Порекло садашњих пивских породица Reviewed by Momizat on . Порекло пивских породица према студији "Пива" Обрена Благојевића из 1971. године (истраживање спроведено 1967-68). Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ан Порекло пивских породица према студији "Пива" Обрена Благојевића из 1971. године (истраживање спроведено 1967-68). Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ан Rating: 0
You Are Here: Home » Аутори » Војислав Ананић » Порекло садашњих пивских породица

Порекло садашњих пивских породица

Порекло пивских породица према студији „Пива“ Обрена Благојевића из 1971. године (истраживање спроведено 1967-68). Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.      

Манастир Пива (Плужине) из 1573. године

Манастир Пива (Плужине) из 1573. године

 

У овом раду ми ћемо покушати да наведемо, азбучним редом, све садашње пивске породице, са барем једним минимумом основних података. Сам преглед породица, број њихових кућа и распоред по селима резултат је анкете коју сам, током 1967. и 1968. године, сам организовао, а којом је било обухваћено и питање исељавања из Пиве након Другог свјетског рата.  Иако сам тако добијене податке провјеравао и преко основних резултата посљедњег пописа становништва, као и података добијених у скупштини општине Плужине, није искључено да су се ипак поткрале какве грешке или пропусти. Што се, пак, тиче других података о породицама, они су, као што сам рекао у уводу, у првом реду резултат мојих ранијих забиљежака, прикупљених на основу многих разговора са старијим боље упознатим људима у појединим селима, и у току рата, кад сам се у Пиви дуже бавио, али такоће и прије и у неколико наврата послије рата. Те податке сам такође сада унеколико допунио, сравњивао са подацима из Томићевог рада о Пиви и неким заосталим забиљешкама Андрије Лубурића, који су такође из истог извора, и поново их провјеравао на терену. Ови подаци су, дакле, скоро искључиво резултат казивања старијих, људи који су понајвише знали о својим и другим породицама, дакле резултат предања, у коме, као и у сваком другом предању, свакако постоје не само празнине, већ и противрјечности. У много случајева ни сами ти старији људи нијесу се слагали међу собом о овом или оном питању (ред предака, сродство и слично). Зато сам у рад унио само она од тих казивања, која су се у појединим селима сматрала тако рећи опште познатим и неоспорним, а изоставио сам много тога што су говорили појединци, а није се могло и код других потврдити или провјерити. При свем томе, јасно је, наравно, да се према овим казивањима, као уосталом и према сваком предању, морају имати извјесне резерве. Ево тих података.

Авдићи. Муслимани, живе у долини Таре, у Божуреву долу, Поријеклом су затарци, из Златног бора. Сада их има само једна кућа.

Аврами. Живе у селу Црна Гора, гдје их је сад три куће. Тамо се доселио Петар, који је служио код Никовића, па се оженио Доком, ћерком Пуља Шипчића, и доселио се на мираз. Иначе су поријеклом од Златног бора изнад Узлупа.

Алексићи Једна окућа у Бојатима. Кћер Шћепана Плоске, Даница, удала се за Мирка Алексића, из Ускока, који се био доселио на мираз. Од Мирка је Вучета, а од њега данашња породица.

Апрцовићи. Повећа породица од петнаестак кућа. Живе у Осојном Ораху, који се по њима зове и Орах Апрцовића. Поријеклом су с Чева, из Убала и род су са Гардашевићима. По предању, отуда су дошли стриц и синовац и окућили се на земљи Гаговића. Божовићи, који су тада такође живјели у Ораху, хтјели су да их отјерају, па је било и узајамних паљевина кућа. У породици су имали кнезове, међу њима Станка, па Јока и, најзад, Шћепана. Кнез Јоко био је 1853. године у таоцима, па је тамо и умро. Посљедњи кнез, Шћепан, био је роћен око 1830. године. Прво су славили Аранђеловдан, па ту славу, због неког несрећног случаја, промијенили и послије су славили Илиндан. Прије посљедњег рата неколике куће Апрцовића биле су и у Миљковцу, гдје се, око 1815. године, из Ораха био доселио Тома и имао синове Тривка и Обрена. Сад их у Миљковцу нема.

Аџићи. То је велико и старо братство, чија је основна база у Пиви село Лисина, али су се одатле много расељавали, па их сада и у самој Пиви има у низу других села: Плужинама, Милошевићима, Брљеву, Стабнима, Седларима, Горанску и Војиновићима, у свему око 50 кућа. Славили су Јовањдан.

По предању, преци Аџића су поријеклом из Зете, из околине Жабљака, па су се одатле одселили у Катунску нахију, а затим преко Бањана дошли у Пиву. Бранилови потомци, браћа Кривача и Боро (Борило) населили су се на свој првобитни катун у селу Недајном. Боро се одметнуо у хајдуке, али је био ухваћен и каменован, а Кривача се са Боровом удовицом Маром преселио у Жупу, и то Мара, која је, по предању прва наложила ватру, у Стабна („Марин крш“), а Кривача у Лисину („Кривачина план”). Ту су се намножили и много расељавали. Садашње презиме добили су по неком претку, аџији.

У вријеме напада босанског везира Селим-паше на Махмут-пашу Бушатлију и херцеговачка племена која су га подржавала погинуо је кнез Сава Аџић са још шесторицом других Аџића. С њима је био и зет им Симо Тијанић-Брадара, који је са младим Јованом (касније Јован Демир) успио да умакне из запаљене куле, док је мали Драгић остао код оваца и касније је имао 7 синова. Један од њих Зеко, са синовима: Јаковом, Нинком, Јездом и Мијатом, преселио се у Седларе, на земљу Љешевића, а узму на обраду и земљу Алај-бега Ченгића. У Плужине се шездесетих година населио Вуле и још двије куће, а у Брљево на купљену земљу доселио се Јездо, који је имао сина Тривка, а он 7 синова. У Војиновиће се, такође шездесетих година, населио Мићо Аџић, на земљу овога таста Шћепана Ђаковића.

Аџићи на Горанску дошли су 1889. године из Кокорине, гдје су се око 1840. године из Лисине били одселили синови Мијајлови Остоја, Стојан, Глигор и Аћим. На Горанско су се населили Тривко, на земљу Јола Љешевића, и Лука, на земљу манастирску. У Србију су се, око 1866. године, одселили из Лисине Ристо и Танасије, а од Аџића су и Моћевићи, код Сарајева, гдје су се једне гладне године одселили такође из Лисине.

Из овог великог братства је чувени пивски јунак и један од вођа устанка из 1875. године, Вуле Аџић и његов син Јоко, бригадир Дурмиторске бригаде. Јоков син Михаило био је посланик у Народној скупштини Краљевине Југославије, 1938—1941. године, као што је и раније Благоје Николин Аџић био посланик у црногорској Народној скупштини, 1907—1915. године.

Бабићи. Ни раније нијесу били бројна породица, а сад их је само једна кућа у Црквичком Пољу. По предању, поријеклом су из Бањана. Наводно, неки младић се оженио старијом дјевојком, родом од Грубача, па по томе потомци добили презиме. Од њега је Панто Бабић, који је био врло богат. Он је, кажу, од Шувалија купио Бабића омар за зобницу талијера. У задрузи је имао близу 60 чланова и држао по 6 пари волова. Његов син Вук био је један од најљепших људи у Пиви. Митар Бабић је око 1910. године купио земљу у Жеичну од Јована Кочовића и тамо се населио. Једна им је линија: Митар-Обрад-Митар-Петар-Вук. Славили оу Шћепањдан.

Бајагићи. То је било велико и познато пивско братство, које је прије рата имало око 25 домова. Сад их има само 5 кућа у Зукви и једна у Јеринићима. У Пиви су старосједиоци, од стабла Браниловића, па су славили Јовањдан, али се није сачувало предање о томе која су им друга братства најближа. Од давнина су били у Стубици. Као најстаријег претка помињу Ивана, који је имао Марка, а овај Ђеросима, Божа и Николу. Ђеросим је четовао по Босни и по повратку отуда начинио кулу у Стубици. Ђеросим је имао сина Марка, а он Саву; Никола је имао Шунда (крштено име такође Марко), Ивана и Тодора, а Божо Јована, Вукадина и Шћепана. Овај посљедњи убије Николу Симуновића, па са браћом побјегне у Бодежишта у Гацку, гдје су остали око 25 година, па се врате у Стубицу, одакле су око 1850. године прешли у Зукву, на Дедагину земљу, коју су касније откупили. Тамо су затекли браћу Лака и Стевана Говедарице, који убрзо одселе у Голију. Јованови, пак, синови: Симо, Глигор, Миро и Стеван, одселили су се из Стубице, по повратку из Бодежишта, на Гласинац. Одсељавали су се и у Србију, око Житног потока. Једна њихова линија је ова: Иван — Марко—Божо— Ву- кадин—Живко—Илија (Шундо млађи)—Милосав.

Из овог братства је стари пивски ускок Шундо Бајагић, као и црногорски командири батаљона Жупе пивске: Милош и Шундо. Шундо старији (рођен око 1812) населио се у Црквичком Пољу шездесетих година, а одатле му се син Никола, капетан и народни посланик капетаније Планине пивске у Црногорској народној скупштини, преселио у Јериниће око 1907. године.

Бајовићи, Старосједилачка породица од десетак кућа на Безују, али им је старина у Рудиницама, гдје сада има само једна кућа. У Пиви постоји више верзија предања о поријеклу ове породице. По једној је она од браће Баја Пивљанина, по другој од неког сељака Чепура, који је послије одметања Баја и његове браће остао на њиховом имању, док су по трећој верзији Бајовићи, који су се до 1887. године заиста и звали Чепурима, грана истог стабла од кога су и Врачари и Таушани, дакле блиски Гаговићима, чему би ишла у прилог и заједничка слава, Никољдан. У сваком случају, на основу довођења у везу ове породице са Бајом Пивљанином краљ Никола је на приједлог војводе Лазара примио у официрску школу Ђорђија Бајовића, који је касније постао командир батаљона Жупе пивске. Једна кућа Бајовића одселила се у околину Новог Пазара, а двије њихове куће су и у Дубровску, у Дробњаку.

Бакрачи. То је старо пивско братство, које сада има око 25 кућа. Живе на Горанску и у његовом засеоку Сињцу, а од скора их има и на Брезнима. Припадају стаблу Браниловића, па су славили Јовањдан. Најближи су им Мићановићи, а затим Топаловићи, Сочице и Гојковићи. Мајан Бакрач (роћен око 1880) казивао је да су се тако прозвали по Тривку, кога је у некој прилици огребао котао (бакрач). Иначе, он је знао за ове претке: Мићан — Тривко —Ђорђије — Ђуро — Каро (умро у 105. години, 1907) — Сава. Из овог братства је био чувени мајстор дрвене галије из времена освајања Безуја, Бјелан Бакрач.

Баланџићи. Такође стара пивска породица. Живе у Плужинама и на Ерцеговој страни. Сад их има свега 7—8 кућа. Славили су Јовањдан. По предању, они су старином из Ораха, гдје су живјела браћа Слијепчевићи: Филип, Голуб и Куљо, од којих су Филиповићи (касније Баланџићи), Голубовићи и Кулићи. Кнез Милија Филиповић у првом браку није имао дјеце, па се поново ожени Јелића односно Пејовића удовицом Круном, која је из првог брака довела једног сина а и у том новом браку имао једног. Пошто је имао катун у Ерцеговој страни, подијели им то имање на равне дијелове и од њих су Баланџићи и Крунићи. Кнез Милија Филиповић (старији) организује чету и нападне Турке у Ливадама, на Доњем Унчу, гдје су били почели да се насељавају, па бојећи се освете сви Филиповићи побјегну у Стари Влах, одакле су се послије извјесног времена вратили браћа Јован и Милија (млађи) и населили у Плужинама. Ту су купили земљу у једног Ђукановића, који није имао порода и направили кућу на источној страни Граца. Друга верзија предања каже да су ту земљу измамили на тај начин што је Баланџић тражио од Ђукановића мало земље, колико би обухватила волујска кожа, па покројио кожу и опасао велики дио Градца и цослије на турском суду добио парницу Око 1890. године три куће Баланџића, синови Јокоови: Максим, Перо и Лука, одселе на Ерцегову страну. Као претке помињу: Милија — Станоје — Јован — Вид — Јован — Станоје (рођен око 1790) — Јован (рођен око 1835). Једна грана Баланџића су Бјелаковићи.

Батурани. Раније је то била већа породица, а сада их је само неколико кућа. Живе у Црној Гори и у Јеринићима. Славили су Трипуњдан. По предању, они су поријеклом из Прераца и припадали су братству Радановића, па се 4 брата доселе у Бешиће, одакле због завађе са Кнежевићима побјегну најприје на Брљево. Ту се један Батуран ожени сестром Остоје Кужића, па се са браћом и синовима Стеваном и Мијатом пресели у Барни до. Стеванов син Ристо око 1830. године пређе на мираз у Бабиће, а остала три брата у Црну Гору. Од њих је један, Станиша, имао сина Тошу, а овај Божа, који се преселио на Недајно и имао синове Голуба, Јакова и Илију. Голуб се иселио у Босну, негдје око Рогатице. Презиме су добили по неком претку, који је много ишао у лов, па му се „набатуравао” снијег на ноге.

Бауцали. Живе у истоименом засеоку у Горњим Црквицама, гдје их је свега неколико кућа, али гдје су први насељеници, вјероватно из Жупе пивске. Има их и у околини Фоче, гдје су муслимани, а поред Бијељине има село под истим именом, па није искључено да су и они поријеклом од Бауцала из Пиве. Има предање да су управо помуслимањени Бауцали, половином XVIII вијека разорили стару цркву у Кнежевићима, коју је око 1855. године обновио кнез Бућко Кнежевић.

Бјелаковићи. Раније их је било неколико кућа на Унчу (Ерцегова страна), а сад је само једна кућа. Славили су Јовањдан. По предању, они су грана Слијепчевића, односно Филиповића (Баланџића). Родоначелник им Бјелак одлазио је у Босну, па се око 1810. године опет вратио на Ерцегову страну. Бјелак је имао синове Марка и Вука, па од Марка није остао нико, а од Вука 6 синова. Са Баланџићима се нијесу међусобно узимали.

Благојевићи. Једно од најбројнијих пивских братстава. Прије рата било их је око 70 домова, па су у рату тешко настрадали, али их и сада има око 40 кућа. Живе у селима Буковцу и Дубој, скоро искључиво они, а има их и у Доњим Рудиницама, Потприсојима и у Милошевићима. Славили су Ђурђевдан.

По предању, поријеклом су из околине Невесиња, али су се њихови преци у Пиву доселили негдје крајем XVI вијека. У Буковцу су живјели три брата: Благоје, Марко и Дамјан, па се након убиства неког Турчина морали раселити. Дамјан и Марко оду у Гацко, гдје овај посљедњи и остане у Изгорима, и од њега су Марковићи, а Дамјанов потомак Алекса преће у Ускоке и од њега су Алексићи (Дамјановићи). Благојеви синови се раздвоје, па једни оду у Голију, на Крстац, а други на Челиково Поље. Њихову земљу у Буковцу купе Гаговићи и Пејовићи. Касније се сви Благојевићи врате, откупе старину и поново населе у Буковцу. Око 1840. године било их је само 8 кућа, али су се касније намножили и разгранали тако да су се мећуообно узимали. Знају за све претке од Благоја (рођен око 1650). Тако, на примјер, једно стабло иде овако: Благоје — Станоје — Јован — Ристо (рођен око 1760) — Милета — Миливоје, а друго: Благоје — Арсеније — Ђуро — Арсеније (Зец) — Обрен (Бећо) — Тодор (рођен 1886). Ристо (Кусан) је око 1810. године убио четовоћу Брацоку, кад је овај са Пиперима био плијенио овце из Буковца, Миљковца и Рудиница. Брацоку је посјекао Лука Шућур. У Дубој су испрва биле само зимске стаје, па су се око 1860. тамо настанили најприје Станоје и Беле, а затим и други. У Рудинице се на мираз код Дамјановића, око 1880, одселио кнез Ђурко Благојевић, а у Потприсоја браћа Костадин, Обрад и Секул, тек послије првог свјетског рата. Благојевића има и у Шипачну, гдје се одселио Пејо, у околини Прокупља, гдје су се одселили: Гале, са 8 синова („Осмаци“), Пеко, Антоније и Радоман и у Метохији, гдје су се одселили синови Шпирови: Рако, Симеун и Ђурко. Једна кућа Благојевића (Радојица) била је одсељена у Никшић а у Фочи их има одсељеиих још из ранијих времена.

Блечићи. То је једна од најстаријих грана Браниловића у Пиви. Из Плужина су се давно доселили у Сељане, гдје и дана,с живе и гдје их има око 30 домова. Славили су Јовањдан. Род су им Секуловићи и Вукосављевићи у истом селу.

По предању, они и Тадићи су од два брата, па кад су се дијелили њима припадну Сељани (Крушево), а Тадићима Букови до (Смријечно). Као најстаријег претка знају Грујицу, који је имао синове Јована, Мињу и Антонија, од којих су сви Блечићи. Једна њихова грана ишла је, на примјер, овако: Грујица-Јован-Алекоа-Аитоиије-Андрија-Милован-Тривко-Никола-Дамјан (рођен око 1898). Посебан огранак Блечића су Вуковићи, прозвани по Вуку Блечићу, који је као ускок погинуо у октобру 1857. године.

Богдановићи. То је стара пивска породица, која припада стаблу Браниловића, из Плужина. Одавно су у селу Пишчу, одакле се спустио на Крстац, крај ријеке Пиве, Шћепан, са синовима Симеуном и Вушом, па их сад ту има нише, а једна кућа је и у Плужоинама, у свему око десетак кућа.

По предању, Богдановићи, Јојићи и Чавићи, који такође одавно живе на Пишчу, од истог су стабла. Предак им је био Станко Маничевић, који је имао три сина: Богдана (Кара-Богдан), Јоју и Тривка, па пошто је овај посљедњи рано умро, његов син Станко прозове се, као што у сличним случајевима и бива, по мајци Чави.

Бојати. То је породица од дванаестак кућа, која живи у истоименом селу на Планини пивској. Одатле су се једни одселили у Доње Црквице, па је Бојо Бојат у Бријегу купио земљу од Оџића и тамо се одселио. Поријеклом су од Јауковића, из Дробњака. По предању, Бојо Јауковић служио је код кнеза Миуна Кнежевића и овај му повјери да растјера неке Цигане, чије су се черге налазиле у великом броју на терену данашњих Бојата. Овај убије церибашу, а остали побјегну под Шарића гору, гдје их такоће нападну и велики број побију (Циганско гробље), а остали се некуд макну. Бојо се у Бојатима и настани и од њега су сви остали. Имао је синове Вуколу и Станишу, а Станиша Илију (рођен око 1790) и Мијата. Има их и у Босни, гдје се око 1850. одселио Никола Бојат. Славили су Ђурђевдан.

Бошњаци. То је породица која сада има око 12 кућа, настањених на Безују. По предању, поријеклом су из Жупе никшићке од Лужница-Чворовића. Њихов предак, Петроније, био се одселио у Босну, па се око 1740. године вратио и при повратку му тадашњи кнез Гаговић прода мало земље на источном крају села, гдје се настани и остане. Петроније је имао сина Саву, а он Јована, Милету и још једног. Милета је имао Василија, а овај Лазара (рођен око 1810). Године 1889. двије куће Бошњака одселиле су се у Србију, а двије у околину Зворника. Бошњаци су се прозвали тако што су дошли из Босне. Славили су Лучиндан.

Бубало. Једна кућа у Горњим Брезнима, гдје се послије другог свјетског рата доселио Владо, на миразну земљу. Поријеклом су из села Волујца, код Требиња.

Варезићи. Живе у селу Смријечну, гдје су их сада само три куће. По предању, они су поријеклом из Језера, одакле је њихов предак Вареза побјегао од крви. Митар Варезић имао је велику задругу и био врло богат. Један његов син, звани Ђапара, погинуо је око 1780. године, кад је кнез Никола Тадић организовао напад на Рудињане – Бобане, који су дотле издизали на Језерца и Међеђу. У пјесми се за њега каже:

„Одбијају по два за једнога,

А Ђапару за Богошевића”.

Други Митров син, Никола, имао је три сина: Мијајла, Зеја и Милутина (рођен око 1790). Славили су Никољдан.

Васовићи. То је породица која сада броји око 10 кућа, од којих је већина на Будњу, док се једна кућа недавно настанила у Доњим Брезнима. По предању, Васовићи су поријеклом из Петровића у Бањанима. У Пиву су се доселили негдје половином XVII вијека, и то у близини Плужина, а затим на Будањ и Брљево, гдје се одселио Сава. На Брљеву су затекли Боровце, а у Милошевићима Кордиће и Кољешиће. Била су браћа Васо и Ђуро, па Ђуро прешао на ислам и од њега су Звиздићи у Гацку. Има их и у Босни, гдје су се давно одселили Мијо и Гаврило, браћа Остојина. Од предака помињу овај ред: Васо-Божо-Сава-Остоја-Спасоје-Тривко-Симо-Милутин-Васо (рођен око 1900). Одувијек су славили Аранђеловдан.

Вељевићи. У најму код војводе Лазара служио је неки босанац Вељевић, који је имао ванбрачног сина Митра. Митрова мајка, Милица, имала је и другог ванбрачног сина, Јована, који се такође прозвао Вељевић, Митар је био у Америци и по повратку купио нешто земље од војводе и подијелио са братом. Митар није имао мушке дјеце, а од Јована су остала два сина. Славили су Митровдан.

Војводићи. Породица од око 10 кућа у истоименом насељу на Планини пивској, под Милогором и Одрагом. Славили су Лучиндан. Поријеклом су Требјешани и род су са Никовићима. Доселио се Андрија Војводић, који је имао синове: Милована, Пера и Нешка.

Војиновићи. Стара породица од око 15 домова у истоименом селу, на Планини пивској. Славили су Јовањдан и поријеклом су из Плужина, па се ту, у Војиновићима, настанили на првобитном катуну.

По предању, Војиновићи оу од Браниловића, а зову се по Војину, који је био барјактар у турској војсци, под Озијом (Оџаков) и тамо био 12 година. У читуљи која се у њиховој породици водила од 1718. године, први је био уписан Вук, па Војин, Твртко и даље: Лука-Јоко-Раде (умро 1872. у 85-тој години живота). Твртко је први издигао из Плужина у Дрпе (садашњи Војиновићи), у Копривну долину (сада Љетиште). Од њих су биле и мање гране: Шашовићи, Ђаковићи и Бошковићи, који су се одселили у Босну. Тамо су се одсељавали и Војиновићи, и то око 1810. године 3 куће на Гласинац, а касније још 4. Послије првог свјетског рата 6 кућа Војиновића одселило се у Врањеш.

Из овог братства је велики јунак и поткомандир баталиона Планине пивске Лука Војиновић Голошија, чији је син Мијо касније такође био официр црногорске војске.

Вранићи. Раније је то била породица од око 10 кућа, а сад их је само по једна кућа у Црквичком Пољу и Жеичну. Славили су Јовањдан. По предању, поријеклом су из дробњачког села Комарнице, од: Савовића, па се њих 7 брата, након убиства неког Турчина, морало раселити и један од њих, око 1790. године досели на Црну Гору, а одатле на земљу Шаиновића, у Црквичком Пољу. У Жеично се одселио Шујо, а касније и Илија. Преци су им: Илија-Комнен-Илија.

Врачари. То је породица од око 10 кућа. Матица им је село Безује, гдје их и сада има неколико кућа, али их има и у Шарићима и Циковићима — на Планини, и у Горњим Брезнима — у Жупи пивској, гдје су се расељавали доцније. Славили су Никољдан и свакако су у некој ородничкој вези са Гаговићима, Таушанима и Бајовићима, мада о природи те везе има неколико верзија. Врачарима су се прозвали по неком претку, који је врачао (гатао). По предању, била су браћа Марко, Јездо и Јоко и од њих су сви Врачари. Марко је имао Лазара, а Овај Остоју (рођен око 1787). Једна кућа Врачара одселила се у Србију 1889. године. У Брезнима су браћа Митар и Максим купили земљу и ту се населили око 1900. године. Из ове породице је игуман Пивског манастира Прокопије, кога смо помињали у вези са устанком из 1875. године и грађењем моста на Комарници.

Вујичићи. Само једна кућа у Бријегу (Заграбе). Дошли су послије другог свјетског рата из околине Фоче, на мираз. Славили су Петковдан.

Вуковићи. Велико братство од око 45 домова. Највише их је у Мратињу, гдје им је и првобитна база у Пиви, а има их и на Пишчу, у Војиновићима, Бријегу и на Лукама, у кањону Пиве, камо су се досељавали из Мратиња. Славили су Аранћеловдан.

По предању, они су поријеклом с Чева, али су се у Пиву доселили давно, негдје половином XVI вијека и у Мратињу затекли старе Кокановиће. Неко вријеме били су од крвне освете побјегли у Босну, па су се поново вратили у Мратиње. Најприје су живјели у доњем дијелу села, али су се давно премакли у горњи. Предак им Вук, по коме се презивају, имао је три сина: Тривка, Риста и Илију. Илија је имао синове: Јована, Јоксима, Тривка, Тома и Панта. Од овог посљедњег су Пантовићи, који живе у Мратињу, Црквицама и Бријегу. Од Вуковића су и Неимаревићи у Херцеговини, и то од Николе, који је након убиства неких Љешевића, око 1790. године, утекао у Мостар и тамо изучио зидарски занат. Вјероватно је од њих и мала породица Шимуни, у Мратињу. Одсељавали су се и у Босну, гдје је око 1780. године отишао Марко, чији су потомци сада у околини Сарајева под именом Милетићи. Има их и у Пљевљима, гдје се зову Пивљани, а таошће и у Језерима, камо се око 1890. године одселио Бошко.

Једна њихова линија је, по казивању старијих људи, ова: Вук-Тривко-Илија-Васо-Јоксим-Радован-Лазар-Јован. У манастирским записима помиње се кнез Дука Вуковић, свакако из овог братства.

Вуковићи на Пишчу су од Васа Илијина, који се ту око 1812. године доселио из Мратиња. Вуковићи у Бријегу су од Милована, који је око 1870. године био узео од Ахмет-бега Тавра под аренду земљу у Заграђу, и од његовог брата Луке. Послије ослобоћења Пиве, Мићан Вуковић добио је земљу на Шћепнпољу, Илија на Бабином брду, а Тодор у Папратишту. Вуковићи на Лукама држали су земљу војводе Лазара, па је касније откупили.

Окица Митров Вуковић био је један од најстаријих пивских ускока, а с њим је било још 7 Вуковића: Томо, Лука, Видак, Илија, Милован, Симеун и Богдан. Вуковићи се помињу и у „Пивском колу” („К’о вукови Вуковићи“).

Вукосављевићи. Живе у Сељанима, гдје их је само неколико кућа. Славили су Јовањдан. Они су Браниловићи, и то једна грана Блечића из истог села. Зову се по Вукосаву Филипову Блечићу, који је имао синове Саву и Јована, па Сава: Риста, Јока, Драга, Ђурка и Јакова, а Јован Драгића. Ристов је син био Митар (рођен око 1853. године). 1889. године одселиле су се у Србију двије куће Вукосављевића, а двије 1923.

Вулете. Само једна кућа на Недајном. Доселили су се из околине Тузле послије првог свјетског рата.

Гаговићи. Гаговићи су једно од најстаријих и најугледнијих пивских братстава, које, поред Љешевића, краљ Никола у „Пивском колу“ назива „пивском властелом”. Прије рата их је у Пиви било око 30 кућа, а сад их тамо нема ни половина тога броја. Живе на Безују, које су они као насеље и основали. Славили су Никољдан.

По предању, а и по запису архимандрита Арсенија Гаговића, они су грана старог братства Руђића. Из Рудиница су се најприје раселили у Ораху, одакле оу се раселиле и разне њихове гране („Гаговића омеђина”). Све до сада било је помало чудновато откуда то и зашто да се из Рудиница селе чак у Орах, па је због тога и у погледу овог предања било прилично сумње и недоумице. Међутим, по наведеном дефтеру од 1476/78. године јасно се види да је тада један џемат влаха-сточара заиста имао своја зимска станишта у Рудиницама а љетња управо у Ораху, па је онда постало сасвим разумљиво да су се, као што је и иначе по правилу бивало, неки преци Гаговића касније у Ораху и за стално населили. Гаговићи су из Ораха дошли најприје у Крушево, у Сељанима, а одатле су за вријеме једне гладне године прешли на Безује (Црњин до), које је тада било покривено шумом, и ту се населили. Имали су земље и у Јасену, Буковцу, Брезнима, Плужинама.

Архимандрит Арсеније каже да је родоначелник Гаговића кнез Вукашин Руђић, по чијем су се сину Гаврилу (Гаги) и прозвали Гаговићи, а чији је други син био каснији патријарх пећки Саватије, оснивач Пивског манастира. У Пиви је постојало и широко распрострањено предање да су од овог братства били и велики везир Мехмед-паша Соколовић и брат му Макарије, први патријарх обновљене пећке патријаршије. Но, независно од тога, сигурно је да је братство Гаговића у Пиви веома старо. Осим архимандрита Арсенија, они су кроз сва времена имали угледних људи и пивских првака, од којих је, у новије вријеме, Миро био први командир баталиона Планине пивске и први, а вјероватно и једини, Пивљанин са титулом сердара. Из братства Гаговића обично су бивали игумани и архимандрити Пивског манастира, а по предању имали су више од тридесет свештених лица, па и неколико калуђерица. За читаво вријеме турске владавине имали су свог кнеза. У Пиви су Гаговићима најближи Сукновићи, а затим и сви други Руђићи. Има их насељених у околини Ужица и око Мајевице, а 1889. године Илија се одселио у Прокупље. Од Гаговића су и Цицварићи, и то од Николе Гаговића, који се 1810. године одселио најприје у Белу реку, па у Гостиље и село Никојевиће. Од њега је ишла линија: Никола-Јевто-Јован-Зарије-Крсто (новинар).

Иначе једна линија Гаговића на Безују ишла је овако: Сава-Атанасије-Сава-Марко-Миро-Лазар-Владо-Рајко (сада секретар Савезног извршног вијећа).

Гашићи. Свега три куће у Црквичком Пољу. Славили су Ђурђевдан. Поријеклом су из Рудина.

Гашовићи. Раније је то била велика породица од око 25 домова. Сада их има око 10 кућа у Црквичком Пољу (Горње поље) и једна на Недајном. Славили су Ђурђевдан. Око 1852. године Стеван Гашовић ускочио је у Тушињу, населио се у Ускоцима и од њега су тамошњи Гашовићи. Из овог братства је и Богдан (Бојо) Гашовић, командир Црквичке чете у баталиону Планине пивске.

Гвоздени. То је мала породица од неколико кућа у долини Таре. Славили су Ђурђевдан. Поријеклом су из Тепаца, одакле се око 1850. године у Заграће, на турску земљу, доселио Јован Гвозден. Он је имао синове Петра и Шабана.

Гломазићи. То је породица од око десетак кућа. Живе у Доњим Рудиницама, као старосједиоци од стабла Руђића. Славили су Никољдан. Од њих је био поп Тома и још 8 попова и три калуђера, од којих је у сјећању највише остао Поликарпа. Одсељавали су се и у Босну, камо је око 1840. године отишао Крсто Гломазић. Има их и на Дубровску и у Новаковићима, гдје се крајем прошлог вијека одселила по једна кућа Гломазића из Рудиница.

Говедарице. Једна кућа у Смријечну. Поријеклом су из Југовића у Гацку. Од аустријске војске побјегао је Шпиро и најприје се населио на земљу војводе Лазара на Горанску. Славили су Никољдан.

Гогићи. Живе у Горњим Рудиницама, гдје их има десетак кућа. По предању, поријеклом су из Бродског Поља, одакле је дошао неки зидар, који је радио у Миљковцу код Теша Батака (Ристића) и оженио се од сусједних Благојевића, па примио и њихову славу. Живио је прво на миразном имању у Буковцу, па му је син Митар купио имање од Ђачића и населио се у Рудиницама. Од њега су сви Гогићи. Сад их је једна кућа и у Доњим Брезнима.

Гојковићи То је мала али стара породица од неколико кућа у Плужинама. Славили су Јовањдан и, по предању, припадају стаблу Браниловића, чије се првобитно станиште у Магудама сад налази управо на имању Спасоја Гојковића. Најближи су им Сочице и Топаловићи, са којима су некад чинили исто братство Ђукановића.

Голубовићи. Повеће и старо братство у Присојном Ораху; које се по њима зове и Орах Голубовића, а има их једна кућа и у Лисини, у свему 22 домаћинства. Славили су Јовањдан и по предању су од Браниловића. Најближи су им Баланџићи и Кулићи. Њихов родоначелник Голуб, по предању је био брат Филипа и Куља, од којих су наведена братства. Као за најстарије претке знају за браћу Спасоја и Стевана. Спасоје је имао Алексу, Јока, Голуба и Николу, а Стеван Васа, Ђура, Марка и Тоша. Они су имали и других рођака, јер су се давно разродили. Имали су земље и на Пишчу, на Брвну, па су је замијенили са Чавићима, који су им дали свој дио у Ораху. Доста су се расељавали. У околину Невесиња одселили су око 1865. године Милутин и Новак, а у околину Лознице Јаков. Има их и на Дубровску, гдје се одселио Пиљо, од кога су тамошњи Голубовићи.

Горановићи. Једна кућа на Доњем Унчу. Дошли су послије првог свјетског рата, на мираз. Поријеклом су од Горановића из Голије.

Гргури. То је породица од свега неколико кућа на Равном (под Мрамором) гдје су се доселили из сусједног Гацка (Берушица). Најприје су живјели у Муљима, па их отуда протјерао неки турски силник, који се сам тамо населио. Славили су Шћепањдан, као и Пјешчићи а по предању су од истог претка, поријеклом из Требиња. Обрен Гргур био је један од најбољих гуслара у читавој Херцеговини.

Гредићи. Само једна кућа у Кулићима. Поријеклом су из Мостара, па се Тривко Греда био ту населио послије ослобођења Пиве, пошто је као усташ побјегао из Херцеговине. Био је врло богат трговац. Линија им је: Тривко-Милан-Спасоје.

Грубачи. То је породица од око десет кућа, од којих су пола у Црквичком Пољу, а пола у Лијећевини, крај Таре. По предању, поријеклом су од Невесиња, одакле су дошли врло давно. Доселио се Петко и настанио у Црквичком Пољу. Једна линија је, по њиховом казивању, даље ишла овако: Петко-Стеван-Петар (рођен око 1770) — Петко-Тодор. Петар и Сава Грубачи били су око 1800. године у хајдуцима. Око 1870. године Јевто Грубач отишао је у Лијећевину, на турску земљу. Симо и Никола одселили су око 1830. године на Гласинац, а двије куће отишле су око 1922. године и у Пећ. Славили су Ђурђевдан.

Гутовићи. Мања породица од око 10 кућа у Горњим Рудиницама. Славили су Никољдан и поријеклом су Руђићи. Од њих су Карабасили на Планини пивској, а сродни су им Николићи, Ђикановићи и Ђачићи у истом селу.

Давидовићи. Свега двије куће на Недајном, а раније их је било и на Бендовој луци, крај Таре. Предак им, Јован, дошао је из Веленића на мираз код Сима Жарковића. Имао је три сина. Славили су Срђевдан.

Дакићи. Велико братство од око 25 кућа, а прије рата било их је много више. Живе у селу Црна Гора, и то у доњем селу, а једна кућа има и у Бојатима. Славили су Јовањдан и припадају стаблу Браниловића. Најближи су им Аџићи, Тијанићи, Тончићи и сродне гране. Дакићима су се прозвали по Аџића удовици Даки, која је имала два сина: Мића и Сима, и од њих су сви Дакићи. Симов унук Лука умро је тек недавно у Војводини од око 110 или чак више година, а Благоје Дакић имао је 11 одраслих, здравих синова, али му попотомство није имало много среће. Једном приликом је кавазбаша Ибра-хим на превару ухватио коџобашу Риста Дакића и са још 16 сељака из Црне Горе одвео и побио на Гласовитој. Дакићи су били познати и као комити за вријеме аустроугарске окупације, па и касније. Једна њихова линија иде овако: Дака-Мићо-Илија-Стојан-Миле-Симо-Радован. Из овог братства је и један од малобројних предратних чланова Комунистичке партије из Пиве, Радоје Дакић Брко, који је као металски радник живио у Београду, а у току рата 1941—1945. године био један од руководилаца устанка у Црној Гори.

Дамјановићи. Мала породица од неколико кућа у Доњим Рудиницама. Славили су Никољдан. По предању, они су од Дамјана, кога је као дечка, немајући мушке дјеце, усвојио неки предак Гломазића. Према томе, они су у сродству по усвојењу са Гломазићима из истог села.

Дацићи. Једна кућа у Плужинама гдје се Миле Дацић из Језера 1941. године населио на мираз код Топаловића.

Двожаци. Живе у Осојном Ораху, гдје их има двије куће. Поријеклом су Чеси. Фрањо Двожак побјегао је из аустријске војске и 1884. године прешао у православну вјеру, добивши име Миливоје. Оженио се од Голубовића и узео њихову славу Јовањдан.

Делибашићи. Једна кућа у Плужинама. Поријеклом су из Голије. Гојко Делибашић оженио се ћерком Митра Вељевића и остао на миразу. Прије рата била је једна кућа у Миљковцу, гдје се био доселио Лазар са синовима: Милованом, Васом и Матом. Матов син Вуко одселио је послије рата у Војводину, као колониста. Славили су Никољдан.

Делићи. То је старо братство, које сада у Пиви броји око 15 кућа. Живе у Борковићима, а сад су их двије куће и у Доњим Брезнима. Славили су Јовањдан и поријеклом су од старих Браниловића. По предању, они су се раније звали Лаловићи и живјели су у Плужинама, на Градцу, одакле су се преселили око Крушева и Гусића, а одатле на свој првобитни катун у Борковићима. Делићи су се прозвали по брату неког од својих предака који је био у делијама, па се ту вратио и умро, а није имао дјеце. Род су им Радовићи, Лондровићи и Таловићи, из истог села. Делићи су се много расељавали, нарочито у Босну, око Бање Луке, Јајца и Гласинца. У једном запису у Пивском манастиру помиње се као дародавац Вук Делић. Од њега, по предању, линија иде овако: Вук—Симо—Рако—Шћепан (рођен око 1860). Овом братству припадао је Никола Делић, посљедњи командир баталиона Планине пивске у старој црногорској војсци.

Добриловићи. Породица од око 10 кућа на Пишчу. И они су се ту доселили из Плужина. Једна кућа била је прије рата и на Горанску, гдје су браћа Стево и Петар држали повећи дућан. Славили су Јовањдан. По једнима они су од Браниловића, а други кажу да је неки Браниловић нашао мушко дијете, усвојио га и подигао, па да су Добриловићи од њега. Једна њихова линија је ова: Сава—Митар—Вучић (рођен око 1820) — Радован—Петар (трговац). Од њих је и чувени јунак из првог српског устанка Стојан Чупић. Има их одсељених и у Босни, и то у околини Бијељине и на Гласинцу.

Додеровићи. То је повећа породица од око 20 кућа. Живе на Равном, у засеоку по њима и названом Додерска пољана. Поријеклом су из Попова поља у Херцеговини, одакле су се почетком прошлог вијека доселили у пограничио гатачко село Жањевицу. На Додерску пољану населили су се око 1860. године, прогањани од гатачких Турака. Славили су Ђурђевдан. Једна њихова линија ишла је овако:    Бак—Борђије-Тешо—Крсто—Јеврем—Милета (рођен око 1930).

Дондићи. Породица од десетак кућа у Војиновићима (истоимени заселак). Славили су Јовањдан. По једној верзији предања, поријеклом су од самих Војиновића, а по другој из Попова, одакле се око 1760. године доселила удова Митра са три сина. Приликом велике сеобе из 1889. године, одселиле су у Србију и двије куће Дондића.

Дринчићи. Живе у Потприсојима, гдје их сада има 4 куће. Досељеници су из Рудог Поља у Дробњаку, одакле су дошли око 1910. године на купљену земљу. Славили су Аранђеловдан.

Дубљевићи. Повеће братство од око 30 кућа. Живе у истоименом селу, а по једна кућа се отуда у новије вријеме населила и у Сељанима и Доњим Брезанима. Славили оу Ђурђиц. По предању, поријеклом су из старе Црне Горе, из села Дуба у Катунској нахији, по чему су се и прозвали. Одатле су се најприје били населили у околини Невесиња, па су отуда око 1750. године дошли у тада ненасељене данашње Дубљевиће, ондашњи Отар. Ту су се и настанили и одатле се касније доста расељавали, па их има и у Гацку, у Изгорима и Борчу, гдје се око 1868. године одселио Петар Дубљевић са три сина. Поповићи у Језерима (Тепца и Нинковићи) су од попа Милутина Дубљевића, који се тамо одселио око 1780. године. Двије куће су биле и у Никшићу, а двије 1889. године отишле су у Србију.

Дурутовићи. Породица од око 15 кућа у Доњим Брезнима. Славили оу Аранђеловдан. Поријеклом су са Чева од Ђукановића, па су се првих деценија XVIII вијека поп Дурут и брат му Васо преселили у Шипачно, с никшићке стране планине Војника, одакле су се неке куће (Вукосав, Андрија, Кариман) око 1863. године доселиле на своје првобитне катуне у Брезнима. Једна њихова линија је, по казивању, ова: поп Дурут-поп Ристо-Станоје-Вукосав-Ристо-Тодо-Томаш Бранислав, а друга једна ова: Јоксим—Михаило (Кариман) — Вилотије—Обрад—Гојко.

Ђајићи. Сад их има само једна кућа у Стабнима. Поријеклом су усташе из Херцеговине. Јаков Ђајић доселио се из Орака, у околини Требиња.

Ђапићи. Раније је то била породица од десетак кућа у Милошевићима, а сад је само једна кућа. Славили су Јовањдан. Поријеклом су из околине Никшића, одакле су се доселили половином прошлог вијека.

Ђачићи. Сад је то такође мала породица од само двије куће у Горњим Рудиницама. Славили су Никољдан. Род су са Николићима, Ђикановићима и Гутовићима, а можда и са Шућурима, из истог села. Тако су се прозвали по свом претку Ђорђију, који је учио нешто школе, па га прозвали ђаком. Ђорђије је имао синове Мира и Ђура. Мира су убили црногорски ускоци на Брезнима, а син му Митар одселио се на Гласинац. Ђуро је живио преко 100 година и имао Василија, првог поткомандира, а касније племенског капетана у Жупи пивској, Серафима, игумана Пивског манастира, и Илију.

Ђикановићи. Живе такође у Горњим Рудиницама, гдје им је старо пребивалиште, а измећу два свјетска рата неки су се населили и у Потприсојима. Сад их је свега 6 кућа. Славили су Никољдан и, заједно са горе наведеним породицама из истог села, чине једну грану старих Руђића. Прозвали су се по претку Ђикану, који је имао синове Луку и Малишу, од којих су сви данашњи Ђикановићи. Једна линија је, по њиховом казивању, ишлла овако: Ђикан—Лука—Шундо—Гаврило—Иван (рођен око 1850). У Потприсоја се на купљеау земљу доселио Ђурко.

Ђођићи. То је стара пивска породица од око 15 кућа. Живе у Милошевићима и на Будњу. Славили су Јовањдан и по предању су, као и Осмајићи, од старог братства Кордића, који су били грана Браниловића. На Будањ се око 1800. године из Милошевића први одселио Петар Иванов Ђођић. Он је имао синове: Ђока, Јола, Крста, Ивана и Луку, па се Ђоко и Иван врате у Милошевиће, на своју земљу.

Ђурковићи. Раније повећа породица од око 20 кућа у Горњим Брезнима. Сад их је тамо око 10 кућа. Славили су Никољдан. По предању, Ђурковићи су поријеклом из Куча, па се одселили прво на Грахово, а потом у Риђане, у околини Никшића. Послије неуспјелих борби око Никшића, почетком прошлог вијека, поп Стојан се одселио у Жупу, а послије 5—6 година отишао је у Дробњак, а одатле на Брезна. Имао је три сина: Окицу, Пера и Јакшу, од којих је Перо остао на Дубровску. Сам поп Стојан умро је на Брезнима око 1850. године. Говоре да су род са Ковачевићима и Даковићима, на Грахову, Радовићима у Невесињу и Делибашићима у Рудинама.

Жарковићи. Повећа породица од око 15 кућа на Недајном, гдје живе од давнина. Славили су Јовањдан. О њиховом поријеклу постоје двије верзије предања. По једној су они од Браниловића, из Плужина, па су се на Недајно населили као на свој првобитни катун. По другој верзији, Жарковићи су са Челикова Поља, гдје су живјела браћа Челик и Жарко, па се први потурчио и одржао имање, а други одселио под тада пусти Ивовац, раскрчио шуму и настанио се. Има и верзија да је за Пивски манастир првобитно било одабрано Недајно, па они нијесу дали земљу и остала је пјесма:

„Не да Челик Поља Челикова,

Не да Жарко села Недајнога”

У сваком случају, Жарковићи су најстарија породица на Недајном. И од њих се, приликом велике сеобе из Пиве, гладне 1889. године, пет кућа одселило у Србију. Једна линија Жарковића је ова: Трипко—Жарко—Милош—Перо.

Живковићи. Такоће повећа породица од преко 15 кућа. Живе у Јеринићима, Жеичну и Шарићима, а по једна кућа има и у Бријегу и у Сељанцма. Славили су Ђурђевдан. По предању, Живковићи су потомци Живка Церовића, из Тушине. Њега је заробио паша Миљевина, па га је при повратку из Дробњака откупио кнез Вукајло Кнежевић и оженио Јерином. С њом је Живко имао 6 синова, од којих је Митар преселио из Јеринићана мајчину земљу у Црквичком Пољу. Митар је имао Панта, ла даље: Пајо—Лука—Тодо. Живковићи у Жеичну су од Радована и Секула, који оу из Јеринића доселили на купљену земљу. У Бријег је дошао из Црквичког Поља Иво, на даровану земљу, послије ослобођења Пиве. Од Живкових синова су и Ликићи, Гашовићи и касније у Босну одсељени Ћетковићи, Милутиновићи и Милановићи. Има их и у Србији, куд се око 1810. године одселио Стеван Ђорђијев.

Жуловићи. Раније је то била породица од око десетак кућа у Стубици, а сад су их само двије-три куће. Славили су Јовањдан. По једној верзији предања, они припадају стаблу Браниловића. По другој је један од три брата Симуновића узео удовицу из Опутне рудине, која је донијела дијете из првог брака. Било је слабачко, па га прозвали Жуле. Пошто није имао дјеце, Симуновић свом пасторку остави цијело имање и од њега су Жуловићи. Има их и у Босни, камо се око 1870. године одселио Лука Жуловић.

Зукановићи. Пет муслиманских кућа у Бријегу (Божурев до), гдје су досељени од преко Таре.

Ивановићи. Сад их је само једна кућа у Бријегу (Ликића до), а раније их је било више. Славили су Мијољдан. Поријеклом су из Ограћенице, па се око 1850. године доселили код ујака Јована Поповића у Црквичко Поље. Двије њихове куће одселиле су крајем првог свјетског рата у Славонију.

Јанковићи. Сад само четири куће у селу Црна Гора (горње село) у коме су иначе најстарији становници, али су се слабо множили. Славили су Никољдан. Досељеници су из Тепаца у Језерима, гдје су дошли од преко Таре.

Јовићевићи. Само једна кућа у Бајову Пољу; а ни раније их није било више. Поријеклом су од Пејовића и живјели су у Миљковцу, гдје се доселио предак им Јовић. Ту Мирко Јовићевић убије једног рођака Пејовића, па утече у Голију, одакле га је вратио сердар Јоко Савов, око 1860. године, дао му мало земље у Бајову Пољу и нешто земље Пејовића у Ораху, у замјену за земљу Јовићевића у Миљковцу. Славили су Никољдан.

Јововићи. Једно од најбројнијих пивских братстава. Има их преко 50 кућа, од којих сада највише у Бајову Пољу, затим на Забрђу, али их има по једна или двије куће у низу других села: Потприсоја, Доња Брезна, Плужине, Бријег. Славили су Јовањдан и припадају стаблу Браниловића. Најближи род су им Тадићи.

По једној верзији предања, они су од старих Вујиновића, којима су припадала Језерца, па их у XVII вијеку продали манастиру. Куга која је завладала године 1732. поморила их је тако да је остало само једно дијете, Јово, које је тетка однијела у Гацко и спасла. Кад је Јово порастао, вратио се и настанио у Забрђу, па су Јововићи од њега.

Јововићи су најприје живјели у Доњем селу, крај Буковице, па су се одатле постепено насељавали у својим рагацим катунима: Дубравама, Амбарини, Каламбари и Крсту, а затим, такође постепено, у негдашње Гује, данашње село Забрђе. Ту је већ било више рођака Јововића, од којих знају за Јова и Риста, па су од првог данашње њихове гране Станојевићи и Стевановићи по Јововим синовима Станоју и Стевану, а од другог је грана Топузи. Станоје је имао синове: Божа, Јовицу, Голуба и Бошка. По Божовим синовима, Мркоју и Шуру, данас се једна грана Јововића зове Мркојевићи, а друга Шуровићи. Стеван је имао синове: Глигора, Ђура, Милана, Кара, Луку и Ђорђија. Од Јововића су и Гутаљи, који су се одселили на Гласинац и тамо се такође звали Јововићима. У Бајово Поље Јовивићи су се населили тек послије устанка од 1862. године а, нарочито у току устанка од 1875. године, а раније су им тамо биле само зимске стаје за стоку. У Бајово Поље настанили су се Бошко, Шундо, Шуро и Иван. Сада, изузев једне куће Јовићевића у Бајову Пољу, у оба села живе само они, а одатле су се насељавали и по другим наведеним селима. Јововића има и у Крушеву, гдје су се на даровану земљу послије ослобођења Пиве доселили Комнен, Јакша и Спасоје, са Забрђа.

Јововићи су били веома развијени и храбри људи, па се помињу и у „Пивском колу”, поред других виђенијих братстава из Пиве. Једна њихова линија ишла је овако: Јово—Станоје—Божо—Мркоје—Јован—Лазар—Јован (рођен око 1910. године). Са рођацима Тадићима нијесу се узимали све до половине прошлог вијека, иако су то врло старе породице. Први се Нинко Јововић оженио Станом, ћерком ВасаТадића.

Јојићи. Мања породица од око 10 кућа. Одавно живе на Пишчу, одакле су се расељавали, па их сада има и у Војиновићима и у Бријегу. Славили су Јовањдан. По предању, припадају стаблу Браниловића, и то грани Маничевића, као и Богдановићи и Чавићи у истом селу. Они су од сина Станка Маничевића, Јоје. Као такви имали су старине у Плужинама. Од Јојића је било више попова. У једно вријеме имали су у Обренову долу, на Пишчу, велику задругу, па се један њен дио одселио негдје у околину Новог Сада. Од старијих предака помињу Зека и сина му Ђура, рођеног око 1800. године. Јојићи у Бријегу су од Видака, који су око 1885. године одселио на даровану му земљу.

Јокановићи. Старо, повеће братство од око 30 домова. Живе у Трси, а једна кућа их има и у Црквичком Пољу. Славили су Ђурђевдан. По предању, они су поријеклом из Бањана и презивали су се Вујадиновићи. Божо Вујадиновић, са синовима: Вујадином, Којом, Бобом и Краљачом досели се на Дужи, али их отуда отјерају, па се преселе на Трсу. Од Краљаче су Краљачићи у истом селу, а Бобо је умро без порода. Којо је имао Божа, а овај Јокана, по коме су се и прозвали. Он је предизао у Врановину, па се поново вратио, послије десетак година. Служио је Ђака Браниловића у Дрпама (садашњи Војиновићи) и временом стекао добро имање. Имао је синове: Митра, Петра, Ђорђија и Марка. Митар је био поп и убио га је код манастира неки Мићановић, па се запопио Ђорђије. Јокановићи се дуго нијесу дијелили, већ су живјели у бројној задрузи. Имали су ливаде у Милогори, па су се први Јокановићи тамо населили недавно, око 1900. године. Дијеле се на 4 гране: Мићовиће, Терзиће, Шећовиће и Митровиће. Ово братство је у Пиви познато по томе што су увијек имали бар по једног попа, благодарећи чему су, вјероватно, сачували и далека предања о својим прецима, која су уносили у читуље и која су много шира и детаљнија него што се овдје могу изнијети, као уосталом и код миогих других породица. Они, на примјер, наводе ове попове из свог братства, и то редом: Митар, Ђорђије, Јоко, Теодор, Филотије, Мићо, Митар, Павле, Филотије, Јован, Сава, Јоко, Божидар, Тодо, Мирко.

Јокановићи у Црквичком Пољу су од попа Сава, који је ту дошао на парохију, а послије купио земљу и остао. Од овог братства у Србију се 1889. године отселило 6, а 1903. још 5 кућа, и то око Гајтана и Ивањице. Има предање да је од овог братства и старац Вујадин из народних пјесама.

Јоковићи. Мала али стара породица, расута по кућу или двије у Горњим Брезнима, Боричју, Војиновићима, Плужинама и Бријегу. Славили су Јовањдан.

Предање каже да су у Брезна, у којима су они били први становници, дошли из Бањана. Некад је то била јака породица, али су их никшићки Турци често нападали и разурали. Позната је народна пјесма о томе како је Бајо Пивљанин од Амзекапетана спасио кћер кнеза Јоковића. С обзиром на то да је сачувано и предање гдје је том приликом погинуо Бајов друг Лимо и гдје је бачена Амзина глава (Амзина буква, у Живском присоју), вјероватно је да у тој пјесми има срж истине. По предању су нарочито настрадали послије убиства неког турског трговца из Сарајева, кад су их Турци напали и многе исјекли, па их је послије рата увијек било мало. Кад су Љешевићи боравили у Ровинама, пивски војвода био је Војин Јоковић, чија је једна кћер, Мара била удата за Тодора Мићановића, а друга, Рова, за попа Тимотија Љешевића. Војвода Војин се из Брезана тада и преселио на Горанско. Имао је сина, попа Николу, који је заједно са војводом Луком Љешевићем ишао код Руса и Црногораца, кад су били око Никшића, па су га Турци смакли, а Војин се, иако врло стар, поново ожени Цвијетом, од Бештића, из Гацка. С њом је имао сина Симеуна, с којим се мајка пресели у Пирни до. Он је имао синове Николу и Ђорђија, а умро је 1888. године. Ђорђије није имао мушког потомства, а Никола се одселио у Србију, па су Јоковићи у Брезнима и Боричју, као и остали, од браће војводе Војина. Јоковићи у Војиновићима су од Антонија, који се ту доселио око 1800. године и имао сина Јока, а он Јанка (умро око 1915. године). Послије првог свјетског рата једна кућа Јоковића одселила се у Санџак (Врањеш). Иначе, Јаковићи су се, по неком претку који је био врло висок, до скоро звали Чардацима.

Јуришевићи. Двије куће у Сељанима. Досељени су однекуд 1913. године. Земље нијесу имали, већ су увијек живјели од заната. Славили су Ђурђевдан.

Кандићи. Породица од око 10 кућа у Стабнима, а једна кућа је у Ковачима. Славили су Јовањдан. По предању, они су једна грана Туфегџића из Стабана и зову се по Канди, удовици Станише Туфегџића. Он је имао сина Јока, роћеног око 1790. године, а Јоко је имао синове: Станоја, Боја, Нешка, Луку и Јаша, од којих су сви Кандићи.

Карабасили. Такоће Пивљани старином. Има их око 10 кућа у Црквичком Пољу, Јеринићима и Жеичну. Славили су Никољдан. По предању, они су огранак Гутовића, из Горњих Рудиница. Крсто Гутовић био се одселио у Врановину, па се одатле око 1810. године вратио у Пиву и населио у Црквичком Пољу, на земљу Шаиновића. Имао је синове Глигора и Сима, од којих су сви Карабасили. Презиме Карабасил дали су им црквички Турци због великог сиромаштва у раније доба (карабасил турски значи црни кукавац).

Кецојевићи. Старо братство од око 20 кућа. Живе на Боричју и славе Јовањдан. По предању, Кецојевићи су поријеклом са Косова, па се за вријеме турске најезде, као и многи, повукли на запад и дошли у Бањане, одакле су једни отишли у Приморје, други у Херцеговину, око Невесиња, а трећи дошли у Пиву. И заиста Томо Поповић у свом раду о Херцег-Новом наводи да се на једној молби мљетачком дужду Алвизу Моћенигу II, из 1701. године, којом усташи из Херцег-Новог траже да им се тамо додијели земља, поред пет других потписа, налази и потпис Николе Кецовића, а 1726. године у општини Токла помиње се Иво Кецоевић. По предању, сачуваном у овом братству у самој Пиви, Кецојевићи су из Бањана, као и други, издизали на Планину пивску, па једанпут нека удовица Канда са три сина буде одсјечена Комарницом и морадне да презими у Пирном долу. Ту је направила колибу и једва се, помоћу турског суда, изборила да се одржи међу старосједиоцима, јер су Пишчани покушавали да је отјерају и орали јој већ засијану земљу. Канда је имала синове: Остоју, Гаврила и Павића. Остоја је имао Јована, Луку и Тому, а Гаврило Тривка, док од Павића није остао нико. Тома Остојин, имао је Јакова који је роћен око 1772. године. Он је са браћом први начинио трајнију кућу у Пирном долу.

Из овог братства, је, почев од устанка 1875. увијек било официра и племенских капетана, па је и први племенски капетан Планине пивске био Иван Шћепанов Кецојевић (1821—1918), један од организатора устанка и човјек за кога се сматрало да је растом био највиши у читавој Црној Гори.

Кнежевићи. То је братство од око 20 кућа, углавном у истоименом селу, а по једна кућа их има и у Никовићима и Недајном. Славили су Ђурђевдан. Кнежевићи су врло старо братство, а дошли су однекуд из Босне, настанивши се прво у Црквичком Пољу, а послије куповине Капавице, заједно са Крунићима, двије куће се преселе под Одраг. Од њих су у турско вријеме увијек били кнезови, и то у прво вријеме обојих Црквица, које су тек касније подијељене на двије кнежине. Од тих кнезова зна се за Вукељу, Вукајла, Миуна, Милана и Бућка, који је умро 1873. године. Једна њихова линија је ова: Митар—Јоко—Симо—Комнен (роћен око 1853). Око 1860. године Зелен се преселио у Сребрницу, а 1889. године одселиле су се у Србију (Гајтан) три куће Кнежевића.

Ковачи. Само једна кућа у Бријегу (Заграђе). Дошли су послије другог свјетског рата из околине Фоче, на мираз. Славили су Петковдан.

Ковачевићи. Живе у Бојатима, гдје их је само три куће. Славили су Ђурђевдан. По предању, они су једна група старих Миуновића, а презиме су добили по неком претку Тодору, који је око 1800. године био ковач. И од њих су се 1889. године три куће одселиле у Србију.

Копривице. Мања породица од око десетак кућа у Недајном. Славили су Никољдан. Поријеклом су из Бањана од истоименог великог братства. На Недајно су дошли као на првобитне катуне, па се ту, око 1800. године, и настанио Јоко са синовима Пајом, Спасојем, Дидом и Митром, од којих су, по предању, сви тамошњи Копривице.

Костићи. Само једна кућа у Жеичну. Славили су Трипуњдан. Ту су насељеници одавно. Костићи који су бгали у Смријечну нијесу род са овом породицом, а такође ни Костићи који су до половине прошлог вијека живјели на Пишчу.

Краљачићи. Сада свега три куће у Трси. Славили су Ђурђевдан. По предању, они су поријеклом из Бањана. Род су са Јокановићима из истог села и имали заједничког претка Божа Вујадиновића, по чијем су се једном сину, Краљачи, и прозвали. То је раније била бројнија и богата породица, па су се, након убиства неког Мирковића, око 1800. године, морали селити у Босну, у коју је од 12 отишло 11 кућа. Једна њихова линија је, према њиховом казивању, ова: Комнен—Стојан—Мићо—Јован—Илија—Мићко.

Крунићи. Братство од око 20 кућа. Живе већином на Доњем Унчу, али их има и на Горњем Унчу. Славили су Никољдан. По предању, Крунићи су од стабла Руђића и раније су живјели у Ораху, заједно са Гаговићима, Сукновићима и Јелићима. Прозвали су се по удовици Круни, која се, имајући сина и из првог брака, преудала за кнеза Баланџу, тада на Грацу у Плужинама. Баланџа, који је са Круном такође имао једног сина, остави им по пола имања у Ерцеговој страни и они се ту настанише. Једна линија њених потомака је ова: Круна-Петар-Томаш-Марко-Милутин-Стеван Алекса-Мирослав (рођен око 1858). Друга линија била је ова: Круна-Петар-Спасоје-Никола – (рођен око 1730)- Симо-Марко-Кека (рођен око 1830). Кека је био у турском мелџизу на Горанску, кад је овај основан. На Доњи Унач се из Ерцегове стране населио Никола, пошто је Милосав Крунић био убио Нира Кулића. На Горњи Унач први се преселио Марко Симов. У једном запису у Пивском манастиру помиње се кнез Милија Крунић, као свједок приликом завјештања земље у Барама, на Језерцима, 1732. године.

Кужићи. Сад их је само једна кућа на Брљеву. Славили су Јовањдан. По предању, прозвали су се тако што је један њихов предак око 1812. године пренио кугу. Иначе, раније су се звали Пејовићи и огранак су Браниловића. Са роћацима Кордићима и Кољешићима најприје су живјели у Милошевићима, па на Будњу, гдје и сада има назива по њиховом имену (Кужића поткутњица, Кужића омеђина). Тек касније су браћа Лазар и Мићо Кужићи купили земљу од неког Боровца и населили се на Брљеву. Мићо је имао Остоју (рођен око 1800).

Кулићи. То је стара пивска породица, која сада броји око 15 кућа. Живе у скоро подједнаком броју у истоименом селу, у Присојном Ораху и у Црквичком Пољу. Славили су Јовањдан. Старина им је у Ораху, гдје су живјели са рођацима Голубовићима и Филиповићима (Баланџићима). Ту су живјели у великој и богатој задрузи, из које је, по предању, излазило и по 14 косаца. Као и остали Браниловићи, имали су катуне на Планини, па су се касније ту неки населили. Пошто, као ни Голубовићи, нијесу имали дијела у Бобану, послије ослобођења Пиве добили су дио у Сувом пољу. Много су се расељавали. У Црквице се одселио прво Малиша, око 1847. године, са синовима Јездом, Ристом и Видаком, а затим, након ослобођења Пиве, тамо се одселио и Лазар. У наведеном старом запису из 1732. године, као свједоци се такоће помињу Вучић и Јездимир Кулићи. Из овог братства је у црногорско вријеме било више официра, а помиње их и краљ Никола у „Пивском колу”.

Лалићи. Само једна кућа у Брезнима. Поријеклом су из Кутње њиве у Дробњаку. Отуда је дошао Секул, на мираз. Славили су Петров дан.

Ликићи. Свега три куће у Бријегу (Ликића до), који се прво звао Оџин до, па пошто тај хоџа није дозвољавао Црквичанима да мељу у млинима, убију га Живковићи, а њихова грана, Ликићи, населе се ту. Као и Живковићи и Гашовићи, Ликићи су славили Ђурђевдан. Једна њихова линија је, кажу, оваква: Лука (Живковић) — Сава—Јово—Симо—Тодор.

Лојовићи. Једна кућа на Горанску, у Сињцу. Доселили су се послије првог свјетског рата из Гацка.

Лондровићи. Мала породица, сада од само двије куће у Борковићима. Славили су Јовањдан и припадају старом пивском становништву, стабла Браниловића. Род су са Делићима, Радовићима и Таловићима из истог села. Тако су се, по предању, прозвали по неком претку који је од овчијех бурага правио лондре, којима су се раније, умјесто стакла застирали прозори. Лондровићи се помињу у два записа у Пивском манастиру, оба из 1814. године. Увијек их је било мало, а и селили су се у Босну.

Лубурићи. Живе у Плужинама и на Горанску, гдје их је по три куће. Славили су Никољдан, али не припадају старим Пивљанима, већ су досељеници из Голије. По предању, поријеклом су од братства Вујачића са Грахова. Доселили су се у Сињац браћа Станоје и Иван. Један од њих, Вук, умро је ту у 120. години живота.

Лучићи. Повећа старосједилачка породица од преко 20 кућа. Живе углавном на Горанску, а сад их има и у Сељанима  и  Доњим Брезнама. Славили су Јовањдан.  По  томе  и  по  чињеници  да  живе са Бакрачима, Мићановићима и другим јовањштацима, са  којима су имали удио у удуту Горанска, изгледа да су и они од стабла Браниловића. Шире је, међутим, распрострањена верзија по којој је из Суторине дошао неки момак Лучић, настанио се код Љешевића и начинио колибу под Грабежом, па се током времена окућили и размножили. Казују да су око 1800. године живјела браћа Мато, Симеун и Арсеније и рођаци им, браћа Зеко, Лука и Мијајло, па се Лука и Зеко одселили на Гласинац због свађе са Љешевићима око земље. Касније су долазили и продали земљу. Симеун је био калућер и он је начинио велику кулу на Горанску. Заједно са осталим Горажданима, предигли су послије доласка Омер-паше у Пиву, у заселак Шуме, одакле су се након ослобођења Пиве расељавали по другим засеоцима. У Шумама су остали Јоко, Мићо и Јован. Симо је отишао у Окрајке, а Павле, Петар, Лазар, Лука и Тома преселе у Сињац.

Љешевићи. Једно од најстаријих и најугледнијих пивских братстава, из кога су, као што смо видјели, током највећег дијела турске владавине биле пивске војводе. Сада их има само 9 кућа, по неколико на Горанску, Будњу и Брљеву. Славили су Јовањдан. Најраније поријекло Љешевића није сасвим тачно утврћено. Светозар Томић пише да су они дошли из Метохије и населили се у Љешко поље у Зети и одатле отишли једни у Боку Которску а други у Пиву. Међутим, као што смо видјели, има извјесног основа и за претпоставку да су Љешевићи, па можда и све основно пивско становништво, поријеклом од старе зетске властеоске породице Ђурашевића-Црнојевића, па да су се током посљедњих деценија Зетске државе раселили и једни дошли у Пиву. Захваљујући извјесним подацима у мљетачким и дубровачким архивама и документима сачуваним дијелом у самој овој породици, а дијелом и у архиви покојног Јоце Вујића из Новог Сада, (ИЗ  СЕНТЕ – моја примедба) а и на другим мјестима, документима о којима смо говорили у историјском дијелу овог рада, вјероватно би се могао реконструисати читав развој ове значајне породице од давних времена, чиме се посебно и бави професор Милош Слијепчевић. Већ сада се на основу тих докумената јасно види да једна линија породице Љешевића иде овако: Тодор—Томо—Тодор—Томо—Тривко—Тимотије—Тешо—Жарко—Крсто—Милосав—Андрија.

По предању, пивски Љешевићи настанили су се прво у Гусићима, па кад је на том мјесту подигнут манастир, подигли су се на Горанско и у Сињац, а кад је у јесен 1852. године на Горанску погинуо Аџо Барјовић, онда су се поп Жарко, Лука и Јоле пребацили на Будањ, а војавода Шћепан утекао у Моршу. На Пишчу су, као и ови Браниловићи, од раније имали своје земље, а касније су ту од Тривковића купили и чувену Љешевића кулу, која је спаљена првих дана устанка из 1875. године. Љешевићи су се исељавали и у Босну, око Гласинца, а њихове су гране, по предању, и ранији становници Пиве Кордићи и Кољешићи.

Сви су данашњи Љешевићи од горе наведеног попа Тимотија Љешевића, званог Кесер, по томе што је носио поткресану браду. Он је био ожењен Ровом, ћерком пивског војводе Војина Јоковића, која је била изванредно лијепа и паметна жена. Поп Кесер имао је двије кћери, од којих је једна била удата за чувеног турског јунака Абди Љуцу, за кога се у пјесми каже:

„Вук на вука ни по ноћи неће,

Али хоће хајдук на хајдука:

Абди Љуца на бијесна Вука”.

Њени су се потомци касније поносили својом ујчевином и својтали се са свим Љешевићима. Поп Кесер имао је синове: војводу Луку, Теша, Сима, Тривка и Тома. Војводи Луки куга је, око 1812. године, све поморила, па се у 60. години поново оженио Ружом, ћерком Стевана Јакића, са којом је имао ћерку Марицу, која је иза оца остала од свега неколико дана и касније се удала за Шунда Бајагића. Пошто Лука није имао мушке дјеце, војводство је прешло на брата му Теша, односно његове синове, прво Шћепана, а послије Жарка. Један од Жаркових синова, Крсто, умро је у Пиви, а његов син Милосав био је двадесетих година овог вијека предсједник општине на Горанску. У Пивском манастиру има такође више записа у којима се помињу Љешевићи. Један од њих из 1745. године писао је сам поп Томо Љешевић, који биљежи како поклања манастиру двије баре у Сињцу, „за своју душу”.

Мазићи. Живе на Недајном, гдје их има само неколико кућа. Као огранак старих Браниловића, славили су Јовањдан. Мазићима су се, кажу, прозвали зато што је неки њихов предак вадио мазију. Најближи су им Шарци у истом мјесту, а затим Туфешиђи из Стабана, чије су гране и једни и други. На Недајно се најприје доселио предак им Аћим.

Маловићи. Живе у Плужинама, гдје их је сада 4 куће. Славили су Јовањдан. Они су старосједиоци и по једном предању потомци су неког дјетета које су подигли и усвојили Ниношевићи.

Мандићи. Мала породица од двије-три куће у Мратињу, а сад једна има и у Доњим Брезнима. Славили су Ђурђевдан. По предању се Манда од Ћаласана удала у Зупце за једног Ћурића, имала у браку сина Тривка, остала удовица и дијете довела у род. Затим се преудала за Ђорђија Пантовића, који, пошто није имао дјеце, све остави пасторку. Он је имао 6 синова, који се по мајци прозову Мандићи. Сам Тривко је умро у 80. години крајем прошлог вијека.

Маџари. Живе у Плужинама и има их само неколико кућа, а једна је сад и у Доњим Брезнима. Они су од Симуновића, дакле Пивљани и старином. Тако су се прозвали по претку Симуновићу, који је из Стубице ишао у Мађарску, па се вратио у за оно вријеме неуобичајеном цивилном одијелу и настанио на старину у Плужинама. Славили су Јовањдан.

Милетићи. Породица од 10 кућа у засеоку Милетића поток на Равном. Ту су доселили, због турских зулума, око 1860. године, из оближњег гатачког села Жањевице, али ни ту нијесу били старосједиоци. Славили су Ђурђевдан.

Милићи. Живе у Бријегу, гдје су их 4 куће. Славили су Ђурђевдан. Поријеклом су из Биокова, одакле се након херцеговачке буне из 1882. године, доселио предак им Раде. Једна кућа Милића раније је била и у Плужинама.

Миличићи. Живе на Горњем Унчу, гдје их има 7 кућа, а једна кућа је и у Никовићима. Они су грана братства Крунића, а ново презиме добили су по Милици, удовици Тома Петрова Крунића. Са Крунићима им је заједнички и катун и нијесу се међусобно узимали. Као и они, славили су Никољдан.

Мирићи. Само једна кућа у Горњим Рудиницама. Они су од Јаредића из истог мјеста, којих више нема. Прозвали су се По Мири, удовици Мијата Јаредића. Он је имао синове Бока и Илију, официра старе црногорске војске, који је остао без мушког потомства, а на његово имање се доселили Вујиновићи из Жупе никшићке, по миразу. Славили су Никољдан.

Мирковићи. Три куће на Горњем Унчу, гдје су, по казивању старијих, око 1760. године дошли из Доњег Унча. Славили су Јовањдан, и по томе, а у вези са мјестом становања, изгледа да су род са Кулићима, мада се са њима нарочито не својатају. Одсељавали су се и на Гласинац.

Митрићи. Живе расути у Доњим Црквицама, Мратињу, Јеринићима, Горанску, Брезнима, и у Барном долу. У Пиви их је сада око 15 кућа, а прије рата било их је и више. Првобитно извориште им је Мратиње, одакле су се расељавали у остала села, па их је раније било и у Бријегу. Они су једна грана Огњеновића из Мратиња и, као и они, славили су Ђурђевдан. Презиме су добили по Митри, родом од негдашњих Кокановића, а удовици Стевана Лазова Огњеновића, који је имао синове: Марка, Лаза, Јакова и Петра. На Планину пивску населили су се, око 1870. године, најприје браћа Шћепан и Тодор из Мратиња, купивши земљу у Панта Бабића. Године 1889, заједно са више кућа Огњеновића, одселила се у Србију и једна кућа Митрића.

Мићановићи. Старо братство од око 25 кућа. Старина им је на Горанску, гдје их је и сада нешто више од половине, али их има и на Боричју, гдје су се одселили касније, кад је Томо Мићановић купио земљу од Риста Јоковића. Једна кућа је сада и у Плужинама. Мићановићи су од Браниловића, па су славили Јовањдан. Најближи су им род Бакрачи са Горанска. У црногорско вријеме имали су више официра.

Мумини. Раније је то била повећа породица, а сад их је остало само неколико кућа у селу Црна Гора у којој су најмлађи досељеници. Славили су Ђурђевдан. По предању, поријеклом су из Тушине, у Ускоцима. Има их подоста и у Доњем Крушеву, гдје су се око 1880. године одселила браћа Новица, Мирко и Милан Мумин.

Мушовићи. Само једна кућа у Никовићима. Славили су Никољдан. Поријеклом су из села Срђевића у Гацку, од братства Огризовића.

Недићи. Велико братство од око 30 кућа. Живе одавно на Борковићима, али их има и у Горњим и Доњим Брезнима, гдје су се накнадно доселили из Борковића. Славили су Јовањдан и припадају старијим пивским братствима. Најближи су им Делићи и остале породице из Борковића. По Предању, Недићи су се раније звали Вучковићима, а у новије вријеме називали су их Кекерима. Презиме Недић добили су по Неди, родом из преко Таре, удовици Илије Јованова Вучковића. Једна њихова линија је, према казивањима, ова: Јован—Илија—Милија—Живко—Лазар—Стеван (роћен око 1860). У овом братству је било 7 попова, и то: Нетко, Лазо, Бећо, два Николе и два Тома. У читуљи, коју су попови Недићи ревносно водили, први је био записан Илија. Расељавали су се у великом броју у Србију и Босну.

Никовићи. Позната породица у Планини пивској од око 10 кућа у истоименом селу. По предању, Никовићи су поријеклом из Требјесе, код Нишпића, па су се одатле, око 1790. годиие, неки одселили прво у Морачу, па у Ускоке, који су, на основу овог предања, по њима и добили то име. Из Ускока су се у Пиву, почетком прошлог вијека, била населила три Никовића, али су се двојица, Драго и Јоко, опет вратили у Ускоке, а од трећег, Ника, су сви данашњи Никовићи. Једна њихова линија је ова: Нико—Јоле—Ристо—Петар—Милош. Доста су се расељавали, па их има и у Србији. Славили су Лучиндан. Из ове породице је један од племенских капетана на Планини пивској из доба Црне Горе, Обрен Никовић.

Николићи. Живе у Горњим Рудиницама, гдје их је сада само три куће. Славили су Никољдан и по предању су поријеклом Руђићи. Род су им Ђачићи, Ђикановићи и Гутовићи у истом селу. По једној верзији, од њих је и Бајо Пивљанин. Николићи се помињу у једном запису у Пивском манастиру из 1752. године, по коме Петар Николић манастиру потписује сву своју баштину, коју је, као што се из записа види, посједовао на Горанску, у Сињцу, на Закамену и у Цртову долу.

Никчевићи. Само неколике куће под Мрамором, на Равном. Поријвклм су од великог истоименог братства из Пјешиваца. На Равно се доселио Саво, на миразну земљу, прије првог свјетског рата. Славили су Јовањдан „Пјешивачки”.

Ниношевићи. Од овог старог пивског братства остала је само једна кућа у Плужинама. Поријеклом су Браниловићи и славили су Јовањдан. Раније је од њих било више кнезова, од којих се зна за кнеза Радојицу, а изгледа да је и кнез Нинош био од истог стабла. Као и други Браниловићи, и они су имали своје земље на Пишчу. Најближи су им Војиновићи.

О једном од кнезова које народно предање везује за ово братство, кнезу Лалошу Ниношевићу, у Пиви се задржало доста усмених казивања. Имао је кућу на Градцу, у Плужинама, и био врло богат. Јединца сина изгубио је рано, а остале су му само кћери, од којих му једну, Секу, уграбе Бањани, Миловићи. Она је тамо имала и дијете, али Лалош пошље неке Маџаре у Симуновиће и они је преотму и доведу у Плужине. Због тога што јој више није дао да се врати, прокуне га владика, који је долазио у Пиву да мири Стабна и Седларе, завађене поводом убиства једног чобана. Кнезу Лалошу припадало је велико имање у каснијим Приљепима. Због тога што му је слуга убио неко дијете Васовића, кнез је то имање морао дати као крвнину, по чему је мјесто то име и добило. Остало имање у Плужинама продао је двојици браће Ђукановића, од којих један није имао никога, па је свој дио препродао кнезу Милији Крунићу. Кнез Лалош био је веома познат, па се прича да је чак добивао писма од руске царице Катарине II, да подиже народ на устанак, при чему се, вјероватно, ради о њеним познатим прогласима, које је заиста слала у Херцеговину.

Нишићи. Мала породица од само три куће у Црквичком Пољу. Славили су Ђурђевдан. Они су једна грана Ђурчића, али одвојена доста давно.

Огњеновићи. То је породица од око 15 кућа. Живе у Мратињу, гдје им је постојбина, а има их и у Барном долу и Бојатима, куда су се одселили касније. У Мратињу су од давних времена, али су се по предању, једном били разурили и одселили у Бањане, тамо остали око 40 година, па се вратили. Од њих ау Огњеновиђи у Бањанима. Зову се по Огњену, који је имао синове Стојана, Благоја и Риста, од којих су сви пивски Огњеновићи. Половином XVIII вијека спорили су се са Шувалијама око планине Вучева, а касније заједно са Рудшванима купе Улобић и подијеле га. Од њих су Митрићи. Славили су Ђурђевдан. Године 1889. одселило се у Србију 7 кућа Огњеновића и једна Митрића.

Осмајићи. Стара пивска породица, сада од преко 15 кућа. Живе у Милошевићима. Славили су Јовањдан и припадају стаблу Браниловића. У Милошевићима су живјели од давнина, заједно са старим Кордићима, са којима су били рођаци.

Пантовићи (Мратињци). Живе у Мратињу и у Црквицама и има их само неколико кућа. Они су поријеклом од Панта Илијина Вуковића, по коме су добили и презиме. Као и Вуковићи, славили су Аранђеловдан. На Црквице се око 1868. године из Мратиња одселио Филип, ту се оженио ћерком Лаза Грубача, добио мало земље од таста, а мало прикупио од Турака Кундуклија. Имао је синове: Божа, Видака, Панта и Тривка. У Мратињу их је сада само једна кућа.

Пантовићи (Безујани). Живе на Безују, гдје их је сада само двије куће. Они су славили Никољдан и по предању грана су Врачара из истог мјеста. Прозвали су се по Панту Врачару, који је живио крајем XVIII вијека.

Паповићи. Једна кућа у Миљковцу. Дошли су 1952. године из Горњих Казанаца, у тазбину. Земље немају. Славили су Аранђеловдан. По једна кућа Паповића има и у Потприсојима и Плужинама.

Пејовићи. Старо пивско братство, сада од око 20 кућа у Миљковцу. Славили су Никољдан и припадају стаблу Руђића. По предању, они су од старих Јелића, који су живјели у Ораху. Радул Јелић био је ожењен Јагитом, ћерком попа Дурута. Његов син Пејо са братом Јовићем одсели се у Миљковац, гдје су тада живјели Ђућили и Миловићи. Пејо је имао 6 синова: Глигора, Саву, Аћима, Зелена, Ивана и Секула и они су се по оцу прозвали Пејовићима. Имали су попове: Јована, Тому (роћен око 1775), Богдана, Антонија, Симеуна и Луку. Једна линија Пејовића ишла је овако: Пејо—Глигор—Јован—Симеун—Томо—Декица—Богдан—Симеун—Богдан (рођен око 1895) Једна кућа Пејовића била је и до скоро у Ораху, гдје се око 1880. године населио поп Антоније.

Первани. Само једна кућа у Мратињу, као давнашњи огранак братства Ћаласана, али их је одувијек било мало. Зову се тако по Первану Ћаласану. Славили су Ђурђевдан.

Пјешчићи. То је повећа породица, од преко 15 кућа. Живе у Криводолу, на Равноме. Поријеклом су од Требиња, одакле су дошли у Берушицу, у оближњем гатачком крају, гдје их је сада само једна кућа. Има их више грана: Беговићи, Росићи, Божовићи, Настићи. Славили су Шћепањдан. Спорили су се са Аџићима око удута, па је војвода Шако Петровић, који је излазио на лице мјеста, био пресудио у њихову корист. Мећу њима је око тога дуго била завађеност а сад имају много пријатељских веза. Једна њихова линија је ова: Јоко—Шћепан—Мићан—Стеван—Олица—Милан.

Полексићи. —Живе у Дубљевићима, гдје их је сада 7 кућа, али нијесу род са Дубљевићима у том селу, већ су они од Јоковића. У Дубљевиће се доселио Алекса Јоковић, по чијој се удовици Полексији прозову његови синови Митар и Томо. Томо се одселио у Босну, а Митар је имао синове Риста и Мира. Од првог није остало мушких потомака, а од Мира су сви Полексићи у Дубљевићима. Као и Јоковићи, славили су Јовањдан.

Поповићи (у Црквичком Пољу). Старо пивско братство од око 25 кућа у Црквичком Пољу (Доње поље), гдје живе од врло давних времена. По предању, они су ту још од прије доласка у Пиву Руђа и Бранила. Из околине Скадра доселио се, бјежећи од крвне освете, неки поп по коме су се тако и прозвали. Из овог братства је од давнина било свештеника, и то, кажу, 19 попова и један калуђер. Знају за ове попове: три Лаза, Тома (рођен 1823), Луку и Вучка. Једна њихова линија је ова: поп Лазо (из Бајовог времена) — Милутин—Спасоје (брат попа Лаза II) — Јован — поп Тома (рођен 1823). Други по реду поп Лазо носио је харач Махмут-паши Бушатлији у Скадар. Поп Лука посјечен је у Фочи. Сви данашњи Поповићи су од браће: гиопа Лаза II, Спасоја, Милутина и Боке. Око 1850. године Мијајло и Никола Поповићи одселили су се у Босну. Славили су Ђурђевдан.

Поповићи (у Никовићима). Има их само неколико кућа. Славили су Никољдан. Они су досељеници, поријеклом из околине Пљеваља и по предању су се раније звали Каримани.

Продани. Мала породица од само неколико кућа у Стабнима и Ковачима. Славили су Јовањдан. По предању, они су од неког момка из Дробњака, кога су Турци заробили, па га откупили Тијанићи и дали му мало земље у Стабнима. На то би указивала и чињеница да нијесу имали удјела у комуну ни реда у млинима, већ су тек касније добили дио у Кручици, кад је она купљена.

Рабрени. Само једна кућа на Горанску. Поријеклом су из околине Пљеваља, па се неки доселили у Малинско, а одатле је Лазар Рабрен дошао на Горанско, на земљу војводе Лазара. Славили су Никољдан.

Радићи. Двије куће у Мратињу. Ту се, из околине Ливна, послије Првог свјетског рата, доселио столар Коста, оженио се од Вуковића, па ту и остао.

Радовићи (у Борковићима). То је старо пивско братство од стабла Браниловића. Сад их има око 20 кућа. По предању, живјели су у Плужинама па у Гусићу и Крушеву, одакле су се преселили у Борковиће, као на првобитне катуне. Род су им Делићи, Лондровићи и Таловићи у истом селу, па су имали и заједничку славу, Јовањдан. Код њих се задржало предање да је приликом зидања Пивског манастира „ухваћена сјенка” Иванца Радовића. Од њих је Радул Радовић, један од првих устаника у Пиви још из ратова шездесетих година и једна од првих жртава устанка из 1875. године. Он је био син Голубов а овај Стојанов. Јован Радовић се око 1830. године одселио на имање жене Анће у Јериниће, и сад их је тамо неколико кућа. Година 1889. одселиле су у Србију 4 куће Радовића, а мало касније још двије. Шћепан је још раније, око 1870. године одселио у Босну.

Радовићи (Мратињци). Живе у Мратињу и Црквичком Пољу, скоро у подједнаком броју, у свему око 15 кућа. И они су Пивљани старином, и то такоће од стабла Браниловића, па су такође славили Јовањдан. Ипак они нијесу исто братство са Радовићима у Борковићима. Ови су потомци Рада Чавића, који је, по предању, био у најму код Петра Будимлије (Ћаласана) у Мратињу и оженио се његовом ћерком, настанивши се у доњем селу. Раде је имао 4 сина и ови Радовићи су сви од њих. Једна њихова линија ишла је овако: Раде—Јован—Станиша (умро са близу 100 година 1848. године). Били су врло богати и имали су земље и на Пишчу. Заједно са Ћаласанима, купили су од Бајагића око 1800. године Бешиће, а са Митрићима, око 1820. године, Кутијеш од Шаиновића. Од ових Радовића био је угледни свештеник и члан Извршног одбора ЗАВНО Црне Горе и Боке у току другог свјетског рата, прото Јово Радовић, који је умро без потомства.

Радовићи (у Бријегу). Само једна кућа, досељена 1961. године из Веленића, преко Таре. Славили су Јовањдан.

Радојевићи. Живе у Горњим Брезнима, гдје их је сада око 10 кућа. Славили су Аранђеловдан. По предању су старином са Чева, као и Дурутовићи и вјероватно од истог стабла са њима и Тодоровићима. С Чева су се давно доселили у Шипачно. Тако је Радоје, за којим је била одива Јоковића, имао 4 сина, од којих је један, Вук, умро 1855. године, у 110. години живота. Вук је имао синове Мујицу и Петра. Мујица је имао пет синова, а Петар Глигора, који се одселио у Босну. Око 1810. године, у вези са неуспјелим нападима на Никшић, побјегли су из Шипачна у Морачу, гдје су остали 12 година, па се вратили у Шипачно. Одатле се први Милета, око 1860. године, доселио на Брезна, гдје су се Радојевићи размножили, па их је прије рата ту било око 20 кућа.

Радојичићи. Старосједилачка пивска породица од око 15 кућа у Стабнима и Ковачима. У ово посљедње село дошли су накнадно, као на првобитне катуне, али их је сада ту колико и у Стабнима. Славили су Јовањдан и од стабла су Браниловића. Род су им Туфегџићи у истом селу и Шарци у Недајном. По предању, презиме су добили од Рада, чији је потомак Симо имао синове: Јована (рођен око 1800), Васка и Глигора. Много су се расељавали ван Пиве, па их има и у Србији, Босни (на Гласинцу) и Херцеговини (око Невесиња). Из ове породице је први командир баталиона Жупе пивске у устанку од 1875. године и касније, Вико Јованов Радојичић, чији је један син Радоје (Рако) био посланик у Црногорској народној скупштини, 1914. године, а други, Данило, посланик у Народној скупштини Југославије 1935—1938. године.

Радоњићи. Само једна кућа у Смријечну, гдје се прије двадесетак година доселио Ђоко Радоњић из Комана, који иначе још одраније у Латичном имају своје катуне. Славили су Аранђеловдан.

Раичевићи. Живе у Јеринићима (заселак Бабићи), гдје их је само неколико кућа, а једна има и у Црквичком Пољу. Славили су Малу Госпоћу. Старином су од истоименог великог братства у Озринићима. Петар се био оженио ћерком Филипа Бабића и дошао на мираз, око 1900. године.

Ребићи. Неколике куће у Милошевићима, гдје им се предак доселио из Јасеника, у Гацку, око 1840. године. Једна кућа им је и у Криводолу, гдје се почетком овог вијека населио Лале на комунску земљу. Славили су Ђурђевдан.

Ристићи. Само двије куће у Миљковцу. Старином су од Батаковића, из околине Никшића. Тешо Батаковић био се оженио Ристом, ћерком Секула Пејовића, и дошао на мираз, око 1770. године. Он је имао сина Бошка, који се прозвао по мајци, удовици. Славили су Аранђеловдан.

Ровићи. Само једна кућа у Црквичком Пољу (Рудина). Они су једна грана Кнежевића, па су, као и они, славили Ђурђевдан.

Ружићи. Живе у Милошевићима. Сад их има седам кућа. Старином су из Јасеника у Гацку, одакле су дошли око 1820. године. Славили су Ђурђевдан.

Секуловићи. Прије рата то је била повећа породица од око 15 кућа. Живе у Сељанима, гдје их је сада само 6 кућа. Пивљани су и старином и припадају стаблу Браниловића, па су и они славили Јовањдан. У сродству су са Блечићима и Вукосављевићима из истог села. Презиме носе по претку Секулу. И они су се расељавали ван Пиве. Тако је Крсто Секуловић око 1850. године одселио у Босну, негдје око Мајевице.

Симуновићи. То је такође било повеће братство од око 25 кућа, а сада их има само око 10 кућа. Живе у Стубици. Симуновићи су једно од најстаријих пивских братстава и потичу од стабла Бранилоовића. По предању, њихови су се преци из Плужина настанили прво на Изјетњаку, на Горанску, гдје је један Симуновић убио Турчина Муја Нубељевића, па су се због тога преселили на Забрђе. Са манастиром су замијенили Изјетњак за Бостане у Ораху. Касније су им то калуђери некако оспорили, па се поведе парница, коју су изгубили и преселили се у Стубицу, као свој ранији катун. Око 1800. године један Симуновић се са три сина одселио у Босну. Од старијих предака знају за Живка, који је имао Сима, а овај Павла. Од Симуновића су Маџари у Плужинама.

Вршећи истраживања у турској архиви у Сарајеву, Хамдија Крешевљаковић пронашао је и један предмет који се, очевидно, односи на Симуновиће, иако он погрешно нотира (или је у самим списима погрешно забиљежено) да се ради о Симоновићима. Наиме, године 1768, браћа Никола и Марко, синови Тодора Симуновића, са још 7 сељака, убили су у својој кући у Стубици (вјероватно због покушаја каквог насиља) Алибега Хасанбеговића и барјактара Мустафу, из Фазлагића Куле. Затим су побјегли чак у Имотски, а послије се настанили у Врх-Прачи, у Рогатичком кадилуку. Међутим, родбина убијеног Али-бега сазнала је гдје се они налазе, па је његов брат Мурат-бег, у име своје, мајке Султане и браће Осман-бега, Дервиш Мехмед-бега и Сулејман-бега, представком босанском везиру из 1780. године тражио да се Симуновићи изведу пред суд. Извиђаји су повјерени церничким властима: кадији Јахја-бегу и кључком Али-капетану, који је био ујак убијеног Али-бега. Сарајевски суд осудио је Николу Симуновића на смрт, док се за Марка само каже да се та казна није могла на њега примијенити, али се не види због чега.

Сукновићи. Породица од око 10 кућа на Јасену. Једна кућа њихова има и у Криводолу и 2 у Горњим Брезнима. Тако су се, по предању, прозвали по претку кнезу Шћепану, који је имао своје ступе на Врбници, у којима је ваљао сукно. Сукновићи су такође старосједиоци, од стабла Руђића. Род су са Гаговићима, а такође са Божовићима, који су се из Ораха преселили у Босну. Најприје су живјели у Ораху, па се одатле касније преселили на Јасен. Од старијих предака помињу браћу Петра, Вукомана и Шћепана (кнеза). Године 1889. у Србију су се одселиле и двије куће Сукновића. Славили су Ђурђевдан.

Тадићи. Једно од највећих, а и најстаријих пивских братстава. Сад их има око 45 кућа. Живе одавно у Смријечну, гдје су се углавном концентрисали и сада, али их по једна или двије куће има и у Потприсојима, Доњим Брезнима и Стабнима, гдје су се расељавали касније. Славили су Јовањдан и од стабла су Браниловића. У раније поменутом запису из Пивског манастира о завјештању Бара на Језерцима манастиру помиње се, измећу осталих свједока, и кнез Јован Тадић.

По предању, које је код њих врло живо, из Плужина је заједнички предак Тадића и Блечића одселио прво у Сељане, па Блечићи остали ту, а Тадићи се преселили на Постолаче у Смријечну. У запису наведени кнез Јован имао је брата Јакшу. Јован је умро рано, па кнежевство пређе на брата му Јакшу, а затим на сина Јакшина Николу. Пиро Голубовић из Ораха, уз помоћ збора на Пресјеци, хтио је да узме кнежевство, па га Драгић, унук кнеза Јована, а син Остојин, убије код Буковичког моста. Осим Јована и Јакше, Тадићи су имали и низ других кнезова, мећу којима: Николу, Арсенија (старијег), Аћима, Арсенија (млаћег), Новицу и друге. Једна њихова линија, почев од кнеза Јована, иде овако: Јован—Остоја—Мијат—Стојан—Тадија—Миро—Гашо—Шурко—Тадија, а једна линија почев од кнеза Јакше иде овако: Јакша—Аћим—Арсеиије—Аћим—Ароеиије-Амза—Петар—Антоније. Смаил-ага Ченгић је приликом свог посљедњег путовања у Дубровник, преноћио на Омријечну, код кнеза Тадића, који га је затим пратио и на даљем путу у Дробњак. У црногорско вријеме Тадићи су имали више официра, а помиње их и краљ Никола у „Пивском колу“. Од осталих породица у Пиви најближи су им Јововићи, а затим Блечићи, Секуловићи и Вукосављевићи у Сељанима. Од Тадића у Пиви су и Тадићи у Горњем Пољу, код Никшића. Они су потомци Милете, сина кнеза Јована, (који се био одселио у Требиње, па се неки отуда вратили и населили у Горњем Пољу.

Таловићи. Двије куће у Борковићима и једна у Плужинама. И они су старосједиоци, једна грана Радовића из истог села. Има их и на Гласинцу, и то више, гдје су се одселили одавно. Славили су Јовањдан.

Таушани. Само једна кућа на Безују. Грана су породице Врачара из истог села. Послије убиства два Турчина, двојица Таушана одскочили су у Морачу, па се један од њих касније настанио у Језерима, гдје их има и сада. Одсељавали су се и у Кокорину.

Тијанићи. Старо пивско братство од близу 20 кућа. Старина им је у Стабнима, али их је сада више у Ковачима, гдје су раније издизали на катуне, па се ту прво населио Мијајло, око 1900. године. Славили су Јовањдан. По једној верзији предања, Тијанићи су од Кривачина брата Бора и Маре, која се, послије погибије мужа, из Недајног преселила у Стабна. Прозвали су се по Аџића удовици Тијани. По томе би Тијанићи били род са Аџићима. Предање додаје да је Марин син Гаврило нашао неки силан новац и направио добру кућу, али се касније одселио са неким синовима, а у Пиви су му остали синови Митар, Мијо и Јован, од којих су сви Тијаннћи. По тој верзији, једна њихова линија је ова: Боро—Гаврило—Митар—Лука—Гајо (рођен око 1780). По другој верзији, Тијанићи су род са Туфегџићима и Радојичићима, што, уосталом, не мора бити у противрјечности. Рођаци су им Дакићи и Тончићи, у Црној Гори. Од Тијанића је било више ускока. Јоко и Митар били су ускоци у Морачи и учествовали су у нападу на Смаил-агу, па се три године послије тога одселили у Србију. У ускоцима је био и харамбаша Видак Јованов, који је четовао и по Босни и оженио се заробљеном булом Шошевића, с којом је имао синове Јована и Милана. Видак је умро у Морачи, а син му Милан погинуо је на Забрђу 1861. године. Много су се расељавали, па их има и у Босни, под Корјеном, а од њих су и Тунгузи у Невесињу. Из овог братства је и познати пивски јунак из устанка од 1875. године, барјактар Бурко Тијанић.

Тодоровићи. Живе у Потприсојима и Доњим Брезнима, гдје их је сада у свему око 10 кућа. Ту се, око 1863. године, прво доселио Милутин са пет синова: Вукотом, Драгом, Кеком, Павлом и Јолом. Дошли су из Шипачна, то јест одакле и Дурутовићи и у исто вријеме. И они су славили Аранђеловдан и вјероватно су неки род са Дурутовићима, с којима су се истовремено досељавали и то у исто мјесто. Поријеклом су Чевљани. Од Милутина једна њихова линија иде овако: Милутин—Павле—Сава—Милош (рођен око 1920).

Тончићи. Живе у селу Црна Грра (горње село), гдје их има близу 20 кућа. Славили су Јовањдан. По предању, они су као и Дакићи и Тијанићи, једна грана братства Аџића и прозвали су се по Аџића удовици Тонки. Род су им и Ушћумлићи.

Топаловићи. Мања али стара и познатија породица, од које сада има само једна кућа у Плужинама, а ни раније их није бивало много. Бивши црногорски капетан Максим Топаловић није оставио потомства, а два сина брата му, бившег црногорског барјактара Јеремија (Вукосав и Тодор) погинули су у посљедњем рату. Садашњу породицу сачињавају четири сина попа Милоша (Јеремијева). Топаловићи су од стабла Браниловића и припадали су братству Ђукановића, а садашње презиме добили су по свом претку Мију Ђукановићу, који је био сакат, па га прозвали Топал. Род су им Сочице, Гојковићи и Ниношевићи и, као и он, славили су Јовањдан. Максим Топаловић казивао је ову линију предака: Мијо (Топал)—Марко—Јеремије—Шћепан—Максим.

Трипковићи. Живе на Пишчу, гдје их је сада 7 кућа. Пивљани су и старином, поријеклом из Плужина, од стабла Браниловића. Род су са Богдановићима, Јојићима и Чавићима, али не тако близак као ове три породице међусобно. Раније су се звали Бирисиловићима. Најстарији предак за кога знају и који им је био први у читуљи јесте Ђуро Тривковић, који је један од првих на Планини пивској подигао камену кулу, на Пишчу. Славили су Јовањдан.

Туфегџићи. Такође старосједилачка породица, која живи у Стабнима и Ковачима, у свему близу 15 кућа. Славили су Јовањдан. И за њих, као и за Тијаниће, постоји једна верзија да су од Кривачина брата Бора, и по томе род са Аџићима, док су са Радојичићима и Шарцима такоће у ближем сродству. По предању, данашњи Туфегџићи су од два брата, Мића и Мојаша. Пајо Туфегџић био је ускок још у периоду 1852/53. године, па је касније погинуо у Ерцеговој страни од турске патроле. По предању код ове породице, од ње је и чувени јунак из Карађорђевог устанка, Лазар Мутап.

Ћаласани. То је велико братство од преко 30 кућа. Живе одавно у Мратињу, гдје их је и сада највише, али их има и у Барном долу, на Брљеву и у Црквичком Пољу, као и једна кућа у Горњим Рудиницама. Славили су Ђурђевдан. По предању, они су поријеклом из Будима, у доњој Херцеговини, па су се се зато раније и презивали Будимлије. Кнеза Митра Будимлију објесили су Турци код ријеке Пиве око 1780. године. Митар је имао брата Петра, који није имао мушког порода, па му имање по миразу припало Раду Чавићу. Имао је и рођаке Стевана и Ђура и синове Јакова и Сима. Један од њих је одселио у Босну, и од њега су Рупари, мећу којима је био и један од познатијих воћа херцеговачког устанка, Продан Рупар. Симов син је Шћепан, који је у ускоцима био 12 година, са Васиљем и Митром, такође Ћаласанима, и који је и погинуо педесетих година. Ћаласани у Црквичком Пољу су од Симеуна, који се населио на Грубачку земљу и довео синове: Илију, Стевана и Благоја. Ћаласани на Брљеву су од Јована Ћаласана, који је ту преселио око 1775. године, оженивши се од Васовића. Он је имао синове: Ђурицу, Драга, Тривка, Глигора и Шурка. Од овог братства један огранак су Первани, а други Цијуци, такоће у Мратињу.

Ћеранићи. Једна кућа у Доњим Рудиницама. Удовица од Дамјановића, која живи у роду. Ћерановићи су иначе познато братство у Дубровску (Дробњак). Славили су Савиндан.

Ћоровићи. Живе на Равном, гдје их је само неколико кућа. Ту су доселили из оближњег гатачког села Шљивовице, у којој их и сад има двије куће. Једна од њих је задруга Вула Ћоровића са близу 20 чланова, у којој и сад живе сви потомци Филипа Ћоровића (4 паса, тј. до осмог степена сродства). Иначе, Ћоровићи су поријеклом од братства Милојевића из Грбеша код Требиња, гдје и сад има мјесто „Ћоровића омеђина”. Одатле се у Шљивовицу доселио Симо. Његови потомци у једној линији су: Јоко—Алекса—Тоша—Јован (сада старац од близу 100 година) — Ђорђије (рођен око 1905). Славили су Аранђеловдан.

Ћукови. Живе у Осојном Ораху, гдје их има 7 кућа, а у најновије вријеме двије куће доселиле су се у Доња Брезна, гдје су дошли у вези са запослењем. Ћуковићи су род са Апрцовићима и имали исту славу.

Ћурчићи. Сада само двије куће у Жеичну. Славили су Ђурђевдан. По предању, поријеклом су од Абазовића, из Дробњака. Раније су живјели у Црквичком Пољу, па касније купили земљу у Жеичну и тамо се одселио Јаков. Једна линија им је: Јоко (рођен око 1795) — Спасоје—Јанко (рођен око 1860). Има их одсељених у Босну.

Ушћумлићи. Живе у Горњем Унчу, затим у Бријегу, Недајном и на Пишчу, у свему близу 15 кућа. По предању, род су са Аџићима, а тако су се прозвали зато што је неки њихов предак ишао на турски суд (ућумат). Најприје су живјели у Лисини, па се одатле одселили на земљу Кривачину у Недајном. Из Недајног у Горњи Унач најприје су дошли Иво и Алекса, па Иво имао синове: Василија, Николу и Теша, а Алекса Јока. Касније се доселио и Станоје, који је имао синове: Саву, званог Биљешко, који је убијен по налогу Новице Церовића 1858. године, затим Тривка, Луку, Риста и Аћима. Ристо је око 1850. године отишао на мираз код Теша Шарца у Недајно. У Бријегу се населио Нешо, око 1865. године. Славили су Јовањдан.

Цијук. Сада само једна кућа у Мратињу. Огранак су братства Ћаласана, па су, као и они, славили Ђурђевдан. Некад су имали велику задругу, из које је излазило и по 10 војника, али их је одувијек било само по једна кућа.

Цицмили. Једно од најбројнијих, а и најрастуренијих братстава у Пиви. Највише их је на Стоцу, који је уједно и њихово најраније насеље, а има их и у Плужинама, на Пишчу, у Бријегу, Бојатима, Шарићима и Црквичком Пољу, укупно око 35 кућа. Славили су Ђурђевдан.

По предању, поријеклом су из Грбља у Боки Которској. Отуда су дошла два брата, па им кнез Јован Тадић дао њиву Брусењачу и околни пашњак, с тим да чувају мост на Буковици и осигуравају пут за Горанско. Послије неког времена, купили су од кнеза Лалоша Столац и помакли се на брдо. Са Огоца су се временом расељавали и по другим селима у Пиви. У Плужинама су неки од њих радили на Ченгића земљи. Одатле су, око 1855. године, синови Марка Цицмила, који је учествовао у борби приликом напада Турака на Аџиће, и то: Драго, Васиљ, Ђурица и Милутин, купили земљу Осмајића на Пишчу и тамо се преселили. У Пирни до био се најприје, око 1860. године, населио Вуле Цицмил, и то на миразно имање Митра Шкиљевића, али се касније вратио на Столац, а послије првог свјетског рата у Пирни до су дошли браћа Димитрије и Бока Цицмили, које је довела мајка, преудата за Лазара Кецајенића. У Плужине, на земљу војводе Лазара, дошао је око 1900. године Вуле, са синовима Лалом, Милом и Илијом, а у Бријегу се населио Радован, на купљеној земљи. Доста су се одсељавали и ван Пиве, па су око 1920. године двије куће отишле у Србију, а двије у Врањеш. Једна њихова линија ишла је овако: Јован—Марко—Ђурица—Петар—Мико— Обрад.

Чавићи. Старосједилачка породица на Пишчу, гдје их сада има око десет кућа. По предању, они су Браниловићи, и то, као што смо рекли, заједно са Богдановићима и Јојићима од старог братства Маничевића, који су живјели у Магудама, а имали су старине и у Ораху, па је замијенили, а они отишли на Пишче. Презиме су добили по Тривковој удовици Чави. Њен син Станко Чавић лијечио се у Дубровнику, па отуда извео мајсторе и, око 1730. године, сазидао кулу на Пишчу. Кажу да је то била кула на два боја, дуга 14, а широка 8 карабина и имала двоја врата: јвдна са сјевера, на средини, а друга са југа, толико широка да је кроз њих могао проћи коњ са товаром. На горњем бодоу су са југа били 4 мала прозора. На свакој страни имала је пушкарнице. Као и сви Браниловићи, Чавићи су славили Јовањдан. Како смо рекли, од њих су Радовићи у Мратињу.

Шаини. Само двије куће у Црквичком Пољу. Поријеклом су од Божовића и славе Лучиндан. Најприје су живјели у Бријегу (Букова раван), гдје су дошли око 1862. године, па се послије неколико година преселили у Црквичко Поље.

Шакотићи. Једна кућа у Горњим Брезнима. Досељени су око 1910. године из околине Никшића, на купљену земљу. Славили су Аранђеловдан.

Шаровићи. Само једна кућа у Осојном Ораху. Доселио се Милош Шаровић из Пржина, 1882. године, на купљену земљу. Славили су Никољдан.

Шарци. Живе на Недајном, гдје их је сада само неколико кућа. Старином су од Туфегџића из Стабана, па се Станоје, око 1780. године, доселио на Недајно и, пошто је имао пјеге по лицу, прозвали га Шарцем. Имао је синове Мића и Теша, па од Теша није остало потомака а Мићо је имао: Стевана, Јована, Риста и Николу. Од њих је ускок Радојица Шарац, касније барјактар и један од учесника у нападу на Турке у Сељковцу, у почетку устанка од 1875. године, а такође и у нападу на караулу Недајно. Помиње га и Максим Шобапић у пјесми „Буне и устанак у Пиви”. Барјак је касније прешао у руке Вукомана, сина Марка Шарца, који је погинуо 1862. код Ријеке Црнојевића, у борби против Омер-паше. Године 1889. четири куће из ове породице одселиле су се у Србију. Шарци су, као и остали Пивљани од стабла Браниловића, славили Јовањдан. Једна њихова линија је ова: Марко—Вукоман—Крсто—Вучета.

Шашовићи. Живе у Војиновићима и има их само три куће. Поријеклом су такође од Војиновића, па су славили и исту славу, Јовањдан. По предању, то презиме добили су по претку Тривку, који је као угледан човјек, наизмјенично са Вуком (Баком) Војиновнћем, ишао на племенску скупштину, на Чамници, па пошто је био растом мали, дали му надимак Шашољак, Шашо. И од њих су се три куће 1889. године одселиле у Србију.

Шимуни. Живе у Мратињу и има их само неколико кућа. Раније их је било и на Брљеву. Славили су Аранђеловдан, и по томе је вјероватно да су од Вуковића из истог села, али се такво предање није одржало. У Босну се око 1850. године одселила удовица Ружа са синовима.

Шипчићи. То је велика породица од близу 20 кућа у селу Црна Гора, а двије су и на Боричју. Славили су Игњатовдан. По предању, поријеклом су из Опутне рудине, па се од крвне освете склонили на Равно, а затим прешли у Црну Гору, на земљу Шувалија, гдје су се и намножили. Око 1780. године Милован Шипчић дошао је на Боричје, на мираз код Кецојевића, и имао синове Лаза и Алексу. Презиме су добили по претку, који је био висок и танак као шипка.

Шкиљевићи. Сада само једна кућа у Боричју. По предању су поријеклом из Петровића у Бањанима, одакле се давно доселио Драго Пејовић, који је имао синове Петра, Ђока и Војина, па од Војина није остао нико, а од Петра и Бока су сви остали Шкиљевићи, којих је до посљедњег рата било више. Презиме су добили по неком претку који је био мало шкиљав. Славили су Јовањдан.

Шкулетићи. Једна кућа у Букшцу (Заборје) и једна у Дубој, које су се у току другог свјетског рата доселиле из Дробњака (Кугња Њива), и то Милован у Дубу, и Ђуро на Заборје. Ови Шкулетићи су дио великог истоименог братства које живи у Богетићима, у Пјешивцима, одакле је један њихов предак са три сина побјегао од крвне освете, још у турско вријеме, и настанио се у селу Превишу, у Дробњаку. Одатле се један од њих преселио у Кутњу Њиву, такође у Дробњаку. Тамо их је сад само једна кућа. Славили су Јовањдан „Пјешишчки“ (6. октобра, по новом календару).

Шумићи. Мала породица од неколико кућа на Јасену. По предању су огранак Сукновића, а по једној верзији потомци једног усвојеника кнеза Шћепана Сукновића, који није имао дјеце. Као и Сукновићи, славили су Никољдан.

*

Као што се види из овог прегледа садашњих пивских породица, велика већина њих су у Пиви од давнина. Основно првобитно исходиште многих пивских породица биле су Плужине, а затим Орах, Стабна, Мратиње, Крушево у Сељанима, Доње Рудинице и нека друга, одакле су се у разна времена Пивљани ширили по Планини пивској, селима око горњег тока Врбнице, Брљеву, Будњу итд. Поједине куће из разних породица временом су се одсељавале и у друга села, обично куповином земље или на мираз и слично. У граничне, пак крајеве, а дјелимично и у њену унутрашњост, временом су се досељавале обично поједине куће из других, сусједних крајева и ту се множиле. Такав је случај нарочито са селима око Равног, гдје су се највише досељавали сусједни Гачани, затим са селима у Брезанском пољу, која су населили становници поријеклом из сусједног Шипачна, односно старе Црне Горе, и са селима у Црквицама у које су се досељавале највише поједине куће из Дробњака (на површи) односно из крајева преко Таре (у Бријегу).

Стање у овом погледу нарочито се знатно и брзо мијењало у посљедњим деценијама, а посебно у вези са крупним промјенама уопште након другог свјетског рата. Само у току посљедњих три деценије из Пиве је ишчезао низ породица, које су ту раније живјеле, од којих неке и врло знатне (Сочице, Плошчићи). У том истом времену, опет у вези са посљедицама другог свјетског рата, у Пиву се доселио низ нових породица, али обично само по једна или двије куће.

Већина пивских породица у међусобном су крвном сродству, што је за неке већ сасвим сигурно и одређено, али би дубља етнолошка истраживања вјероватно могла утврдити и даље крвне везе између њих и одредити њихов развој све до заједничких предака. Други свјетски рат је, на жалост, ообом однмо многе старе људе, који су о свему томе много више знали и чија би казивања за таква систематска истраживања сада била драгоцјена, тим прије што је од тога забиљежено врло мало, углавном на књигама Пивског манастира, које су и саме великим дијелом упропашћене.

Овај преглед показао је такође да у Пиви збиља има много мањих породица, односно посебних презимена. Па ипак се никако не могу сложити са објашњењем које за то даје Светозар Томић. Он, наиме, тврди да је то „зато што су Пивом Турци дуго управљали и што је у њој кроза сва времена било доста чифчија, те је турски начин прављења презимена, да се деца презивају по оцу, преовладао и потиснуо стара презимена”. Из излагања у овом дијелу рада види се, међутим, врло јасно да су се нова презимена стварала без икакве везе са турском управом, а још мање са чифчијским системом, који је у Пиви стварно имао веома ограничену примјену, и по обиму и по трајању. Нова презимена су се стварала просто разграњавањем старих братстава, по чијим су се појединим, по нечем карактеристичним људима, његови синови а затим и даљи потомци у народу почињали звати, па је тако и остајало, а раније се презиме постепено заборављало. Примјери које смо наводили то убједљиво показују: Чавићи, Шарци, Сукновићи, Бачићи, Миличићи, Ушћумлићи итд. Нова презимена најчешће потичу од имева неког виђенијег претка, затим по имену рано остале удовице, као што и данас бива, или по неком занатлији или претку са одређеном карактеристиком, чак по европском одијелу, и слично томе, али никако под утицајем турског начина прављења презимена. У том погледу и у Пиви се збивало исто оно што и у свим осталим сусједним црногорским и херцеговачким племенима. Уосталом, и данас смо свједоци како се поједина братства односно веће породице почињу звати по њиховим ужим гранама. Примјера ради, такве су гране код Тадића: Бјелешићи, Шаровићи, Швабићи, Мигали, Кикаљи, Чоловићи, Џелати, Попријеци; код Јововића: Мркојевићи, Шуровићи, Топузи и други; код Благојевића: Ђуровићи, Јакшићи, Вучетићи, Срдановићи, Кусановићи и други, који се унутар села односно братства употребљавају бар исто толико често као и њихово опште презиме, а тако је и код осталих бројнијих пивских братстава односно породица. Велики број презимена, најзад, потиче и отуда што се у Пиву, нарочито у посљедње вријеме, досељавало много појединих кућа, које су собом уносиле сразмјерно много више презимена него што се повећавао број становника, о чему смо се такоће из датог прегледа могли увјерити.

Треба, најзад, подвући чињеницу да у Пиви, и поред осјећања припадности племену, које је врло јако, у народу нема никаквог значаја то да ли је нека породица још старином из Пиве или је однекуд касније досељена. Нема у Пиви ничег сличног, на примјер, са подјелом у Васојевићима на сторосједиоце и тзв. Ашане, подјелом која је имала и разних реалних реперкусија. У Пиви се сви просто сматрају Пивљанима, с тим што има извјесног поноса кад се припада неком већем и угледнијем братству, али се ни то посебно не истиче. Као што смо рекли, током дугог заједничког живота, удајама и женидбама, заједничким борбама и невољама, Пивљани су се били постепено стопили у једну чврсту и јасно одрећену племенско – братственичку и територијалну цјелину, која при том није била искључива, већ се складно повезивала са свим околним племенима, а нарочито са Дробњаком, с којим су Пиву повезивале и заједничка иссторијска судбина, и заједничке борбе, и многоструке сродничке везе.

ИЗВОР: ОБРЕН БЛАГОЈЕВИЋ: ПИВА, САНУ, посебна издања, одељење друштвених наука, књига 69, Београд, 1971. Одабрао и приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић


Коментари (3)

  • Milovan Cicvaric

    Za Gagovice i njihove bratstvenike : Zapis moga imenjaka Milovana Cicvarica 10 avgusta 1836 g. :
    pisano na staroslovenskom :
    Gagovici nosi prezime od predaka svojih . Imali jednog knjaza u zemlji Hercega Stjepana . Gubernavjara Hercegova i knjaza koji se zvao Gago – Gavrilo i po ovom imenu svi se njegova familija naziva tamo zvana Gagovici pa i danas 3-4 kuca od familije u Hercegovini .

    Одговори
  • Ješo

    Dobro veče. Moja porodica vodi poreklo od kulića iz Pive. Kulići se zovu po svom pretku Kuli, skraćeno od Kulin ili slično. Kuljo Slijepčević, od loze Branilove ( imao je braću Filipa ( otac Balandžin i deda Milijin ) i Goluba), imao je potomka, sina ili unuka, kome ne znam ime, ali znam da je nosio prezime Kulić, bio je oženjen izvesnom Jelenom ili Jelicom koju su zvali Ješa. Po njoj se prezivaju i dan danas svi Ješići iz Srbije, Crne Gore, Bih, RS i sa cijelog svijeta. Zanima me kako se zvao njen suprug i njena tri sina. Njen je suprug ubio turčina u Stabnu i njega su kasnije ubili negde 1680 i neke godine (između 1683. i 1689. najverovatnije ). Njeni sinovi su bojeći se krvne osvete, po majčinoj smrti uzeli prezime Ješić ~1699. godine i prodali su svu svoju zemlju Alaj begu Čengiću i odselili su se iz Pive. Ima li u tim manastirskim čituljama, knjigama rođenih, u pisanim izvorima, ime Ješinog muža i njenih tri sina. Hvala svima u napred. Srdačan pozdrav.

    Одговори
  • Ješo

    Šta mi sve možete reći o Kulju Slijepčeviću, o njegovim potomcima i Jeleni Ješi Kulić, supruzi njegovog sina ili unuka? Želim saznati ime muža i trojice sinova Ješe Kulić. Godine života se podrazumevaju. Kako su se zvali tri-četiri generacije potomaka Kule Slijepčevića? I više ako znate. Hvala u napred. Pozdrav.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top