Братства и породице које су некад живеле у Пиви

Попис братстава и породица које су некад живеле у Пиви, према студији “Пива” Обрена Благојевића, објављеној 1971. године. Одабрао и приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.

 

Кретање становништва одувијек је био један сталан процес, свуда, па и у Пиви. Као што смо из претходног излагања видјели, у њу су се са разних страна, истина у мањем броју, досељавале све нове и нове породице, односно поједине куће из породица у другим крајевима, па то траје и данас. С друге стране, у разна времена пз Пиве су нестајале породице, које су раније у њој живјеле краће или дуже вријеме. О исељавању, као главном облику одлива пивског становнишва, биће ријечи у слиједећем одјељку, а овдје ћемо се мало задржати само на оним породицама које су нз Пиве, под тим именом, сасвим ишчезле, па било да су изумрле, било да су се у цјелини одселиле, било, најзад, да су се разгранале у нове породице, које сада живе у Пиви под другим именима. Мислим, наиме, да то такоће може бити од интереса за будућег истраживача, било саме Пиве било и других крајева. На жалост, подаци који се могу видјети у овом одјељку, не само што су непотпуни, већ нијесу основани на неким писаним документима, којих скоро и нема, већ углавном или на основу предања очуваног у народу или на основу познавања околности од стране савременика или самог аутора, у оним случајевима кад се ради о недавним збивањима. Но, и кад се ради о предању, оно је у овом погледу прилично поуздан извор, који је, по правилу, поткријепљен и другим околностима, као што су, нарочито, заостали називи појединих њива или ливада у селу, којих је у Пиви свуда доста, затим и сад постојеће омеђине кућа, понеки урезан запис на старом гробљу или на манастирским књигама, понекад додир са потомцима исељеника, који дођу да обиђу стари крај, а, истина ријетко, и какав заостао докуменат или други историјски податак. Уопштена је истина, овдје као и иначе, да уколико се ради о новијим догађајима, утолико су и подаци вјеродостојнији, односно обратно, уколико се ради о породицама које су из Пиве давно нестале, утолико су и подаци о њима мање сигурни, па не ријетко и сама предања о њима контрадикторна. Ја сам, наравно, према њима имао критичан став и овдје сам уносио само оне податке који су ми, с обзиром на све околности, изгледали вјеродостојни. Но, због тога, а и зато што нијесам вршио истраживања специјално у том правцу, списак ће свакако бити непотпун и увјерен сам да би се он и сада дубљим истраживањима могао, можда и знатно, употпунити, па и кориговати. Ишчезле породице наводим азбучним редом, иако би хронолошко излагање овдје било далеко боље, али, на жалост, расположиви подаци то не омогућују.

Араповићи (Арап-Оџе). Прије другог свјетског рата живјели су у Бријегу, гдје их је била само једна кућа, досељена однекуд из дубине Турске.

Беслеме. Доскоро је била једна њихова кућа у Сељанима, поријеклом из Херцеговине, одакле су били побјегли као усташи.

Божовићи. Живјели су у Ораху, у вријеме кад су се ту доселили Апрцовићи. Били су од стабла Руђића, рођаци Гаговића и славили су Никољдан. Одселили су давно у Босну.

Боровци. Живјели су на Брљеву и ту су их затекли преци данашњих Васовића, кад су се ту населили.

Бошковићи. Били су једна грана данашњих Војиновића и становали су у истоименом селу. Све четири њихове куће, заједно на неколико кућа Војиновића и Ђаковића, одселиле су се негдје у Босну.

Браниловићи. Једно од два најстарија основна стабла садашњег пивског становништва, од кога по предању потиче велики број данашњих породица у Пиви.

Верговићи. Живјели су у Борковићима, као грана породице Делића. Никола Делић био је, кажу, у дјетињству веома несташан, па га зато прозвали Верго. Његов син Василије Верговић био је перјаник код књаза Николе, још прије ослобођења Пиве.

Веруни. Све доскоро живјели су у Мратињу, гдје су били досељеници. Био је дошао Раде Верун на купљену земљу. Славили су Лучиндан.

Вилотијевићи. Једна њихова кућа живјела је до краја другог свјетског рата на Безују, одакле се преселила у Бачко Добро Поље.

Врчари. Живјели су у Осојном Ораху, још прије насељавања Апрцовића. Не зна се да ли су изумрли или су се некуд одселили.

Вујиновићи (стари). Живјели су у Гујама (данашње Забрђе) и на Језерцима, које су, по једном сачуваном запису, продали Пивском манастиру. Предање о њима код Тадића и Јововића постоји, али је доста контрадикторно. У сваком случају са овим породицама су имали крвну везу, па било да су преци и једних и друтих или самоћа.

Вујиновићи (новији). У Горњим Рудиницама до другог свјетског рата живјела је једна њихова кућа, досељена из Жупе Никшићске. Поп Крсто био је дошао на миразно имање бившег официра црногорске војске Илије Мирића, па се његови синови школовали и раселили.

Гаџићи. Живјели су у Плужинама и, као Браниловићи, имали су дио у Пишчу, који су дали Маричићима, чији су били сестрићи. Било их је све до 1889. године, кад су се посљедњи од њих, браћа Мирко и Спасоје, одселили у Србију. Славили су Јовањдан.

Гутићи. Живјели су у Смријечну прије Тадића. Били су у сродству са Плакаловићима. Одселили су се некуд, усљед зле године.

Ђаковићи. Били су грана Војиновића и становали су на Лицу, па се седам њихових кућа одселило у Босну. Посљедњи од њих, Шурко Ђаковић, одселио се 1917. године у Никшић. Славили су Јовањдан.

Ђукановићи. То је било старо братство од стабла Браниловића. Живјели су у Плужинама. Од њих су садашње породице Топаловићи, Сочице и Гојковићи. У предању се од њих помињу кнез Пеко, хајдук Сава и поп Шћепан Ђукановић. За њих је везано и много других предања, а помињу се и у записима.

Ђукићи. До скора су живјели у Црквичком Пољу, гдје их је било неколико кућа. По предању, ту су били дошли из Пошћења у Дробњаку, бјежећи од крвне освете, па су били промијенили и своју славу Савиндан у нову, Ђурђевдан. Ђукићима су се прозвали по Петровој удовици Ђуки. У Пиви су им били најближи Ћурчићи и Нишићи.

Ђуровићи. Живјели су у Црквичком Пољу, као старосједиоци, али их је било мало. Око 1850. године су се раселили, и неки су отишли у Босну, а Стојан Ђуровић се населио под Одрагом и имао је сина Јакова. Посљедњи од њих, Каро, одселио се послије првог свјетског рата у Никшић. Славили су Ђурђевдан.

Ивановићи. Живјели су у Доњим Рудиницама, на мјесту које се и сада по њима зове. По казивању попа Тома Љешевића, од њих је био и Бајо Пивљанин.

Јаредићи. Становали су у Горњим Рудиницама. Звали су се по Јареди, одиви Шућура, која је као удовица дошла у род и довела троје дјеце. Одсељавали су се и у Босну и увијек их је било мало. Славили су Никољдан. Од њих су данашњи Мирићи, у истом селу.

Јелачићи. Живјели су давно у Доловима, измећу села Миљковца и Рудиница, гдје су се доскоро познавале њихове сувомеђине и старо, обично гробље.

Јелићи. Живјели су у Ораху, близу данашње цркве. Били су грана старих Руђића. Од њих су садашње породице Пејовићи и Јовићевићи.

Јешићи. Били су грана Кулића и живјели у Ораху, па се одселили у Босну.

Кењићи. Живјели су на земљи Љешевића, пошто, као досељеници однекуд са стране, нијесу имали своје земље. Посљедњи од њих, Беле, са сином Савом, одселио се око 1850. године у Чађевицу, код Бијељине.

Кљештановићи. Били су грана Руђића и живјели у Ораху. Славили су Никољдан. Одселили су се у Босну.

Кокановићи. Они су били једна од најстаријих породица у Пиви и једна од ријетких каснијих породица које су, по предању, Руђо и Бранило затекли у Пиви. Предање каже да су били потомци неког чувара кокоши херцега Стјепана, којему је он дао земљу у Мратињу, гдје су Кокановићи и живјели све до недавно, а било их је и на Брљеву. Славили су Аранђеловдан. Одселили су се у Босну. Једна њихова кућа има и у Бачком Добром Пољу.

Коки. По далеком предању, живјели су на Рудини, у Црквичком Пољу, а и у Жеичну. Ту су имали велике земље, па су им их поотимали Шаиновићи. У Црквичком Пољу и сад има назив „Ко- кова поткутњица”, а у Жеичну „Коков крај”. Њихова грана били су Костићи, такође стара, сада ишчезла породица.

Кољешићи. Живјели су у Милошевићима и били род са Кордићима.  Алекса  Кољешић остао је у предању као врло богат човјек. Имао је неколико синова и умро у Милошевићима. Усљед помора стоке и, нарочито, похаре од стране ускочких чета, синови су му се одселили у Босну, негдје у околину Бијељине, и послије долазили те земљу продали Срдану Кордићу и Љешевићима.

Косанићи. Све доскора живјели су у Осојном Ораху. Поријеклом су били од Бошњака, из Безуја, и славили Лучиндан. У Орах се био доселио Милета, послије ослобођења Пиве од Турака.

Кордићи. Били су од стабла Браниловића и живјели у Милошевићима, као род са Кољешићима и Кужићима. И сада има назива по њима: „Кордића њиве”, „Кордића омеђина”. Славили су Јовањдан. Посљедњи од њих био је Срдан, који је умро око 1850. године. Овај Срдан био је посинио Јована Ђапића и оставио му имање.

Костићи (старији). По предању су од давнина живјели у Сињцу и били једна од најстаријих пивских породица, једна од оних које су у Пиви биле прије Руђа и Бранила. Од њих је био некакав угледни свештеник (предање каже владика) Тита Костић. Касније су их из Сињца истиснули Љешевићи, па су се одселили у Букови до (Смријечно). За вријеме харања куге од 1732. године, много су настрадали, па их је послије тога било само по неколике куће. У Смријечну их је било све доскора. Славили су Илиндан.

Костићи (млађи). Они су били грана Браниловића и славили Јовањдан. У посљедње вријеме живјели су на Пишчу, па су око 1850. године изумрли.

Крсмановићи. Били су од стабла Браниловића и становали у Плужинама, а касније на Пишчу. За једним од њих била је Канда, сестра Луке Војиновића Голошије и са њим имала синове Саву, Ђока и Риста, који су сви изгинули без порода. То су били посљедњи Крсмановићи.

Лаловићи. Живјели су у Плужинама, као грана Браниловића. Од њих су Делићи у Борковићима.

Лечићи (старији). Пивска породица из старијег времена. У једном запису на књигама Пивског манастира  помиње се Вукоман Лечић.

Лечићи (млаћи). До недавно била их је једна кућа у Борковићима, гдје је Лазар Лечић био добјегао као усташ из Херцеговине.

Лоли. Живјели су у Стубици, гдје и сад има неколико назива у вези са њима („Лолова гора”, „Лолово млиниште” и сл.). Посљедњи су се некуд одселили око 1820. године.

Лужнице. Поред Руђа и Бранила, који су се по предању такође звали Лужницама, у Милошевићима је много касније живјела породица под овим именом, и то у јужном дијелу села. Били су род са Кордићима, Кољешићима и Кужићима. Посљедњи од њих био је Вук Лужница, који је око 1770. године био савременик Јакова Осмајића. С обзиром на мјесто гдје су живјели и сродство са наведеним породицама Браниловића, није искључено ни то да су они у ствари били задржали своје првобитно презиме.

Мајсторовићи. То је била стара породица од стабла Браниловића. Најприје су живјели у Плужинама а, као и остали Браниловићи, имали су земље и на Пишчу. Предање зна за Косту Мајсторовића, који се одселио на Пишче и, пошто није имао дјеце, завјештао је земљу манастиру. Овај Коста помиње се и у једном запису у Пивском манастиру. За њега постоји предање да је стајао на Потрку, па притиснуо комун и на њему подигао колибе и оградио ливаде. Дигну се 70 људи и све му покосе. Он их оптужи код турских власти у Травнику, које их све позову и затворе, па их казне ро дукат. Станко Чавић и Ђуро Тривковић, који су били међу њима, откупе их све, уз услов да се у накнаду за то одрекну дијела у Пишчу. По повратку, то и потпишу и прокуну Мајсторовиће. Пишче остане Маничевићима и Ђирисиловићима. Посљедњи изданак ових Мајсторовића била је, кажу, Јована, која је у својој 60. години умрла око 1863. године.

Марићи. Живјели су у Сељанима, па се одселили у Босну, а касније, око 1850. године, враћали се и продали своја имања. У Сељанима и сада има Марића до.

Маричићи. Живјели су прво у Плужинама, а касније на Пишчу, гдје се и сада једно мјесто зове Маричића куће. Око 1730. године одселили су се у Босну. По предању, они су били једна од ријетких породица која није пристала да се сели са осталим Пивљанима, на основу одлуке племенског збора на Чамници, кад је Пива, послије Мехмед-паше Бушатлије поново потпала под босански пашалук.

Маснићи. Живјели су у Мратињу. Били су досељеници из Зубаца, па се 1889. године сви одселили у Босну.

Милановићи. Живјели су у Црквичком Пољу и били грана садашњих Живковића. Одселили су најприје у Фочу, а одатле се раселили по другим мјестима. Славили су Ђурђевдан.

Миловићи. Живјели су заједно са Кућилима у Миљковцу, прије доласка Пејовића из Ораха.

Милутиновићи. Живјели су у Црквичком Пољу, као грана Живковића, па продали земљу Гашовићима и Ликићима и одселили се у Босну.

Миљаци. Живјели су у Стабнима и били једна грана Туфегџића. Посљедњи се око 1800. године одселио у Босну. У Стабнима се по њима зову Миљачке влаке.

Миуновићи. Живјели су у Горњим Црквицама и најприје су се звали Коловозићи. Од њих су, по предању, данашњи Кнежевићи. Предање каже да је кнез Миун имао сина Симеуна, овај Обрена, а Обрен Шћепана. Славили су Ђурђевдан.

Мићелићи. Живјели су у Јеринићима, па су изумрли, а на њихово имање се доселио њихов сестрић Вид Јокановић, омо 1879. године. Раније су били врло богати, имали су крда од више стотина оваца, па по предању неки Мићелић убије кадију и Турци их плијене.

Мостићи. Све до посљедњег рата живјели су у Црквичком Пољу, гдје их је била само једна кућа, досељена из околине Требиња. Славили су Ђурђевдан.

Нинићи. Живјели су у Ковачима, па се због неродне године одселили у Босну, јер их је и било само једна кућа.

Огризовићи. Живјели су у Доњем Унчу, а касније се преселили у Црквице. Били су потомци неког Лаза Огризовића, кога је кнез Никола Крунић био довео као слугу из Травника.

Оџићи. До другог свјетског рата живјели су у Бријегу, на Оџића главици, гдје их је било неколико кућа. Били су муслимани, дошли из преко Таре.

Патићи. Живјели су у Јеринићима, гдје и сад Стеван Патић има имање, али живи у Београду. Они су из Веленића, ускоци из 1882. године. Доселио се Сава Патић, на имање купљено од Лаза Крунића. Славили су Срђевдан. Има их и у Војводини, гдје су дошли као колонисти.

Плакаловићи. У доба градње Пивског манастира живјели су у Гусићима. По предању, нијесу пристали да дају земљу за манастир, па су их отуда отјерали. Онда су се настанили негдје испод Паноса. Изгледа да су се одселили у Бијељину.

Плоске (Плошчићи). Живјели су у Горњим Црквицама. Шћепан Плоска који је доживио дубоку старост и умро послије првог свјетског рата, казивао је да су они усвојеници Миуновића, односно Кнежевића. Кнез Миун, као врло стар, оженио се Јањом Додер, са Равнога, која је довела дијете из првог брака. Пошто више нијесу имали дјеце, он свом пасторку препише све имање и од њега су Плоске. Презиме им је, по једној верзији, потекло отуда што је један имао плоснату главу, а по другој што је плоском убио Турчина. Као што је познато, браћа Симо и Шћепан Плоске били су познати пивски ускоци и хајдуци, а Шћепан је касније био и официр црногорске војске.

Поповићи. До посљедњег рата била их је једна кућа у Горњим Рудиницама, гдје се око 1900. године био доселио терзија Зарије из Фоче.

Расојевићи. Живјели су у Стабнима. Зна се за кнеза Лазара Расојевића. Били су род са Аџићима. Од њих су Тунгузи.

Ркешићи. Били су занатлије, ковачи, а живјели су у Мратињу, гдје су се однекуд били доселили. По њима се зове Ркешића ждријело.

Руђићи. Једно од два стабла, од којих су по предању многе данашње пивске породице. Најприје су живјели у Рудиницама, одакле су се расељавали, прво у Орах (ондашњу Јабуку), а затим и по другим мјестима.

Рупари. Као грана породице Ћаласана, живјели су у Мратињу, па се одселили у Босну. Почетком прошлог вијека враћали су се и продали своја тамошња имања. Од њих је, по предању, био један од вођа херцеговачког устанка, Продан Рупар.

Сочице. Живјели су у Плужинама и на Горанску. До другог свјетског рата биле су их три куће. Славили су Јовањдан. По предању, они су од стабла Браниловића, и то од старог братства Ђукановића, од кога су и Топаловићи и Гојковићи. Презиме су добили по Стевану Томову, који је изгонио со из Тузле. Стеван је имао Риста, Јока и Теодосија (игумана), па је од Риста војвода Лазар, а Јоко је имао 4 сина: Илију, Вучића, Николу и Стевана. Посљедњи Лазарев син, Мујо, није имао потомака, а жена му Јока живи сада у Никшићу. Раде Крстов преселио се као колониста у Војводину, док су читаву фамилију попа Јока Сочице побили Њемци у Плужинама, 1943. године. Од војводе Лазара има потомство само по женској линији, и то од кћери Јоке, која је била удата на Чево, за црногорског барјактара Перка Вукотића, и од које су живи синови и унуци.

Треба напоменути да за Сочице постоји и верзија по којој су они, не Браниловићи, већ досељеници из кнежине Подблаћа, између Дрине и Лима, гдје заиста постоји село под тим именом. Они су, наводно, отуда побјегли за вријеме велике сеобе крајем XVII вијека и настанили се у Пиви. Марко Вујачић наводи верзију по којој су Сочице однекуд испод Романије. У народу је, међутим, скоро искључиво позната верзија коју смо горе изнијели, тј. да су Сочице од стабла Браниловића.

Талабучићи, Живјели су у Горњим Брезнима и били су се ородили са Јоковићима у истом селу. Ишчезли су послије једног удара никшићких Турака, који су их исјекли и растјерали.

Тасовци. Живјели су у Милошевићима, гдје их је прије другог свјетског рата била само једна кућа, па су се након рата, као колонисти, одселили у Војводину. Славили су Аранђеловдан. Поријеклом су из Требијова, код Требиња, па су браћа Мијо и Јошо, рођаци војводине жене Јоване, као усташи из 1882. године дошли у Пиву и настанили се на земљи војводе Лазара у Плужинама. Касније су купили земљу од Ребића у Милошевићима и тамо се преселили, а имали су земље и на Равном. Јошо се одселио у Пљевља, а од Мија је био Неђељко, који се са три сина: Обрадом, Милорадом и Милошем одселио у Војводину.

Терићи. Живјели су у Горњим Брезнима прије Јоковића, са којима су се ородили, па их ту и населили. Побили су неке Турке, па побјегли у Морачу.

Трмунтићи. Били су старосједиоци у Црквичком Пољу (Доње поље), па се око 1860. године Остојин син Симо са братом одселио у Босну. Касније је долазио и продао земљу Поповићима. Славили су Никољдан.

Тунгузи. Били су једна грана Расојевића и живјели у Сгабнима, гдје и сада има ииз назива у вези с њима (Тунгузова снијежница, Тунгузово гувно итд.). Од њих је харамбаша Перо Тунгуз, који је рођен у Сливљу, код Невесиња 1847. године.

Туовићи. Они су били од одиве Ниношевића, па се из Херцеговине населили код ујака у Плужинама, а касније их је било и на Горанску. Богдан Туовић убио је попа Јована Зимоњића пред манастиром па ускочио у Морачу. Кад је једном отуда наишао кроз Пиву плијени овце Шћепана Чавића, па га идуће године, кад је опет наишао, нападну Пишчани и Тривко Чавић га посијече. Послије је због тога горјела Чавића кула на Пишчу.

Турудије. Били су једна грана Огњеновића и живјели у Мратињу. Било их је и међу пивским ускоцима. Посљедњи од њих, Томо, умро је 1917. године.

Ћетковићи. Били су једна грана Живковића и живјели у Црквичком Пољу. Око 1820. године одселили су се у Босну, а касније су долазили и земљу продали Ликићима.

Ћућили. Живјели су у Миљковцу прије Пејовића, па изумрли.

Царевићи. Била их је само једна кућа у Сељанима. Поријеклом су били од Гашића. Спасоје се био оженио од Блечића и имао Нетка, а он Баћа, који је умро око 1903. године. Прво су славили Ђурђевдан, па у Сељанима узели Јовањдан.

Шабановићи. Прије другог свјетског рата била их је једна кућа у Бријегу (Божуров до). Ту су били дошли из преко Таре, кад је Мујо Авдић довео и населио свог сестрића Ахмета Шабановића.

Шаиновићи. Такође су прије другог свјетског рата живјели у Божуреву долу. Дошли су из Житина 1882. године, и то Адем Шаиновић. Као и Шабановићи, били су муслимани.

Шућури. Живјели су у Горњим Рудиницама, гдје и сад имају кућу и земљу, али ту не живе. О њиховом поријеклу постоје двије верзије. По једној су од Руђића, а по другој досељеници из Грбља у Боки. У сваком случају, у Рудиницама су живјели одавно. Једна њихова линија била је: Ђорђије—Симо—Божо (рођен почетком прошлог вијека). У Босну, на Гласинац, су се око 1860. године одселили Глигор, Гајо и Тешо. Андрија Шућур посјекао је у Миљковачком осоју пиперског четовођу Брацоку. Славили су Никољдан.

 

ИЗВОР: ОБРЕН БЛАГОЈЕВИЋ: ПИВА, САНУ, посебна издања, одељење друштвених наука, књига 69, Београд, 1971. Одабрао и приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић