Порекло презимена, варошица Штубик (Неготин)

13. септембар 2015.

коментара: 1

Порекло становништва варошице Штубик, општина Неготин – Борски округ. Према књизи Косте Јовановића „Неготинска Крајина и Кључ“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Дом културе у Штубику
Дом културе у Штубику

Положај насеља.

Насеље је на површи високој око 300 метара на којој су брда: Врело, Карађорђево и друга. Куће су са обе стране реке Замне и потока Штрковца, а у средини је, на лепој заравни, варошица.

Воде.
У Штубику постоји Чесма, неколико кладенаца и вуше бунара; у синору су многи извори и бунари.

Земље и шуме.

Земља се обрађује, па је утрина, ливада и шума мало. Земљишни називи су: Дубрава, Карађорђево Брдо, Део, Мироч, Ливађе, Стена, Дупљане, Браик, Влашко Поље, Шиб, Клађе, Врело, Плаветница, Коса, Карамански Облози, Церје, Нерезина, Селиште, Девесиловац, Плочје, Дрењар, Смиљкова Главица, Суваја, Милошевића, Салашки, Кошевски, Међнички, Средњик и Ливадски Поток. Општинска шуме је: Мостић, Средњак и Ливадски. Утрине су: Рогуље и Збеговиште.

Тип насеља.

Штубик је збијеног типа; у новије време се иселило око 20 кућа „на торове“. Куће су удаљене од 10 до 40 метара; највише их има поред пута Неготин-Доњи Милановац. Осим варошице, где су црква, школа, судница, дућани и механе, Штубик је подељен на Горњи Крај, Доњи Крај (Осојна), Приплата (Присоје) и Штркавац. После Великог рата Штубик је проглашен за варошицу.
Гробље је северозападно од насеља, у Црквишту.

Име насељу.

Постоје два тумачења о постанку имена Штубика. По једном предању име је дошло по томе што је у селу било „сто бика“ а по другом име је настало од узвика „сту бик“ (стој, биче).

Старине у насељу.

Назив Селиште је најстарији остатак из прошлости – где јенајпре било ово село. Турска Кула је место где је била кула за турску стражу. У Црквишту је била црква када се село преместило из Селишта. Старо Гробље код Црквишта је из времена кад је код њега било село а Старо Гробље код садашње цркве и шанчеви на Карађорђевм Брду су остали из почетка 19. века.

Писани подаци о насељу у прошлости.

На аустријским картама (Лангерова и „Темишварски Банат“) село је забележено под именом Stubika-Stubac, а 1736. године је записан као Шввик (слово „Ш“ има „кукицу“ као садашње „Ц“ док два узастопна слова „в“ више подсећају на број „8“, оп Милодан). Село Stubik забележено је 1784. године; 1807. године помиње се кнез „Паун Шубик“ а 1811. године село Штубик. Године 1846 у Штубику је било 163; 1866. – 225 а 1924. године 407 кућа.

Постанак насеља и порекло становништва.

По предању село у Селишту, које је поред реке Замне више данашњих кућа, су засновали досељеници са Косова, пре 300-400 и више година. Много доцније, у Влашком Пољу, које је близу Селишта, засновано је једно мање насеље, али су његови оснивачи били „Унгурјани“. Када је пре 200 година село из Селишта премештено код Црквишта, где су дошли и неки Косовци, међу којима и један „прстенџија“ као досељеници из Кључа и други, Унгурјани су напустили своје насеље и прешли у Малајницу и Плавну. Касније је већина становништва из Црквишта прешла на данашње место а остали су прешли почетком 19. века.

У досељенике који су дошли „од Косова“ убрајају се родови:

-Ћирићи, Пантићи и Павловићи, славе Ђурђевдан;
-Срејићи, Јовањдан и Обртење;
-Крснанчићи, Ђурђевдан;
-Симоновићи, Симеундан и Никољдан;
-Ракићи, Ђурђевдан;
-Арсићи-Петковићи, Обретење и;
-Миленковићи, Стевањдан.
Презиме Ћирићи првог рода је најстарије а Пантићи и Павловићи се зову по чукундедовима, који су рођени у време премештања села из Црквишта.
Родбинске везе су још јаке између ових породица, а веле када се један од Ћирића оженио девојком од Пантића – „Бог их је казнио“, јер им је пород био умно неразвијен.
Од Симеоновића је по предању био поменути кнез „Паун Шубик“.

После поменутих родова су досељени до почетка 19. века ови „Косовљани“:

-Рашићи, Прчовићи, Велоичићи и Дринчићи су један род, славе Јовањдан;
-Дудићи и Мишићи су један род, славе Аранђеловдан.
Прадедови Илија (Дудић) и Стојан (Мишић) били су у боју на Малајници и Штубику а Станко (Мишић) довео је „пречим путем Русе у помоћ Србима“.

Остали родови досељени када и „Косовљани“:

-Постуловићи (Дуцићи, Мијаиловићи, Живкићи, Баџићи, Матејевићи, Бакићи и Маринковићи), Андријевдан, су „Арнаути“. Прота Стојадиновић је казивао да је овај род пореклом из Постула или Старе Пеле код Солуна.
-Илићи (Стојадиновићи), Ђурђевдан, су од Шиниковића из села Кијевчића, које је испод Белог Брда, поред Ибра и Завратке. Родоначелник Илија доселио се пре 200 година у Десину – пожаревачки крај – где се богато оженио да би се затим са женом и синчићем Јованом доселио у Штубик.
-Долкучићи, Жигуловићи, Цојићи, Здравковићи, Радисављевићи, Матићи и Николићи су један род, славе Стевањдан. Прачукундедови су добегли из Грабовице у Кључу, где су „због женске части“ убили тамошњег спахију, Турчина. Бежали су у пожаревачки крај – у Раброву имају род.
-Гроздићи (Барбуловићи, Радуловићи, Стојкуловићи, Тодоровићи, Ивановићи, Паучићи и Жикићи), славе Никољдан. Прачукундед Гроздан и његови синови досељени су из Грабовице.
-Крсманићи, Ђурђевдан. Прачукундед Крсман је са Косова а овде се доселио из Смедовца.
-Џимрићи, Ђурђевдан. Чукундед или прачукундед, кога су звали „џимрија“, дошао из Жагубице.
-Каталинићи, Мала Госпојина, су један род са Јоновићима у Малајници, који су досељени из „Радинаца у Горњем Вилајету“ а пореклом су из „Арђала“ – Ердеља.

Родови досељени у 19. веку:

-Лекићи, Никољдан. Прадед Лека је из Шаркамена а пореклом су из тимочке Беле Реке.
-Милановићи, Никољдан. Прадед је досељен са Косова а овде су дошли из Видровца.
-Карићи, Никољдан. Прадед се „повратио из Влашке“ и ушао у Милановиће.
-Савићи, Јовањдан. Дед се доселио из Никшића у Црној Гори.
-Стојадиновићи, Петровдан, су досељени из Видровца.
-Станојловићи, Петровдан, су од „старинаца“ у Трњану.
-Николићи, Св. Петка и:
-Милосављевићи, Св. Петка, су Цигани-Роми ковачи, досељени из Рајца.
-Ђорђевићи, Св. Петка, су Цигани-Роми ковачи, досељени из Уровице.
-Првуловићи, Јовањдан, су Цигани-Роми ковачи, досељни из Рајца.
-Стевановићи, Ђурђевдан, трговац, досељен из Рајца.
Остали трговци, занатлије и механџије су мештани или су се доселили из околине.
Црквена слава и сеоска заветина су Св. Тројице. Вашар је 15. августа (Велика Госпојина) и 1. октобра (Покров Св. Богородице) по старом календару а пијачни дан је петак.

ИЗВОР: Према књизи Косте Јовановића „Неготинска Крајина и Кључ“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

ПОСЕТИТЕ И САЈТ ШТУБИКА: http://www.stubik.info/

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Jugoslava Krecojevic

    Napisaliste sve o selu Stubiku Ali niste nista napisali o porekliu Zivanovica i Todorovića Oni Slave Slavu Svetog Nikolu