Порекло презимена, села Моклиште и Драчје (Бела Паланка)

25. априла 2016.

коментара: 0

Порекло становништва села Моклиште и Драчје, општина Бела Паланка – Пиротски округ. Према књизи др Михаила Костића „Белопаланачка област (котлина)“, издање 1970. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Географско-топографске прилике.

Село лежи на геолошкој и морфолошкој граници доњег и средњег језерског пода, на северном гулијанско-рињском ободу котлине. Од првих кућа засеока Чупинци до последње махале Илинци, протеже се дужином од 4 километра. Главни насељски крајеви су на узаном темену и страни дисецираног и у комаде издвојеног доњег најнижег језерског пода, просечно високог око 400 метара, или су на странама долина, које пресецају тај под. Средишњи део села, звани Барака, лежи у долини Моклишког Потока а заселак Орашје, под горњом ивицом полиоценог истоименог пода до одсека вишег кречњачког језерског пода Дандарице (540 м), а само су неколике најниже куће у врху десне долинске стране Рињског Потока или Бачевца, који се у доњем току зове и Јаблковик; селиште Чупинци топографски везано за косу Чупин Дел, под којом су у Павловој Падини – Павловске Појате. Чипин Дел од Бараке раздваја језерска под Чурковице висок 520 метра а заселак Орашје од његове махале Илинци, која је такође претежно на темену најнижег пода (407 м), подиште Чокин Дел исте висине (520 м).

Воде.

На геолошкој и морфолошкој а са тим и привредно-географској граници око које се локализовало насеље, додиром неогена и кредних кречњака, готово на читавој дужини простирања села избијају контактни гравитациони стални извори,чија је издашност колебљива, јер је условљава распоред атмосферског талога и процеси процеђивања и отицања кроз кавернозне кретацејске кречњаке. Такав је извор у Чупин Делу, Драгачева Падина од које постаје долиница Павловска Падина, која конвенгира, као и већина сличних, ка Нишави. На потесу Дупеј, а на Глоговеју под подом Чуркавице, извор Глоговеј, стални извор незнатне издашности, чије се  воде губе у кречњачким изданцима Куси Дела. Под подом Западна Дубрава, јавља се јаки контакни извор Власјан, који отиче у Моклишки Поток. Многобројни мали извори избијају испод села, ивицом алувијалне равни и дна котлине. Вода са свих извора употребљава се за пиће. Од каптираних извора у селу су изграђене две чесме и једна доводна цев. Са чесама вода је спроведена у бетонска корита и служи за напајање крупне и ситне стоке. За домаће потребе становништво се служи водом из бунара – „свака друга кућа има свој бунар“. Они су, у зависности од нагиба издани, различитих дубина. У вишем делу Бараке, Зуберковској Мали, крај цркве – црквени бунар, ископан на темену терасе, дубог је 29 метара а у нижим крајевима, Павловској и Џидарскоја Мали, дубина бунара се креће од 15-20 метара, док су они у долини Моклишког Потока дубине од 5 до 8 метара.

Границе атара, земље и шуме.

Границе сеоског атара на западу је на Нишави у потесу Мурица – са Белом Паланком; на истоку са Долом, она се протеже од Брода (од Нишаве) сеоским путем до селишта Драчја, 1953. године проглашеног за самостално насеље, а одатле долином Боћинице досеже до Големог Дела (теме језерског пода) и Живин Дела, па се путем наставља до Миклишке Падине и том косом до Божиног Јагњила. Од овог места преко Ранате Падине и пута и пута из села избија у Влашки Дол, тромеђу: Моклишта, Дола и Гламе. Одатле до Којине Пресовке, Моклиште је омеђено Гламом. На северу граница атара са Доњим Рињем повучена је на местима: Бавће, Базовик, Равна Глава и Саставци (горњи део обода котлине). Према западу, међу између Моклишта и Дражева, од Саставака продужава се Потоком на Дочкин Дел и спушта на Дражевски Брод на Нишави.

Топографска имена за оранице су: Дрење, Доња Провалија, Горња Провалија (урваста земљишта подложна клизању), Равниште, Дражевачки Брод, Шпајка, Копилаш, Белановац, Котлина, Божина Шума, Џелепка, Садовица, Јерановик, Јаблковик, Телетина, Распор, Спасовица, Царевик, Грнци, Слатина, Крновина, Забел, Источна Дубрава и Западна Дубрава. Виногради су на местима: Орашје, Баре, Раволица и Џидина Падина. Вртови су на Белановцу и Градињу. Ливаде захватају потес Белановац у алувијалној равни Нишаве. Утрине су на: Височици, Костолу, Градцу и Џериној Вртачи. Шуме су на: Чокин Делу, Стрижеви Кладенцу, Седлару, Губерачи и Густој Шуми.

Тип села.

Моклипте је највеће село белопаланачке котлине и свог средњег Нишавља и разбијеног типа. Оно има, поред главног дела села који се зове Барака, три засеока: Орашје, Чупинци и, од 1953. године осамостаљено селиште Драчје. Засеоци Орашје и Чупинци основани су 1876. године и исте године су Турци запалили један део села, те је избегло становништво, чије су куће изгореле, било приморано да се насели на својим појатама изван села. Заселак Орашје од 50 кућа основано је и у њему данас живи врло разгранат род – Стојанови. Куће овог рода и његовог огранка Илинаца у турско доба биле су око сеоске цркве а појате на месту данашњег засеока. Орашје има једну нештоо издвојену махалу, удаљену око сторину метара – Малу Илинци, основану и засељену од Илинаца. Заселак Чупинци, ређе Ћупарци, од 12 кућа основао је и у њему живи ро Чупинци. Чупинци су у турско доба имали куће око Моклишког Потока у Барааки. По повртаки из збега нашавши попаљене куће, оснују на месту Нишиници око својих појата данашњи заселак, који је обухватио косу, по њима названу, Чупин Дел. Овде су се доцније населиле и две кућа рода Стамболије и једна Загорчевих.

Драчје је самостално насеље са својим атаром, у великом моклишком атару, до 8 кућа, основао је 1900. године Стојан Милић из села Градишта. Он је купио имање од турског аге белопаланчанина Шерифа Алијића са чифлука у потесу звани Чифлик, где данас стоји двоспратна агина кула. И ту се заселио. Атар Драчја углавном се поклапа са атаром Шерифова Чифлука те је због тога почетком 1953. године ово селиште, и поред тога што је најмање у атару Моклишта, проглашено за самостално. У средишном збијеном делу насеља поред Бараке, које као општи појам означава насеље у целини, ближе се разликују Средсело и Чука; остали сеоски крајеви издвајају се по надимцима оних родова, који их претежно насељавају: Пешина Мала, Џидарска Мала, Павлова Мала, Дојчина Мала, Јасничова Мала, Зуберовска и Поповска Мала.

Старине у селу

На месту Спасовици, испод села, налази се откривена римска гробница и темељи старог црквишта. Мештани тврде, да је ту гробницу „пронашла сељанка Велика Павловска“; у њој је нађен људски костур са прстеном на руци, а уз њега костур од петла (свакако по веровању, да као што петао запева пред зову и мртви ће некада васкрснути). Отворена гробница, према мерењима, дубока је  5, широка 1,5 а дуга 2 метра са сводом окренутом ка истоку; озидана сувим малтером и засвођена римским опекама. Темеље и црквишта и основа подсећају на црквиште Св. Илије у селу Клисури; правоугаона основа је дуга 10 а широка 5 метара. Темељи су грађени слагањем непрерађеног камена – кречњака и римских опека, истих као и у откривеној гробници. Око црквишта на Спасовици литије се обвијају о Спасовдану, као успомена на празник коме је црква, по веровању, била посвећена. Мисли се да је путир, који је пронашао род Павловци приликом копања у башти, из овог црквишта. У неколико старина и налазак великих јеленских рогова у плавини Моклишког Потока.

Сеоска црква, и поред тога што је јако руинирана, представља лепу старину, саграђена је 1853. године, што се види по запису изнад улазних врата. Услед клизања земљишта црква је била препукла и предњи део се срушио. Од тог дела очували су се само темељи и патосани под. Црква је делимично обновљена 1935. године, јер је била сасвим склона паду.

Порекло становништва.

Старинци су:

-Божини (Ранђеловићи), Никољдан. Петар – 52 године, Ваца, Ранђел и Лила.

-Џидарци (Николићи и Митићи), Никољдан.

-Ралетовци (Митићи, Стефановићи, Петковићи, Николићи и Живићи), Никољдан. Живића има одсељених у Белој Паланци.

-Јасничовци (Петровићи, Милошевићи и Лилићи), Никољдан.

-Бабарадинци (Пејчићи), Никољдан.

-Првини (Јоцићи, Вељковићи, Петровићи и Видојковићи), Никољдан и Аранђеловдан. Неки призети примили су женине славе „због земље“, коју су добили у мираз.

-Чарапилови (Костићи), Никољдан.

-Стамболијини (Јоцићи и Манићи), Никољдан.

-Млаџини (Андрејићи, Милошевићи, Антићи, Витановићи и Павловићи), Никољдан. Витановић из Моклишта и Павловић из Ореовца су призети.

-Кајсини (Цветковићи), Никољдан.

-Пешини (Пешићи), Никољдан. Има их одсељених у Белој Паланци.

-Зуберови (Пејчићи), Пејчиндан.

-Влајчови (Илићи, Петковићи, Ђорђевићи и Петровићи), Пејчиндан. Илића има одсељених у Белој Паланци.

-Чупинци (Костићи, Николићи, Милићи, Игићи, Тошићи и Гроздановићи), Пејчиндан и Св. Ђорђе. Призети су Игић и Тошић из Моклишта и Гроздановић из Брестов Дола, примили женине славе, Св. Ђорђа, „због земље“, коју су добили у мираз.

-Павлови (Лилићи, Живковићи, Младеновићи, Николићи и Станковићи), Пејчиндан. Има их у Белој Паланци.

-Дојкини (Лилићи, Живићи, Тричковићи, Крстићи, Живковићи и Младеновићи), Пејчиндан. Младеновића има одсељених у Белу Паланку.

-Требини (Манићи), Св. Ђорђе.

-Шушкари (Ђорђевићи), Св. Ђорђе.

-Ђерини (Спасићи и Ранђеловићи), Св. Ђорђе. Аранђеловић* је призет („доводак“) из Клења.

*Вероватно је грешка, Аранђеловићи и Ранђеловићи није исто.

Досељени су:

-Илинци (Живковићи и Манићи);

-Стојановци (Стојановићи);

-Ђоргови (Ћирковићи, Ранђеловићи и Манићи);

-Недељкови (Костићи и Вучковићи);

-Ђеларови (Стојановићи);

-Јањини (Младеновићи);

-Табанови (Тричковићи).

Укупно 46 кућа, сви славе Аранђеловдан и досељени су из Риња. Никола од рода Влајчови из Моклишта довео жени из Риња, која је довела синове Тодора и Крсту. Од та два брата „Стојанове лозе“ развио се у врло разгранат род.

-Загорчеви (Ранђеловићи, Голубовићи, Милојковићи и Живићи), Митровдан, су из Загоре у Бугарској, досељени у дугој половини XVIII века.

-Миладиновићи, Аранђеловдан, су из Орље, досељени 1825. године. Дошао Миладин као сеоски слуга, његови синови од зараде у пачелби купили земљу.

-Красићи (Петровићи), Св, Ђорђе, су из Гламе. Призет Петровић славио славу свог таста – Пејчиндан а када је умро „повратио своју славу“.

-Сињчани (Божићи, Ћирићи), Аранђеловдан, су из Сињца.

-Мокрањци (Ђорђевићи, Игићи), Јовањдан, су из Мокре.

-Градиштанци-Драчјанци (Милићи), Никољдан, су из Градишта, досељени 1900. године. Има их у Белој Паланци.

-Поповци (Поповићи), Митровдан, су из Сињца, досељени 1902. године. Ђорђе Поповић (85 година) дошао је као призет и примио женину славу, Св.Ђорђа, а када му је умро таст вратио је своју славу – Митровдан.

Од 1877. до 1959. године, када су у овом селу вршена испитивања порекла становништва, изузев призетака, ниједан род није иселио нити је у село дошао неки страни род. Из насеља су одлазили само појединци, радници и службеници, који су оснивали породицу у месту службовања.

Моклиште има три гробља. Најстарије је изнад цркве; ту се сахрањују само Стојанови са огранком Илинци из засеока Орашја. У „Загорчетовом гробишту“ сахрањују се само род Загорчеви, а сви остали родови у гробљу Бараке.

Сеоска преслава је Великден (Васкрс), заветина Св. Тодор а „воловска слава“ је Св. Јован.

ИЗВОР: Према књизи др Михаила Костића „Белопаланачка област (котлина)“, издање 1970. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.