Мита Костић: Српска насеља у Русији Reviewed by Momizat on . У дигиталној библиотеци портала Порекло између осталих вредних књига, налази се и студија Српска насеља у Русији, аутора Мите Костића. Књига је објављена давне У дигиталној библиотеци портала Порекло између осталих вредних књига, налази се и студија Српска насеља у Русији, аутора Мите Костића. Књига је објављена давне Rating: 0
You Are Here: Home » Аутори » Војислав Ананић » Мита Костић: Српска насеља у Русији

Мита Костић: Српска насеља у Русији

У дигиталној библиотеци портала Порекло између осталих вредних књига, налази се и студија Српска насеља у Русији, аутора Мите Костића. Књига је објављена давне 1923, а њен приказ урадио је сарадник портала Порекло Војислав Ананић.

 

Овај рад је у главном прилог историјској етнографији српског народа и чини покушај да се у целини прикаже миграциона струја аустријских Срба у Русију, која је почев своје кретање за време Петра Великог основала у Јужној Русији прво српско војничко насеље, из кога се доласком нових миграција за царице Ане развио српски хусарски пук, а услед Хорватове и Шевићеве сеобе Срба из Поморишја и Потисја развила се војничка насеља Срба у Русији: „Нова Србија и „Славсносрбија”.

На тај начин се за време царице Ане из Угарске иселио велики број Срба у Русију, међу којима је било и чланова из најугледнијих српских породица, што на средину у којој су оне живеле није могло остати без утицаја и тако се међу народом предиспозиција за сеобу у Русију све више утврђивала.

Највиђеније личности, које су се за време царице Ане из редова српске милиције у Угарској у Русију одселиле биле су: Јован Стојанов, Стеван Витковић, Панић, Божић, Димитрије Перић и касније Петар Текелија. Сви су они доживели тамо најсјајније војничке каријере.

За време Петра Великог основано је прво насеље аустријских Срба у Русији, из кога се услед нових миграција за царице Ане Јовановне развио српски хусарски пук а сеобом већег броја српске милиције из Поморишја и Потисја: велике војничке колоније „Нова Србија” и „Славјаносербија”.

Сваком ко пређе у руску службу, обећава се том граматом војничка плата, затим „рациони и порциони новци“ по чину и служби, коју су добили од римског ћесара у последњем рату без икакве разлике. „Који од њих дође у у нашу империју и нашу службу са женом и децом, добиће за живот родне земље. Ако у већем броју дођу у нашу државу, наградиће се посебним царским привилегијама. Ко од Срба официра, каже се даље, доведе у службу нашу цео пук, добиће над њим пуковништво, а ко дође без оружја, добиће наше оружје и хусарску плату.“

Од тих досељеника је царица Ана 1727. образовала српски хусарски пук. Српска милиција у Поморишју и Потисју налазила се баш због укидања Моришке и Потишке Крајине у незадовољничком покрету, из кога се под вођством Јована Хорвата и Јована Шевића развио емиграциони покрет и сеоба у Русију, којом су и основана тамо српска насеља: Нова Србија и Славеносрбија.

Сеоба Срба из укинуте Моришке и Потишке Крајине у Русију под вођством пуковника Хорвата (1751.) и Шевића (1752.) и оснивање од њих српских насеља у Русији Нове Србије и Славеносрбије, догодила се у добу велике кризе, у којој се налазила спољна политика Аустрије.

Хорватову и Шевићеву сеобу Срба из Поморишја и Потисја у Русију изазвало је укидање Моришке и Потишке Крајине. Али она унутрашња узбуна која је Моришане и Потишане натерала на сеобу, састојала се из социјално-политичких, верских и нацијонално-политичких мотива.

Док је Темишварски Банат (између Мориша, Тисе и Дунава) био у рукама Турака, имала је Моришка и Потишка Крајина права на опстанак, у њиховим милитарским шанчевима, који су Банат у полукругу од обала Мориша у близини Ердеља до ушћа Тисе опкољавали, гледале су околне жупаније и своје обезбене позиције; али кад је после пожаревачког мира (1718.) Банат добила Аустрија и државне границе се помериле дубоко на Југ, нестало је разлога њихову даљем опстанку. Крајем прошлог века, јавља Бестужев царици, доселило се на позив Цара Леополда из турских области под вођством патријарха Арсенија Чарнојевића око 60.000 Срба. Њима су дате привилегије, које су сви досадањи владари па и сама Марија Терезија потврдили. Срби су помогли Аустрији да ослободи многе мађарске и српске градове од Турака, да угуши побуну Мађара а и у последњем рату стекли су знатних заслуга. Но како су Мађари сада на двору задобили од свих других поданика већи утицај, почели су за одмазду да гоне Србе помоћу свог свештенства најпре верски, затим да раде на том да их царица изручи маџарској цивилној управи како би приграбили поседе многих богатих Срба кад ови постану државна коморска добра и Срби постану угарски поданици.

У свему су успели. Решено је да Срби који у укинутој Моришкој и Потишкој Крајини желе остати, постану угарски поданици, ко то неће, мора се иселити у Срем где и без тога има већ толико народа, да недостаје земље и за пређашње досељенике. На то су неки Срби одговорили да они под тим условима не могу ни на старим местима остати ни у Срем се преселити, него моле позивајући се на верне услуге ћесарском дому да дозволи да могу прећи у службу руске царице.

Чим је Бестужев Хорвата известио да царица његову понуду прима, отпочео је он одмах међу оних 2200 српских породица које су се из Поморишја спустмле у Банат и налазиле се још у селидбеном покрету незнајући куда да крену, живахну акцију да их наговори на сеобу у Русију. Међу овим незадовољницима је његова пропаганда лепо успевала особито кад је раширио међу њих глас, да их у милитарском сталежу неће никако оставити. Нарочито су граничарски офицнри почели уз њега да пристају јер им је обећавао поред истог материјалног стања у Русији и један чин више него што су га у аустријској војсци имали.

На савременим географским картама Нове Србије видимо забележена имена готово свих српских шанчева из укинуте Моришке и Потишке крајине у Угарској, што нам даје један несумњив доказ више, да је то српско насеље у Русији основано од миграционе групе оних 2.200 српских граничарских породица, које су се због укидања Моришке и Потишке Крајине спустиле у Банат и већина од њих се одатле под вођством генерала Хорвата и Шевића одселила у Русију а мали део се задржао.

Из Моришке Крајине носе имена ови новонасељени шанчеви у Новој Србији: Чанад, Надлак, Семлак, Печка, Глоговац, Мандерлак Павлиш; из Потишке Крајине: Фелдвар, Сентомаш, Петрово Село, Сента, Кањижа, Мартонош, Бечеј. Сем тих шанчева постојала су, што се и на карти види, још места: Суботица, Панчево, Земун, Вараждин, Чонград, Вуковар, Дмитровица, Бешка, Вршац и Сланкамеи.

Нова Србија и Славеносрбија су због престанка занављања новим српским досељеницима и јаког прилива Малоруса у које су стари досељеници нагло тонули, све више губила свој првашњи српски карактер, а тиме и право на даљи опстанак. Стога су у Петрограду одлучили да оба српска насеља укину.

Хорват је у своме насељу завео управо тирански режим. Док је у осталом делу Нове Србије владало материјално благостање, дотле су се досељеници у Хорватовој непосредној околини налазили у очајном стању. Генералмајор Симеон Пишчевић нам је у својим мемоарима (који за историју српских насеља у Русији представљају извор првога реда) врло живописно описао тај страховити Хорватов режим, од кога је и он сам много препатио. Из бројних примера виднмо ту, да је Хорватова воља у Новој Србији била закон. Суров и до крајности дрзак није ни од чега презао, да постигне свој циљ. У „канцеларији новосрпског насеља“ у Новомиргороду је ствари сасвим произвољно решавао. Грамзивост му није имала граница. Већи део државног новца за издржазање насеља је за себе задржао тако, да су насељеници трпели оскудицу. Кад су досељеници из Србије и Црне Горе од којих је 1760. г. основао „новомиргородски гарнизон“ приморани глађу дошли да му се жале, приказао је он то као побуну и растерао их је картечом. Од породице свога рођеног брата отео је новац за продати иметак у Угарској. Све официре око себе имао је у рукама, јер их је материјално потчинио и помоћу својих интриганата увек гледао, да разбије солидарност међу њима.

Пошто су на тај начин многа Хорватова недела утврђена, лишен је указом од јула 1763. генералског чина и управе над Новом Србијом и прогнан је на север Русије у Вологду, где је 1780. г. умро. Имање му је распродано и дефицит од 64.999 р. проневереног државног новца намирен, а Нова Србија до даљег указа подчињена Војној Колегији.

Та Хорватова осуда пружала је довољно разлога, да се оба српска насеља преустроје. У ту сврху послате су тамо две комисије да стање проуче и поднесу предлог о реформи. Указом од 22. марта 1764. г. Нова Србија претворена је у „Новоросијску Губернију“ а 11. јуна (22. јула) т. г. је и Славеносрбија с утврђеном „Украјинском линијом“ названа „Екатеринска провинција новоросијске губерније“ и 1775. г. је додана Азовској губернији. Те исте године уништен је и табор запорошких козака, Сич, једним вештим маневром генералмајора Петра Текелије, који је као награду за то од царице Катарине добио велико имање у Витебској губернији.

Док се тако траг српским досељеницима у Русији сасвим изгубно, одржао се до данас један део старе топографске номенклатуре Нове Србије.

 

ИЗВОР: Мита Костић, „Српска насеља у Русији“, књига 14, уредио Јован Цвијић, Штампарија Родољуб, а. д. Кнез Михајлова улица број з, Београд, 1923. Приредио сарадник портала Порекло: Војислав Ананић

 


Коментари (3)

  • Војислав Ананић

    СВЕДОЧАНСТВО ИЗ БАНАТА

    Из књиге „Једном у Перлезу”
    …….
    Године 1731 Банат је био у сваком погледу опустошен: са десеткованим становништвом, попаљеним селима и разореним тврђавама.Београдским миром 18. септембра 1739, године граница је поново утврђена на Дунаву и ту је остала све до 1918. године. Тада је поново организована Банатска земаљска милиција.Још једном се потврдило да је Потиско-поморишка граница изгубила разлог постојања. Коначно развојачење започето је 1741. Године и трајало је до 1751. Срби никако нису хтели да се одрекну привилегија добијених од аустријског двора, па су тражили да остану војници, а не да их мађарски феудалци претворе у своје кметове и слуге беземљаше. Треба нагласити да су у то време Срби из Војне крајине,која се протезала од Ријеке до Ердеља, чинили више од половине аустријских војних снага, које су бројале 150.000! Током Седмогодишњег рата, од 1756. до 1763. године, Срби милитари показали су се као изузетно храбри, добро обучени и дисциплиновани ратници.Забележено је тада да су „од њихових копаља и сабаља имали Прајзи (Пруси) ужас и стра”.Захтеве граничара да остану војници, Бечки двор је прихватио 1747. године, уз услов да се преселе у Јужни Банат и Срем и да уђу у службу Српске милиције коју је организовао још гроф Мерси.Аустријски двор је учинио неке уступке граничарима. Већи градови су постали краљевски слободни градови, а формирана су и два крунска диштрикта – Потиски и Великокикиндски. Биле су то територијалне јединице изузете из надлежности мађарских жупанијских власти. У то време, започето је досељавање Срба из Потисја. Поморишја и Ердеља у Тамишки Банат, па и у оскудно насеље Сигу. Породице су углавном биле сточарске, са доста оваца и коза. Како су тих година вођени многи ратови, Бечком двору је за снабдевање војске било потребно много хране. Околности су ишле на руку новим досељеницима који су почели видно економски да напредују, продајући ситну стоку држави. Може се претпоставити да је у то време изграђена стара црква Светих Архангела Гаврила и Михаила у Сиги Шанцу.Румуни су у то време живели у планинском Банату. Тек од 1739.године почињу да се пресељавају равни Банат. Главна маса пристигла је из Олтеније и Влашке. После румунског устанка под водством Хорије и Клошка 1788. године почели су да се досељавају и Румуни из Ердеља.Дворски ратни савет послао је генерала Енгелсхофена, гувернера Баната, да Србима окупљеним у Араду објасни разлоге укидања Потиско-поморишке крајине и потребу њиховог пресељења на југ, уз Дунав и Саву, где је граница са Турском. Срби су били разочарани, те су овако свом команданту одговорили:„Срби још ни суза нису отрли за својим, у последњој војни палим синовима и браћом, од којих су остале удовице и малолетна деца у сиротињи и крајњој беди, а од других родитељи у тузи и старости без помоћи. Нама ни тај губитак наше пале браће и синова не би био још толико неподношљив пошто ми остајемо при томе да служимо до краја живота, али нас испуњава огорчењем што чујемо да за сву ту нашу службу треба најпосле да идемо у поданство Мађарима или да разоримо своје домове и пређемо тако далек пут преко Дунава на Саву, и населимо на граници нове шанчеве, чему никако приступити не можемо”.Они који ни то нису прихватили, одселили су се у Русију. Било је више сеоба. Започете су 1723, а трајале су до 1757, године. Не зна се колико се Срба у то време преселило у Русију. Официри су тамо добили више чинове, али су за неколико десетина година потпуно нестали у великом руском православном мору. Само 1,000 људи је 1862, године познавало своје српско порекло, а 1900. године Срби се више у Украјини не помињу. И називи њихових насеобина Славјано Сербија и Новаја Сербија изгубили су се, као и имена многих села које су емигранти назвали према својим насељима у Граници из којих су дошли.У скорије време једини изузетак је руски писац Владимир Војнович.Он зна да му је порекло српско. И руски космонаут Павел Попович давао је наговештаје о свом српском пореклу, али те своје тврдње ничим није поткрепио.Прилика је да сада забележим нешто више података о српским сеобама у Русију, јер сматрам да су и оне једним делом ослабиле српски „национ”, како је у то време именован народ, односно нација.Везе српских официра са Русијом почињу крајем 17. века, године 1699, када су у време Карловачког мира успоставили контакте са руским дипломатима и послаником у Бечу, Прокопијем Богдановичем Возњицином, главним руским представником у преговорима и по закључењу Карловачког мира. Возњицин је обишао неколико сремских манастира и сусрео се са више наших официра. Срби су већ тада изразили жељу да се иселе у Русију. Идеја је оснажена у време Ракоцијевог устанка, када је од Мађара страдало много Срба, Цару Петру Великом први је ишао 1704. године обрштер Пана Божић из Титела, из тадашње Поиско-поморишке границе. Обрштери Јован Текелија из Арада и Вулин Илић из Сегедина, упутили су заједничко писмо цару Петру са молбом да мисли о њима и српској земљи.Када је Русија 1712. године заратила са Турском, ова двојица и њихов претпостављени обрштер Мојсије Рашковић, понудили су Русији 10.000 српских војника. Цар је потом 1723. године послао Јована Албанеза, Србина пореклом из Поморишја, са позивом Србима да се преселе у Русију и прикључе царским коњичким пуковима. Срби су
    се одазвали, па се годину дана касније, у Русију, иселило њих 1.000, где су формирали српски хусарски пук.Једно мање исељење, које је водио Петар Текелија, догодило се 1737. године. Када је укинута Потиско-поморишка граница, идеја о одласку у Русију је оснажена. Официри Рајко Прерадовић, Јован Шевић и Јован Хорват кренули су у Русију са доста Срба војника. Када су стигли у Кијев, унапређени су у генерале, са задатком да између Буга и Дњепра оснују насеље Новују Сербију.Аустријске власти, а у првом реду царица Марија Терезија и барон Енгелсхофен, одлучили су да обуздају, односно спрече та исељавања,јер је постојала опасност да се граница према Турцима испразни. Царица је једним декретом заштитила Србе из развојачене Потиско-поморишке границе и обећала им је трогодишње ослобађање од пореза,ако се преселе у средњи и јужни Банат. Официрима који нису хтели да се одселе доделила је 50 племићких титула. Уз све ово уведене су драконске казне за оне који подстичу исељавања.Ипак се 1752. године догодила још једна сеоба 2.000 граничара из бивше Потиско-поморишке и Славонске границе. Њу су водили официри Јован Шевић и Рајко Прерадовић.У другој половини 18. века у руској војсци је било преко 250 официра и више од 10.000 војника (српског порекла). Овом броју треба додали и неутврђени број чланова њихових породица. У то време просечна српска породица имала је 4,6 чланова.Да додам још понешто о својим прецима: нас Зорића је било дуж Војне границе, од Карловца до Темишвара. Били су коњаници и пешаци – обични војници, подофицири, официри, и генерали. Касније је од Зорића било правника, учитеља, свештеника, чиновника,…Један мој предак, официр Симеон Зорић, у смутно време око 1750. године, као и многи Срби граничари, незадовољан својим положајем у аустријској војсци, отишао је у Русију. О том одласку српских официра и војника доживљено и занимљиво писао је Симеон Пишчевић, који се и сам нашао у исељеничком конвоју и запутио се у, како су тада веровали, „обећану“ земљу Русију. Потом, много касније, веома је надахнуто о томе писао и Милош Црњански у својим „Сеобама”.Тај Симеон Зорић, ратујући годинама храбро на јужним границама Русије са Турцима, добио је од царице Катарине Велике генералски чин и огроман спахилук у Белорусији, у близини града Шклова.За време једног примирја, нашао се у дугом низу царичиних љубавника у Санкт Петерсбургу. Катарина Велика је волела многе, али јој је посебно остао у сећању као добар мушкарац, кршни и лепи Симеон Зорић, па је у то време записано да је са сетом једном приликом рекла:- Сиромах, мој глупи Сима! Никад га нећу заборавити!А Зорић је, када га је у царичином кревету заменио неки од њених следећих љубавника, безбрижно живео и уживао у свом пространом поседу, на бескрајној белоруској низији….

    Петaр Жебељан

    Извор: Друштво Свети Сава, БPATCTBO, XIX, Бeoград, 2015.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    СУДБИНА ОДСЕЉЕНИХ СРБА У УКРАЈИНИ

    Зборник радова Етнографског института, Београд, 5, 1971, стр.139-150.

    Проучавање мањине у некој земљи, то јест испитивање њихова начина живота и традиционалне културе (односно праћење асимилације те мањине са етничком средином у којој живи или пак њено опирање и одржавање у тој средини) од интереса је за више научних дисциплина, а, можда, највише за етнологију. На примерима проучавања мањина као на конкретним и очигледним илустрацијама могу се доносити одређени закључци о етногенези и развитку појединих народа и садржају њихове културе. Пре свега, дакле, такво је проучавање од општег научног и методолошког значаја. Али код појединих аутора таква проучавања могу да имају и сентименталних побуда и мотива, као што су питања шта је било или шта бива са њиховим сународницима у туђој средини? Јер, познато је да су у разним временима и на разним странама од једних народа или њихових делова постајали други народи, или су пак поједини народи или њихови делови и физички истребљивани од других.
    1
    У овом прилогу ми ћемо се, макар на основу само неких али сигурно недовољних података, осврнути на судбину Срба одсељених у Русију пре више од двеста година.O српским насељима у Русији пре педесетак година Мита Костић је урадио једну лепу студију. Он је ту студију писао као историчар и природно је што се у њој првенствено говори о (ондашњим) политичким и друштвеним односима у Аустрији и Русији, који су и условили покрет Срба граничара из католичке Аустрије (и Угарске) у православну Русију. Међутим, од тога времена објављено је и нових података о тим колонистима. Сем тога, ми смо недавно били у могућности да посетимо два-три од насеља у Украјини, у којима су били Срби настањени, заправо која су они тамо засновали. Али да пре свега сажето кажемо како, одакле и зашто су Срби одлазили у Русију? Када су при крају прве половине 18. столећа укинуте Поморишка и Потиска крајина, Срби граничари из тих крајина нашли су се дубље у аустријској територији, заправо у Угарској. Требало је да се помакну на другу линију према Турској, на пример, у јужнији банатски део границе. Или, ако остану и даље тамо где су се тада затекли, требало је да изгубе војничке повластице и постану паори (ратари). То је једно. Друго, тих година су Маџари на бечком двору постали доста утицајни. А они су тада још били кивни на Србе, уз чију је помоћ нешто раније Аустрија и угушила неку њихову буну. Сем тога,они су били љубоморни и на неке привилегије које су Срби граничари имали. И, када их је запало, посебно преко цркве, Маџари су стали да киње Србе, особито оне из ових двеју укинутих крајина. Зато се код ових Срба тада и развио покрет за одсељавање у Русију. Аустрија је у први мах ма одсељавање својих поданика у Русију гледала толерантно јер јој је Русија била савезник противу Турака и Пруске. Русија је опет у то време требала војника, особито искусних као што су били Срби граничари, јер су јој јужне делове (Украјине) држали Турци и Татари. Па и касније, 1804, у кримској степи се помињу аули (насеља) и кибитке (шатори) Ногајаца, који су били, у једном акту пише „савршено туђи људи за Европљане”. Србима опет, који су испред Турака напустили своју домовину и избегли у Аустрију (1690. и 1737),била је као заветна мисао да се и даље боре против Турака не би ли се кадтад, како каже Црњански, поново вратили „у своју Сервију”.Ето тако су 1752. и 1753. настале две војничко ратарске (у први мах више војничке) насеобине Срба у Русији. То су биле Нова Србија, са средиштем у Миргороду (данас Новомиргород), и Славеносербија у подручју реке Лугана.
    2.
    Одмах се поставља питање колико је Срба тада одсељено у Русију? Немамо сигурних података о томе колико је породица или људи тада у том миграционом покрету учествовало. У једном руском податку говори се да је 1760. у обе српске насеобине у Русији било 26.000 душа. Али и када би та бројка била сасвим тачна, ми морамо рачунати на то да је у такозваним српским насеобинама у Украјини било и других досељеника, а не само Срба. Сем тога, делом се и месно (малоруско или украјинско) становништво исказивало тада за Србе и то зато да би се добиле одређене војничке повластице. Још нешто, у Русију нису одсељавани само Срби из Угарске. Владика црногорски Василије Петровић досађивао је тих година у Петрограду са молбама за помоћ да би, наводно, превео у Русију велики број Црногораца.Једном приликом он је чак и протеран из Русије.Код Сремске Митровице прелазили су преко Саве људи из Босне и Србије и казивали се за Црногорце, не би ли се лакше ‚преселили у Русију. Само 1757, пише Пишчевић, било је таквих око хиљаду.Затим мећу тадашњим досељеницима у Русију било је Македонаца,Бугара, „пословачених Русина”, Арбанаса, Молдаваца, Маџара, Немаца. Уосталом, зна се да су и сами главни иницијатори сеобе Срба из Угарске у Руоију (Хорват и Шевић) радо примали у своје одреде и припаднике других народности само да би испунили дата обећања да ће одређене бројеве људи довести у Русију и тамо их организовати у одговарајуће војничке јединице. Они су то свакако радили не толико ради одбране јужних граница братске им Русије, колико ради добијања високих чинова и пространих имања. Колике су опет те јединице понекад биле, може се судити из писања једног од ондашњих официра граничара. Наиме, Пишчевић у својим мемоарима пише да је у почетку у својој чети имао 11 редова једног наредника и два каплара.У вези са мало пре поменутом бројком од 26.000 душа у српским колонијама додајемо овде и закључак Костића, који на једном месту каже да је за одсељавање у Русију као основна бројка била 2200 породица, које су из поморишких и потиских шанчева 1750. Пресељене у Банат.Но, у сваком случају, може се сматрати да половином 18. Столећа и није велики број Срба одсељен у Русију. Уосталом, баш тих година (1752), када се била развила најживља пропаганда за одлазак Срба из Угарске у Русију, у Бечу је објављен такозвани, „казнени пагент”, акт који је био уперен баш противу оних који су врбовали домаће,аустријске, поданике у страну службу….

    Мирко Р. Барјактаровић

    Извор: Друштво Свети Сава, БPATCTBO, XIX, Бeoград, 2015.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Јереј др Саша Б. Јашин
    Српска Православна Епархија темишварска, Темишвар, Румунија

    СРПСКО ПЛЕМСТВО ИЗ БАНАТА У ДРУГИМ ПРАВОСЛАВНИМ ЗЕМЉАМА

    Српска социјална елита из Баната од средњег века па све до модерног доба, суочавајући се са свим историјским, религиозним и друштвеним приликама свога доба, успела је да очува своју елитну одлику аристократског система. Иако су изазови времена у којем су живели српски племићи од једног периода до другог били веома различити, трагање за очувањем социјалног идентитета одвела је српско племство у друге православне земље, попут Русије, Влашке и Молдавије. Од велике је важности, према томе, показати на који су начин потомци српског племства из Баната очували свој идентитет у другим земљама и колико су допринели политичком, верском и друштвеном животу у новој домовини.
    Кључне речи: српско племство, Банат, Русија, Влашка, Молдавија.
    Непобитна је чињеница и историјски доказана да су припадници српског племства из Баната одиграли веома значајну улогу у историјским деша- вањима свога времена. Од када се појавило, елитно друштво, које је говорило српским језиком и упражњавало православље у Банату, заинтересовало је тадашње властодршце да им повере значајне мисије политичког, војног и духовног карактера. Међутим, углед којег су припадници племићких породица уживали у својим обитавалиштима није било довољан да се они и задрже на политичкој и историјској сцени тадашњег времена. Српском средњовековном племству од велике је важности било не само афирмисање пред угарским краљевима, него су припадници благородних породица чували свој углед, а свој утицај утврдили и ван граница Деспотовине или Угарске.
    Време до коначног пада Деспотовине 1459. године, пружало је наду о евентуалном васпостављању старе српске средњовековне државе, док се борба за очување вере и народности гајила у оквиру последњег бастиона срске државности. Међутим, падом Смедерева 1459, доказано је да идеја о обнови старе средњовековне државе постаје све тежа. Већина српске елите иселила се у угарске пределе и угарским краљевима пружила помоћ у разним династичким борбама и рату против Турака. Очигледно, припадници племићких породица нису се могли помирити се идејом о нестанку њихове породице са историјске сцене тадашњег високог друштва. То је довело припаднике српског племства у ситуацију да, по угледу на тадашње елитно друштво, склапа родбинске везе са припадницима знаменитих владарских и племићких породица ван граница Угарске, или да ступа у службу руских, влашких и молдавских владара. Упечатљиви су примери благородне деспотске породице Бранковић, плаховитих, али витешких Јакшића и богатих Цреповића. Делокруг њиховог утицаја простирао се и ван границе тадашње Угарске.
    Први који се одазвао позиву да своју делатност наставља ван границе Угарске био је деспот Ђорђе Бранковић, наречен у монаштву Максим, потоњи први влашки митрополит. Време у којем је живео Максим Бранковић било је неповољно по припаднике лозе Бранковића. Упокојењем деспота Јована Бранковића 1502. године, изумрла је мушка линија ове породице. Максим Бранковић одбио је да прими деспотско достојанство, па је, на позив влашког војводе Радула, са мајком Ангелином и синовицама Деспином Милицом и Јеленом, 1504. године прешао у Влашку. Максиму је било поверено оснивање митрополије за Влашку јер је војвода Радул могао рачунати и на углед породице Бранковића како би од цариградског патријарха Нифонта издејствовао признање митрополије [Церовић, 1997: 31]. Још за време боравка у Венецији и Срему, Максим Бранковић упознао је јеромонаха Макарија, са којим је 1504. године прешао у Влашку и у Трговишту основао прву штампарију, где су штампане прве богослужбене књиге на словенском језику: Служебник 1508, Октоих 1510. и Четворојеванђеље 1512. године [Церовић, 1997: 33].
    Некада световни, а сада духовни вођа, митрополит Максим је у својој личности и делокругу активности спретно успео да обједини извршавање духовних и световних функција. Оснивао је манастире, подизао цркве и поткрепљивао је поверени му народ, али, у исто време, постао је и главни политички фактор стабилности, обављајући низ дипломатских мисија на двору угарског краља Лајоша, мирећи влашког и молдавског војводу и спасавајући народ од крвопролића. Највероватније је помирење влашког војводе Радула и молдавског Богдана било спроведено по налогу угарског краља којем је претила опасност од турског надирања. Митрополит Максим се старао око учвршћивања правослвља међу Румунима из Влашке и јавно иступио против новог влашког војводе Михње Злоћудног, који је, наводно, желео превођење православних Румуна на унију. Уз помоћ влашког племства, Максим је успео да избегне крваву освеу Михње и пребегао у Ердељ. Овде је упознао Неагоја Басараба, потомка знамените породице која је дала Влашкој више војвода. Пријатељство владике Максима и Неагоја Басараба крунисано је удајом Деспине Милице са Неагојем Басарабом. Деспина Милица била је ћерка Јована Бранковића, брата митрополита Максима и Јелене Јакшић, ћерке Стефана Јакшића. Михња Злоћудни није могао заборавити непријатељство и мржњу према митрополиту Максиму и његовој породици, која је, преко Деспине Милице, постала владајућа династија у Влашкој. Уједињене породице Бранковић и Јакшић повеле су борбу против злоћудног владара, а врхунац свега тога је био крвави обрачун на степеницама катедралног храма у Сибињу 12. марта 1510. године, када је Димитрије Јакшић Млађи убио Михњу Злоћудног и, у том покушају, и сам погинуо.
    Политичке прилике прве деценије шеснаестог века омогућиле су уплитање Порте у политички живот Влашке, те је митрополит Максим, уз по- моћ Турака, успео да свога рођака постави на престо Влашке 1512. године. У тим родбинским везама, појављује се и знаменита породица Јакшић од Надлака. Удајом Јелене Јакшић за српског деспота, створене су могућности да се ова породица родбинским везама што чвршће веже за деспотску породицу, чију помоћ, заштиту и утицај је могла искористити. Неагоје Басараб и Деспина Милица уживали су велики углед у тадашњем друштву. Ускоро су се посветили ктиторству и крунисали овај подухват велелепном задужбином у Куртеа де Арђеш, које је право градитељско ремек-дело мајстора са српског Приморја [Церовић, 1997: 33]. Ова светиња освећена је 1517. године. Изродили су Јована, Петра и Ангелину, који су се упокојили убрзо по рођењу. Теодосије је, на кратко време након оца, дошао на престо Влашке и упокојио се у Сибињу, док су Стана и Руксандра остале са својом ожалошћеном мајком. Мирно доба у неизвесним политичким приликама убрзале су појаву нових изазова. Румунска историографија окарактерисала је живот Деспине Милице као живот са мало среће и пуно суза. Наиме, после упокојења Неагоја Басараба 1521. године, Деспина Милица и своје малолетне ћерке отпутовале су у Ердељ и ставиле се под заштиту угарског краља. Руксандра се удала за војводу Раду де ла Афумаци, док се Стана удала за Штефаницу унук Штефана Великог. Деспина је наставила да живи у Сибињу. Посланства је слала у престонице Трговишту и Сучави са поздравима и скупоценостима, а у Сибињу палила воштанице за њене покојнике. Нажалост, Деспина је убрзо видела и погибију својих зетова: Штефаницу су бољари отровали 1527. године, а Радуа су такође бољари на превару ухватили и убили 1529. године. Руксандра и Стана вратиле су се својој мајци и наставиле да живе у Сибињу. Убрзо се Стана замонашила добивши име Софронија, док се Руксандра преудала за Раду Пајсија. Заједно са ћерком и зетом, наставила је да живи у околини Букурешта; када је доживела да види трагичну погибију и трећег зета Раду Пајсија, вратила се у Сибињу и упокојила 30. јануара 1554. године [Гане, 1991: 50-52].
    Сестра Деспине Милице, Јелена, удала се за молдавског војводу Петру Рареша. Петру Рареш био је син Штефана Великог. Услед неспоразума са братом Богданом, отишао је у Пољску и, уз помоћ Пољака, успео је да се домогне молдавског престола после упокојења Штефанице 1527. године. Јелена је била ктиторка храмова у Ботошању и Сучави. На једном ктиторском натпису помиње се: ,,Јелена деспотова, госпожа Петра Воеводе, дшчи Јоана деспота“ [Церовић 1997: 34]. Њихова ћерка Роксандра удала се касније за молдавског војводу Александра Лапушњана.
    Светли пример Ане Јакшић, ћерка Стефана Јакшић и Милице Белмужевић упечатљив је доказ о оријентисању српског племства према православној Русији. Ана Јакшић се удала за Василија Лвовича Глинског. Породица Глински дала је руском царствујушчем дому више кнезова новгородских и московских. Најзначајнији од њих био је потоњи руски цар Иван прозвани Грозни, син Василија Глинског и Јелене, ћерке Ане Јакшић.
    Удајом Ане Јакшић на руски двор породице Бранковић, Јакшић и Белмужевић осигурале су себи и утицај у целом православном свету, имајући у виду да је падом Цариграда, утицај Цариградске патријаршије умањен, а Пећка патријаршија укинута и васпостављена тек 1557. године. О животу Ане Јакшић у Москви историја је сачувала веома мало података. Један од разлог могао би бити преврат руских бољара приликом смењивања породице Глински. Поуздано се зна да је 1547. године учествовала у прослави рођендана потоњег цара Ивана, којем је тада било 17 година, а као уздарје, поклонила му је икону Свете Ане која се данас чува у Манастиру Ватопеду [Тихомиров 1969: 156]. Постоје поуздана сведочанства да је Ана Јакшић доносила на царски двор иконе Срба светитеља, што ће даље утицати повољно на расположење Ивана Грозног, који је, у више наврата, помагао манастир Хиландар на Светој Гори, а понајвише 1556. године, када је овом манастиру поклонио посед у Москви. Чак постоје мишљења, међу руским историчарима уметности, да је диаковску цркву, у близини Коломенског храма (праобраз храма Христа Спаса), цар Иван подигао у знак сећања на своје претке: Тому Палеолога и Ану Јакшић [Некрасов, 1923: 68]. Ана Јакшић Глинска помиње се и 20. јануара 1544. године, када је, заједно са својим сином Михајлом Васиљевичем Глинским, поклонила 137 рубља за издржавање Троицко-сергијевске лавре.
    Опште је прихваћена теорија да је и она преживела дане буне 1547. године. Страдао јој је син Јури Глински у пожару приликом буне 1547. године. Ана Глинска је у то време била са својим сином Михајлом Васиљевичем у Ржеву, покушавајући да придобије власт за њега. Њих помиње и један запис о донацији 100 рубља од 12. априла 1553. године, али се кнегиња Ана већ помиње под монашким именом Анисија [Селишчев, 2006: 2]. Пример Ане Јакшић следили су читав низ српских племића из Баната у модерној историји овог подручја. Године 1552. Темишвар са околином био је освојен од стране Турака и претворен у пашалук. Све до пожаревачког мира 1718. године, под турском окупацијом, било какав вид племићког сталежа у Банату није могао развити се. Тек ослобођењем Баната створене су прилике да се појединци такође путем сабље покажу као храбри ратници и за своје подвиге буду награђени као племићи нове Аустријске монархије.
    Пошто су, кроз историју, створени повољнији услови да српске војсковође наставе своју официрску каријеру у руској војсци, Пантелејмон Пана Божић из Титела је 1704. године отпутовао у Русију и од цара Петра Великог покушао да издејствује примање Срба у руско поданство. Чланови породице Вујић су неко време обављали дужност војних официра аустријске војске у оквиру Потиске војне границе. Већ 1751. године било је очигледно да они желе да напусте Аустрију и постану официри руске војске. Ту су, на првом месту, били капетани Петар Вујић и Максим Вујић, као и корнети Василије Вујић и Стеван Вујић, родом из Мартоноша. Породица је добила племство преко Арсенија Вујића, који је 28. новембра 1741. године, заједно са супругом Аном и синовима Лазаром, Петром, Павлом и ћеркама Василијом и Јулијом, била унапређена у ред мађарских племића. Лазар Вујић је касније, 1746. године, добио поновно признање племићког достојанства у Бачкој жупанији. Дана 1. марта 1751. године, у ред мађарских племића био је признат и Максим Вујић из Мартоноша, као и његова супруга Марија Чорба и синови Јован и Ђорђе. Чланови породице Вујић добијали су касније потврде о племићком достојанству: Максим Вујић 1752. године и Владислав Вујић из Темишвара 1792. године. На Темишварском сабору, одржаном 1790. године, помиње се племић темишварски армалиста Тома Вујић [Церовић, 1997: 164; Дуишин, 1939: 139; Костић, 1923: 7, 8, 14; Лешчиловскаја, 2003: 278]. По ступању у војну службу руске војске, породица је била призната у ред руског племства у губернијама Бологда, Јекатеринославск, Петерсбург, Пјазан, Харков и Херсон [Дуишин, 1939: 139]. Вујићи су у руску војску доспели до завидних положаја: генерал Николај Васиљевич Вујич (1765-1836), борац против Наполеонове војске и носилац Ордена Светог Георгија, пуковник Василије Афанасијевич Вујич (1785-1821), такође витез у борбама са Наполеоном и носилац Ордена Светог Георгија, генерал-мајор Иван Василевич Вујич (1813-1844), потоњи професор Николајевске војне академије и државни саветник Емануил Иванович Вујич, директор полиције [Церовић, 1997: 125; Брокгауз, 1892: 442].
    Веома запажено место у хусарским војним јединицама и на Кавказу имао је Георгије Арсенијевич Емануел. Георгије је рођен у Вршцу од племенитог Арсенија Емануела 2. априла 1775. године. Историографија је забележила да је старо презиме ове породице било Манојловић. Младом официру аустријске војске Георгију службовање у аустријској војсци чинило се без икакве перспективе, те је он већ 1798. године прешао у службу царске руске војске и, убрзо, већ 24. септембра 1800. године, постао пуковник. И он је 1812. године учествовао у руском рату против Наполеона. Будући рањен 26 децембра исте године, одликован је чином генерал-мајора. Војне операције које су савезничке трупе одвијале у околини Париза и успешно ратовање током 1814. године донели су му чин генерал-лајтанта. После окончања рата са Француском, Георгије је примио ново задужење као главни командант војвних јединица на Кавказу и командант кавкаске области 25. јуна 1826. године. У том својству учествовао је са својим трупама у руско-турском рату 1828-1829. године, што му је донело признање коњичког генерала 25. јула 1828. године. Био је члан Руске академије наука, а 1829. године учествовао је у експедицији на планини Елбрус. Георгије Арсениевич Емануел био је носилац бројних признања и ордена: Ордена Светог Александра Невског, Ордена Светог Владимира I степена, Ордена Светог Георгија III и IV степена, Ордена Свете Ане I класе, Златног оружја за храброст, пруског Ордена Црвеног Орла I степена и шведског Војног ордена Мача II класе. Георгиј Арсенијевич Емануел преминуо је 14. јануара 1837. године у Јелисаветграду [Лешчиловскаја, 2003: 278].
    Једна од најзначајнијих племићких породица Срба у Банату и Поморишју била је породица Поповић-Текелија. Јован Поповић Текелија добио је признање племићког достојанства 16. марта 1706. године, када је купио добра Визеш и Кевермеш. Јован је имао четири сина: Ранка, Јована, Михајла и Саву. Најстарији син Ранко оженио се Алком, ћерком Мојсија Рашковића и имао је сина Петра, Јована, оца чувеног добротвора Саве Текелије, Димитрија, Павла и Лазара. Петар је рођен у Араду око 1720. године. Преовладало је очево мишљење да настави војну каријеру, што је Петар и урадио, истичући се најпре у борбама око аустријског наследства [Дуишин 1939: 152].
    По укидању Потиске-поморишке војне границе, Петар је 1747. или 1748. године ступио у руску војну службу, најпре као поручник, а затим и као капетан. Учествовао је у Седмогодишњем рату (1756-1763) и био рањен приликом битке код Грос Јегерсдорфа 19. августа 1757. године [Костић 1923: 15]. По опоравку, наставио је ратовање и успешно окончао поверене мисије приликом опсаде тврђаве Костшин на Одри, што му је донело признање и чин пуковника. Године 1761. пуковника Петра Текелију срећемо на челу Српског хусарског пука [Лешчиловскаја, 2003: 590]. Петар Текелија учествовао је и у борбама са Пољацима, а по окончању руско-турског рата 1774. године, био је унапређен у чин генерал-мајора и награђен Орденом Свете Ане I степена. Убрзо је био унапређен у чин генерала лајтанта 17. марта 1774. године и одликован Орденом Светог Георгија III степена [Лешчиловскаја, 2003: 290]. Петар Текелија није био само искусан ратник, већ је и био искусан дипломата, због чега је био награђен Орденом Светог Александра Невског [Костић, 1923: 132] и поседом са 500 кметова у губернији Витебск, а поверена му је и команда над главном армијом, која је тада бројала око 18.000 војника са задатком очувања источне обале Црног мора. Године 1786. Петар је стекао чин фелдмаршала, а 1787. године постављен је за команданта Драгонског пука у Нижегороду, где је под својом командом имао 84.000 војника. Накод задобијене повреде 1788, скончао је своју сјајну војну каријеру. Упокојио се 1793. године у Миргороду и сахрањен је у тамошњој цркви. Иако је далеко од својих сународника успео да изгради сјајну војничку каријеру, Петар Текелија није заборављао своје сународнике. Помагао је цркве и манастире и непрестано слао финансијку помоћ за одржавање главних српских институција карловачке митрополије. Поклонио је српској цркви у Араду 2000 рубаља и оковано Јеванђеље, другој арадској цркви 500 рубаља, манастиру Ходош Бодрог 1000 рубаља и манастиру Бездин 500 рубаља [Поповић 1939: 348].
    Једна од најзначајнијих породица које су активно учествовале у преласку великог броја Срба из Поморишја и Потисја у Русију била је породица Хорват. Породица је стекла племство још 1689. године од цара Леополда, као поданик Хабзбуршке монархије. У даровници су поменути Анастасије, Јован, Марко и Никола, том приликом забележено је и да су ,,греческог порода“, што сведочи о њиховом православном исповедању вере и јасно их одељује од мађарско-буњевачке племићке породице Хорват [Дуишин, 1939: 162; Поповић, 1939: 153]. Цар Карло VI наградио је Самуила Хорвата 1726. године поседом Куртић код Арада. Имање је породица продала 1751. године и прешла у Русију. Пешадијски пуковник Јован Хорват је том приликом предводио групу од око 4.000 људи из Потисја и Поморишја и, после отпуста из аустријске војске које им је доделила царица Марија Терезија, населили се у новоосновану покрајину Нова Србија. Сам Јован Хорват је пред крај 1751. године отпутовао у Петерсбург како би измолио од царице Јелисавете Петровне дозволу да се Срби населе на територију руског царства [Церовић 1997: 123]. Породица Хроват је уједно била призната и уведена у ред руских племића Харковске, Херсонске и Курске губерније. Јован Хорват је, пре преласка у Русију, обављао дужност пешадијских официра у Печку, поред Арада. По преласку у Русију, значајно је допринео организовању нових насеља за придошле Србе, али је и даље организовао сеобе Срба у Русију. Упокојио се у Вологду 1780. године [Костић, 1923: 43, 127-128, 131; Лешчиловскаја, 2003: 284-285]. Чланови породице Хорват су већином прихватили војну каријеру. Око 1750 године помиње се Михајло Хорват командант српског пандурског пука из Крилова [Лалић 2005: 311]. Чланови ове породице сусрећу се чак и у двадесетом веку. Димитрије Хорват, рођен 1858 године био је један од оснивача Белог покрета монархиста на Далеком Истоку. Упокојио се 1937 године [Брогкаус 1892: 559].
    Породича Чорба потиче из поморишког насеља Надлак. Капетан Јован Чорба учествовао је у буни Пере Сегединца 1734. године. По развојачењу Поморишке војне границе, чланови породице одлучили су да се одселе у Русију. Капетан Никола Чорба и Теодор Чорба су затражили аустријски пасош и прешли у Русију 1751. године, организирајући долазак Срба из Поморишја. Теодор Чорба био је одликован Орденом Светог Георгија III степена, а од 1784. године изабран је за представника племства Јекатеринославске губерније [Церовић, 1997: 125; Половцов, 1913: 438-439].
    Из изложених примера наше узбуркане историјске прошлости, могли смо видети да је српско племство учинило потребне кораке ради очувања свог елитног идентитета. Наравно, историјске прилике и епохе у којима је живело споменуто српско племство, обухватају скоро четири стотине година и две различите епохе: средњовековну и модерну. Средњовековно поимање феудалног система знатно се разликовало од модерног поимања феудализма. Средњовековном племићу очување елитног идентитета и положаја био је првобитни циљ, понекада чак и науштрб вере и националног идентитета, који ионако није био знатно развијен међу племством средњег века. Средњовековни племићи покушавали су да очувају себе од заборава, да склапају родбинске везе са виђенијим породицама и свој утицај што више прошире. У жижи пажње средњовековног срског племства из Баната на прелому епоха, нарочито пре освајања ове територије од стране Турака 1552. године, било је веома актуелно питање о успостављању добрих односа ван граница Угарске, која је већ била на удару Турске. Српско племство је гајило свеже успомене прогонства из завичајних крајева, а ступање у службу угарског краља потписивало се са сабљом у руци и крвљу на папиру. Иако је Угарска овој српској елити пружила прилику стицања великог блага и угледа, ипак није била гаранција очувања идентитета племићких породица. Са друге стране, ступање у брачне везе са влашким, молдавским и руским члановима благородних породица говори о угледу којег је уживала српска елита у Банату у средњем веку. Према томе, не може се говорити о чисто верским или националним побудама које су стојале иза склапања породич- них алианси које смо навели. Била је, дакле, то прва визит-карта српске елите која се формирала и афирмисала у веома неповољним условима.
    Међутим, племство у модерној епохи није имало моћ да се уздигне до положаја и угледа средњовековног. Несумњиво да су и историјски и политички услови отежали формирање овог елитног слоја. Српска елита у новој епохи требало је да одговори изазову рационализма, духу просвећености и антифеудалној тежњи, чији ће врхунац бити револуција 1789. године. Поред свих тих потешкоћа, витешко српско име послужило је српском војном племству да очува свој идентитет у царској Русији. Несумњиво да се и овде подаништво бранило сабљом и историја писала крвљу, али је безбедност духовног живота и очување вере било обезбеђено. Већина српског војног племства се временом претопила у руско становништво, али, док је постојало, одржавало је везу са својим сународницима између Мориша, Саве и Дунава. То ће се касније одразити и на духовни живот Срба у Банату. Некада су прве штампане књиге за црквене потребе организовале српске племкиње у Влашкој, а сада је српско племство из Русије посредовало набавку богослужбених књига из руских штампарија. Можемо рећи да је овај сегменат српског племства допринео, у великој мери, очувању православног духа међу Србима на подручју угарске и аустријске круне.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top