Кртоли, насеља и порекло становништва Reviewed by Momizat on . Кртоли се налазе на исток од Луштичке општине, а на истом полуострву Луштица у југозападном делу Боке. Североисточном страном граниче се са тиватским подручјем, Кртоли се налазе на исток од Луштичке општине, а на истом полуострву Луштица у југозападном делу Боке. Североисточном страном граниче се са тиватским подручјем, Rating: 0
You Are Here: Home » Аутори » Небојша Бабић » Кртоли, насеља и порекло становништва

Кртоли, насеља и порекло становништва

Кртоли се налазе на исток од Луштичке општине, а на истом полуострву Луштица у југозападном делу Боке. Североисточном страном граниче се са тиватским подручјем, а југоисточним са Грбљем. Насеља некадашње Кртољске опћине данас територијално припадају Општини Тиват. Подручју Кртола припадају и полуострво Превлака, са Манастиром Светог арханђела Михаила, као и Страдиоти или острво Светог арханђела Гаврила у Тиватском заливу. Страдиоти (данас острво Светог Марка), мало острвце Госпа од милосрђа и Превлака се називају заједничким именом Кртољски архипелаг.

 

Сам назив Кртоли не долази од биљке (кртола, кромпир), с обзиром да кртола није била позната у Европи у време када се Кртоли први пут помињу (14. столеће). Према неким мишљењима, назив потиче од италијанске речи сartolle, у значењу брежуљци или утврде. И, заиста, на Кртолима је терен брежуљкаст, а постоје остаци више мањих средњевековних утврђења.

 

Податке о пореклу становништва Кртола и друге битне податке о овој области прикупио је почетком 20. столећа протојереј Сава Накићеновић и објавио их у свом раду „Бока“, 1913. године. У то време, Кртоли су имали статус општине („опћине“) са седиштем у варошици Радовићи. Остала насељена места у Кртолима су: Гошићи, Никовићи, Миловићи, Богишићи и Ђурашевићи. У новије време, на обали су заснована нова насеља: Калуђеровина, Бјелила и Какрц. До 1825. године, Кртоли и Луштица су чинили једну општину, а до 1865. године у саставу Кртола били су и Љешевићи, када су припојени Грбљу (Љешевићи данас, као и највећи део Грбља, припадају Општини Котор)[1].

 

У Кртолима, као и у осталом делу Луштице, има трагова још из старог века. Нарочито су важна места била Превлака и Страдиоти. У раном средњем веку, у ову област населиће се Словени. Од краја 12. столећа, Кртоли, као и цела Луштица, Грбаљ и околина улазе у састав државе Немањића, а током 15. столећа овде се устаљује млетачка власт.

Почетком 13. столећа, краљ Стефан Првовенчани обновио је манастир Светог арханђела Михаила на Превлаци, а његов брат епископ Сава тамо поставио епископску столицу (1219. године[2]). Манастиру је додељен метох од околних крајева, који је назван Михољски збор[3]. Овај назив остаће и касније у употреби и након замирања Манастира 1441. године[4], као ознака збора бокељских општина, пре свих кртољске и луштичке.

Обнова Манастира на Превлаци почела је 1883. године, подизањем нове цркве посвећене Светој Тројици, а обнову је финансирала контеса Екатерина Властелиновић. Обнова, мало по мало, траје и до данас. У раздобљу од 1994. до 1996. године, на простору где се некада налазио средњевековни манастирски конак, током археолошких ископавања пронађене су миомирисне мошти седамдесеторице мученички пострдалих монаха. Њихов празник се прославља 10. маја по грегоријанском, односно 27. априла по јулианском календару.

Светог арханђела Михаила прослављају Кртоли као свог заштитника (а тако и цела Луштица), а племенска слава је Спасовдан или Свети Спас (Вазнесење Господа Исуса Христа). Иначе, у Кртолима сви родови славе две славе: родови који славе Срђевдан прислужују Спасовдан, а родови који славе Ивањдан прислужују Лучиндан.

 

 

Превлака

слика са: https://waytomonte.com

 

Део моштију Светих мученика превлачких

слика са: https://radiosvetigora.wordpress.com

 

 

За разлику од Луштичке општине, Кртоли имају много више обрадивог земљишта, те се, поред маслина и винове лозе, гаје и житарице и разно воће и поврће, а од домаћих животиња козе, овце и говеда. Рељеф и клима су у сваком погледу угоднији. Рибарење је додатно занимање већине становништва, а више Кртољана се прославило и у поморству. Велики привредни значај за Кртоле имала је и солана у Солиоцком пољу, између Тивта и Кртола. Ипак, најважније занимање Кртољана данас је – туризам. Занимљиво је да је кроз повест већи број Кртољана (нарочито жена) изабрао монашки пут, у неким од манастира у Боки и Приморју, о чему сведоче породичне читуље, где се пописани калуђери и калуђерице из односних породица.

 

Накићеновић је, обилазећи Кртоле почетком 20. столећа, забележио 1028 становника (без Крашића). Данас у подручју Кртола (укључујући и Крашиће, који су данас, као и Кртоли, у саставу Општине Тиват) живи око 2000 становника.

 

Порекло становништва Кртола:

 

Кртоли су без сумње били насељени словенским становништвом од првих времена досељења Словена у тадашњи византијски Илирик, а сасвим сигурно у време када је обновљена епископија на Превлаци, почетком 13. столећа. Међутим, старинаца у Кртолима има незнатно, чему су узрок напади гусара злогласног турског Хајрудин-паше Барбаросе (тзв. „барбарези“) у првој половини 16. столећа, у којима је староседелачко становништво пострадало или се због сталне опасности раселило. Остала су предања како су „барбарези“ затрли читава села. Велику већину кртољског становништва чине дошљаци из 16. столећа, који су овде добегли „из Албаније“[5], превасходно братство Дапчића, а затим и разни појединци из других крајева Црне Горе, Приморја и Херцеговине од 15. столећа надаље.

 

„Дапчићи“[6] су потомци Дабца досељеног у 16. столећу „из Албаније“, односно његова четири сина. Ово братство се разродило на већи број родова и презимена и насељава сва места Кртола. Деле се на:

 

„Радовиће“, потомке Рада Дабчева, и то су: Антоновићи, Бринићи, Вуловићи, Јокићи, Ми(ј)очевићи (раније: Михочевић), Радиновићи, Русовићи, Старчевићи и Стегићи. Изумрли огранци овог братства су: Кучавићи и Терзићи. Вуловићи су вероватно потомци документовано забележеног Вулете Радовића (которски документ из 1543. године[7]).

 

„Никовиће“, потомке Ника Дабчева, и то су: Барбићи, Бујеновићи, Вукошићи и Клакори.

 

„Миловиће“, потомке Мила Дабчева, и то су: Ивошевићи, Микијељевићи, Миловићи, Миљешковићи, Перовићи и Шћепанчићи (раније: Шћепанац). Изумрли огранак овог братства су Радусини.

 

Од четвртог Дабчевог сина, коме се не памти име, су Раути (или: Раутовић – у једном которском документу из 1533. године помиње се Иванац Николичин Раутовић из Кртола[8]).

 

Дапчићи славе Срђевдан. Неки су узели да славе Ивањдан: Миљешковићи, један део Раута, као и сви родови Дапчића у Богишићима (Бујеновићи, Ђуришићи, Јокићи, Миловићи и Шотковићи).

 

У табели Српског ДНК пројекта имамо тестираног Бринића, рода који припада разгранатом стаблу Дабчевих потомака, са резултатом I2a PH908 (редни број 805):

 

http://dnk.poreklo.rs/naslovna/

 

На основу резултата тестираног Бринића, можемо закључити да су Дапчићи носиоци хаплогрупе I2a PH908. С обзиром да је Дабац у Кртоле досељен из Албаније, овај резултат нам показује да је у Албанији (вероватно – Скадарском крају) у време његовог досељења још увек било присутно словенско становништво.

 

Осим потомства Дабчевог, у Кртолима још неки родови вуку корене из Албаније и из истог времена досељења (16. столеће). Неки од њих наводе да су се доселили из места са називом – Дабци (Дапци)[9]. Није искључено да су они заправо сви из истог братства из којега потиче Дабац. Ово су родови: Ђиновићи, Ђурићи, Кикановићи (раније: Дабчић / Дапчић) и Милошевићи у Гошићима, и Перичићи у Ђурашевићима.

 

 

Насеља и преглед родова:

 

  1. Радовићи:

 

Главно насеље Кртољске опћине са почетка 20. столећа, када већ има сва обележја варошице. Раније село засновано је од братства Радовића – Дапчића, који су и главни становници, у 16. столећу, на месту запустелог старијег села. Има два храма: Света Госпођа (помиње се 1594. године) и Свети Спас.

 

Радовићи

слика са: http://www.bokanews.me

 

 

Родови:

 

Осим Радовића, у селу живе:

 

староседеоци Бани[10], раније презиме Лошин (славе Срђевдан),

 

и три досељеничка рода из новијег времена:

 

Беновићи (Митровдан), од досељеника из Грбља са почетка 19. столећа. У Главатичићима у Доњем Грбљу живе Беновићи, досељени ту у 16. столећу из Херцег Новог (славе Митровдан).

 

Мршићи (Свети Јевстатије), од досељеника из Мељина, са почетка 20. столећа. Мршићи су из Рисна, где су се доселили око 1670. године из Чичева код Коњица.

 

Поповићи (Усековање главе Светога Јована), од досељеника из Спича са почетка 20. столећа. Ови Поповићи су најдаљом старином са Косова, одакле су после Косовског боја добегли најпре у Зету, а у 15. столећу у Спич (Ђурмани).

 

 

  1. Гошићи:

 

У Гошићима је храм Светог Луке (према предању потиче из 12. столећа, а најранији забележени помен је из 15. столећа).

 

Родови:

 

Од Дапчића у Гошићима живе Раути и Ивошевићи из Миловића.

 

Памте се староседеоци Тутормићи, потомци кртољског бана Туторме (у једном документу из 1431. године помињу се браћа Радич, Дабижив и Николица Тутормић) и Рутковићи. И једни и други су давно изумрли.

 

Досељеници су:

 

Трипиновићи су старином из Конавала; по предању, предак се доселио крајем 14. столећа и оженио кћер бана Туторме.

 

Лакићевићи (у једној пресуди из 1762. године стоји – Лакичевић) су од родоначелника Лака, досељеног након 1482. године када је Херцеговина пала под турску власт; дошли су два брата из билећког краја, а даљом старином, по предању, су из Вучитрна; сродни су им Дубравчевићи у Ђурашевићима.

 

Костићи су од Косте Пламенца досељеног из Црмнице у 15. столећу. Црмничко презиме Пламенац датира из знатно каснијег времена (17. столеће), но то не искључује могуће сродство Костића с потоњим Пламенцима, који потичу од црмничких Бољевића[11].

 

Ђиновићи, Ђурићи, Кикановићи и Милошевићи, у 16. столећу из Албаније.

 

Љесари су од његушких Љесара (Жањев-до) почетком 18. столећа.

 

Крајем 18. столећа досељени су:

 

Петровићи, из Грбља,

Радоњићи, из Његуша и

Стањевићи, из Конавала.

 

Изумрли су староседеоци Вучиновићи, од ранијег већег братства Павловића (они су славили Аранђеловдан). Могућег родоначелника ових Павловића налазимо у которском документу кз 1598. године, где се помиње Кртољанин Вуко, син Стјепца Павлова.

 

Сви родови у Гошићима славе Срђевдан, осим једног дела Раута и Милошевића који славе Ивањдан.

 

 

  1. Никовићи:

 

Село је засновано од Никовића – Дапчића у 16. столећу, који су и једини становници. Село има храм Свете Госпође.

 

У Никовићима постоји локалитет Никшина Главица, по двору војводе Никше који се одатле иселио у Оногошт. Према овом предању, Никша би могао бити Кртољанин, иако га општеприхваћено предање везује за Грбаљ.

 

 

  1. Миловићи:

 

Село је засновано од Миловића – Дапчића у 16. столећу, који и живе у селу. Село има храм Светог Спаса (подигнут 1767. године).

 

Осим Миловића, у селу живе и Перовићи (славе Ивањдан), од досељеника из Црне Горе крајем 18. столећа.

 

 

  1. Богишићи:

 

Село је назив добило према старом братству Богишића, потомака Богише који се ту доселио у 15. столећу „из Албаније“. У Богишићима има и католичких родова. И једни и други имају цркве посвећене Светом Јовану.

 

Родови:

 

Изумрла је група братстава досељених из Албаније у 15. и 16. столећу, који су вероватно били међусобно сродни: Богишићи, Брајковићи, Дабулиновићи, Лучићи, Никетићи и Поповићи.

 

Од Дапчића, у Богишићима живе: Бујеновићи, Ђуришићи, Јокићи, Миловићи и Шотковићи.

 

Осим њих и Костићи (од гошићких).

 

Сви православни родови у Богишићима славе Ивањдан.

 

Римокатолици у Богишићима су потомци појединачних досељеника из Црне Горе, који се нису успели одупрети притиску католичке жупаније. То су Андрићи, Андровићи, Окиљевићи, Перковићи и Франовићи. Сви су, по досељењу прихватали за славу сеоску – Ивањдан, коју су наставили да славе и након преласка у католичанство. Пошто није могао да их спречи у томе, католички жупник их је убедио да макар уместо крсног имена Ивањдан узму за главну славу – прислужбу[12]. Тако су ови католички родови почели славити Лучиндан.

 

Десантоло је италијански род, од једног досељеника око 1875. године.

 

 

  1. Ђурашевићи:

 

У подручју Ђурашевића су и Превлака са Манастиром, Брда, Страдиоти и део Солиоцког Поља. Село има четири храма: Светог Јована (1776), Свете Тројице, Свете Марије и Светог Срђа (на Брдима). Раније је било још храмова у подручју Ђурашевића. Само на Страдиотима је у средњем веку било око десет мањих цркава, али су их Млечани по преузимању власти у Боки у 15. столећу, претворили у коњушнице.

 

Страдиоти (Свети Марко)

слика са: http://anexmontenegro.blogspot.rs

 

Село је добило назив по потомцима Ђураша Илића, витеза у време цара Стефана Душана, који су ту имали дворе. Данас њиховог потомства овде нема, ако изузмемо Ђурашевиће из Луштичке општине, који тврде да су од овог рода – видети на: http://www.poreklo.rs/2017/10/19/lustica-naselja-i-poreklo-stanovnistva/

 

Родови:

 

Дубравчевићи (или Ђурашевићи) су потомци досељеника Дуброте из Херцеговине, брата Лакова од кога су Лакићевићи у Гошићима, досељених након 1482. године када је Херцеговина пала под турску власт; дошли су из билећког краја, а даљом старином, по предању, су из Вучитрна.

 

Од Дапчића у Ђурашевићима живе Клакори и Бринићи.

 

Остали досељеници:

 

У Ђурашевићима:

Мештровићи, из Црне Горе у 15. столећу.

Радовићи, раније: Раичковић, из Црне Горе у 15. столећу.

Перичићи, из Албаније у 16. столећу.

Радичевићи, из Црне Горе, почетком 17. столећа.

Сви родови у Ђурашевићима славе Ивањдан.

 

На Превлаци:

Русовићи – Дапчићи.

Чолановићи (Никољдан), досељени из Кавча крајем 19. столећа. Кавачки Чолановићи су у Боку дошли почетком 16. столећа из цуцког Трешњева.

Подпара[13] (Никољдан), досељени из Црне Горе крајем 19. столећа.

 

На Брдима су некад живели изумрли стариначки родови: Данчуловићи (Алекса Данчулов се помиње у више которских документа у раздобљу између 1590. и 1603. године)[14], Миладиновићи, Никетићи, као и Каштелани, који су огранак Дапчића.

 

 

Стара кућа у Ђурашевићима

са: http://montenegroreal.estate

 

 

 

 


Извори (азбучним редом):

 

Ковијанић Ристо – „Помени црногорских племена у которским споменицима (14-16. вијек)“ (1963)

Миљанићи Вукота и Аким – „Презимена у Црној Гори“ (2002)

Накићеновић Сава – „Бока“ (1913)

Плећевић Невен – „Свети превлачки мученици“ (2007)

Црногорчевић Младен – „Михољски Збор у Боци Которској“ (1893)

 

Насловна слика: Кртољски архипелаг, са: https://waytomonte.com


Напомене:

[1] О пореклу становништва Љешевића писано је у чланку о Грбљу: http://www.poreklo.rs/2016/01/20/grbljani/#comment-115892

 

[2] 1346. године, цар Стефан Душан ће Михољску епископију уздићи на ранг митрополије.

 

[3] У Збор су улазила села у Солиоцком Пољу, Кртолима, Тиватском Пољу, на Превлаци, Луштици, затим Љешевићи, јужни део Врмца, укључујући и Тиват, све до Плавде (Лепетане).

 

[4] О разарању Манастира на Превлаци од стране Млечана, треба прочитати чланак „Мученичка смрт 70 монаха“ протојереја Јована Пламенца: http://www.mitropolija.me/stari/ustrojstvo/manastiri/prevlaka/duhovnost/jplamenac.html

 

[5] „Из Албаније“ може значити разне ствари. Најизвесније је да се ради о добезима из скадарског краја. О њиховом етничком пореклу не може се поуздано рећи, с обзиром да подаци из скадарских пописа у 15. и 16. столећу говоре да је у млетачком Скадарском дистрикту, односно потоњем турском Скадарском санџаку (његовом централном делу, око самог града) живело измешано словенско, влашко и арбанашко становништво.

 

[6] За родоначелника „Дапчића“ Накићеновић наводи човека именом Дабац или Дабко / Дапко. Према правилима наше патронимије, од имена Дабац би требало да буде братствено име Дабчевић (Дапчевић), односно од имена Дабко – Дабковић (Дапковић). Дабчић (Дапчић) би могло бити презиме изведено од имена или надимка – Дабча (Дапча). Како год било, јасно је да се ради о разним варијантама истог имена. И поред става да се не слажем са гласовним променама у етнонимима, личним именима, патронимима, презименима и топонимима, којима се мења основа назива (попут: Срби – српски, па тако и Дабац – Дапчић), знајући какви би били поједини коментари, уважићу у овом чланку Накићеновићево и од већине прихваћено братствено име овог братства – Дапчићи.

 

[7] Чињеница да је Вулета, син Рада Дабчева, одрастао човек те 1543. године, указује да је досељење Дабца било у самом почетку 16. столећа или и раније.

 

[8] Овај рани помен једног одраслог Раутовића можда доводи у сумњу припадност Раута Дабчевом потомству. Ако је Иванац био одрастао човек 1533. године, то значи да је његов отац рођен око последње четврти 15. столећа. Дабац би евентуално могао бити отац Николичин, што значи да је могао бити рођен у првој половини 15. столећа, што се донекле и уклапа у родослов Дапчића, али помера Дабчево досељење у Кртоле у 15. столеће. Уколико, пак, узмемо да је Николица тај четврти син коме није упамћено име, буни то што Дабац има два сина практично истог имена – Нико и Николица. Последња могућност је да су Нико Дабчев и Николица, забележени отац Иванца Раутовића, иста особа. У том случају, Раути би били заборављени огранак братства Никовића.

 

[9] Овде ваља навести и једног Кртољанина Микца Дапчикова, забележеног у которском документу из 1396. године! Можда је у питању само случајна подударност, а можда су и неки Дапци, Дапчики или Дапчићи ипак у Кртолима из веће старине?

 

[10] Једнина: Бан

 

[11] Детаљније о Пламенцима-Бољевићима на: http://www.poreklo.rs/2015/11/06/plemena-i-poreklo-bratstava-crmnice/

 

[12] Да се макар по нечем разликују од осталих, православних Кртољана.

 

[13] Накићеновић у свом раду о Боки наводи презиме – Подпара. Данас у Боки постоји род Потпара, што је свакако исти род. Иначе, у Црној Гори постоји братство Потпара у Затарју (пљеваљски крај) и Дробњаку.

 

[14] Ови Данчуловићи би могли имати везе с његушким Данчуловићима-Гачовићима, староседеоцима из Вељег Залаза у Његушима.


Коментари (3)

  • Драган Бринић

    Поштовани
    Неизмјерно ми је драго да сте направили овакав текст који је покушај сублимирања података до којих је могуће доћи, али имам пар замјерки:
    – велика је грешка у податку да су Микијељевићи изумрли. Богу хвала има их још – Душан, Марко …
    – велико је питање да ли су Дапчићи доселили у 14 или 15 вијеку, а податак о 16. вијеку је мало вјероватан. Разлог је свакако у чињеници да су комплетне Кртоле биле посјед манастира Св Архангела, који је уништен у 15.вијеку након чега кртољани одмах подижу цркву а сада манастир Св Архангела на брду Бијелићи у Ђурашевићима која је такође из 15.вијека. Сво манастирско земљиште је у власништву Дапкових потомака укључујући и острво цвијећа и Св Марко што просто не би било могуће да су доселили након уништења манастира на Михољској Превлаци.
    – не смије се заборавити ни црква Св Срђа и Вакха на Брдима гдје је сада градско гробље Тивта а црква нажалост нестала

    Ето толико

    Свако добро

    Драган Бринић
    +38269313281

    Одговори
  • Небојша Бабић

    Драгане, велики поздрав!

    Драго ми је да се огласио један Кртољанин на овом чланку.

    Захваљујем за податак о Микијељима. Што се тиче процене о досељењу Дапчића, то је податак који сам нашао у Накићеновићевом раду. Ни мени се није баш уклапало, не само због оног што наводиш, него и према неким другим појединостима. Успостављање млетачке власти на ширем подручју од Боке до Љеша, омогућило је пресељења становништва. Дакле, Дабац је могао доћи у Кртоле још почетком 15. века, што и мени изгледа као реалније. Ипак, немам доказе за то, па сам изнео до сада прихваћен став. Неке своје недоумице сам изнео у фуснотама 7 и 8. Како год, овај твој коментар је саставни део овог чланка, па даље можемо ценити и износити нове претпоставке.

    Цркву Светог Срђа (Сергија и Вакха) само поменух, а има у Накићеновићевој „Боки“ детаљно. Више сам се у овом чланку усредсредио на порекло становништва.

    Иначе, мени су Кртоли и Луштица омиљени крај за летовање. Кад неко помене море и лето, прво помислим на Радовиће, Крашиће, Плави хоризонт, Жањицу, Росе, Миришта… Што се каже, Бог је тамо био дарежљив.

    Ако можеш, нађи у свом крају људе заинтересоване за тестирање У-хромозома. Сваки резултат из твог краја је драгоцен!

    Одговори
  • sves.Aleksandar Brasanac

    Krtoli

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top