Православци на Вису Reviewed by Momizat on . Масован прелазак римокатоличких Вишана на православље, започео је 1925. године, у тадашњој Краљевини СХС. Православце је предводио Иван Руљанчић, начелник Виса. Масован прелазак римокатоличких Вишана на православље, започео је 1925. године, у тадашњој Краљевини СХС. Православце је предводио Иван Руљанчић, начелник Виса. Rating: 0
You Are Here: Home » Инфо » Занимљивости » Православци на Вису

Православци на Вису

Масован прелазак римокатоличких Вишана на православље, започео је 1925. године, у тадашњој Краљевини СХС. Православце је предводио Иван Руљанчић, начелник Виса. Подигнута је велика православна црква (1933) на најистакнутијем месту у граду. После Другог светског рата и слома Краљевине Југославије, православци са острва Виса су нестали, а црква је срушена 1963. године.

Разлози прихватања православља

Становници Виса и многих других места у Далматинском приморју, осећали су велику блискост са Србијом и Србима као ослободиоцима у Првом светском рату. Након слома Аустроугарске, уследио је период владавине Италијана (1918-1921), током кога су многи Вишани хапшени. Одушевљено су дочекали српску војску априла 1921. године и постали привржени новој држави. Сматрали су Србе заштитницима од опасности са друге стране Јадранског мора. Београдске новине су писале, како су у прошлости варошицу Вис насељавали православци, и то 1580. године из околине Смедерева, а затим 1640. из Црне Горе. Први се везују за део варошице звани Смидерево, а други за Кут. Трећи и највећи део варошице је Лука, где су живели имућнији грађани. Најстарији члан новоформиране православне заједнице потенцирао је грчко порекло, тврдећи да се враћа у веру својих предака. Противници овог покрета су наглашавали економске интересе људи који прелазе на православље. Земљорадници са Виса, у већини случајева, нису имали своју земљу, већ су одржавали винограде у власништву крупних поседника и римокатоличке цркве. Власници су убирали порез у вину, који је у неким случајевима износио половину производа. Краљ Александар је најавио спровођење аграрне реформе, којом би сви они који обрађују земљу, постали њени власници, док би велепоседници добили одштету. Стање у Далмацији по том питању није било дефинисано читаву једну деценију (1920-их). Вишани су прекинули праксу деобе производа са поседницима, након чега су они силом, уз асистенцију полиције, упадали у куће земљорадника и одузимали вино. То нису чинили само велепоседници, већ и римокатолички свештеници, што је посебно изазвало револт људи. Често је долазило до физичких обрачуна и хапшења. Истицао се жупник Силвестар Боначић, којем су и противници православља замерали, да је својим понашањем допринео напуштању римокатоличке вере. Покретач идеје о преласку на православље, био је Иван Руљанчић, начелник Виса и предводник земљорадничког покрета још за време аустроугарске владавине. У Краљевини СХС се налазио на челу вишког огранка Земљорадничке странке, иначе врло јаке у Далмацији. Временом је ХСС у Далмацији постајао све јачи, тако да је у августу 1925. дошло до расула Земљорадничке странке. Неки су заговарали уједињење са ХСС-ом, док је Руљанчић приступио Радикалној странци и исте године покренуо прелазак на православље.

Почетак преласка у православну веру

Иван Руљанчић (1872-1963)

Прихватање православља је договорено у јулу 1925. године, када се Иван Руљанчић састао са Томићем, Рокијем и двојицом Пећаревића. Затим је 15. новембра одржана скупштина којој је присуствовало око 70 људи, а председавао је најстарији од њих, Анте Елдан, пореклом Грк. Званичан прелазак на православље се одиграо неколико дана пред католички Божић. Према римокатоличким матичним књигама рођених, може се утврдити да је у само три дана (21-23. децембар), много особа добило исписницу. Најстарији међу њима били су Елдан или Елден Анте (рођ. 1851), Војковић Мате (рођ. 1859), Руљановић Шиме (рођ. 1861), Перић Иван (рођ. 1863), Житко Јаков (рођ. 1864), Радонић Мате (рођ. 1866), Пинчетић Доминик (рођ. 1870), Војковић Анте (рођ. 1870), Брајчић Анте (рођ. 1871), Руљанчић Иван (рођ. 1872), Радишић Анте (рођ. 1873), Кузманић Корадо (рођ. 1875), Цвитановић Доминик/Станко (рођ. 1878) и Пећаревић Јуре (рођ. 1878). У јануару наредне, 1926. године, исписани су Радишић Миховил (рођ.1859), Перић Никола (рођ. 1860), Божанић Јаков (рођ.1871) и Роки Проспер (рођ. 1876), а до краја године још Пећаревић Јуре (рођ. 1869), Дарлић Стипан (рођ. 1869) и Дарлић Грго (рођ. 1872) у марту, Руљановић Марко (рођ.1861) и Руљановић Шиме (рођ. 1861) у априлу, Бакулић-Кандић Иван (рођ. 1862) и Мратинић Анте (рођ. 1864) у мају, Доротић Јуре (рођ. 1861) у јуну, Кларић Анте (рођ.1860) и Пухаловић Анте (рођ. 1860) у септембру, а Пинчетић Анте (рођ. 1874) у децембру. Бакулић Анте (рођ. 1853) се исписао у марту 1927. године. Ово су само најстарије особе мушког пола, које су прешле на православље, а било их је свеукупно много више.

Сплитски парох Сергије Урукало је прву литургију на Вису одржао 24. јануара 1926. године. Тада су регистроване 52 породице православаца са 167 чланова. На литургији следећег месеца, придружило се још 12 породица, док су неки чекали одобрење за прелазак. Приликом успостављања парохије у јулу 1926, наведено је 255 верника у 89 породица. Огромна већина оних који су прешли на православну веру, учинили су то крајем 1925. и током 1926. године. Наредних година је било много мање случајева, а неки су се поколебали и вратили на католичанство. Бискуп Михо Пушић је 1933. године изнео податак да су до тада 292 особе са Виса прешле на православље, а у међувремену се њих 58 вратило у римокатоличку веру. Према попису 1931. године, у Вису је било 217 православаца од 3.189 становника.

Сви православци са острва Виса живели су у граду Вису, док их у Комижи и другим местима није било. Међу православцима је било занатлија, трговаца и других, који се нису бавили земљорадњом, па самим тим нису имали корист од аграрне реформе. Председник црквене општине, Иван Руљанчић, изјављивао је да „одбацује веру којој је више стало до Рима, него до народа, државе и краља“. Негирао је тврдње о преласку на православље мотивисаном економским интересима.

Острво Корчула је такође било просрпски оријентисано. Многи су учествовали као добровољци у Првом светском рату, на страни Србије. Још 1922. године, на православље је прешао професор Антун Фарчић из Веле Луке, а његов отац Петар (песник) био је начелник општине, на чијој кући се вијорила српска застава. Обојица су хапшени током Првог светског рата од стране аустроугарских власти, а касније италијанских, пре прикључења Корчуле и других делова приморја Краљевини СХС 1921. године.

Утемељење парохије и подизање цркве

Црква Св. Ћирила и Методија

Православна парохија на Вису је утемељена 1. јула 1926. године. За пароха је постављен Станко Ивановић, који је убрзо умро, тако да је већ следеће године, нови парох постао Стеван Јавор. Он је раније био парох у Шибенику. Јавора је наследио Данило Букоровић, све до окупације 1941. године, када су га Италијани преместили у Задар.

У почетку су литургије држане у приземљу једне зграде, која је служила као капела. Иницијатива за изградњу цркве покренута је 1931. године и томе се озбиљно приступило наредне две године. Грађена је у српско-византијском стилу, по нацртима архитекте Момира Коруновића, а изабрана је најбоља локација, на самој обали. Градњу је у великој мери финансирало Друштво Кнегиње Љубице из Београда. Прилоге је дало и локално становништво. Црква је освећена 12. новембра 1933. године, од стране далматинског епископа Иринеја. Названа је Св. Ћирило и Методије. Следеће године је освећена православна црква Успења Пресвете Богородице на Корчули, у истоименом граду.

Осипање и нестанак православаца

Већ од 1936. године, православље на Вису упада у тежак период, пошто је Руљанчићева странка на изборима поражена од ХСС-а, на челу са адвокатом Фаролфијем. Следеће године је дошло до инцидента приликом посете 153 чешка православца, предвођена епископом Гораздом и тројицом свештеника. Чешки православци су 11. августа 1937. паробродом кренули према Вису и стигли до луке, али им окупљена маса Вишана католика, присталица ХСС-а,  није дозволила да се искрцају. Чак су претукли и гурнули у море лучког радника Ненада Балића пок. Илије, који је требао да осигура искрцавање путника. За физички напад су оптужени Петар Војковић, Павао Житко и Бранко Шушков. На суђењу у Сплиту две године касније, одбачене су оптужбе, јер се није могло доказати ко је из масе учествовао у нападу. Војковић је у време суђења био општински секретар Виса.

Након италијанске окупације 1941. године и премештаја пароха Букоровића у Задар, православна парохија Вис је замрла. Последња служба у цркви одржана је крајем те године. Италија је капитулирала у августу 1943, а контролу над острвом преузели су партизани, потпомогнути Енглезима и Американцима. Сва острва, осим Виса, преузели су Немци и усташе. Вис је постао значајно упориште савезника. Немачким бомбардовањем почетком 1944, оштећена је православна црква Св. Ћирила и Методија. Енглези су предузели акцију евакуације становништва са Виса и пристиглих избеглица из Далмације, у логор Ел Шат на Синајском полуострву (Египат). Многи вишки православци су кренули с њима, из страха од Немаца и усташа. Успутна станица био је Бари, на другој страни Јадранског мора, где су затечени четници. Вишки православци су напустили збег и прикључили се четницима. Расељени су у државе широм америчког континента.

Православаца је крајем рата остало врло мало на Вису и даље на челу са Иваном Руљанчићем. Многи су били активни у партизанском покрету. У Сплиту су партизани 1944. године, због сарадње са четницима, стрељани проту Сергија Урукала, који је био значајан у формирању православне заједнице на Вису. Оштећена и запуштена православна црква, без врата, наставила је да пропада. Идеја о рушењу цркве и подизању партизанског споменика појавила се већ 1947. године. Иван Руљанчић је покушао да окупи преостале православце и уложи жалбу Јосипу Брозу Титу лично. У томе се посебно ослањао на породице чији су чланови настрадали у Народноослободилачкој борби. Рушење цркве је тада одгођено. Руљанчић је умро 1953, а црква је ипак срушена десет година касније, у јесен 1963, будући да је за следећу годину планирана свечаност поводом 20-годишњице Титовог доласка на Вис. Претходно је добијена дозвола од Српске православне цркве, уз новчану надокнаду. На тој локацији су засађене палме и подигнут је партизански споменик.

Трагови православља на Вису нестали су рушењем цркве 1963. године. Један члан ове заједнице постао је православни свештеник. То је био Антоније Пинчетић (рођ. 1910) Динков/Домиников, који је пред почетак Другог светског рата службовао у Пађенима код Книна. Умро је у Србији.

Извори

  • Матична књига рођених римокатоличке жупе Вис (1837-1862, 1862-1878).
  • Сплитске дневне новине „Ново доба“.
  • Београдске дневне новине „Време“.
  • Sjećanja dugogodišnjeg župnika, don Dinka Jerkovića.
  • Primjer vjerskog fanatizma: prijelaz viških težaka na pravoslavnu vjeru između dva svjetska rata, Goran Mladineo.
  • Православна црква на Вису коју су комунисти срушили 1963, Радован Пилиповић.
Приредио: Сарадник портала Порекло Слободан Зрнић

Коментари (2)

  • Драгиша

    Одличан текст! Први пут сам чуо за нешто овако, у стотинама случајева било је обратно, православце су што добровољно а више прислино и претњама, преводили у католике. Кулминација је била геноцид над Србима западно од Дрине, спроведен од 1941-1945 године а тачка је стављена 1995. „Олујом“. Сада Срба тамо има само у траговима, што је био циљ. Дуга је историја затирања православља у Далмацији и Херцеговини, сеже чак у средњи век. Дефинитивно је православље изгубило много, заборавља се чињеница да су Хум, Неретва, Конавли и Пељешац некада давно били православни. Постоје и писани трагови како је православље затирано и како је становништво превођено у католике.

    Одговори
  • Slobodan Cekic

    Veoma lep tekst, lepo istrazen i napisan i lepo islustrovan. Malo tuzan, ali sta ces..

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top