Порекло презимена, села Ортијеш и Лакишевине (Мостар) Reviewed by Momizat on . Поријекло српских православних породица из села Ортијеш и Лакишевине код Мостара, које су доселиле до почетка Другог свјетског рата (1941. године). Приредио сар Поријекло српских православних породица из села Ортијеш и Лакишевине код Мостара, које су доселиле до почетка Другог свјетског рата (1941. године). Приредио сар Rating: 0
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Порекло презимена, села Ортијеш и Лакишевине (Мостар)

Порекло презимена, села Ортијеш и Лакишевине (Мостар)

Поријекло српских православних породица из села Ортијеш и Лакишевине код Мостара, које су доселиле до почетка Другог свјетског рата (1941. године). Приредио сарадник портала Порекло Небојша Бејат.

Поријекло имена села Ортијеш и Лакишевине

По чему је Ортијеш добио име, нема сигурних података. Зна се да његово постојање датира из времена османлијске (турске) окупационе империје (1466 – 1878). У том времену Ортијеш је највећим дијелом био под храстовом шумом.

Срби нису били власници земљишних посједа које су обрађивали, већ су били султанови робови, као и сви грађани османлијске (турске) окупационе империје (1466 – 1878). Доласком аустроугарске окупационе империје (1878 – 1918) на ове просторе, уведен је грунт и катастар и скоро сви земљишни посједи, које су Срби обрађивали, одузети су од османлијских (турских) ага и бегова, односно агама и беговима одузето је право управљања земљишним посједима којима су до тада управљали. Земљишни посједи су Србима, који су их обрађивали, додијељени у приватно власништво. Највећи дио земљишних посједа и данас је у приватном власништву Срба. Дио земљишних посједа, Србима су одузеле комунистичке власти у времену Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ) (1945 – 1992). Дио земљишних посједа, Срби су у времену СФРЈ и након завршетка Одбрамбено–отаџбинског рата (3. 4. 1992 – 21. 11. 1995) продавали својим сународницима, али и Бошњацима и Хрватима.

Прије почетка Одбрамбено–отаџбинског рата (3. 4. 1992 – 21. 11. 1995), према попису становништва из 1991. године, који није верификовала Скупштина тадашње Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине, у Ортијешу је живјело 300 становника: Срба (262 или 87,33%), Југословена (23 или 7,66 %), Бошњака (9 или 3%) и Хрвата (6 или 2%).

Дио села у којем живе породице: Џонлага, Кадијевић и Пудар (Кадијевићи и Пудари живе у засеоку Мукоша), прије Одбрамбено–отаџбинског рата (3. 4. 1992 – 21. 11. 1995), није припадао селу Ортијеш, већ селу Гнојнице, којем Мукоша формално–правно и данас припада, али је ближа и гравитира Ортијешу. Становници Мукоше се осјећају Ортијешанима, а не Гнојничанима. Сусједно село Лакишевине, вијековима је било у саставу Ортијеша. У времену СФРЈ (1945 – 1992), Лакишевине су постале засебно село. Када су у питању старосједилачке породице, у Ортијешу је живјело неколико бошњачких породица. Након завршетка Другог свјетског рата (6. 4. 1941 – 9. 5. 1945), доселило је неколико бошњачких породица, које су купиле земљишне посједе од старосједилачких српских и бошњачких породица. Хрватских старосједилачких породица у Ортијешу није било, а до почетка Одбрамбено–отаџбинског рата (3. 4. 1992 – 21. 11. 1995), биле су двије хрватске викендице и једна породична кућа. У Ортијешу је било неколико кућа, чији су власници били зетови, који су се оженили женама из старосједилачких породица.

Лакишевине су се некад звале Селишта. Датирају из времена османслијске (турске) окупационе империје (1466 – 1878). Назив Лакишевине добиле су по османлијском (турском) аги Лакишићу. Прије почетка Одбрамбено–отаџбинског рата (3. 4. 1992 – 21. 11. 1995), према попису становништва из 1991. године, који није верификовала Скупштина тадашње Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине, у Лакишевинама је живјело 336 становника: Срба (296 или 88,09 %), Југословена (19 или 5,65  %), Бошњака (12 или 3,57 %), осталих (8 или 2,38 %) и Хрвата (1 или 0,29 %). У Лакишевинама је било неколико кућа, чији су власници били зетови, који су се оженили женама из старосједилачких породица. Старосједилачких бошњачких и хрватских породица у Лакишевинама није било.

Поријекло српских породица из Ортијеша

КАРАДЕГЛИЈА

(Славе Ђурђевдан)

Карадеглије су из Дучице у Жупи Никшићкој, у Црној Гори, у Ортијеш доселиле половином 18. вијека и најстарија су српска ортијешка породица која има мушко потомство до данашњих дана. У Дучици су се презивали Костић. Година досељења ником није позната. У том временском периоду овим просторима владала је османлијска (турска) окупациона империја (1466 – 1878). Разлог досељења била је куга, која је у том времену уморила велики број људи у Херцеговини, а османлијским (турским) агама било је потребно српско становништво за обраду земље. Ага Ибро Коркут из Зворника дозволио им је да се населе у Ортијеш. У Ортијеш су доселила два брата, чије гробове и гробове њихових супруга и синова због старости, у Српском православном гробљу Ортијеш није могуће распознати. Имена двојице браће која су доселила у Ортијеш, ником нису позната. Најстарији гроб Карадеглија, који је у Српском православном гробљу Ортијеш могуће дјелимично распознати, је гроб Арсена Карадеглије на којем се види да је преминуо 1826. године. Могуће је да је он један од двојице браће који су доселили, али нико са сигурношћу не може да потврди да је тако. Од једног брата поријекло је водила бановска породица, која живи на једној половини цјелокупног земљишног посједа Карадеглија, а на другој половини посједа живе све остале Карадеглије, који су по занату били казанџије и бавили се производњом вина и ракије. Прије Другог свјетског рата (6. 4. 1941 – 9. 5. 1945) у изнајмљеном простору у центру Мостара држали су кафану. У том простору је, након завршетка Другог свјетског рата (6. 4. 1941 – 9. 5. 1945), изграђено кино Партизан. Два брата, који су доселили у Ортијеш, имали су трећег брата који је одселио у село Тасовчићи код Чапљине. Бановска породица, нажалост, више нема мушких потомака. Посљедњи потомак је Карадеглија (Јово) Никола (1946 – 2015). Презиме Костић ага Ибро Коркут мијења презименом Карадеглија што на турском језику значи Црногорац.

КРЊЕУШИЋ

(Славе Никољдан)

Крњеушићи су у другој половини 18. вијека у Ортијеш доселили из села Зупци у општини Требиње. Година досељења ником није позната. У том временском периоду овим просторима владала је османлијска (турска) окупациона империја (1466 – 1878). Један од двојице браће кантаром је убио Османлију (Турчина) који им је тражио већи намет од прописаног због чега су са Зубаца морали да бјеже. Побјегла су оба брата, од којих је један побјегао у околину Босанског Петровца. По њему је село Крњеуша код Босанског Петровца добило име. Други брат Ристо побјегао је у Ортијеш. Ристин гроб и гроб његове супруге, у Српском православном гробљу Ортијеш, није могуће распознати, јер су веома стари, док се на гробу Николе Крњеушића, за којег се претпоставља да му је био син, могло распознати да је умро 1810. године. У породици Крњеушић вијековима се рађало једно мушко дијете којем су се давала имена Ристо и Никола.

Крњеушићи су били родбински повезани са Вановићима због тога што се удовица неког Вановића из села Мало Поље код Мостара, највјероватније 1846. или 1847. године, удала за Николу Крњеушића, са којим је добила сина Ристу (1847 – 1923). Гробове Николе Крњеушића и његове супруге, због старости, у Српском православном гробљу Ортијеш, није могуће распознати. У брак са Николом Крњеушићем, Вановићева удовица довела је синове из свог првог брака. Један син се звао Павле, а надимак другог био је Лако. Право име њеног другог сина ником није познато.

МЕДАН

(Славе Јовањдан)

Медани су у Ортијеш доселили из села Храсно, засеока Рујеви До, у општини Неум. Најстарији предак, који је 1808. године доселио у Ортијеш, звао се Васиљ (1772 – 1868), чији је гроб у Српском православном гробљу Ортијеш, био једва препознатљив. У Ортијеш је доселио у 36. години живота. Живио је 96 година. Кратко је боравио на сеоском локалитету Двори у сусједном селу Баћевићи, одакле је због куге прешао у Ортијеш. У том временском периоду овим просторима владала је османлијска (турска) окупациона империја (1466 – 1878). Османлијски (турски) ага Ђулепа му је дозволио да се насели у Ортијеш.

У Ортијешу је затекао Карадеглије и Крњеушиће. Васиљ се женио два пута. Прва супруга била му је од Шиндика из села Гнојнице код Мостара, а друга од Матковића из села Богодол код Мостара. Са првом супругом имао је сина Спасоја (1816 – 1882), а са другом синове: Трипка (? – 1876), Ђуру, Шћепана и Ристу (? – 18?6). Сви осим Ристе имају мушко потомство до данашњих дана. Ристо је млад трагично окончао живот, није се женио и није имао дјеце. Гробове Васиљевих супруга није могуће распознати, као ни гроб сина Ђуре. Гроб сина Шћепана једва се може распознати. Натпис на гробовима синова Трипка и Ристе могуће је дјелимично распознати, док су подаци на гробу сина Спасоја били препознатљиви. Васиљ је са другом супругом имао и кћерку Саву. Била је љепотица тог краја. Примијетили су је Спахалићи, Османлије (Турци) из села Губавица код Мостара. То у ствари нису били прави Турци, већ локални Бошњаци, које су Срби, као и све Османлије, звали Турцима. Када је Васиљева кћерка Сава чувала овце поред пута, Спахалићи су је отели и на силу удали за једног од њих. Са тим Спахалићем имала је синове од којих је један донирао јапију приликом реконструкције манастира у селу Житомислић код Мостара у 19. вијеку. Спахалићи су Меданима даривали бакрено посуђе за домаћинство, што је у то вријеме био велики дар. Када је Сава умирала, жељела је да се прекрсти, али јој буле (муслиманске жене) нису то дозволиле. Када су Медани, из села Мириловићи код Билеће, чули да је отета Васиљева кћерка из Ортијеша, отели су неку муслиманку из Ортијеша или околних села и одвели је у Мириловиће. Њен брат је кренуо за њом са намјером да је ослободи. Примјећен је и убијен у селу Пријевор на улазу у Билећу.

ЈЕЛАЧИЋ

(Славе Климуњдан)

Јелачићи су у првој половини 19. вијека у Ортијеш доселили из села Дабрица у општини Берковићи. Година досељења ником није позната. У том временском периоду овим просторима владала је османлијска (турска) окупациона империја (1466 – 1878). Разлог досељења били су бољи услови за живот у Ортијешу. Најстарији предак који је доселио, звао се Сава. Био је кум Васиља, најстаријег Медана, који је доселио у Ортијеш. Васиљ Медан је замолио османлијског (турског) агу Ђулепу да на дио земљишног посједа, који је њему додијелио да обрађује, досели његов кум Сава Јелачић, што је османлијски (турски) ага дозволио. Оно што се сигурно зна је да је Сава имао сина Тодора. Да ли је Сава, осим Тодора, имао још синова, ником није познато. Гробове Саве Јелачића, његове супруге, као и гробове његових синова и њихових супруга, због старости, у Српском православном гробљу Ортијеш, није могуће распознати. Породица Јелачић има мушко потомство до данашњих дана.

БЕРБЕРОВИЋ

(Славе Јовањдан)

Берберовићи су половином 19. вијека у Ортијеш доселили из села Богодол код Мостара. Година досељења ником није позната. У том временском периоду овим просторима владала је османлијска (турска) окупациона империја (1466 – 1878). Разлог досељења били су бољи услови за живот у Ортијешу. У Богодолу су се презивали Матковић. Доселила су два брата: Лука (1834 – 1901) и Михо (1839 – 6. 10. 1898). Били су шуре Васиља, најстаријег Медана, који је доселио у Ортијеш. Друга Васиљева жена била је од Матковића из Богодола. Османлијски (турски) ага Ђулепа тражио је од Васиља Медана да један од његових синова, у једном дијелу села обрађује земљу. Васиљ није хтио да раздваја синове. Препоручио је своје шуре Матковиће из Богодола, што је османлијски (турски) ага Ђулепа прихватио, након чега су браћа Лука и Михо Матковић доселили у Ортијеш. Промијенили су презиме у Берберовић јер је један од њих знао да шиша и брије. Берберин на турском језику значи брице. Сви Берберовићи потичу од Михе, који је имао синове: Митра (1865 – 28. 6. 1941), Ристу (1869 – 9. 9. 1937) и Симу (1880 – 1818). Сви Михини синови имају мушко потомство до данашњих дана. Лука је имао кћерку Јелу (6. 9. 1868 – 29. 9. 1940) од које поријекло воде ортијешки Чабрили и Црногорци.

ЂУРИЋ

(Славе Јовањдан)

Ђурићи су половином 19. вијека у Ортијеш доселили из села Слипчићи код Мостара. Година досељења ником није позната. У том временском периоду овим просторима владала је османлијска (турска) окупациона империја (1466 – 1878). Разлог досељења били су бољи услови за живот у Ортијешу. Ђуриће је у Ортијеш населила османлијска (турска) беговска породица Пецо, да би им обрађивали земљишни посјед. Најстарији предак Ђурића, који је доселио у Ортијеш, звао се Илија, чији је гроб у Српском православном гробљу Ортијеш једва препознатљив, али подаци везани за годину рођења и годину смрти нису препознатљиви. Имао је супругу Јованку (1824 – 1905), за коју нико не зна из које је породице, и два сина: Богдана, чији је гроб у Српском православном гробљу Ортијеш препознатљив, али година рођења и година смрти нису и Перу (1845 – 1936). Богдан је одселио у село Мало Поље код Мостара, гдје је живио до краја живота. Није имао мушко потомство. Перо има мушко потомство до данашњих дана. Ортијешани су Ђурићима, у шали, дали надимак Јурићи, највероватније због тога што су доселили из хрватског села Слипчићи у западном дијелу Херцеговине. Херцеговачки Јурићи су Хрвати по националности, римокатолици по вјероисповијести. Ђурићи из Ортијеша немају апсолутно никакве везе са њима.

ВАНОВИЋ

(Славе Ђурђевдан)

Вановићи су, највјероватније, 1846. или 1847. године године у Ортијеш доселили из села Мало Поље код Мостара. У том временском периоду овим просторима владала је османлијска (турска) окупациона империја (1466 – 1878). Најстарији преци који су доселили била су два брата. Један се звао Павле, а надимак другог био је Лако. Право име другог брата ником није познато. Након смрти свог првог мужа, мајка Павла и Лаке, удала се за Николу Крњеушића. Са собом је у Ортијеш довела оба своја сина. Гробове мајке Павла и Лаке и гроб Николе Крњеушића, због старости, у Српском православном гробљу Ортијеш, није могуће распознати. Како јој је било име, из које породице и одакле је била жена Николе Крњеушића, ником није познато. Такође, ником није познато како се звао отац Павла и Лаке Вановића. Лако Вановић се није женио и није имао дјеце. Његов земљишни посјед наслиједила је породица Крњеушић. Павле Вановић имао је сина Аћима (1872 – 1949), који се женио три пута и није имао мушко потомство. Имао је четири кћерке. Његов земљишни посјед наслиједиле су његове кћерке: Јелка (4/5) и Мара (1/5). Јелкин земљишни посјед наслиједила су њена дјеца. Мара је свој земљишни посјед продала грађанину хрватске националности. Павле и Лако Вановић, били су полубраћа Ристе Крњеушића (1847 – 1923), сина Николиног, јер их је родила иста мајка. Пошто је Ристо Крњеушић рођен 1847. године, претпоставља се да се Вановићева удовица удала за Николу Крњеушића 1846. или 1847. године и да су тада у Ортијеш досели Павле и Лако, најстарији преци Вановића, које је мајка довела са собом.

У Ортијеш је, такође из Малог Поља, доселио Илија Вановић (1862 – 1942) због бољих услова за живот. Био је рођак Павла и Лаке Вановића. Година досељења ником није позната. Такође, ником није познато да ли је доселио у времену османлијске (турске) (1466 – 1878) или аустроугарске окупационе империје (1878 – 1918). Илија је имао два сина: Ђорђу, чији гроб у Српском православном гробљу Ортијеш, због старости, није могуће распознати, и Јову (1890 – 1944). Ђорђо није имао дјеце. Јово има мушко потомство до данашњих дана. Његови потомци нису родбински повезани са породицом Крњеушић.

МИХИЋ

(Славе Јовањдан)

Михићи су у Ортијеш доселили из села Локве у општини Чапљина, у временском периоду у којем је овим просторима владала аустроугарска окупациона империја (1878 – 1918). Разлог досељења били су бољи услови за живот. Година досељења ником није позната, али се сигурно зна да су доселили прије почетка Првог свјетског рата (28. 6. 1914 – 11. 11. 1918). Најстарији предак који је доселио звао се Михић (Јово) Симо (1876 – 30. 9. 1944). Имао је сина Јову (1901 – 1987), који има мушко потомство до данашњих дана. Прије почетка Одбрамбено – отаџбинског рата (3. 4. 1992 – 21. 11. 1995) у Ортијешу није живио ниједан Михић, нити је ико из те породице имао кућу у Ортијешу.

ВУКОВИЋ

(Славили су Јовањдан)

и

СУДАР

(Славе Ђурђевдан)

Вуковићи су у временском периоду у којем је овим просторима владала аустроугарска окупациона империја (1878 – 1918), у Ортијеш доселили из села Мека Груда у општини Билећа. Разлог досељења били су бољи услови за живот. Година досељења ником није позната, али се сигурно зна да су доселили прије почетка Првог свјетског рата (28. 6. 1914 – 11. 11. 1918). Доселила су два рођака: Ристо (13. 9. 1886 – 30. 9. 1944) и Станко. Ристо није имао мушко потомство. Станко је имао синове: Митра (? – 1918) и Вељка (1899 – 1974). Митар се није женио и није имао дјеце. Вељко није имао мушко потомство. Њихов земљишни посјед наслиједио је Судар (Марко) Ђорђо (14. 3. 1925 – 9. 10. 2017), сестрић Вељка, унук Станка Вуковића, родом из Мостара, поријеклом из села Крехин Градац у општини Читлук. У Ортијеш је код свог ујака Вуковић (Станко) Вељка доселио 1930. године, у времену у којем је на овим просторима постојала Краљевина Југославија са Династијом Карађорђевић на челу (1918 – 1941). Био је ожењен Домазет (отац Ристо) Савком (10. 1. 1932 – 9. 3. 2003), рођеном у селу Предоље у општини Берковићи. Имали су 2 сина: Петра (27. 10. 1954 – 5. 3. 2017) и Небојшу (15. 2. 1970 – 2. 11. 2008). И Петар и Небојша имају мушко потомство до данашњих дана. Након завршетка Одбрамбено – отаџбинског рата (3. 4. 1992 – 21. 11. 1995), Ђорђо Судар продао је кућу и земљишни посјед у Ортијешу и настанио се у Требињу. Судар (Марко) Ђорђо, његова супруга и синови сахрањени су у Требињу.

ЧАБРИЛО

(Славе Ђурђевдан)

Чабрили су 1887. године у Ортијеш доселили из села Жуберин у општини Невесиње, у временском периоду у којем је овим просторима владала аустроугарска окупациона империја (1878 – 1918). Најстарији предак, који је доселио, звао се Чабрило (Вукан) Максим (13. 9. 1886 – 30. 9. 1944). Његова мајка Јела, кћерка јединица Луке Берберовића (1834 – 1901), удала се у Жуберин за Максимовог оца Вукана. Након Вуканове погибије, вратила се у Ортијеш са четворогодишњом кћерком Маром и једногодишњом бебом, сином Максимом. Максим је имао три сина: Божидара (1919 – 1996), Васу (13. 2. 1927 – 13. 6. 1943) и Данила (2. 2. 1929 – 13. 7. 1945). Божидар има мушко потомство до данашњих дана. Васо и Данило се нису женили и нису имали дјеце. На једном дијелу земљишног посједа, које је Јела наслиједила од свог оца, живе Чабрили, потомци из првог, а на другом дијелу, Црногорци, потомци из њеног другог брака. Јела, кћерка јединица Луке Берберовића, рођена је 6. 9. 1868. године. Преминула је 29. 9. 1940. године.

ЦРНОГОРАЦ

(Славе Свету Петку)

Црногорци су у временском периоду у којем је овим просторима владала аустроугарска окупациона империја (1878 – 1918) у Ортијеш доселили из села Буна, засеока Затон, код Мостара. Година досељења ником није позната. Оно што се сигурно зна је да су доселили прије почетка Првог свјетског рата (28. 6. 1914 – 11. 11. 1918). Најстарији предак који је доселио у Ортијеш, звао се Ђорђо (1867 – 1907). Радио је на земљишном посједу код Берберовића. Био је други муж Јеле, кћерке јединице Луке Берберовића (1834 – 1901). Имали су синове: Николу (1901 – 1973) и Луку (9. 12. 1904 – 29. 8. 1936). И Никола и Лука имају мушко потомство до данашњих дана. На једном дијелу земљишног посједа, које је Јела наслиједила од свог оца, живе Чабрили, потомци из првог, а на другом дијелу, Црногорци, потомци из њеног другог брака. Јела, кћерка јединица Луке Берберовића, рођена је 6. 9. 1868. године. Преминула је 29. 9. 1940. године.

ЏОНЛАГА

(Славе Никољдан)

Џонлаге су у Ортијеш у временском периоду у којем је овим просторима владала аустроугарска окупациона империја (1878 – 1918) доселиле из села Опличићи у општини Чапљина. Најстарији предак, који је највјероватније прије 1906. године доселио у Ортијеш, звао се Џонлага (Никола) Шпиро, чија година рођења и година погибије у Аустроугарској војсци, у коју је био присилно мобилисан, ником нису познате. Његов најстарији син Никола (1906 – 30. 9. 1944) родио се у Ортијешу, као и синови: Лазо (1908 – 1971) и Јово (1913 – 30. 9. 1944). Сва три брата имају мушко потомство до данашњих дана, с тим што Јово има мушко потомство по кћеркиној линији. Прије Џонлага, земљишни посјед, на којем данас они живе, био је у власништву једне богате српске породице из Мостара. Они су на тој земљи посадили винограде, осигурали их и на рачун вриједности земљишног посједа и винограда, које су ставили под хипотеку, подигли су новац. Након тога запалили су винограде и покушали да наплате одштету од осигурања, али се убрзо открила превара. Банка је заплијенила винограде, а од осигурања нису наплатили одштету. Након заплијене, банка је продала земљишни посјед тројици браће Хрвата са острва Хвар, у Хрватској. Двојици од тројице браће није се свидио тај земљишни посјед, па су га продали Шпири Џонлаги, који је радио на имању те богате мостарске српске породице.

На неким гробовима у Ортијешу стоји натпис Ђонлага. У Ортијешу је забиљежен један случај гдје се један брат презива Џонлага, а други Ђонлага. У крштеницама и на вјенчаним листовима у манастиру у Житомислићу, сви су уписивани са презименом Џонлага, што је већина ортијешких породица прихватила као своје презиме.

СПАХИЋ

(Славе Јовањдан)

Спахићи су 1933. године у Ортијеш доселили из села Тасовчићи у општини Чапљина. У том временском периоду на овим просторима постојала је Краљевина Југославија са династијом Карађорђевић на челу (1918 – 1941). Најстарији предак који је доселио звао се Спахић (Новица) Лазар (8. 4. 1922 – 15. 3. 1995). Лазарев дјед Митар имао је 5 синова. Сви Митрови синови умрли су од туберкулозе. Ниједан син осим Лазаревог оца Новице није имао дјецу. Лазар је био син јединац у оца и мајке. Лазарева мајка Стоја, кћерка Јове Медана, вратила се на очево имање у Ортијеш да би бринула о својим родитељима. Стојин отац Медан (Трипко) Јово, унук Васиља, најстаријег Медана који је доселио у Ортијеш, није имао синове. Имао је 3 кћерке које су се одрекле насљедства у Стојину корист. Лазар Спахић оженио је Дабић (отац Ђуро) Мару (13. 5. 1926 – 6. 4. 2004), рођену у селу Жељуша код Мостара. Са њом је имао 2 сина: Новицу (7. 1. 1949 – 30. 9. 2014)

и Јову (7. 7. 1952 – 13. 4. 2015). И Новица и Јово имају мушко потомство до данашњих дана.

КАДИЈЕВИЋ

(Славе Лучиндан)

Кадијевићи су у 19. вијеку, у времену у којем је овим просторима владала аустроугарска окупациона империја (1878 – 1918), из Мостара доселили у Ортијеш (заселак Мукоша). Година досељења ником није позната, али се сигурно зна да су доселили прије почетка Првог свјетског рата (28. 6. 1914 – 11. 11. 1918). Најстарији предак који је у Ортијешу купио земљу звао се Ристо. Умрло му је 16 дјеце. Један човјек му је дао савјет да првом сину који се роди да име Ристо и да ће син преживјети. Ристо је свом сину дао име Ристо и син му је преживио. Има мушко потомство до данашњих дана. Преживјела му је и кћерка која се родила послије сина Ристе. Кадијевићи су били богата мостарска породица у том времену. У  Ортијешу су имали гостионицу и хан. Кадијевићи се не сахрањују у Српском православном гробљу Ортијеш, већ у Српском православном гробљу Бјелушине у Мостару.

ПУДАР

(Славе Ђурђевдан)

Пудари су у априлу 1934. године у Ортијеш (заселак Мукоша) доселили из села Пијесци код Мостара. У том временском периоду на овим просторима постојала је Краљевина Југославија са династијом Карађорђевић на челу (1918 – 1941). Купили су земљу од Пухала из Житомислића. Најстарији предак који је доселио звао се Пудар (Ристо) Максим (30. 10. 1907 – 18. 8. 1941). Био је ожењен Марић (отац Ристо) Илинком (15. 3. 1912 – 5. 3. 1986), рођеном у селу Ходбина код Мостара. Имао је двоје дјеце: Сина Момчила (1. 3. 1934 – 2. 2. 2018) и кћерку Виду рођену 25. 6. 1937. године. Момчило има мушко потомство до данашњих дана.

Поријекло српских породица из Лакишевина

ШУПЉЕГЛАВ

(Славе Тројичиндан)

Шупљеглави су у 16. вијеку, прије изградње Старог моста (1557 – 1566) у Мостару, у Лакишевине доселили из села Увјећа код Требиња. Година досељења ником није позната. У том временском периоду, овим просторима владала је османлијска (турска) окупациона империја (1466 – 1878). Разлог досељења били су бољи услови за живот. Најстарији преци који су доселили била су браћа Јован и Лазар, чије гробове и гробове њихових супруга у Српском православном гробљу Ортијеш, због старости, није могуће распознати. Четири године живјели су на локалитету Рујево Гувно у селу Ходбина код Мостара, одакле су преселили у Лакишевине, које су се тада звале Селишта и нису биле насељене. Један од двојице браће био је ожењен из Ходбине, а други из села Мало Поље код Мостара. Шупљеглави су у свом посједу имали оригиналан рачун на турском језику који је браћи Јовану и Лазару испостављен за услугу плетења конопца који је увезивао букове греде на мосту који је на том мјесту постојао прије изградње Старог моста (1557 – 1566) у Мостару. Рачун је био преведен на српски језик. Изгорио је у Одбрамбено–отаџбинском рату (3. 4. 1992 – 21. 11. 1995), када су изгориле све српске куће у Лакишевинама.

И Јован и Лазар имају мушко потомство до данашњих дана.

ИВАНИШЕВИЋ

(Славе Јовањдан)

Иванишевићи, старином са Цетиња у Црној Гори, су крајем 18. или почетком 19. вијека у Лакишевине доселили из села Богодол код Мостара. Година досељења ником није позната. У том временском периоду, овим просторима владала је османлијска (турска) окупациона империја (1466 – 1878). Разлог досељења били су бољи услови за живот. Пошто није било довољно људи за обраду земље у Лакишевинама, Шупљеглави, који су доселили знатно прије Иванишевића, предложили су османлијском (турском) аги Лакишићу да на дио земљишног посједа насели Иванишевиће из Богодола, што је ага прихватио. Најстарији предак који је доселио звао се Марко, којег је ага Лакишић населио у Лакишевине да би био сеоски кмет. Његов гроб и гроб његове супруге, за коју нико не зна одакле је и из које породице, у Српском православном гробљу Ортијеш, нису препознатљиви. Марко је имао 5 синова: Спасоја, Илију (1823 – 1903), Трипка (1853 – 29. 1. 1901), Луку и Ђуру. Спасоје, Илија и Трипко сахрањени су у Српском православном гробљу Ортијеш. Лука је одселио у Бијело Поље код Мостара, а Ђуро у Мостар да би се бавио калајџијским занатом. Ђуро је сахрањен у Мостару, а Лука у Бијелом Пољу код Мостара. Свих 5 синова Марка Иванишевића имају мушко потомство до данашњих дана.

Подаци везани за поријекло породица сакупљени су од најупућенијих чланова породица из селâ Ортијеш и Лакишевине код Мостара на чему им аутор одаје велику захвалност и поштовање.

*

Аутор је сарадник портала Порекло Небојша Бејат, рођен 26. 7. 1976. године у Мостару. Небојшин отац Милан рођен је 14. 2. 1947. године у селу Доњи Поплат у општини Столац, удаљеном око 40 км југоисточно од Мостара, а мајка Василија кћерка Медан (Никола) Михајла (1907 – 13. 5. 1971) рођена је 21. 4. 1950. године у Ортијешу. Прије Одбрамбено–отаџбинског рата (3. 4. 1992 – 21. 11. 1995) сваки викенд и сваки љетни и зимски школски распуст проводио је у Ортијешу код свог ујака Медан (Михајло) Милована (22. 11. 1941 – 13. 2. 1997) и његове супруге Медан (отац Данило Радан) Видосаве, рођене 22. 6. 1941. године у селу Жиљево код Невесиња. У Ортијешу је провео најсрећније тренутке дјетињства што га је мотивисало да истражи податке везане за поријекло српских породица из селâ Ортијеш и Лакишевине код Мостара.

Април 2018. године


Коментари (2)

  • Nebojsa

    Postovani,

    ideja da sacuvate od zaborava podatke o srpskim porodicama i mestima na kojima su ziveli ili i dalje zive mi se ucinila veoma vaznom. Stoga bih hteo da doprinesem vasoj evidenciji kroz veoma precizne podatke o srpskim porodicima mesta Hodbina (opstina Mostar). Moj deda, Stevic Stevo, je napisao i obavio knjigu “Hodbina i hodbinjani” gde su do pojedinosti izeti podaci o svakoj srpskoj porodici kroz istoriju. Ukoliko ste zainteresovani, knjigu mogu skenirati i poslati vam.

    Srdacan pozdrav,
    Nebojsa Stevic

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top