Порекло презимена, село Јелашница (Сурдулица) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва села Јелашница, општина Сурдулица – Пчињски округ. Према књизи Јована Ф. Трифуноског „Врањска Котлина“, насталој на основу података прикупљ Порекло становништва села Јелашница, општина Сурдулица – Пчињски округ. Према књизи Јована Ф. Трифуноског „Врањска Котлина“, насталој на основу података прикупљ Rating: 0
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Порекло презимена, село Јелашница (Сурдулица)

Порекло презимена, село Јелашница (Сурдулица)

Порекло становништва села Јелашница, општина Сурдулица – Пчињски округ. Према књизи Јована Ф. Трифуноског „Врањска Котлина“, насталој на основу података прикупљених од 1951. до 1955. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Село лежи на Јелашничкој Реци, десној притоци Јужне Мораве, на њеном прелазу из планине у низију.

Воде.

Јелашница, поред добрих топографских и привредних прилика, обилује и у води. У селу постоје чесме: Џипкова, Укина, Старчевац, Каламацајка, Руче и Алексина. По двориштима кућа ископани су бунари.

Земље и шуме.

Топографски називи потеса у атара су: Огорели Чукар, Зенулово, Трлиште или Савина Долина, Демино Гумно, Соколовац, Бачкало, Јасикар, Цанина Бара, Лећевиште, Умин Док, Мала Река, Ланиште, Бајчев Дел, Дубљаница, Средњи Рид, Вртакина, Ћелебрија, Беглак, Стрчи Крак, Широко Поље, Жута Бара, Селине Љиве, Алимине Њиве, Под Селиште, Крушар, Големо Дрво и Беглук.

Тип села.

Због положаја у долини Јелашница има низни тип правца југоисток-северозапад. Куће су поређане у два низа, леви и десно од реке. Између њих лежи шљунковито земљиште широко око 300  метара. Поједини делови села зову се: Попова, Џипкова, Крушар, Мала Река, Црквена, Широко Поље, Величкова, Циганска Махала и др.

Јелашница је 1952. године у свом саставу имала укупно 274 домаћинстава – 195 српских и 79 циганских.

Постанак села, старине и прошлост.

Народна предања, остаци од стариина и поједини топографски називи показују да је земљиште села Јелашнице било насељено још у старо доба. У јужном делу села, поред једне куће, 1951. године, пронађена је гробница зидана од цигала у којој су пронађене људске кости. Познато је „да већина зиданих гробница датира из III и IV века“. Оне су припадале угледним личностима из овог насеља. Оближњи терен је врло таласаст и врло је вероватно да се у близини налази још нека гробница.

Раније је у Јелашници постојао манастир, касније порушен. Налазио се у клисурастој долини, око четврт сата хода од села. До пре 70 година на манастирским рушевинама познавале су се фреске. Око манастиришта били су гробови Срба из Јелашнице и околних села – Полома, Грамађе, Лепенице, Стајковца и др. Сваке године на Ђурђевдан код ових рушевина приређивао се сабор. Од краја XIX века Јелешничка Река постепено је разнела зидове од гробова. Јелашница има цркву посвећену Малој Госпојини у југоисточном делу села, лево од реке. Црква је грађена је грађена 1892. године. Поред цркве виде се остаци старије црквине, положене управцу исток-запад. Источни, јужни и северни зид грађени су од малтера, високи су по један метар. Дужина црквине је 7 а ширина 4 метра. У средини црквине израстао је орах. За поменуто манастириште и црквину данашњи мештани мисле да су из истог доба. Како се верује, њих су порушили Турци. Селиште је потес у непосредној близини цркве. Прича се да је ту било старо српско село.

Од друге половине XVIII века у Јелашницу су се досељавали муслимански Арбанаси. До 1878. године, када је село ослобођено од турске власти, Арбанаси су имали око 100 кућа. Поменуте године у Јелашници било је још око 30 циганских и 7 српских кућа. Арбанаси су били власници земље, док су Цигани и Срби радили код њих као слуге и чифчије. Арбанаси из Јелашнице имали су чифлике и по околним селима – Грамађи (Бајрам, Ариф, Зенел), Декутинцу (Асан Дудам Сали –ага, Мекташ, Максут) и др. Приликом ослобађања Јелашнице сви њени Арбанаси повукли су се са турском војском. Сада се знају ове исељене арбанашке породице и родови; Бајрамови, Аскови, Нуинци, Аметови, Исенови, Меметови, Алитови, Мустафови, Зенулови и др. Мухаџира из Јелашнице има у околини Прешева, у Куманову, Скопљу, Битољу и др.

За време Турака у Јелашници постојала су и два муслиманска гробља. Места где су била гробља данас су њиве, Јелашнички муслимани имали су и џамију, налазила се у средини насеља – садашње баште рода Поповића II.

Јелашница је брзо расла после 1878. године. Тада су у ово село дошли на земљу купљену од исељених Арбанаса многобројни српски родови. Највише досељених у Јелашницу има из Горње Пчиње – 112 и из појединих села Врањске Котлине – 53.

Села под именом Јелашница у Србији има и у другим областима – у околини Лесковца, Ниша, Тимоку и Неготинској Крајини. Због истоветности у имену, овдашњи становници мисле да су сва ова села названа, јер су у њих дошли исељени Срби из Врањске Јелашнице.

Порекло становништва.

У Јелашници живи двојако становништво – српско и циганско. Порекло становништва је разноврсно.

Српски родови.

Родови затечени прилико ослобађања 1878. године:

-Аризановићи, Стевановићи, Станисављевићи, Стевановићи други и Риста Колар – сви славе Никољдан.

-Михајловићи и Господиновци – славе Аранђеловдан. Осим за Станисављевиће, даље пореко ових родова се не зна. Станисављевићи су из околине Ћустендила у Бугарској.

После 1878. године родови досељени из Горње Пчиње:

-Поповићи – Никољдан; Димитријевићи – Никољдан; Ковачевићи – Аранђеловдан; Дамњановићи – Аранђеловдан и Ристићи – Аранђеловдан су досељени из Шаинца.

-Црвенограђани, Аранђеловдан, су досељени из махале Орниче у Црвеном Граду.

-Живковићи – Никољдан и Тасићи – Аранђеловдан су досељени из Црвеног Града.

-Дојчиновићи, Дончини, Манилови и Џипковићи – славе Аранђеловдан, су досељени из Стајевца.

-Мицићи и Бојаџици, Митровдан, су досељени из Леснице.

-Тутулејци, Никољдан, су досељени из Шапранца.

-Ћерамиџици – Јовањдан и Алексићи – Аранђеловдан су досељени из Пролесја.

-Бабинчани, Аранђеловдан, су досељени из Бабине Пољане.

-Нешићи и Метежевци, Митровдан, су досељени из Метежева.

-Мичановићи* су досељени из Ђерекара.

-Ђорићи, Аранђеловдан, су досељени из Новог Глога.

-Крстићи* су досељени из Калова.

-Стојановићи, Аранђеловдан, су досељени из Широке Планине.

-Стругарци, Никољдан, су досељени из Барелића.

-Барбачани, Никољдан, су досељени из Барбаца.

-Кумите, Аранђеловдан, су досељени из Трговишта. Од 1903. до 1912. године они су били истакнуте комите; учествовали су у борбама вођеним на територији Турске.

-Кунгулови, Митровдан, су досељени из Трнице или Матажева.

-Рогожарци – Св. Ђорђе; Вељковићи – Никољдан;  Кокозови – Митровдан; Шмагини – Св. Петка; Шкондринци – Никољдан и Грујићи – Никољдан – су сви досељени из Горње Пчиње.

Досељеници из појединих насеља Врањске Котлине:

-Митровићи, Никољдан, су досељени из Великог Буштрања.

-Јањевићи или Грци, Никољдан, су из Преображења дошли у Врање па одатле у Јелашницу. Даље порекло им је из Македоније.

-Островичани, Никољдан, ссу досељени из Островице. Тамо су досељени из Крајишта.

-Русалци, Никољдан, су досељени из Великог Русца. Тамо су били старинци.

-Јовчани, Аранђеловдан, су досељени из Јовца.

-Костићи или Љубановићи, Аранђеловдан, су досељени из Топлаца. Тамо су изгледа били старинци, припадали су роду Николчинци.

-Ристићи, Никољдан, су досељени из Стубла.

-Ђорђевићи, Аранђеловдан, су досељени из Барбарушинца.

-Поповићи други, Никољдан, су досељени из Корбевца. Потичу од претка Јове, који се у Корбевац доселио из Топлог Дола у околини Босилеграда, пре око 110 година. Генеалогија им је: Урош, садашњи сеоски свештеник, 51 година – Величко – Стоша – Јова, оснивач рода. Јова је у Корбевцу имао три сина свештеника; Стошу, Анту и Алексу. Из Корбевца у Јелашнциу је дошао Величко, отац Урошев. Од данашњих Поповића био је пок. Д. Поповић, професор.

-Ристићи други, Аранђеловдан, су досељени из Себе Врања. Тамо имају рођаке, Ристинци. Даље им је порекло из Љубате код Босилеграда.

-Антићи или Домазетовци, Митровдан, су досељени из Сувојнице.

-Петљачеви или Поповићи, Никољдан, су досељени из Корбевца.

-Филиповићи – Аранђеловдан; Деда Петкови – Крстовдан и Тасићи, Никољдан, су досељени из суседног Стајковца.

-Стаменковићи су дошли из Несврте као домазети због чега славе две славе – Аранђеловдан и Јовањдан.

-Мечкарци, Аранђеловдан, су досељени из Доњег Нерадовца.

-Стојковићи, Никољдан, су досељени из Прибоја, где су били старинци.

-Деда Здравкови, Никољдан, су досељени у Лепенице а живели су и у Полому.

-Ивановићи, Аранђеловдан, су досељени из Полома.

-Илићи, Никољдан, су досељени из суседног Богошева. Даље порекло им је из околине Босилеграда.

Остали досељеници:

-Димитријевићи, Никољдан, су досељени из околине Криве Паланке.

-Кумановци, Аранђеловдан и Кумановци други, Св. Ђорђе, су досељени из Којинца код Куманова.

-Костићи, Никољдан, су досељени из околине Куманова.

*Не каже се коју славу славе.

Цигани.

У Јелашници има 79 кућа муслиманских Цигана. Припадају родовима:

-Шиљегови, Ћеримови, Врањалије, Мујинци, Каримановићи, Бисљимовићи, Чунгурлици и Аметови. Сви живе у Циганској Махали. Остали су овде од турског доба. Баве се свирачином и раде „испод пола“ у Јелашници и околним селима. Немају своју стоку и земљу. До пре 30 године живели су у разним деловима села. Због тога што су „били нечисти“ они су присилно груписани у посебну махалу у нижем деслу села.

Исељеници.

Срби:

-Крстићи и Јовановићи иселили су се у Рогачицу у Кривој Реци. Њихова даља старина је била из Барелића у Горњој Пчињи.

-Станојковићи су се 1925. године иселили у Рогачицу.

-Стојановићи су се 1928. године иселили у село Дејковац у Кривој Реци.

-Дојчиновићи, једна породица се иселила у Београд.

-Кумановци први, по једна породица живи у суседној Грамађи, Босни (Брчко) и у Француској.

-Поповићи први, по једна породица живи у Врању, Нишу, Београду и Пепелишту – Тиквеш.

-Поповићи други, по једна породица живи у Београду у Раброву код Пожаревца.

-Љубеновићи су се иселили у Владичин Хан.

-Јовчићи су се иселили у Мали Трновац.

-Станисављевићи и Казакови су се иселили у Сурдул.

-Ковачевци су се иселили у Горњи Козји Дол.

-Лазаровци и Вргинци су се иселили у Црвени Град.

-Андоновићи су се иселили у Велико Рајинце код прешева.

Арбанаси.

-Ибаримнови, Цановци и Суљовци, сви од фиса Гаши, иселили су се 1878. године у село Буштрање код Прешева.

-Невзатови су се исте године иселили у Рељан код Прешева.

-Авдијови, Суљови и Јакупови су се 1878. године иселили у прешевско село Шушају.

ИЗВОР: Према књизи Јована Ф. Трифуноског „Врањска Котлина“, насталој на основу података прикупљених од 1951. до 1955. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

 


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top