Порекло презимена, село Комоговина (Банија)

18. априла 2015.

коментара: 23

Порекло становништва села Комоговина, данас општина Доњи Кукурузари, а некада Костајница. Према истраживању Милоша Кордића у његовој књизи „Азбучник села Комоговине“. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић

Komogovina

Настанак села и порекло презимена 

Некада су брда око села била богата виноградима. А сељани вином. Како нису могли то своје вино да потроше сами, а нису имали коме ни да га продају, они у центру села поставише  велике бачве и бурад и на њима написаше: Ко много вина… или Ко може вина…И ко год је пролазио кроз село, могао је до миле воље… И, по предању, тако и наста име селу: Ко мого вина, Комоговина.

Комоговина је посљедње село на западној страни опћина Меченчани, Костајница и Доњи Кукурузари. Комаговина се смјестила испод сјеверних обронака горе Шамарице (највиши врх Присјека 615 метара). Заузима средишњи дио и Зрињске горе и Баније. У том простору, у средини, у правцу исток-запад, у долини ријеке Суње, која је једина ријека која извире и увире на Банији, смјестила се Комаговина. Једно од најљепших села Баније. Село се дели на Кордиће и Карановце, до главног моста преко Суње, те на Жабаре, Жолинце и Џигере. Село се налази на око 220 метара надморске висине. Клима је изузетно повољна: село је заштићено брдима од од сјеверних вјетрова.

Први господар Комаговине био је Вук Бранковић (Змај Огњени) који је до 1465. године живео у Србији и био турски вазал. Те године је прешао на угарску страну и борио се против Турака. На трон српског деспота довео га је угарски краљ Матија Корвин 1471. Краљ му је даровао велика имања на обе обале Саве, код Сиска. А 1482. године и градове Комоговину и Градусу. На та подручја, претпоставља се, насељавао је српске породице које су бјежале са турских простора. С народом је долазило и свештенство. Тако Јован Рајић у Историји србав, објављеној у Бечу, 1794, говори о томе како је краљ Матија дозволио да 1480. Вук насели на посједе у Комаговини и Костајници око 800 породица српских ратника. Често је боравио на Банији. Био је храбар ратник – и у народној поезији опјеван.

По службеној историји, први Срби православци, дошли су у Комоговину око 1690. године, из Босне, са митрополитом Атанасијем Љубојевићем и монасима из манастира моштанице, код Босанске Дубице. Он је био оснивач православне Комаговине, а не само манастира. И поставио темеље српском досељавању и насељавању Комоговине и читавог подручја Баније. Касније су Срби најчешће долазили у групама. Највише их је којима би коријени требали бити у Старој Херцеговини (негде: Старој Црној Гори), па у источној Херцеговини, западној Србији, Црној Гори, Босни. А има их којима је, према њиховој причи, коријен на Косову и Метохији. Неки су у Комаговину долазили са стеченим презименима, а неки ће их добити на Банији.

Бројни су историчари, уметници, хроничари, мемоаристи, књижевници, публицисти, новинари и други писали о Комаговини или је у својим радовима помињали. Колико год их је писало о Комаговини, њене историје нема. Нема свеобухватне историјске књиге ни о Банији, ни о Банској Крајини, о Војној Крајини, о Војној граници. Као што је нема ни о судбини Срба у сеобама до Беле Крајине, Сентандреје, Украјине.

Одавно је крајишка породична задруга отишла у заборав. Отишло је у заборав и огњиште око кога се окупљала, договарала, хранила и вољела читава породица. Остало је сдамо сјећање. У селу је породица била темељ васпитања и формирања дјетета у нешто, у некога, у поштену и вриједну личност. И породици комоговљанској треба захвалити што је почела да шаље своју дјецу у школе, што их је васпитавала… Већина породица у селу биле су темељ, стуб, извориште добра у сваком свом житељу.

Међу некадашњим истакнутим још живим житељима Комоговине, свакоко треба истаћи аутора наведене књиге Милоша Кордића и уредника „Вечерњих новости“ Ратка Дмитровића.

Презимена у Комоговини:

Беговић,

Боројевић,

Вимполшек,

Вучинић,

Гојсавић,

Грубјешић,

Дабић,

Дмитровић,

Жижак,

Зебић,

Илибашић,

Јасић,

Јурковић,

Кнежевић,

Кордић,

Кривокућа,

Кутлић,

Маљковић,

Марковић,

Махић,

Миросављевић,

Павлица,

Плављанић,

Радешић,

Тадић,

Трнинић,

Чизмић,

Шестић.

По сјећању писца, овдје се уписују и презимена становника села која су припадала Мјесном уреду Меченчани. Нека се нађу. С тим да су овдје и она комоговљанска презимена којих је било и у другим селима. А она су:

Агић,

Бабић,

Баљак,

Банадиновић,

Бањеглава,

Беговић,

Бирач,

Бјелајац,

Бјелановић,

Богдановић,

Богичевић,

Бојанић,

Боројевић,

Бранковић,

Будић,

Буинац,

Бунчић,

Васић,

Велебит,

Верисављевић,

Вилус,

Вуга,

Вујаклија,

Вујановић,

Вукас,

Вукић,

Вукмир,

Вучинић,

Гачић,

Глумац,

Гњатовић,

Гојсавић,

Граовац,

Грновић,

Грубор,

Дабић,

Давидовић,

Дејановић,

Дмитровић,

Дороњга,

Ђаковић,

Ђермановић,

Ђуклић,

Ђурић,

Живановић,

Жилић,

Зебић,

Зец,

Зечевић,

Зрнић,

Илибашић,

Илић,

Инђић,

Ићиновић,

Јандрић,

Јапранин,

Јаснић,

Јурић,

Јурковић,

Кајгана,

Калинић,

Каравидић,

Керајица,

Кесић,

Кладарин,

Кљаић,

Кнежевић,

Ковачевић,

Корасић,

Кордић,

Кременовић,

Кресојевић,

Крњаић,

Крошњар,

Курузар,

Лазаревић,

Лазић,

Ловреновић,

Лончаревић,

Лотина,

Љубушић,

Маљковић,

Марјановић,

Мартић,

Масловара,

Матијашевић,

Милешевић,

Миличевић,

Миловановић,

Милојевић,

Миљевић,

Миочиновић,

Новаковић,

Ножинић,

Нукић,

Обрадовић,

Обреновић,

Оврлинић,

Огњеновић,

Одрибожић,

Остојић,

Очигрија,

Пајагић,

Пауковић,

Плављанић,

Познановић,

Полимац,

Прерадовић,

Прибичевић,

Радић,

Радмановић,

Радошевић,

Рајковић,

Рајшић,

Ранић,

Ратковић,

Ребић,

Рељић,

Рогуља,

Роксандић,

Руњаић,

Рустинац,

Санковић,

Свилокос,

Секулић,

Силић,

Славуј,

Сладић,

Србљанин,

Стојић,

Стрижак,

Студен,

Сушић,

Тарбук,

Томашевић,

Трнинић,

Ћорић,

Цветковић,

Цолић,

Црнобрња,

Црнојевић,

Чавић,

Чекић,

Чизмић,

Шербеџија,

Шолић,

Шолак,

Штрбац.

У некадашњем манастиру Комоговина, у периоду 1723-1730. године, деловала је једина иконописачка школа чији се радови одликују чврстим везивањем за традиционални иконопис Балкана. Тачна година подизања манастира у Комаговини не зна се (негде се помиње 1683. година). По Манојлу Грбићу, то је 1693. година. За вријеме боравка у Русији, 1715. игуман манастира Комаговине, Теодор Тинторовић, и јеромонах Рафаило добили су од Данила Петровића Његоша, кога су затекли у Русији, 12 минеја и других књига као дар за манастир. То је било најраније раздобље школства.

Међу учитељима и професорима у Костајници, Меченчанима  и у Комоговини помињу се:

Марјан Вимполшек, проф.

Момчило Момо Кременовић,

Милан Кузмановић, директор,

Петар Ананић, директор.

Наставници и учитељи:

Славка Томашевић,

Никола Шаренгаћа,

Раде Прибићевић,

Марија Ананић,

Војо Боројевић,

Момчило Момо Вукић,

Ђуро Грновић,

Даница Драгић,

Анкица Кузмановић,

Душанка Обрадовић,

Драган Србљанин,

Јасна Србљанин…

СРПСКИ ДОБРОВОЉЦИ У ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ:

Дабић Танасије Михајло

Дабић Стевана Мирко,

Дабић Адама Никола,

Дабић Ђуре Василије,

Дабић Милоша Војислав,

Кордић Мије Саво,

Миросављевић С. Ђуро,

(Д)Митровић Јеше Милош,

Трнинић Дамјана Петар

(из књиге Добровољци са Баније у ратовима 1912-1918. Стане Ниџовић Џакуле). Вјероватно је из Комоговине било још добровољаца. Са подручја Баније пријавило се и учествовало у Првом свјетском рату у српским јединицама 1.825 добровољаца. Међу њима је било и добровољаца из Сједињених Америчких Држава, Канаде и Русије, који су били родом и са Баније. Многи су заувијек оставили животе по ратиштима Србије, по планинама Албаније, у морским дубинама, на Солунском фронту…

Интересантно је да у Комоговини, као и на Косову, још цветају црвени божури.

Носиоци Партизанске споменице 1941. године су:

Даница Гојсавић,

Петар Дабић,

Петра Дабић,

Илија Дмитровић,

Милорад Кордић,

Мирјана Кордић,

Бранко Трнинић и

Милан Трнинић, једини генерал из села.

Колико ли су жртава  Срби (и Комоговљани, наравно) дали за одбрану Европе и католичанства, за југословенство Краљевине Југославије и Титове Jугославије? Не, нема историје Комаговине. Нема ни много важнијих српских историја. Јер Срби још увијек имају такозвану службену историју. И још увијек се споре око тога када су дошли на просторе Балкана, да ли су дошли као што службено пише када су и откуд дошли… Истина је потребна Србима. И не само њима. Истина коју би учени историчари истражили и написали. Ми веома слабо познајемо своју историју. До ових ратова нисмо ни знали гдје нас је све било на просторима Југославије. Али сад бар знамо гдје нас нема.

Комаговина још увек живи расељена од Исланда до Аустралије. И она ћути и ослушкује шум даљине, шум сјећања на своје претке, шум свога гробља у Жишковцу, шум Олује и, можда, шум неких нових сеоба. Ћути и ослушкује, без носталгије, без туге, без мржње. Загледана у небо: у плаву тачку Усуда, у средини, у кругу, каквог је сањао и Милош Црњански у својим Сеобама. У кругу коме никад није било ни краја ни почетка.

ИЗВОР: „Азбучник села Комоговина“ – Милош Кордић, СКД Просвјета, Загреб, 2014, страна 360.

Одабрао и приредио: Војислав Ананић

Коментари (23)

Одговорите

23 коментара