Хронологија вароши Ковин

13. децембра 2015.

коментара: 7

АУТОР: Золтан Чемере

1153 Qvewen, 1392 civitas Koviniensis, 1430 castrum Koviniense, 1460 castrum Koveinse, 1853 Kubin, 1881 Kevevára, 1894 Temeskubin, 1896 Temes-Kubin, 1922 Ковин

Kovin

Мало је места у Подунављу, која могу да се подиче тако богатом и бурном историјом као што је то варошица Ковин, смештена на крајњем југу данашњега Баната у Србији, у приобаљу реке Дунава.

Историја ове варошице од самих почетака је уско повезана са оближњом реком Дунавом, пошто се ту налазио један од најповољнијих прелаза (ковина) преко ове велике реке. Овај прелаз су у античком периоду користиле и бројне варварске војске (Хуни и Авари), полазећи у напад на провинције Римског Царства, односно Византије.

На простору данашњег града интензивно се живи још од праисторијског доба. То потвђују и случајни налази из улица Цара Лазара и Вука Караџића, који су откривени 60-тих година прошлог века приликом извођења земљаних радова. У улици Цара Лазара откривени су делови некрополе са урнама и спаљеним покојницима из позног бронзаног доба (1100-900. год. пре н.е). У улици Вука Караџића при земљаним радовима било је откривено неколико сарматских гробова из античког периода (I-IV век н.е), али је интересантно да је ова некропола била укопана у старију бронзанодобну некрополу. Материјал са споменутих локација данас се чува у археолошкој збирци Центра за културу у Ковину.

Само насеље Ковин се у писаним изворима први пут помиње 1071. године, када се у овом месту задржао угарски краљ Шаламон приликом свог повратка с балканских похода. У другој половинин XII века место је постало средиште новоосноване Ковинске жупаније (територије са 66 села, 3 трговишта и 3 утврђења). Арапски географ Идризи, у свом делу насталом средином XII века, описује насеље Ковин као богато и напредно место, с бројним вашарима и занатским радионицама. По његовом опису, из Ковина се трговачки пут даље пружао на север, према Чанаду и унутрашњости тадашње Угарске. Овим путем је стизала роба из Бугарске, Византије и других удаљенијих земаља.

Током свога вишевековног постојања овдашње утврђење преживело је бројне опсаде (Монгола, Турака итд), али и неколико великих разарања, што је и археолошки потврђено. Само утврђење налазило се на издигнутом платоу, којем се некада могло прићи само са севера, лесном гредом, којом се данас пружа урбано језгро града, док је са осталих страна оно било опкољено водоплавним теренима Дунава. Остаци бедема, добрим делом засути и прекривени вегетацијом, могу се пратити у већој дужини на западној, а посебно на северној ивици платоа. На јужном делу негдашњег града још су видљиви темељни зидови куле са пиластрима, као и мањи део бедема, на којем је могуће разликовати три фазе градње.

Непознаницу представља време настанка овдашњег утврђења. Према старим угарским хроникама, Ковин је већ у IX веку имао земљано утврђење, такозвано градиште, које се налазило у поседу кнеза Глада. У каснијим вековима Ковин је био погранично утврђење Угарске, у почетку према Бугарској и Византији, а касније и према Србији. Археолошка истраживања која су током 80-тих година прошлог века организована у унутрашњости негдашњег утврђења, показала су постојање два хоризонта у животу самог утврђења, које је трајало од XII до XV века. Прва, старија етапа трајала је од XII до средине XIII века. Из овог периода је откривено неколико стамбених објеката са зидовима од камена и ломљене опеке и подницама од набоја.

Средином XIII века, услед неке велике катастрофе, животу граду био је изненада прекинут. Ово разарање се може довести у везу с најездом Монгола у пролеће 1241.године. Другој, млађој етапи, припада археолошки материјал  XIV-XV века. Из овог периода откривено је неколико надземних и укопаних објеката, са керамиком рађеном на брзом витлу. Свој највећи економски процват средњовековно насеље Ковин доживело је у XIV веку, када се у изворима неколико пута наводи као civitas (1353, 1393). Године 1366. у месту је основан и фрањевачки самостан, који се у каснијим деценијама спомиње као центар посебне фрањевачке кустодије.

У својој посве дугој историји, стари ковински град је видео и више крунисаних глава. Тако је у октобру 1368. године у Ковину боравио угарски краљ Лајош (Лудвиг) I (од 1372. краљ Пољске), док је 1523. године овај град угостио и угарског краља Лајоша II (који је касније погинуо на Мохачу). Крајем XIV века Угарској је са југа запретила нова опасност, овога пута од стране турских освајача. Све учесталији напади Турака Османлија на пограничне жупаније Угарске током XV века, довели су до постепеног замирања привреде у овдашњим градовима, а касније и до исељења дела становништва. Након првог пада Деспотовине 1439. године, турске хорде прешле су Дунав и разориле ковински град. Избегло становништво Ковина тада се одселило далеко на север, населивши, у централном делу Угарске, острво Чепел (надомак данашње Будимпеште). Новоосновани градић назвали су Ráczkeve (Српски Ковин). Пред све жешћим налетима турске армаде, ковински град је током XV века у више наврата био обнављан. Београдски капетан, потоњи гувернатор Михаљ Силађи, ујак краља Матије, наредио је 1459. године да се град утврди, и поставио је у граду јаку војну посаду. Наредна, и по        свемусудећи последња, обнова града уследила је 1478. године, у време угарског краља Матије Корвина.

У турском периоду је ковински град био обезбеђен јаком турском посадом. Након протеривања Турака, средином XVIII века постао је део аустријске Војне границе. Последњи пут био је изложен нападу турске војске током аустро-турског рата 1788-1791. године. Након укидања Војне границе 1872. године ушао је у састав Тамишке жупаније и постао седиште среза. Током XVIII-XIX века Ковин је насељаван у више таласа, добивши до почетка XIX века национално мешовито становништво. Према подацима из 1911. године, место је тада имало 7.345 становника, српске,мађарске, немачке и румунске националности. До данас се тај број удвостручио; године 2002. било је 14.250 житеља.

Ковин је данас седиште истоимене општине у јужно-банатском управном округу, којој још припадају места: Плочица, Скореновац, Баваниште, Мраморак, Делиблато, Гај, Шумарак, Мало Баваниште, Бели Брег и Дубовац. Општина се простире на 730 квадратних км и имала је 2002. године 36.802 становника. У новије време Дунав је код Ковина премошћен, тако да овај подунавски град и данас важи за значајно транзитно место. У њему се, као знаменитости великог значаја, могу видети рушевине средњовековног утврђења на обали Поњавице и црква храма Светих Арханђела Михаила и Гаврила.

ИЗВОР:  ХРОНОЛОГИЈА ГРАДОВА Анина, Бокша, Бузјаш, Велики Семиклуш, Гатаја, Дета, Жомбољ, Нова Молдава, Оравица, Оцелу Рошу, Рекаш, Фаџет, Херкулска Бања, Чаково – Румунија  и Алибунар, Бела Црква, Житиште, Ковачица, Ковин, Нова Црња, Нови Бечеј, Нови Кнежевац, Сечањ, Чока – Србија

Координатор пројекта:  БАРНА БОДО, Темишвар, 2009.

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Војислав  Ананић

 

 

Коментари (7)

Одговорите

7 коментара

  1. Раде Бракочевић

    Војислав је неуморан, прати све: од Баније до Скадра, од Јадрана до Српског Ковина на острву Чепел код Будимпеште… У овом прилогу о Ковину у југозападном дијелу Баната, аутор Золтан Чемере се углавном држао података из угарских извора и резултата археолошких ископина. Јелена Српкиња, жена угарског краља Беле III подигла је православни манастир, на лијевој обали Дунава, преко од ушћа Мораве у Дунав, на мјесту које народ, по традицији, зове:”Намастир”, Манастириште. Данас кажу манастирска рампа ( на насипу- даму)на приобаљу Дунава.

  2. vojislav ananić

    Ковин

    Историјски подаци: У наративним изворима налазимо наговештај, истина археолошки непотврђен, да је Ковински град слично граду Моришени (каснијем Чанаду) имао своју подужу предисторију пре него што је уопште постало седиште засебне жупаније. У тексту анонимног нотара Беле III „Gesta Hungarorum“ овдашње утврђење се спомиње као последње упориште војводе или кнеза Глада, који је по наводима овог текста, владао простором између Мориша и Дунава до краја 9. века, односно до доласка угарских племена у Панонску низију. Међутим, археолошка истраживања до сада нису открила чак ни назнаке о постојању културног хоризонта из 9. века, па ни трагове фортификација из овог времена унутар ковинског утврђења. Добар део историчара који се бавио проблематиком Анонимовог дела сматра, да је анонимни нотар Беле III у свом делу „Gesta Hungarorum” у ствари догађаје, објекте и властелинске породице (родове) с почетка 13. века (дело је могло настати око 1210. године) верно пресликао у 9-10. век. Једном речју анонимусова хроника о догађајима с краја 9. и почетка 10. века, више је потврда о великом значају ковинског утврђења са почетка 13. века (када је дело могло настати), него ли потврда да је ово насеље уопште постојало на прелазу из 9. у 10. век.
    У Туроцијевој хроници град Ковин се спомиње у вези угарско-византијских сукоба из друге половине 11. века. Наиме, према наводима ове хронике, након освајања Београда и продора до Ниша, угарски краљ Шаламон и његов брат, принц Геза прешли су са својим војскама Дунав код Ковина, одакле су даље кренули одвојено (1071-72.). Овај важан прелаз на Дунаву и значајан трговачки центар на југу Угарске, играо је свакако и важну улогу у трговини између Угарске и Византијског Царства, које је у региону било посебно у успону током током 12. века. Знамо наиме, да су угарски трговци имали своје колоније у Пловдиву, Нишу и Браничеву, а Ковин је у то време представљао најкраћу копчу између балканских простора и јужноугарских насеља. Његов изузетан значај, посебно у 12. веку, истиче и арапски географ са Сицилије, Идриси, који је 1154. године између 78 „градова“ са територије Угарске забележио и име Ковина, наводећи да је то насеље које има веома посећене вашаре и бројне занатлијске радионице. Само ковинско утврђење са осталим жупанијским центрима ове регије повезивали су путеви (војни путеви) које такође наводи Идриси, нагласивши да је пут од Ковина даље водио на север (преко земљишта Баната), према долини Мориша и новом центру бискупије, граду Чанаду.
    Из наративних и дипломатичких извора овог доба донекле можемо скицирати обрисе унутрашње и спољашње архитектуре овог утврђеног места. Унутар брањеног простора веома рано, вероватно још у 12. веку основана је црква која је у наредним вековима била седиште Ковинског архиђаконата (у изворима се спомиње од 1288. г.). Пошто су угарски владари веома често боравили међу зидинама ове утврде, сасвим je природно претпоставити да je унутар њених фортификација постојала и жупанска резиденција или чак краљевска резиденција, попут оне која се у изворима спомиње надомак данашњег Н. Сада или у Срему. У овом објекту је могао боравити и папски легат Лео послат од стране римског папе у Бугарску 1203. године са задатком да пренесе краљевску круну бугарском владару, а када је за дуже време задржан у овом месту, опкољен жупанијском војском од 300 ратника по наредби угарског краља Емериха.
    О подграђу ковинског града почетне информације добијамо из описа самог географа Идрисија из средине 12. века, када бележи да је Ковин напредно и богато насеље са пијацама и радионицама, што су елементи који се свакако могу сместити једино у подграђе овог места. На другом месту Идриси бележи да се Ковин и Бач сматрају за најурбанизованије и најнасељеније градове овог простора, са великим увозним и извозним прометом, као и са великим бројем мајура (мислећи вероватно на околне предијуме који су припадали граду). О вашарима овог места писане трагове налазимо и у каснијим периодима. Тако је 1405. године краљ Жигмунд грађанима и хоспесима Ковина дозволио да сваке године, 2. јула код градске цркве посвећене Светој Богородици одржавају годишњи вашар. Из приложеног се примећује, да је и подграђе имало своју засебну цркву, испред које се налазио простор за одржавање вашара. Извесно је, да се око овог објекта налазило и једно од гробаља дотичног насеља.
    Археолошки подаци: На платоу окруженом остацима некадашњег рукавца Дунава зване Поњавица, који крије остатке средњовековног жупанијског утврђења и подграђа у Ковину, најранији културни хоризонт потиче из праисторијског периода са неолитским, енеолитским, бронзанодобским и халштатским материјалом. Околина овог локалитета била је насељена и у време Велике сеобе народа о чему сведоче остаци гепидске некрополе на простору данашњег градског парка, а недалеко од локалитета Град. Међутим, сви наведени културни хоризонти су минорни у поређењу са моћним културним хоризонтом из периода 12-13. века, који је констатован унутар брањеног простора, у југоисточном делу платоа (надомак градског хотела), који достиже дебљину од 4,5 метара. Приликом заштитиних археолошких ископавања унутар ковинског града, надомак градског хотела 1986. године, унутар средњовековног културног хоризонта издвојена су четири засебна сегмента. Први је временски опредељен у прву половину 12. века, мада се остатак овде откривеног рова може датовати и у крај 11. века. Релативно танак културни слој из овог периода, са оскудним керамичким материјалом и остацима земљаних пећи, односно отворених огњишта, говори о повременом борављењу на овом делу платоа у наведеном периоду. Други, уједно најмоћнији сегмент становања унутар ковинског града чини слој из друге половине 12. и почетка 13. века, са више насеобинских објеката и великом количином керамике. Наведени културни слој је од претходног одвојен моћним слојем насипа од земље, што говори о брижљивом и плански добро организованом насељавању овог простора у другој половини 12. века, управо када Ковин, изгледа, постаје центар новоформиране жупаније. Овај сегмент становања завршава се нивоом страдања насеља у великом пожару, који истраживачи доводе у везу са најездом Монгола 1241-42. године. Трећи сегмент становања припада другој половини 13. и току 14. века, док четврти сегмент чини ниво становања датован у 14-15. век.
    Старијој фази нивоа становања из 12-13. века одговарали би полуукопани стамбени објекти са подом од набоја и зидном конструкцијом од дрвеног коља, плетера и лепа. Поред ових, примећено је и постојање зидова од камена и опеке, који су ојачавали само доњу зону зидова за чију је конструкцију коришћено дрво.
    Поред остатака стамбених објеката, на јужној страни платоа сондажним ископавањима констатовани су и остаци некрополе (прилози: више сребних и једна златна „S” каричица). На овом месту су забележени и остаци грађевинских објеката, што упућује на претпоставку о постојању сакралног објекта, који је био окружен некрополом овдашњег становништва.
    Налази на терену указују да је још у старијој фази становања (12-13. век) почело ширење насеља и ван бедема овдашењег жупанијског центра, чиме се поред града формирало и подграђе. Анализом керамичког материјала са локалитета „Град“ дошло се до закључка да је унутар овдашњег подграђа постојала локална занатска производња грнчарије, тј. да су постојале грнчарске радионице са пећима за печење керамике, јер на то указује уједначеност у квалитету израде и заступљеност само одрећених типова грнчарије (лонци и котлићи). Ови налази поткрепљују раније изнете податке из историјских списа, који говоре о занатским радионицама и развијеној градској привреди овог места.
    Истраживања из 1986. године донекле су се дотакла и фортификација која окружују Ковински град. У јужном и југоисточном делу локалитета на остацима некадашњег бедема, откривени су угљенисани остаци дрвене конструкције, са равномерно поређаним гредама у хоризонталном положају са местимично вертикално постављеним дрвеним стубовима на стопама од опека. Једном речју, ова брижљиво и плански изграђена дрвена конструкција била је затим попуњена земљом, чиме су се добијале дрвено-земљане фортификације. Утврђење је могло имати димензије 150 x 130 метара, а његов плато био је за неких 8-11 метара вишљи од околних дунавских ритова. Прилаз самом утврђеном насељу био је могућ само са северне стране, док су западна, јужна и источна страна платоа били опкољени подводним, ритским земљиштем, тј. плавним подручјем Дунава.

    ИЗВОР: УТВРЂЕЊА И ФОРТИФИКАЦИЈЕ НА ТЛУ БАНАТА ОД 10. ДО 16. ВЕКА, ДОКТОРСКА ДИСЕРТАЦИЈА, мр Золтан Чемере, Нови Сад, 2016.

    Одабрао и приредио: Војислав Ананић

  3. vojislav ananić

    Банатски фруштук (доручак) у Ковину

    https://www.youtube.com/watch?v=j3OVOz6LPnU

  4. vojislav ananić

    Ковин

    Био је утврђење и главно место Ковинске жупаније. Забележен је већ 1153. 1458 године био је у поседу деспота Лазара. Забележен је у пећком и крушевском поменику. 1660 означен је Ковин као варош. Том приликом забележени су: поп Славуј, кнез Пеја, Ђура, Милосав, Станко Тодоровић, Павловић, Петак, Ocтoja Поповић, Стојан Петковић, Петар, Милија, Остоја Златановић, Живко, Јоцко, Гаврил, Радич. 1717 имао je 50, а 1727 35 домова. У једном црквеном попису из 1733 означен је као село. Становници Ковина су тада били: Живан Каначки (или Канчанин) Михаил Радић, Велисав Ковач, Добривоје Радић, Бошко Докић (или Кокић), Илија Деспинић, Живко Поповић, Живко Бачванин, Стојко Степанов, Тодор, Пантелија Равин, Јован Тодор(овић), Ђурађ Вранић, Стојко Шалин, Ма- ринко Врељан, Милисав Пејкић, Маринко Кузман(овић), Марко Панић, Милисав, Јован Грујички, Милосав, Хера, Стојан Црносел, Ђурађ оберкнез, Доца Брдар, Стојко Секулић, Михаило Ковач, Стојић Рајин, Радосав Вук(ов), Живко Канач(анин). Свештеници су били поп Никола и поп Пантелије. 1739 био је Ђурађ Предрагојевић, „ковински обркнез“. Око 1750 отселили су се неки у Баваниште, а неки у Војну границу. Касније су Ковин населили неки Срби из Хрватске, и Румуни „из провинцијала“. 1753 означен је као српс!ко насеље. 1764 имао је 242 породице од којих су 94 биле граничарске, а 146 сељачке. Те године био је Ковин седиште проте и имао је још једног свештеника. 1770 године подигнуто је 80 нових домова, а наредне године подигао се број на 216.
    Потеси: Близанице, Град, Жјарковац, Ливаде, Поњавице, Равнице, Римски шанац, Рит, Сурдук, Утрина, Црвенка, Црне њиве, Црно село, Црна бара, Џомбе.
    Делови и улице: Доња улица, Под баром, Хрватски крај, Шорић.

    Лит.: Ђорђевић Т. Р., Два инвентара цркве светог Аранђела у Ковину. Гласник Ист. др. 1934, 368—70. — Купусаревић И., Ковин на Дунаву до краја 18 века. Ковин 193£. с. 22.

    Извор: др ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ, СРБИ У БАНАТУ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, БЕ0ГРАД, 1955.

  5. Војислав Ананић

    КОВИН. 1. Среско нијесто у Банату, на Дунаву. 1910. имао је 7.345 становника, од којих је било Срба 2.200, Маџара 2.659, Румуња 1.726, Јевреја 57; православних 3.941, католика 3.063; 1921. имао је К. 6.723 становника. Некада је К. био главно мјесто Ковинске жупаније. Град је подигнут можда већ у 12. вијеку. К. је једно од најстаријих српских насеља. сјеверуо од Дунава. У знатној мјери насељен је Србима већ почетком 10. вијека, а можда и раније, када су они добили знатне повластице. Касније је ово српско становништво побјегло исирред Турака даље на сјевер, гдје је на Чепелском острву основало Српски Ковин (Рацзковин). К. је пао под Турке, изгледа, 1551. За турске власти сједио је у ковинском граду бег, који је био подређен темишварском паши. 1717. имао је К. 50 пописаних српских домова. Послије београдског мира град је разрушен. Оснивањем војне границе постао је К. сједиште чете. 1872. припојен је К. тамишкој жупанији. Становништво се бави ратарством, а знатан је и обрт као и млинска и цигларска индустрија. К. има грађанску школу. П). П.
    2. Манастир (Успење Богородице) на чепељском острву на Дунаву код Пеште. Вели се, да га је основала у 12. вијеку жена краља Беле II Слијепог Јелена, кћи рашког жупана Уроша. Први пут је црква пописана. 1320, други пут 1514, трећи пут 1765. 1439. Турци су спалили град Ковин (према Смедереву) на Дунаву, и тада су Маџари преселили грађане овог града на чепељску аду, гдје се налазио православни манастир (црква је била прво посвећена праоцу Абрахаму). 1777. Марија Терезија укинула је овај манастир, и тада су његови монаси премјештени у манастир Грабовац, а црква је постала мирска. Постоји и сад.
    В. П-ћ.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, II КЊИГА , И—М, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

  6. Војислав Ананић

    КОВИН

    Предања о насељу. — У крају Белобрежани – то је први, такозвани Доњи сокак, где је српска црква, ту је настао први Ковин, по казивању Кнежевића, свештеника, старог 84 године, како је запамтио да су причали старији људи када је он као тридесетогодишњак дошао у село. Овде су се поред воде Поњавице населили најпре због марве и рибе. После су се ширили према крајевима названим Грађани (од парка до општине) и Хрвати (од католичке цркве па даље); ту су се населили православни Срби из Лике и других крајева Хрватске. Најпре су били насељени само Срби, касније су почели долазити и Румуни, као пастири. Има их који су се посрбили, па остали уз Србе. Уопште, сви Румуни у Ковину славе крсну славу као и Срби. Сви говоре српски. Бројно су скоро достигли Србе, јер су плоднији. Честа је појава да девојка оде момку и живи са њим и рађа децу без венчања, па се после или венчају, или се растуре, те пород остане незбринут.
    Ковин се протезао од Манастиришта (према Кулићу граду) па до Црне баре. Затим Ковин се протезао од Манастиришта (према Кулићу граду) па до Црне баре. Од Црне баре је настајао Римски шанац где су налазили и ћупове са златним новцима. Затим се прича да се Земљани град, близу Ковина, некад звао Ждрал (касније раскопан кад се градила долма поред Дунава од Панчева до Ковина). Ковин се није могао населити ближе Дунаву, јер би Га плавила вода. Долазила је чак до црквених врата, па су морали стављати џакове са песком да вода не уђе у цркву.
    Црква је зидана 1777 —1780. године, а пре тога је на том Месту била мала црква. У близини је била школа (сада парохов стан). На месту данашњег парка је било старо српско гробље, друго је гробље било близу данашње румунске цркве, а треће је садашње. Најстарији надгробни споменици биће они код цркве у порти, јер је тамо један, најстарији, био из 1776. године.
    Некад је Ковин имао само два сокака: Доњи и Плочички, први уз Поњавицу а други уз Бару, а даље је била утрина. Прве су куће биле Познанова и Пркуљина. У Доњем сокаку од почетка па до кућа Доловачких становали су „мајстори”, који су у то време били сироти, те су у Поњавици ловили рибу за исхрану, а уз то имали и много кошница (200—300) које су лети износили на Смедеревачку аду — острво у Дунаву. Тих мајсторских кућа сада нема, становници њихови већином су изумрли или се раселили, а неки су се преселили у средиште Ковина.
    Најстарији становници, дакле Срби у Доњем сокаку: Деспинићи, Лазареви (доселили из Смедерева), Купусаревићи, Анђелови – Кочини, Јованови, Стоја – Гојини, Гавриловићи, Марковићи, Јанићи, Николићи, Станковићи. Старе су још фамилије: Вранићи, Којићи, Шалиначки, Јереминови, Богићеви, Петровићи – Ерини, Панини, Купусарови – Вребалови, Момировићи, Ерски, Јованови –– Анђелови, Бошњаковићи (из Босне) и други. Кнежевић је затекао у Ковину задругу од 52 душе.
    Грађански крај (Рватски крај) био је такође уз Поњавицу, која је тада излазила из Дунавца (рукавац Дунава) код Ковина и окружавала око Ковина и даље, те се опет код Дубовца састављала са Дунавом. У Дунавцу су на шлепове товарили робу, свиње и другу угојену марву. Поњавицом су тада пловили бродови и вукли шлепове. Мршаву марву су терали сувим за Пешту и Беч и на одмориштима је напасали, тако да би се до тржишта већ доста угојила. Изградња железнице за Базјаш била је узрок опадању Ковина, који је дотле —– повезан са Моровском долином – био знатан трговачки центар. Када је Дунавац долмом заграђен и тако му пресечена веза са Дунавом, Ковин је изгубио водену комуникацију. Та се жртва морала учинити, јер је тим насипом отето од Дунава око 60 хиљада јутара земље, која од тада није више била плављена, и чиме је Ковину омогућено безопасно ширење ка Дунаву, које ће, без сумње, доћи његовим економским јачањем.
    За ондашње Србе у Хрватском крају истичу да су уопште хладнији, сталоженији од осталих Срба Ковинаца (Белобрежана и Грађана), који су, супротно њима „пргави” и „жестоки“ и „нису разложни као они у Хрватском крају”. Тврди се да Срби из Хрватског краја упште слабијег здравља од старих Срба Ковинаца, чему је, како мисле, можда узрок клима и пијанчење по кафанама.
    У Ковину има свега преко 400 породица, од којих око 40–50 долази на оне у Хрватском крају. Приликом насељавања у Ковину су поједини добијали на четири места по 6 ланаца земље, а на петом месту 10 ланаца ливаде.
    Када су Турци упадали и нападали, Ковинци су бежали у Црно село код Црне баре у збег. Ту, у Црном селу и На камену ковинском била је огромна трска у којој су се дању склањали, а ноћу излазили ради набавке хране.
    У старије време живот по ритовима био је, по описивању појединаца, као у Омољици и Старчеву. У риту су са свом марвом проводили и зиму.
    Ковинци су истеривали стоку на Смедеревску греду за коју су плаћали аренду, као што чине и данас. На исти начин су узимали у аренду и риболов и шуме на њој.
    Старине. — Приликом неког копања, у средини Ковина нађен је ћуп златних новаца Константина Великог. Кад су копали темеље и подруме, ископавали су римске лончиће, мамузе и кости људске на много места.
    Манастириште је државна земља, не плави га вода, служи за спасавање ковинске и баванишке стоке у време поплава. Према Куличу је доста откопано, а доста и вода одронила Кад опадне вода, у „брегу“ су налазили разне ствари.
    Према Куличу Намастириште је место где је почетак Римског шанца (који се пружа ка Алибунару и даље). Има трагова од манастира на месту где се тле одронило од обале и ту су налазили цигле. Мисли се да је ту био манастир српских владалаца (налажени су новци српских средњовековних владалаца). Ждрал-град су звали врло дебеле бедеме на месту при дну брда, одмах више Дунавца и више Поњавице, према Дунаву. У бедемима има крупног камења и понегде цигли, врло лепих, црвених, као римске. Сад се каже просто Град, и по њему је део Ковина што се пружа од Града повијарцем на север (напоредо са Поњавицом) добио име Грађани. Ту је, несумњиво, било неко старо утврђење, јер је на врло погодном месту – на 15–20 метара високом чоту — над саставом Дунавца и Поњавице, дакле и уздигнуто над целом околином и заштићено тим двема водама. Осим тога, врло се стрмо спушта и према риту на западној страни, а према северу се наставља у повијарац, на коме је садашњи Ковин и који се поступно ка северу снижава. Врло је вероватно да је још у старо време чот на коме је био град вештачки одсечен од осталог повијарца дубоким прокопом, кроз који и сад пролази пут. Остатак од бедема јасно показује да је тај град имао у свом доњем делу градска платна. А како на горњој површини чота нема нигде ни остатака зидова ни уопште камена, а стоје по ивицама велики бедеми од земље, без сумње је град био горе утврђен палисадама.
    Један део чота одвојен је прокопом, кроз који се раније, вероватно, пропуштала вода. У том делу Града има јама, за коју се мисли да води у подземни лагум, који води некуд из Града. Како је овај земљани Град поред воде, то га је и вода одроњавала.
    Најстарије гробље је било на месту садашњег парка Старо гробље српско у Ковину, за које знају, било је оно које су били продали Срби Румунима да зидају цркву, па је после пренето на данашње место. Румуни су после то земљиште распродали за баште, а цркву су подигли на другом месту, усред Ковина.
    По старијем делу гробља има само камених крстова са крстом горе и трупом приближно правоугаоног облика (који је различно измењен, најчешће су му оба горња угла претворена у лукове). Има доста и простих камених крстача, од којих је најкарактеристичнији наведени облик са најстаријим натписима.
    По старијем делу гробља има само камених крстова са крстом горе и трупом приближно правоугаоног облика (који је различно измењен, најчешће су му оба горња угла претворена у лукове). Има доста и простих камених крстача, од којих је најкарактеристичнији наведени облик са најстаријим натписима. Сасвим је ретко и незнатне величине надгробно камење облика пободене плоче са урезаним крстом. Све је старије камење од белог кречњака Новије камење је истих облика као у Панчеву, у Београду (има покоји и срцаста облика од црвенкастог камена). Крстаче су као у Панчеву, са лименим луком. Овде нема надгробних споменика који су имитација капеле, али их има на немачком гробљу, тако да се може веровати да су их Срби, где имају такве споменике (Омољица, Баваниште), примили од Немаца
    Топоними. – У селу: Хрватски сокак напоредо са Доњим сокаком, више њега је Капетанов сокак.
    Земље: Греда (њиве); Бостаниште („брегови“); Сибицена (ту је била стража за време Границе); Циганка (вода, раније никад није усахњавала) код ње Рупа (иста таква вода); Марковића Дунавац (имао је два крака: Горњи богаз ка Смедереву, Доњи богаз ка Острову, а између њих адица — Шумица); Погани и Ћућин крак (раније Вирић из кога се „вукло„ у њега); Рамнице (земља, некад утрина); Црна бара (уливала се у Црвенку; на Црној бари су три воденице у ковиначком атару). Цео рит између Поњавице и Дунава зову Осми залив, а од Панчева до Ковина је Седми залив. Ови називи су уведени са доласком Мађара (раније се први звао Доњи рит, а други Горњи рит). Према Секељ Кевеу су Близанице (њиве) и Горњи рит. У Близаницима су виногради Камене џомбе (црквене и приватне земље), ту су 14 пусте Деспинића и Јањина. Према Плочици су Горњи рит и Близанице (а Близанице су и према Баваништу). Затим даље долазе до Дама (од нем. Damm — насип, бедем, брана), Горњв ливаде (и сад ливаде), а уз насип дођу даље Секељске, а последње у ковинском атару су Прекопанице (била шума, па искрчена, ковинска општина их даје под закуп — ту су ливаде и утрине за овце). Секељски атар иде између Ковина и Плочице све до Дунава. Ту су затим Форланд (општинска шума, раније утрина ковинска) иза Чикаје (место на коме је била стража у време Границе); Ибрифор (место где је пристаниште и сад железничка станица на Дунаву); Смедеревска ада (у ковинском атару, иначе државна својина: преко 800 ланаца, од тога је око 400 ланаца риболова и баре). Са ковинске стране су у Дунаву два спруда: Горњи и Доњи спруд, а од овог другог је Страинова, насип (назван по неком Страину, који је ту био запао и викао за помоћ).
    Ковинци и сад истерују марву под аренду на Смедеревску аду, а тако се под аренду дају риболов и шума на њој.
    Родови познатог порекла: Анђелкови – Кочини (Св. арханђел Михаил), из неког села у Годомину. Њихови стари су ратовали у Кочином рату. Кочини су називани по Кочи (Кости) Анђелковићу из Србије, а Анђелкови од старине. Кад су Кочу Турци набили на колац, они су пребегли причају овамо. Причају да су дошли из Пањевца, и то деветорица брата одједанпут.
    За време Мађарске буне, приликом бежања у Србију, налазили су тамо родбину. Изгледа, дакле, да су баш потомци Коче Анђелковића. – Богићеви (две куће), била је стара велика фамилија; из једног су села „нуз Мораву” и са тамошњом својом родбином су се „рођали”. – Бошковићи (1), стара фамилија, „дедовина” им је била из Босне. – Веселинови(ћи) — Јовановићи, „испрека”, где имају још родбину. – Веселинови стара фамилија – Вуковићи (Св. Никола), дошли „Испрека”. — Деспинићи порекло им је из Херцеговине, чукунбаба се звала Деспа и отуд презиме; син њен Петар је био свештеник у Ковину око 1756. године; Петров син је као младић поучавао децу у школи (као први учитељ; школа је била на месту где је сада Грађанска школа). – Јереминов(ић), знају поуздано да су однекуд из близине Смедерева. — Јереминови стара фамилија. — Јереминови– Вребалови (14) из Смедерева; предак, који је врло давно прешао овамо, звао се Јеремија; по њему и презиме (доскора су били њихови рођаци у Смедереву Кулунџићи); деда је био арендатор над риболовом, па је „вребао” оне који краду риболов, отуд Вребало. – Јовановит) – Анђелкови, чукундеда је био из Чачка, било му је име Анђелко и по томе су Анђелкови. – Јованови — Анђелкови (2, Митровдан). – Којишарови чукундеда Ћира Лепојев „Испрека” ушао у кућу Којишарових и примили од њих славу Св. арханђела Михаила, а њихов стари светац је био Св. Никола. – Кулусаровићи (8, Св. арханђел Михаил); знају да у Вел. Бечкереку има истог рода, а дошли су „испрека”. – Панини (8, Ђурђиц), стари су дошли из Јошева у Србији; кумови су им од пре 100 година били Шалиначки. Пупићеви (2), у једну кућу је дошао један са Острова. – Пурковић (Св. Никола); 1801. године чукундеда из Омољице добио је место као „иберајтер” (надзорник финансија); старином је из Старе Србије. — Радакови из Босне, пребегли од турског зулума, најпре су прешли у Хрватску (тада је досељено преко 60 „нумери”) из околине Бањалуке, Високог и других места, те их касније послали овамо, где су они затекли раније Србе, а тек после њих су дошли Немци; од њих су сад: Берићеви (3). – Булимлићеви (4). – Велагићеви (3). — Добрићи изумрли. – Домазетови утрли се.
    Дражићи, Инићеви — Гргини — Јокићеви – Качавенда – Мајсторовићи (10). – Мирковићи – Немлајићи (4—5). – Николићи – Крешиватрини (2). — Покрајац — Рајлићеви (2), кад су се доселили, била је „стина Шалиначких“ ту где је немачка црква. — Радијћевu, утрли се. – Станишићи – Тркуљини и Босићеви — Смедеревци — Ајвазови (Св. Никола), знају да су у Смедереву имали рода, те ће бити да су и дошли из Смедерева; у Коларини има још њихове фамилије и зову се Стефановићи. — Станкови (1, Св. Никола), деда са два брата дошао из Смедерева, где их и сад има: од два брата су Станкови, а од трећег су Недељкови (1). – Стефанови(ћ) — Белоцрквани (Ђурђиц), прадеда је из Травника дошао у Белу Цркву, а после у Ковин. – Стоја (Св. арханђел Михаил), стара фамилија, насељени у Ковину из Брошења у Ердељу, пре око 150 година. — Стоја — Гоја (ини) (4—5, Св. арханђел Михаил), били су Румуни, па се посрбили. – Од старих фамилија су Тодоровићи има их сад у две линије: Тодоровићи – Јоргаћи и Тодоровићи — Дима (имају сродствених веза са Хадијама). — Црносељански (30, Св. Јован), из Острова, где су још пре 240 година дошли, а старином из Црне Горе; биће да су из негдашњег Црног Села, а не из Црне Горе, или су у Црно Село дошли из Црне Горе.
    Уопште, све су те старе фамилије у Ковину — у Доњем сокаку и Грађанима, „Моравци“ из Шалинца, Радинца, Колара и других села око Смедерева.
    Родови чије порекло није утврђено: Анчуљеви – Букуреви — Брдарски (1). – Вијатови – Јамендије – Вишњички — Вранићи — Вуковићи (3). — Гавриловић (1). — Марковић — Новаков, пореклом из Србије. — Голубчићu (4), један од њих у Омољици учитељ. – Давидовићи (Ђурћиц); имају рођаке у Пожаревцу. — Давидовићи – Сиракови (2); њихов отац је био абаџија, а земљу слабо радио, па им се запатило на земљи много сирака – отуд надимак. — Ербаљови (1, Св. Никола). — Ерски староседеоци. – Илићеви – Јанаћеви (3). — Јанићеви – Аднађеви — Јањићи – Јања; стари Јања је био први пивар у Ковину, имао пивару близу цркве. – Јелићева ( 1). — Јованићи (Ђурђиц, после примили Св. Параскеву); налазили су рођаке у Србији. – Лазарови – Живановићеви из Смедеревског округа. – Лукићи (Митровдан). — Лазарови — Баба–Стоја (Алимпије). — Mијуков (1). – Момировићи (2). — Николићи — Експедиторови, по деди, који је био први поштар у Ковину, добили су надимак Експедиторови. — Остојићи (1). – Павловићи – Вранићи (1). – Петровићи – Ерини (2, Петковача). — Предратвићи (2). – Познанови (2, Св. Јован); има их одавде одсељених у Омољици и Старчеву. – Радивојеви – Смиљини –– Савковићи — Бачини (1). – Сармеш Петар; први од Румуна родио се у Ковину (они су код Срба–газда били пастири). — Сирбуљеви –– Станисављеви – Стојкови — Бежунари (3). — Бирићеви — Доловачки – Босићеви релативно млађи становници.
    Изумрли родови: Врељански – Јакови — Јованови — Мирковић – Попови — Орловатски (Св. Никола). – Ранковић на крају Доњег сокака је леп велики камени крст на којем стоји да га је 1853. године он сам подигао о свом трошку; била је то стара фамилија и негдашња њена велика кућа и сад стоји на углу према том крсту; у њој је био први српски бирт у Ковину, са једним одељењем за отменије госте — граничаре, официре и др., у којој је био билијар. — Станковићи – Ташићеви. – Катарина, посрбљен Румун. – Ћирковићи — Николићи.
    Исељени родови: Бараћеви –– Галинови
    Цигани: Јованови (20—так кућа, Св. Никола). — Павлови — Антини вероватно су били „испрека”. Иако су стално настањени, још се Срби са њима не узимају, а назив Циганин сматрају за увреду.

    Извор: СРБИ У БАНАТУ II издање, Јован Ердељановић, Нови Сад, 1992.

    • Војислав Ананић

      КОВИН
      Пише: др Милан Мицић

      Насељено становништво колоније Ковин надјељено је земљиштем општине Ковин, Државног добра Ковин и општине Мраморак. Општина Ковин посједовала је 3.639 к. ј. општинске земље од чега је у процесу аграрне реформе издјељено 29,3 % земљишта, а општини Ковин остало је 2.570 к.j. Мјесним аграрним интресентима у Ковину од општинске земље издјељено је 148 к.ј. добровољцима домаћим и колонистима 640 к.ј. колонистима, оптантима, аутоколонистима и избјеглицама 279 к.ј. Општина Мраморак располагала је са 3.541 к. ј. општинског земљишта од којих је издјељено у аграрној реформи 1.219. к. ј. или 34,4% земљишта, а општини је остало 2.321 к. ј. Мјесни аграрни интресенти надјељени су са 614 к.ј. добровољци локални и колонисти са 293 к.ј, а колонисти, оптанти, аутоколонисти и избјеглице са 311 к. ј. Земљиште надјељено колонистима у Ковину било је слабог квалитета, углавном је у питању била ритска земља склона плављењу и као таква није могла бити извор егзистенције насељених. У добијању повишице земљиштем 1935–1936. године свега 20 добровољаца из колоније Ковин надјељено је са 45 к.ј. и 1.458 кв. хв. или 2,2 к.ј. по породици. Колонију Ковин населили су колонисти у три колонизациона статуса. То су били ратни ветерани добровољци српске или црногорске војске, српски оптанти из Мађарске и колонисти из Србије. Формирање колоније Ковин почело је 1924. године. Досељеници су своју аграрну заједницу у колонији основали 14. августа 1924. године. „Н. Маркулов је 1. марта 1925. године урадио нацрт кућишта колоније Ковин у општини Ковин, уз допуну од стране А. Осипова.” За 115 плацева била је предвиђена експропријација 36 к. ј. и 1.462 кв. хв. „Нас има 35 већ насељених који жељно очекују дан када ће подићи своје куће”, извијестио је Савез аграрних заједница за Банат 22. јула 1925. године предсједник аграрне заједнице М. Ивановић, из Маина, код Будве. Први колонисти који су стигли до љета 1924. године били су српски ратни ветерани–добровољци из околине Будве.

      ОАЗА БУДВАНСКИХ ПОРОДИЦА

      До 3. фебруара 1934. године у колонији је надјељено земљиштем 231 лице и то са статусом оптаната 99 колониста, са статусом добровољаца 92 лица (62 добровољца – колонисте и 30 мјесних добровољаца) и 30 насељеника са статусом колониста. По завичајном поријеклу оптанти су били из Мађарске, а њихов највећи дио (87 породица) из села Деске у Поморишју; језгро досељених добровољаца чинили су они из околине Будве (41 породица од којих 27 породица из села Маине); од 40 насељених колониста 31 су представљали колонисти из Србије из околине Гроцке, Смедерева и Младеновца. Основни проблем колониста у Ковину био је, као и на другим мјестима у процесу колонизације 1920–1941. године, питање градње куће, јер колонисти нису били надјељени кућама, питање обраде земљишта које се добијало у привремени закуп, а колонисти нису имали потребна пољопривредна радила, сјеме и вучну стоку и тежак социјални положај, хронично сиромаштво и презадуженост колонистичке популације. Колонисти који су дошли у Ковин 1924. године суочили су се са великим страхом од бескућништва и били су приморани, услијед неажурности аграрних власти, да улазе у кирију односно да станују у Ковину обично у помоћним зградама домаћинстава у изузетно тешким и нехигијенским условима. „Изложени смо великим трошковима и плаћамо станове. Многи станују у нездравим условима”, жалили су се чланови аграрне заједнице из Ковина Савезу аграрних заједница за Банат. 11. септембра 1925. године колонисти су добијали грађу потребну за градњу кућа прије плацева на којима су требали зидати куће. Колонистима је 24. маја 1925. године додјељена грађа за градњу кућа на основу узетих кредита код Савеза аграрних заједница за Банат, а 10. новембра 1925. године за зидање кућа допремљено је 12.000 комада цигле које су „изручене на жељезничкој станици.” Колонистима у колонији тек 1. марта 1926. године додјељене су експропирисане окућнице за градњу кућа што значи да је градња кућа у колонији почела у прољеће 1926. године скоро двије године послије почетка насељавања. Куће које су грађене у колонији грађене су обично на брзину, биле су тјескобне и нехигијенске, обично са темељом од цигле, а зидовима од черпића или набоја. Предсjедник аграрне заједнице Вујадин Вукотић, 24. новембра 1928. године описао је услове живота досељеника у новосаграђеним кућама у колонији и хронично сиромаштво насељеника који су били приморани да се задужују код трговаца у вароши: „Сви наши чланови дошли су у Ковин без капитала. Ове године су биле неродне, а дjеца траже леба… Зађите по кућама насељеника па видите у каквим влажним кућама живе, чак и нелијепљеним и несређеним становима. Видјећете многе куће са прорешетаним кровом… Многи су без помоћи Савеза почели дизати куће плашећи се да им држава не одузме поткућнице. Ту су подлијегли овдашњим зеленашима… Ова горка искуства су врло жалосна”, истакао је В. Вукотић.

      СТАМБЕНИ КРЕДИТИ

      Градња кућа у колонији Ковин била је од 1926. године стална појава јер је колонија грађена до 1941. године. Насељеници су градили куће према својим финансијским могућностима. 19. септембра 1933. године аграрна заједница из Ковина затражила је позајмицу од 17.000 динара за довршење куће за 13 насељеника из околине Будве. Према допису Савезу аграрних заједница за Банат од 8. августа 1933. године колониста Милош Вуковић, који је надјељен грађом 1929. године. желио је подићи кућу и тражио је кредит од 3.000 динара за ту намјену. Позајмицу за довршење куће тражило је седам колониста (Бисенија уд. Глигора Ћеловића, Љубо Николић, Јован Ђукић, Филип Рашовић, Марко Франета, Иво Давидовић и Мило Ивановић), а за поправку кућа пет колониста (Ђуро, Иво и Саво Франета, Јоко и Иво Станишић.) Тражене суме за довршење куће биле су од 800 до 2.600 динара, за поправку 700– 800 динара. Тако је 9. јула 1933. године изградња пет кућа погођена са мајсторима, али они нису жељели да раде „на вересију” и тражили су од аграрне заједнице новац. Предсједник Добровољачке аграрне заједнице М. Ивановић марта 1939. године у писму Савеза аграрних заједница за Банат истакао је да „има нашијех чланова који до данас још нису добили од државе грађу за кућу.” Један дио насељеника „остављао је подигнуте куће у Ковину и разилазио се да тражи зараду на другом мјесту за прехрану своје голе породице и за парчетом леба”, навели су из аграрне заједнице Ковин 2. октобра 1933. године описујући социјално стање насељеника. У истом писму Б. Марковић предсједник Добровољачке аграрне заједнице у Ковину навео је да „услијед неродице, поплаве и ниских цијена и других неприлика остали смо у заостатку више година и порез државни, општински и бановински, водоплавним допринос као и овогодишње мерничке трошкове који се безусловно траже од нас па нам долазе ексекјутори са пријетњом пленидбе најпотребнијих ствари ако не платимо.”

      ДУГОВИ ОТПЛАЋИВАНИ КУКУРУЗОМ

      На редовној скупштини Добровољачке аграрне заједнице од 20. јула 1935. године питање заосталих дугова према аграрној заједници рјешавало се на тај начин да „приликом бербе кукуруза сваки члан буде дужан донијети у најмању руку двије дупле центе кукуруза на рачун дуга”. Добровољачка аграрна заједница такође је 28. октобра 1935. године са по 50 динара помогла, у договору са управником ковинске основне школе, куповину хаљине Персиди ћерки добровољца Филипа Рашовића и зимског капутића Јелени, ћерки добровољца Ива Давидовића. Са 2. новембром 1931. године од 213 надјељених колониста у колонији Ковин 135 је било насељено и сви су имали куће (105 су изградили куће у колонији, а 20 колониста су купили кућу ван колоније). Године 1935. (18. фебруар 1935.), у колонији је било 105 кућа, а 1938. године у новом насељу уз варошицу Ковин налазило се у колонији изграђених 119 кућа и 70 економских зграда. Број колониста надјељених земљом био је знатно већи од броја стално насељених, па је аграрна заједница тражила 4. марта 1936. године од Комисије за ликвидацију аграрне реформе да се од слободних поткућница аграрној заједници додијели половина земљишта. Међутим, одговор Комисије за ликвидацију аграрне реформе био је да су „поткућнице узурпиране”. Мали број економских зграда (шупе, стаје, плеваре, свињци, котарке итд.) у односу на број изграђених кућа до краја колонизационог процеса указивао је на појаву да земљорадничка колонистичка домаћинства нису била до краја заокружена већ да су била у процесу сталне градње. Питање броја насељеног становништва у колонији Ковин може остати недефинисано услијед чињенице њихове значајне покретљивости ка другим колонијама или градовима и чињенице да колонисти надјељени земљом у Ковину нису морали бити и насељени у колонији Ковин већ су могли куповати куће у старом насељу. Године 1934. у Ковину је било надјељено земљиштем 231 лице са статусом добровољца, колонисте, оптанта или аутоколонисте. Према подацима од 6. фебруара 1934. године од 231 колонисте надјељеног земљиштем било је насељено у Ковину 187 породица добровољаца, колониста и оптаната у којима је живjело 698 лица. Према „Индивидуалном исказу аграрне деобе” од 26. јула 1938. године у Ковину је надjељено земљиштем 199 мjесних аграрних интерсената, 94 добровољца, 62 оптаната, 34 колониста и 15 аутоколониста, укупно 404 породице, од којих је колонистичких било 205 породица, а изграђених кућа у колонији 1938. године било је 119. Број породица надjељених земљиштем у колонији је смањен у односу на 1934. годину, нарочито оптаната (за 37 лица) који су били врло покретљиви и који су егзистенцију тражили у већим градовима.

      СУКОБИ ПО ЗАВИЧАЈНОЈ ОСНОВИ

      Три различите завичајне заједнице формирале су колонију Ковин што је довело до проблема у формирању новог локалног идентитета. Настала у близини вароши колонија је све своје потребе задовољавала у Ковину (општина, црква, љекар, жандармеријска станица, трговине, занати итд.) што је отежавало формирање препознатљиве идентитетске цјелине у колонији. У колонији Ковин били су насељени колонисти – добровољци из околине Будве, српски оптанти из сјеверног Баната у Мађарској (углавном насеље Деска) и колонисти из Србије и долазило је до честих сукоба на завичајној основи. Простор судара била је аграрна заједница која је била јединствена до 1933. године, представљала је поље борбе за доминацију у колонији. „Познат вам је несавјестан рад ове заједнице”, написала је група чланова аграрне заједнице у Ковину 8. фебруара 1933. године Савезу аграрних заједница за Банат „које се ми као чланови стидимо, и у којој се ниједна скупштина не може одржати без бајонета”. Предсjедник аграрне заједнице у Ковину, колониста из Србије Станимир Благојевић 14. фебруара 1932. године жалио се Савезу аграрних заједница за Банат да на „прошлој скупштини у управни одбор су изабрана три Бокеља добровољца који су увијек тако сложни да је увијек њих било већина тако да се нису могле извршити никакве наплате под изговором да ће све то Савез опростити”. Срески начелник среза Ковин штавише је 17. априла 1934. године забранио скупштину аграрне заједнице у Ковину „јер би могло доћи до нереда, па чак и убиства.” Тако је до 1931. године у 17 аграрних заједница из 14 колонија Јужног Баната искључено укупно 39 чланова, а највише из Ковина – 22. Све насељеничке заједнице биле су затворене, а њени чланови упућени једни на друге, односно међу њима се услијед тегобних услова колонизације развијала унутрашња солидарност. Због међусобне помоћи припаднице једне досељеничке заједнице добијали су земљиште једни поред других. Тако су према нацрту у закупу надјељеног земљишта Државног добра Ковин од 20. априла 1930. године на потезу Горњи Рит једно до других имали: парцела 9411 – Јока уд. Ива Марковића – 1 к.ј, 9413 – Јока уд. Ива Марковића – 2 к.ј, 9423 – Чедомир Недељковић – 4 к.ј, 9423 – Иво Рацановић – 4 к.ј, 9413 – Мара Пере Марковића – 4 к.ј, 9413 – Саво Гиговић, 9413 – Стана уд. Ива Станишића – 4 к.ј, 9423 – Јоко Борета – 4 к.ј, 9423 – Марко Станишић – 4 к.ј. Сви надјељеници земљом у том дијелу атара у Горњем риту сем Чедомира Недељковића били су из племенске општине Маине, код Будве.

      Извор: СРПСКО КОЛО, март – април, 2020.

      Одабрао: Војислав Ананић