Знаменити Гружани: Оберкапетан Станиша Марковић Млатишума Reviewed by Momizat on . [caption id="attachment_66384" align="aligncenter" width="630"] Ктиторски натпис изнад врата на улазу цркве у Драчи: „...сазида се и заврши овај свети божанстве [caption id="attachment_66384" align="aligncenter" width="630"] Ктиторски натпис изнад врата на улазу цркве у Драчи: „...сазида се и заврши овај свети божанстве Rating: 0
You Are Here: Home » Препоручени текстови » Знаменити Гружани: Оберкапетан Станиша Марковић Млатишума

Знаменити Гружани: Оберкапетан Станиша Марковић Млатишума

Ктиторски натпис изнад врата на улазу цркве у Драчи: „…сазида се и заврши овај свети божанствени храм, у име светог архијереја и чудотворца Христовог светог оца Николаја. Трудом и даром племенитог господина оберкапетана Станише ктитора…“

         Станиша Марковић је рођен 1664. године у бјелопавлићком Вразегрмцу испод манастира Острога у Црној Гори. Станиша је неко време живео у гружанском селу Забојница. Према народном предању, његов отац Прем се доселио у манастир Враћевшницу. Са собом је довео три сина, Оташа, Станишу и Премташа. Из Враћевшнице су Оташ, Станиша Млатишума и Премташ прешли прво у Суморовац а одатле у Забојницу. Оташевићи који живе у Забојници и Суморовцу верују да воде директно порекло од Станишиног брата Оташа. Они као крсну славу славе Светог Николу.

Станиша је био  значајна историјска личност из периода борби Аустријанаца са Турцима почетком 18. века. Из Забојнице је отишао у Аустрију и ступио у војску, где је брзо напредовао. Већ је 1717. године са принцом Евгенијем Савојским успешно ратовао против Турака на Дунаву.

Станиша  Марковић се истакао  у шестом по реду  аустријско-турском рату који је вођен од 1716. до 1718. године  између Аустријског и Османског царства. Станиша је учествовао у ослобођењу Србије, у саставу аустријске војске, предводећи српске и црногорске борце. Након окончања овог рата, српске територије јужно од Саве и Дунава ушле су у састав Хабзбуршке монархије, под називом Краљевство Србија (Königreich Serbien). Аустријанци су освојене српске територије поделили на нове управне јединице, дистрикте. На подручју које се приближно поклапало са  ранијом нахијом Лепеница, образован је дистрикт Крагујевац. За старешину (оберкапетана) крагујевачког дистрикта постављен је Станиша Марковић Млатишума. Крагујевац се први пут помиње 1476. у дефтеру Смедеревског санџака, где стоји да крагујевачка касаба има 39 кућа. Османлије су и основалe Крагујевац као насеље. У доба пре османског освајања, док је Гружа била изузетно добро насељена Крагујевац није постојао. Крагујевац се у првим писаним документима помиње као Карагиофџа или Крагујфоча. У попису становништва из 1536. године, османска власт наводи да крагујевачка касаба има седам муслиманских махала са 56 кућа, као и џемат са 29 хришћанских кућа.

Станиша Марковић  је као награду за борбу против Турака добио Царски златни ланац.

На подручју Краљевства Србије постојала је редовна војска и Српска народна милиција, која је помагала Аустријанцима у одбрани пограничних крајева. Српска народна милиција као војна формација Хабзбуршке монархије на просторима Краљевства Србије, постојала је у периоду од 1718. године до пораза Аустрије у рату са Османлијама који је вођен од 1737. до 1739. године. Еуген Савојски је поставио први командни кадар Српске народне милиције. Он је био предвођен двојицом оборкапетана, Станишом Марковићем чије је седиште био Крагујевац и Вуком Исаковићем са седиштем у Црној Бари.

Млатишума је 1729. године послат у Брда како би подстакао побуну осам црногорских племена. Био је вођа ових племена у борби против Турака.

Млатишума се борио у  аустријско-турском рату вођеном од 1737. до 1739. године. У овом рату су његове снаге нападале Ужице и ослободиле Крушевац 20. јула 1737. године. Али већ око 18. октобра после пада Ниша у турске руке, из Крушевца  се повукао и оберкапетан Станиша са својом Српском милицијом и другим устаницима и пуковник Лентулус са својим одредом ћесароваца. Две године касније, оберкапетан Станиша је предводио нападе на Морави и Руднику.

О Млатишумином освајању Новог Пазара, Вук Караџић Стефановић је записао: „Обор-џенерал Млатишума узео је од Турака Нови Пазар, и у њему сједио читаву зиму; и да су се с њим, кад се вратио натраг доселиле Цимироте или Клименте у Сријем.“

Иако су се Срби борили на страни Аустрије у рату против Османског царства, у периоду аустријске окупације Србије између 1718 и 1739. године, због експлоатисања и осиромашења народа настали су још тежи животни услови него под османском окупацијом. Док је раније српско становништво од Османлија бежало из Груже преко Саве и Дунава, под аустријском окупацијом су становници Груже масовно бежали у Турску.

Тако је половином XVIII века у збеговима опустело село Кнић. Гружани су се и под османском и под аустријском окупацијом окупљали у хајдучке дружине и четовали за свој рачун широм Груже. О томе сведочи и извештај Јована Гринволда Дворском камарилском већу у Бечу са почетка XVIII века у коме се говори о одбеглом становништву гружанских села Претока, Кнића и Витановца.

О обиму страдања српског становништва у аустријско-турском рату можда најбоље сведочи попис који су 1718. године обавили пуковник Нејперг и инжињеријски капетан Епшелвиц. У  области Груже је те године било насељено само 17 села а 26 села је било пусто без иједног становника. Свеукупно у 17 Гружанских села било је само 57 домова. Пре овог рата у Лепеничкој нахији је било око 400 села,  док је 1718. године у целокупној Лепеничкој  нахији је било само 38 насељених села.  По броју домова, најнасељенија гружанска села била су Црнућа и Стубал са по  6 домова, затим Борач, Кнић, Љуљаци и Грабовац са по 5 домова. Бечевица и Честин су имали по 4 куће. Тадашње село Бокчиновићи односно Петропоље, имало је 3 куће. Са по две куће били су насељени  Бело Поље, Враћевшница манастир, Дубрава, Липовац, Раваница и Каменица. Липница и Сибница су имале по једну кућу.

У  црквеном попису рађеном за потребе Митрополије београдске 1735. године, Гружа је имала 18 насељених села са укупно 262 куће. У истој години Крагујевац је био насељен са 110 кућа. По овом попису, у широј околини је било само 4 цркве, у Крагујевцу, Грошници, Страгарима и Витановцу. У Крагујевцу је то била црква од преправљене турске џамије, у Грошници је била црква озидана каменом коју је 1734. године сазидао оберкнез Станиша Марковић Млатишума.

Поред тога што је био  добар војсковођа, који се истицао у борбама против Турака и што је играо важну улогу у политичком животу Србије, Станиша је познат и  као заштитник постојећих и градитељ нових објеката.

Саградио је 1730. године камени мост преко дубоког корита реке Јасенице у тадашњој  Хасанпашиној Паланци, која данас носи име Смедеревска Паланка. За изградњу моста је коришћен камен са задужбине кнеза Лазара, порушеног манастира Видовача у оближњем селу Водице. Био је то један од најлепших мостова на Цариградском друму, којим  се одвијао војнички и каравански саобраћај  Турске и Европе.

Оберкапетан Станиша је био велики добротвор и обновилац манастира Драча. При манстиру је 1732. године отворио основну школу са два оделења. Године 1734. подигао је из рушевина манастир Драчу са црквом посвећеном светом Николи. Камен за обнављање манастира је узео  од срушеног манастира суседног села Сумуровца. Следеће године је црква живописана. Прича се да је оберкнез Станиша често одлазио из Крагујевца у Драчу да надгледа радове, јашући на коњу Видану. Постоје мишљења да је Станиша Марковић обновио манастир Драчу себи за маузолеј.

Да је Станиша Марковић обновио манастир сведочи ктиторски натпис изнад врата на улазу цркве који гласи:

„ Изволенијем Оца и  подршком Сина и садејством светог животворног духа, сазида се и заврши овај свети божанствени храм, у име светог архијереја и чудотворца Христовог светог оца Николаја. Трудом и даром племенитог господина оберкапетана Станише ктитора и игумана  јеромонаха Герасима, при владавини узвишеног римског императора Карла шестог и при преосвећеном господину архиепископу и митрополиту словено српском Викентију и високопреосвећеном архијереју Хризонстоному у години 1735-те од оваплоћења Христова.“

Иако у ктиторском запису пише да је манастир сазидан 1735. године, сасвим сигурно је да  је те године извршена обнова старог порушеног средњовековног манастира који је на том месту постојао још из доба пре османског освајања Србије.

Верује се да је манастир Драча  подигнут крајем 14. века. Народна традиција подизање манастира повезује са светогорским монахом и светитељом, преподобним Јовом. У народу је сачувано предање о Јову Синаиту који је живео и умро у манастиру Прекопечи код Крагујевца више Драче.

Праведни Јов је по својој смрти оставио аманет да се његово тело врати на Синај. Кола са телом су стала на месту где је данас манастир. Одатле нису могли да га помере и ту је сахрањен а мештани су касније саградили храм над његовим телом.

О истинитости овог предања сведоче остаци гроба монаха Јова који и данас постоји у драчанској цркви.

Предање говори да се године 1731. игуман Леонтије састао са Станишом Марковићем и причао му о тешком стању Драче и порушености манастира. Након тога, оберкапетан је у манастир Драчу довео своја три болесна умоболна сина који су после прочитане молитве и боравка у манастиру добили оздрављење.  Из захвалности према свецу и из захвалности према игуману, Станиша је саградио Драчу за 120 дана. Ову причу, као истиниту, при посети манастиру пре неколико година, потврдили су посетиоци из Чачка који тврде да су Станишини потомци и да се више никада није дешавало да се у њиховој фамилији рађају умоболна деца.

Кажу да манастир Драча и данас има чудотворне моћи излечења и да се у њему највише излечују умоболна деца и умоболни људи. Свако ко легне на плочу Јововог гроба добије оздрављење.

Према другом предању, Станиша је био јако богат. Имао је три сина и сва тројица су била умоболна.  Прича се да је говорио: „ Да оставим благо синовима, неће бити од користи,  јер ће га улудо потрошити. У Србији ће да настану зла времена, па ће народу бити мучно да гради цркве и манстире и заборавиће на своју веру“.  Зато је Станиша одлучио да обнови манастир Драчу.

Према трећем предању, Станиша је у знак покајања обновио срушени манастир Драчу да би се искупио за грехе почињене тиме што је у мост у Паланци узидао камен са порушене светиње и задужбине кнеза Лазара, манастира Видовача.

Некако у то време, одмах после зидања моста, ударио је велики помор деце, ни једно није могло на сиси да се одржи. Пуних пет година после подизања Каменог моста било је још несрећних  и веома чудних догађаја који су притискали  народ.

Станиша Млатишума је  био уверен да сва та несрећа долази као казна кнеза Лазара зато што је за изградњу моста користио камен са рушевина његовог манастира Видовача. Прогоњен грижом савести, Станиша је био принуђен да у знак покајања  обнови средњовековни манастир Драча.

Станиша је део свог богатства утрошио и за обнову манастира Каленић.

Након заузећа Београда  1. септембра 1739. године  дошло је до поновног  враћања Србије у границе Османског царства. Повлачење аустријске војске из ових крајева је довело до масовног исељавања становништва из Груже. Велики број српских избеглица је побегао преко Саве и Дунава у Аустрију. Млатишума је сам превео око 1.000 хришћанских душа  из Србије и населио их у Аустрију.

Оберкапетан Станиша Марковић Млатишума  је затворен 1740. године, а верује се и да је умро исте године у Осијеку.

По одласку Аустријанаца из Србије 1739. године , Турци су укинули дистрикте као административно-војне јединице  и вратили стару поделу на нахије. Гружанска област је поново припадала нахији Лепеница (Lepeniçe). Нахије су се даље делиле на кнежине којима је управљао кнез. Заблуда је да се у то време, као и у раније доба под Османском  окупацијом, нахија Лепеница састојала од кнежина Груже, Лепенице и Јасенице (оваква подела је успоставњена тек касније).

Кнежине су носиле називе према имену кнеза или места у којем је седео кнез. Дефтер за Смедеревски санџак  из 1741. године  бележи  5 кнежина на територији нахије Лепеница. Кнезови су били Никола, син Ранка, у Забојници; Боро, син Стјепана, у Доњој Грошници; Михаљ, син Ника, у Великој ( ? ); Миљко, син Мишка, у Гунцатима и Јован, син Бошка у Липници.

Народ је оберкапетана опевао у песмама унапређујући га  маштом у непостојећу чин обер џенерала.

Док Црногорци у песмама славе Млатишуму као свог земљака рођеног у племену Куча, у сећању Гружана није у довољној мери сачувана успомена на храброг борца и великог добротвора, оберкапетана  Станишу, који је живео у гружанској Забојници.

АУТОР: Саша Зарић, сарадник портала Порекло


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top