисина (Рашка)

6. август 2018.

коментара: 0

Порекло становништва села Лисина (и засеока Чајтина), општина Рашка – Рашки округ. Према књизи Радослава Љ. Павловића „Копаоник“ написаној према прикупљеним подацима од 1934. до 1953. године – издање 2012. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Куће села Лисине су високо на странама уске а дубоке долине Лисинске реке, испод Глунчавца и Шанца. Већи део села је на десној (присој ној) страни речне долине под Глунчавцем, а мањи је део на левој (осојној) страни испод Шанца. У међама села су: Калејевац, на карти “Каљевац”, Склап (састанци Лисинске реке и Барске реке), Орловац (1078), Округлица, Ројчићке бачије, Камена глава, Репух, Мала кулина, Велика треска (1622м), Суви део, Шиљак или Острељача (1156м), Обрж и “Џепачка” — Џепска река.

Пије се вода са извора.

Земље и шуме.

У селу су потеси: Бућкова бара, Вранова лука, Долине, Раван, Рађавац и Лисинска заједница. Бачије су на Гриновој равни, на месту Јасле.

Тип села.

Две кућне групе су наблизу, једва да су стотину метара удаљене међу собом. Гробље је у Ђоровићима, на десној страни долине Лисинске реке.

Историјат села.

У повељи цара Стефана Уроше од 1363. помиње се …и други заселак села Руднице – Лисина. Вук је забележио Лисину, село у кнежини Горњем Ибру, Нахији ново-пазарској.

По Попису од 31. марта 1948. у Лисини су 33 домаћинства са 190 чланова.

Порекло становништва.

Родови.

-Ђоровићи – Самокресовићи (12 кућа, Св. Јован зимски и Св. Јован Претеча), старином из Котора (ном. место акуз. је Которе) у Дреници. Пре Велике сеобе доселили се у Јошаничку Бању – Бању. У Бањи је велики и разгранат род: Ђоровићи, Котурановићи, Вековићи, Пајовићи и др. Исељеници из Лисине су Лисинци у Осрецима; у Граду, засеоку Осредака су Грађани. У Подибру и Александровачкој Жупи зову се само Лисинци.

Око средине 18. века из Трикоса (ном. Трикосе), засеока у кметији Добрави доселили су се:

-Трикоши или Трикошани (7 кућа, Св. Мина–Мрата и “недеља пред Св. Илију” – Сабор Св. арх. Гаврила, 13. јула). Један род с Трикошанима су Трикоши–Трикошани у селу Рудници.

Заселак  ЧАЈТИНА

Положај насеља.

Мало село Чајтина (и на карти, не Чајетина), под Чајтинским брдом, с групом збијених кућа је у изворишту потока Сенокоса.

Воде.

Пије се вода са извора. Воде су: Чајтинска чесма, Топлик, Извор код Борића, Коваоница– Кованица, Извор под Буквом. Потеси се зову: Селиште, Костовац, Тресавац–бара, Јабланов лаз, Грабовац и Дугачки брег.

Историјат насеља.

Кнез Лазар повељом од 1387. потврди Обраду Драгосалићу заселие Чајтину, заселак селу “Кукању” (ном. Кукањ). Вуку је “Чајетина”, село у кнежини Горњем Ибру, Нахији новопазарској.

Ј. Гавриловић у Речнику Србије 1846. забележио је “Чајтину”, заселак у јошаничком срезу крушевачког округа.

По попису од 1921. Чајетина, заселак Лисини, имала је 7 домаћинстава, cа 37 чланова.

Старине у насељу.

Средњовековна Чајтина била је у Селишту, на десној страни долине потока Сенокоса. Селоје имало цркву, крај цркве било је гробље. Данас од цркве и гробља нема трага.

У Саставцима и Тресавабари су купишта “изварака”, шлакње топљених руда.

Порекло становништва.

Родови.

-Бачани (Св. Јован, 7. јануара и Св. Јован Претеча) су изумрли.

Средином 18. века неки “господар Турчин”, сеоски ага, пресели из Белог Брда претке:

-Крстојевића; сад је у засеоку једна њихова кућа (Св. арх. Стефан зимњи и летњи). Чајићи-Чајтинци, у Доброљупцима у Александровачкој Жупи и у варошици Брусу, као и Кошутанци или Здравковићи у Кошутици, у селу Батота су од Крстојевића из Чајтине.

-Војиновићи (2 куће, Св. Јован зимски) су стари досељеници из неког села на вучитрнском Косову. После рата 1914/18. три њихове породице одселиле су се у село Шипоље на Косову. Протекло је пола века од досељења Војиновића, а у селу су се настанили:

-Колашинци-Петровићи (4 куће, Св Петка јесења и летња). Из неког села код манастира Девича прешли су у Ибарски Колашин, а отуд су дошли овамо. Од Колашинаца су Весићи у селу Ржаници код Александровца, као и Весићи у варошици Рашкој.

ИЗВОР: Према књизи Радослава Љ. Павловића „Копаоник“, издање 2012. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.