Poreklo pisca Milorada Pavića

ROĐEN: U Beogradu, 15. oktobra 1929. Preminuo u Beogradu 30. novembra 2009. godine.

RODITELJI: Otac Zdenko, majka Vera (dev. Mihajlović).

O PAVIĆIMA: Pavići su, prema porodičnom predanju, Srbi pravoslavne vere iz Hrvatske, poreklom iz Žumberka. Negde oko 1670. počelo je, kao što istoričari znaju, nasilno unijaćenje Srba u tom kraju, pa je to zahvatilo i našu porodicu. Bili su, dakle, pravoslavci prisiljeni da pređu na uniju, a kasnije i u katoličanstvo. Porodica je lutala i, po predanju, neki naši preci su stigli čak do Budima. To je taj krug: sada smo se vratili pravoslavlju. Ja sam pravoslavac. To je, dakle, hazarska sudbina koja je češća i mnogo običnija u životu nego u literaturi, da se završi krug i da se vratite svom poreklu.

POREKLO PO OČEVOJ LINIJI: U očevoj porodici postoji duga spisateljska tradicija. Zato, kako me pitaju — kada sam počeo da pišem, kažem da sam već 200 godina pisac. Pavići su počeli da objavljuju svoje knjige još u XVIII veku. Jedan od njih, Emerik Pavić, živeo je u Budimu i pisao pesme u desetercu, stihu srpske epske poezije, pre nego što će ona postati slavna, u vreme Herdera, Getea, Bajrona, Mickijeviča i Puškina… Nastavljao je tradiciju Kačića, na neki način. Sedeo je u Budimu i objavljivao svoje knjige stihova. Onda je, posle njega, već u XIX veku bio Armin Pavić, počasni član Srpske akademije nauka. Poznata je njegova Historija dubrovačke drame. On je dao periodizaciju Vukovog rada koja je i sada na snazi, tako da je kritičko izdanje dela Vuka Karadžića danas rađeno na osnovu periodizacije koju je ocrtao Armin Pavić. Sledeći je bio Nikola Pavić, stariji, jedan minorni dramski pisac. Moj stric, Nikola Pavić, mlađi, koji je službovao kao učitelj u kajkavskim predelima, u Međumurju, pisao je pesme i spada u najbolje kajkavske pesnike hrvatske književnosti. Dakle, jedna čudna linija. Ja sam živeo u Beogradu, ali ponekad smo išli kod njega u Hrvatsku. Tamo sada, u Zagrebu, hoće da spaljuju moje knjige, kako predlaže »Oko«, ali tada se još moglo ići stricu u posetu. Veoma mi se dopao. Naravno, znao sam njegove stihove i još uvek znam neke napamet. Umeo je divno da priča i sada mi se čini da su te njegove priče bile isto tako dobra literatura kao i njegova poezija. On, međutim, nikada ništa od tih priča nije zapisao i meni je žao što to nije učinio. Eto, to su moji prvi utisci. Ja sam, otkad znam za sebe, želeo da postanem pisac.

POREKLO PO MAJCI: Moj deda po majci živeo je u Novom Sadu i Somboru, gde je i sahranjen, a moja baba, mati i tetka jedno vreme su živele u Pančevu. I danas tamo živi jedan deo porodice. Taj deda po majci, koga nisam upoznao, doktor Stevan Mihajlović, bio je pravnik, studirao je na peštanskom univerzitetu prava i filozofiju. Bio je predsednik suda u Somboru. Za njega su vezane razne priče u porodici. On se bio razveo od moje babe. U ono vreme to je bila neobična stvar. Ne bi bila neobična toliko da nije morao zbog svojih mnogobrojnih ljubavi da ode u prevremenu penziju. On je ušao i u moje priče.

Moja mati je profesor filozofije. Predavala je filozofiju, ali se u isto vreme, zajedno s ocem, dugo i usrdno bavila našim narodnim folklorom, naročito srpskim igrama i to u vreme kada se tome nije poklanjala naročita pažnja. Dakle, taj ženski deo moje porodice — majka Vera, Mihajlović po rođenju, i Emilija Mihajlović, njena sestra — moja tetka, i naročito onaj deo porodice koji je živeo u Pančevu. Deda Mihajlović, po kome su one ponele ime rano je umro, pa ga nisam upamtio ali na mene je ostavio jak utisak, zbog porodičnih priča. Mnogo se pričalo o tome šta se kome i kada desilo. To je bila jedna ogromna porodica, razgranata, s različitim prezimenima. Tako se porodica u Pančevu nazivala Tomić. Te porodične legende su mene posebno privlačile. Napisao sam nekoliko priča koje neposredno obrađuju život mog dede Stevana Mihajlovića. Slušajući ta porodična predanja, ja sam u stvari učio kako se priča. Ako sam od Nikole Pavića učio stil, ovde sam sagledao neizmerno bogatstvo tema: kako se i šta desilo tetki, ne mojoj, već tetki moje tetke i moje majke, pa šta se desilo uji . . . U tim pričama, u prvom planu bila je fabula. U tom simislu, možda, ja mogu da ponovim da svaka priča ima oca i majku. U mom slučaju kao da su se te uloge zamenile. Muška linija je igrala ulogu majke, a ženska uloga je pripala ocu. Ali sve to nije važno, važno je da su se obe linije spojile. Inače ne bi bilo pričine dece.

RATNA PRIČA: Baka po majci, Mara Kojić (udata Mihajlović), bila je učiteljica i bolničarka dobrovoljac u balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu, a Pavićev ded po majci Aleksa Kojić javio se u dobrovoljce 1914. i poginuo na Solunskom frontu i sahranjen je na srpskom vojničkom groblju na Zejtinliku u Grčkoj.

RODITELJI: Moj otac je bio vajar i sokolac. Bezmerno su se bavili sportom, i on i mati. Oboje su bili oduševljeni vežbači na spravama. Otac je pisao i štampao pravila za odbojku i košarku u vreme kad kod nas još nisu postojala i kada nisu utvrđena međunarodna pravila za te igre. Otac je, dakle, skrenuo iz te porodične književne tradicije koja je odavno postojala. Ja sam međutim, oduvek želeo da budem pisac kao stric. To mi je izgledalo lepo.

FRANCUSKI: Sestra i ja, kada smo bili deca, imali smo jednog malog prijatelja koji je uzimao časove francuskog jezika. Između dva rata, u Beogradu se mnogo učio francuski. To je bio najčešće učeni strani jezik tada u Beogradu. Nama se, sestri i meni, veoma dopalo što naš drug Saša uči francuski, pa smo i mi tražili od roditelja da uzimamo časove kod jedne Francuskinje, naše susetke. Bila se udala za našeg čoveka, pa je dolutala u Beograd. Tako sam počeo da učim francuski još u prvim razredima osnovne škole. U tom trenutku, probijanja ljuske jednog drugog jezika, taj dvostruki impuls, ostavio je na mene nezaboravan utisak, kao da mi je neka skrama spala s očiju, kao da sam odjednom progledao i na neku drugu stranu. I sećam se neizmernog zadovoljstva kada sam prve redove francuskog jezika počeo da razumevam. Naslućivao sam jedan čarobni svet i tek kasnije, kada sam bolje savlađao francuski, shvatio sam da sam poeziju otkrio pogrešno razumevajući francuske tekstove. Kada sam naučio jezik i vratio se tim tekstovima više ničega nije bilo od magije. Sve se rasplinulo kao mehur. Otada, zatvoren dugo u granice zemlje, ja sam francuski jezik bar tri puta zaboravio i ponovo ga dizao iz mrtvih kao Hrist Lazara i današnji moj francuski jezik je samo ruševina onog negdašnjeg znanja. Ali u ono vreme, to znanje je meni, ne znam zbog čega, veoma mnogo značilo. Čini mi se da je taj spreg dva jezika, mog maternjeg i francuskog, bio presudan tako da su prvi tekstovi koje sam pisao, u želji da jednog dana postanem pisac, bili napisani na srpskom i na francuskom jeziku.

PORODICA: Milorad Pavić se oženio 1958. Brankom Bastom, istoričarom umetnosti; sin mr Ivan Pavić je slikar, a ćerka Jelena, zubar. Godine 1992. zasnovao je novi brak sa Jasminom Mihajlović, književnim kritičarem i autorom jedne od prvih monografija o Paviću (Priča o duši i telu. Slojevi i značenja u prozi Milorada Pavića, Beograd 1992).

IZVOR: Ana Šomlo, Razgovori sa Miloradom Pavićem, “Hazari ili obnova vizantijskog romana”, Beograd, BIGZ, 1990; riznicasrpska.net