Порекло презимена, село Доње Лопиже (Сјеница)

28. фебруар 2015.

коментара: 5

Порекло становништва села Доње Лопиже, општина Сјеница. Према студији „Села сјеничког краја антропогеографска проучавања“ Миле А. Павловић из 2009. године. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.

Donje-Lopiže

Доње Лопиже се налазе између Сјенице и Нове Вароши. Село је од Сјенице удаљено 9 км, од Нове Вароши око 20 км, од Пријепоља 45 км, а од Ивањице око 50 км. Границу села на северу чине реке Увац и Вељушница, док границу са истока чини вештачко језеро подигнуто на Увцу за Хидроелектрану “Сјеница”. Границу на југу чине села Увац, Шушуре и Гоње, док се на западу граничи са селима Доњи Горачићи и Машовићи [Васојевић, 1996]. Село је у непосредном окружењу планина Златар (који је најближи), Јавор, Јадовник (који је од села удаљен 20 км) и Голија. Село припада разбијеном типу насеља и смештено је у висинском појасу 1.000-1.080 м. Површина сеоског атара износи 1.885 ха, а површина катастарске општине 2.580 ха, која обухвата и атаре села Ушка (површине 298 ха) и Криваје (површине 397 ха). У Доњим Лопижама су по попису 2002. године живела 123 становника.

Лопиже је типично планинско село. Атар села се одликује занимљивим природним реткостима, од којих треба поменути Тубића пећину, Сјеничко језеро и Врело под кршем. На левој долинској страни клисуре Увца, у слепој долини Маљевинског потока, усечена је у тријаским кречњацима Тубића пећина. Назив је добила по крају Тубића. Ова пећина има излазну дворану у клисури Увца. Ширина излазног отвора пећине је око 12 м, а висина око 10 м. Непосредно испред отвора пећине, на десној обали корита, понире вода Маљевинског потока. У доба великих киша или отапања снега, Маљевински поток протиче кроз пећину и појављује се у виду врела на излазу из пећине и у кориту Увца на удаљености око 20 м од изласка из пећине. Тубића пећину (1.928,5 м) одликује разграната мрежа уских бочних канала (главни канал је дуг 797,5 м) и богатство пећинског накита, од којих се истичу циновски сталактити дуги више метара. Главни пећински канал, којим тече повремени ток понорнице Маљевински поток, проходан је од улаза до излаза на левој страни кањона Увца.

Територија села је нагнута према Лопижанском потоку, а од потока надморска висина терена расте, тако да је на Бабињачи и Маљевинама преко 1.100 м. Терени са већим надморским висинама су у Кривајама, на Скраднику, Шиповику и у Салаковини. Надморска висина терена износи 1.200-1.300 м, док је надморска висина око Лопижанског потока 1.000 м. У том делу се налази и центар села. Највиши врх у Лопижама се налази на Шиповику. То је Чемерник 1.328 м. Поред Лопижанског потока, кроз атар села теку потоци Чајак и Дубоки поток.

Територије Скрадника, Шиповика, Ушка, Подкрша и, мањим делом, Репишта су кречњачки терени, у којима су усечене и клисуре реке Вељушнице и Увца. За ове кречњачке терене везане су и појаве вртача, пећина и јама или бездани (бездан на Ушаку). У овом кречњаку се налази и Ушачка пећина, која је још увек недовољно истражена. Она сада територијално припада селу Ушак. Једна мања пећина се налази на правцу Репиште – река Увац. Сматра се да 1/3 површине Лопижа припада кречњачким теренима. Геолошка грађа је условила да је простор села углавном обрастао шумом, пашњацима и ливадама и има веома мало њива.

Највише шума има у Шиповику. Пространи шумски комплекс је и Бабињача. Овај појас под шумом дуг је 8 км, а у просеку широк 3 км. Овде, као и у читавим Лопижама, највише има шуме дивље леске. Од осталог дрвећа срећу се јасика, бреза и храст. Цео Турјак личи на купу песка која је обрасла лесковом шумом. Пошумљавање терена вршено је током 1976/77. године. Борови су засађени почев од реке и села Увац па до села Горњих Горачића (углавном поред пута Сјеница-Нова Варош-Пријепоље), на дужини од 8 км. Истраживања на терену показују да је ова акција, која је спроведена 1970-их година, била погрешна. Тада је омладина углавном отишла из села, а пашњаци су остали без стоке, тако да су пашњачке површине претворене у шумске. Са друге стране, пошумљаваањем су заустављени интензивни процеси ерозије на овом простору.

О процесу пошумљавања у атару села Лопиже најбоље говори следећи пример. Браћа Милета и Миле Васојевић, просветни радници из Сјенице, на 12 ха своје земље су за три деценије засадили више од 24.000 садница бора и смрче. Они су на овај начин подигли сопствену шуму, за коју се може рећи да је највећа приватна шума у овом делу Србије, а вероватно и шире. Пошумљавање су почели 70-их година XX века, и голет је замењена боровом шумом. Све су то урадили на традиционалан начин (крампом, будаком и садницама).

Саставни део пејзажа села Лопиже између два светска рата биле су њиве. У првој деценији XXI века права су реткост. На територији села постоје и површине под ливадама, познате као Баре и Говеђак.

Села Доње Лопиже, Ушак и Горње Лопиже (Шиповик) својом северном страном су ослањоњени на клисуру реке Увац, у којој је Сјеничко језеро. Влада Републике Србије је 1955. године донела Уредбу о проглашењу резервата у клисури реке Увац на површини од 300 ха, као станишту белоглавог супа. Резерват је проглашен за природно добро од изузетног значаја и сврстан у прву категорију заштите.

Општина Лопиже је основана 1912. године, а чинила су је села Доње Лопиже, Горње Лопиже, Дружиниће, Страјиниће, Увац и Шиповик. Општина је тада имала 1.027 становника. Ова општина је до 1955. године припадала Сјеничком срезу. У каснијем периоду развоја општине на њеној територији су формирана села Криваја, Скрадник, Доње Горачиће, Ушак, Ворине и Репиште. Устројством комуналног система ова села су 1955. ушла у састав општине Аљиновићи и припојена су срезу Пријепоље, где су остала до 1959. године, када су поново припојена Сјеници. У првом статуту општине Сјеница донетом 1964. године села Шиповик и Репиште нису уписана. Шиповик је ушао у састав Горњих Лопижа, а Репиште у састав Доњих Лопижа. Село Ворине је припојено Кривајама, са којима је имало заједничко гробље. У периоду 1945-1952. село Дружиниће је припадало Месном народном одбору Урсуле (бивша општина Кпадница), а 1952. године је враћено народном одбору општине Лопиже и, заједно са Лопижама, било у Пријепољском срезу све до 1959. године.

Село Лопиже је подељено на Горње и Доње Лопиже. У оквиру Горњих Лопижа налазе се засеоци Скрадник, Шиповик и Салаковина, а у оквиру Доњих Лопижа су засеоци Криваја, Дека, Тубића махала, Киковића махала, Релиште, Подкрш и Ушак. Села су смештена у висинском појасу од 1.000 до 1.400 м.

У иницијалној фази настанка село је представљало једно насеље Лопиже. Порекло имена овог села поуздано се не зна мада се на основу литературе може закључити да назив села потиче од речи “лапидеум”, што значи земљани котао над огњиштем у коме се кува храна. Лопиже су једино насеље овог имена у Србији [Недељковић, 1999]. На основу истраживања на терену намеће се закључак да је име села дао неко из Дубровника или његове околине или неко са Црногорског приморја. Ова претпоставка је и могућа јер је преко територије овог села водио средњевековни каравански пут, који је више векова био у функцији. Њиме су пролазили дубровачки и приморски трговци. Мештани сматрају да су они дали име Лопиже оном делу села које се данас назива Подкрш. Ту се сада налази црква и ту је дуго био центар села.

Село се под именом Чајковина помиње 1455. и 1468, а под именом Лопиже 1528. године, када је имало 7 домаћинстава [Недељковић, 1999]. По попису са краја XVI века највеће село нахије Сјеница било је Чајковићи, тј. Лопиже. Село је тада добило име вероватно по речици Чајак, левој притоци Увца. Тада је пописано два пута, као војничко и као дербенд, а то се односи на данашње Горње и Доње Лопиже [Премовић-Алексић, 1997, 49-50]. Тада су Доње Лопиже имале 49 кућа. Под именом Лопиже, село се помиње 1912, када је имало 53 домаћинства, а под именом Доње Лопиже 1921. године, када је имало 40 домаћинстава и 206 становника.

Истраживања на терену показују да је средњевековна Чајковина променила име у Лопиже после масовног исељавања становништва и формирања новог насеља. Сматра се да су две највеће сеобе становништва из овог села биле у време Арсенија Трећег Чарнојевића 1690. године и 50-ак година касније. Ови крајеви су тада опустели. Сеобама с краја XVII и почетком XVIII века нестало је и дотадашње име села Чајковина, а нови становници су се доселили на територију засеока Подкрш и вероватно му дали име Лопиже. Тај део је постао центар села јер се налазио близу важног средњевековног пута. Ту се налазило црквено, а касније и административно средиште, а због тога су данашњи засеоци гравитирали према том центру. Изградњом цркве, Лопиже су постале центар и за остала српска села у непосредној близини – Дружиниће, Гоње, Горачиће итд.

У селу се налазе црква, четвороразредна основна школа, здравствена амбуланта, подигнута 1996. године, и месна канцеларија за 9 насеља. Месне канцеларије у општини Сјеница успостављене су 1955, после укидања општинских одбора и увођења тзв. комуналног система, а месне заједнице 1964. године.

О градњи прве цркве у Лопижама нема писаних података, али смо забележили казивање Јевта Вучковића: „Црква је спаљена после пропасти Првог српског устанка. Петковић и Шалепуровић забележили су да је кнез Александар Карађорђевић 1854. године преко Попечитељства просвештенија доделио 150 дуката за градњу цркве у Лопижама. У писму које је Симо Савић, учитељ из Сјенице упутио Цариградском гласнику 29. маја 1859. године каже се да је Абдулах Хомид (1876-1909) ‘својим ферменом одобрио градњу цркве у Сјеници, као да је и ферменом дозволио да се срушена црква Светог Ђорђа у Лопижама поправи’. Славица Вујовић (Музеј Краљево) пише да је црква у Лопижама грађена 1892. године и да је ктитор цркве био Ђорђе Вучковић. Због заслуга црквене власти су дозволиле да му се подигне споменик у порти цркве.” Поред овог казивања, спроведеном анкетом на терену дошли смо до података да је црква изграђена 1850. године.

У селу је још далеке 1855. године подигнута четвороразредна основна школа. Највеће заслуге за отварање школе имао је поп Илија Церовић, који је уживао велики углед у иароду и имао добре везе код значајнијих људи у тадашњој Србији. Прве године, када је школа почела да ради, уписано је 12 ученика, а следеће 24. Школа у Лопижама је школске 1894. године имала два разреда са 54 ученика. Број ученика се стално повећавао од 1918. године, па је постојећа зграда постала тесна и грађани Лопижа су почели припреме за изградњу нове школске зграде [Вучковић, 1997]. На школи постоји спомен плоча која је посвећена Јездимиру Ловићу, који је ту учио школу, и Илији Церовићу. То је прва подигнута школа на територији Сјеничког краја. Осмогодишња школа у Доњим Лопижама основана је 1959. године под именом “Јездимир Ловић”. Име школи је дато 1955. године, у години прославе 100 године од отварања четвороразредне школе у Лопижама. Прва школска зграда у Лопижама саграђена је 1922. године, а до тада је радила у црквеном конаку. Од школске 1962/63. до 1982. Године у Лопижама је радила осмогодишња школа. У школској 1964/65. школа је имала 259 ђака. У периоду 1982-1990. поново је радила као четвороразредна школа, а 1990. године бива затворена. Као четвороразредна школа поново је отворена 1992. године и као таква постоји и у првој деценији XXI века – са једним учеником. Спроведеном анкетом дошли смо до података да је четвороразредна основна школа изграђена 1850. године.

Село је струју добило 1972, макадамски пут 1964. и телефон 2006. године. Водом се снабдева преко сеоског водовода са реке Скудле (изграђен 1990/1991. године). У дворишту основне школе 1981. године је постављена биста народном хероју Јездимиру Ловићу. У селу је постојала и једна продавница, која је затворена.

Становништво се углавном бави сточарством и ратарством.

Дневне мигранте чине 4 ученика средње школе и 2 ученика основне школе.

Број становника и домаћинстава са просечним бројем чланова у домаћинству    

Година      Број становника      Број домаћинстава     Средњи број чланова у домаћинству

1948.                     584                                     82                                            7,12

1953.                      632                                     86                                           7,34

1961.                      579                                      95                                          6,09

1971.                      418                                      91                                          4,59

1981.                      244                                      61                                         4,00

1991.                       136                                     50                                          2,72

2002.                      123                                     46                                          2,67

По попису из 2002. године село је имало 123 становника и 46 домаћинстава. У периоду од 1953. до 2002. године број становника је смањен за 81%, а број домаћинстава за 52%. Просечан број чланова у домаћинству је у опадању од 1953, тако да је 1991. било 7 домаћинстава са 5 и више чланова (14,00%), а 2002. године 7 (15,22%). Овако интензиван процес смањења броја становника условио је да се село налази на граници свог демографског опстанка.

Домаћинства у Доњим Лопижама:

1.                  Киковић Милан

Домаћинство има 3 члана. Удаљено је од Сјенице, основне школе и аутобуске станице 9 км. Кућа коју поседује није зидана од тврдог материјала. Домаћинство у кући не поседује воду, а струју је добило 1972. године. Један члан домаћинства тражи посао.

Порекло: фамилија потиче од племена Васојевића и доселила се из Црне Горе у XVIII веку.

Род: фамилије Петковићи, Михајловићи и Марићи.

2.                  Тубић Сретен

Домаћинство има 7 чланова. Удаљено је од Сјенице, основне школе и аутобуске станице 9 км. Кућа је зидана од тврдог материјала, опремљена је санитарним уређајима и водом, са струјом од 1972. године. Два члана домаћинства су запослена (1 у родном селу, 1 у Сјеници). Једно лице је ученик основне школе. Домаћинство се бави узгојем говеда.

Порекло: фамилија потиче из Црне Горе, одакле су се доселили у XVIII веку.

Род: фамилије Петровићи, Радевићи, Васојевићи.

3.                  Максимовић Милун

Домаћинство има 6 чланова. Удаљено је од Сјенице, основне школе и аутобуске станице 10 км. Кућа је зидана од тврдог материјала, опремљена је санитарним уређајима и водом, са струјом од 1972. године. Један члан домаћинства је запослен, а 1 тражи посао. Домаћинство се бави узгојем говеда.

Порекло: фамилија се у XVIII веку доселила из Црне Горе најпре у село Дујке, одакле су 1905. године прешли у Доње Лопиже. Раније су носили презиме Крсмановић.

Род: Јовановићи, Киковићи, Живаљевићи, Петровићи.

4.                  Тубић Радич

Домаћинство има 3 члана. Од Сјенице, основне школе и аутобуске станице је удаљено 10 км. Кућа је зидана од тврдог материјала, опремљена је санитарним уређајима и водом, са струјом од 1972. године. Домаћинство се бави узгојем говеда.

Порекло: фамилија потиче из Црне Горе, одакле су се доселили у XVIII веку.

Род: Шекуларци, Кнежевићи и Ракоњци.

5.                  Љујић Милован

Домаћинство има 2 члана. Удаљено је од Сјенице, основне школе и аутобуске станице 9 км. Кућа коју поседује није зидана од тврдог материјала. Домаћинство у кући не поседује воду, а струју је добило 1972. године. Домаћинство се бави узгојем говеда.

Порекло: фамилија се доселила из Црне Горе у XVIII веку, најпре у село Правошево (Пријепоље), а у Доње Лопиже су прешли 1958. године. Презиме нису мењали од постанка.

Род: Сојчићи, Киковићи.

6.                  Тубић Драгољуб

Домаћинство има 3 члана. Удаљено је од Сјенице, основне школе и аутобуске станице 9 км. Кућа коју поседује зидана је од тврдог материјала. Домаћинство у кући не поседује воду, а струју је добило 1972. године. Једно лице је запослено у Сјеници. Домаћинство се бави узгојем говеда.

Порекло: фамилија се у XVIII веку доселила из Црне Горе и није мењала презиме.

7.                  Васојевић Радомир

Домаћинство има 6 чланова. Удаљено је од Сјенице, основне школе и аутобуске станице 10 км. Кућа је грађена од тврдог материјала. али не поседује воду, а струја је уведена 1972. године. Два члана домаћинства траже посао, а 2 су ученици основне школе. Домаћинство се бави узгојем говеда.

Порекло: фамилија се у XVIII веку доселила из Црне Горе и није мењала презиме.

Род: Савковићи, Мрвићи.

8.         Смајевић Младен

Домаћинство има 5 чланова. Удаљено је од основне школе 3 км, а од аутобуске станице 10 км. Кућа коју поседује није зидана од тврдог материјала. Домаћинство у кући не поседује воду, а струју је добило 1972. године. Домаћинство се бави узгојем говеда. Два члана домаћинства су ученици основне школе.

Порекло: фамилија се доселила из Црне Горе у XVIII веку у село Трудово (Нова Варош), одакле су 1957. године прешли у Дујке, а у Доње Лопиже су се доселили 1963. године. Раније су се презивали Радовићи.

Род: Ћурчићи, Дробњаци.

8.                  Тубић Драгослав

Домаћинство има 3 члана. Удаљено је од основне школе 3 км, а од аутобуске станице 10 км. Кућа коју поседује зидана је од тврдог материјала, али није опремљена санитарним уређајима. Једно лице тражи посао. Домаћинство се бави узгојем говеда и оваца.

Порекло: Фамилија се у XVIII веку доселила из Црне Горе.

Род: Шекуларци, Патовићи.

9.                  Васојевић Станко

Домаћинство има 6 чланова. Удаљено је од основне школе 2 км, а од аутобуске станице 11 км. Кућа коју поседује зидана је од тврдог материјала, али није опремљена санитарним уређајима. Два члана домаћинства траже посао, а 2 су ученици средње школе. Баве се узгојем говеда и оваца.

Порекло: Фамилија се у XVIII веку доселила из Црне Горе.

Род: Вуловићи, Вранићи.

10.              Радовић Младен

Домаћинство има 5 чланова. Удаљено је од основне школе 4 км, а од аутобуске станице 12 км. Кућа коју поседује зидана је од тврдог материјала, али није опремљена санитарним уређајима. Једно лице је запослено у Сјеници, аједно тражи посао. У домаћинству су 1 ученик основне школе, и 1 ученик средње школе. Баве се узгојем говеда.

Порекло: Фамилија се у XVIII веку доселила из Црне Горе.

Род: Вуловићи.

11.              Вуловић Боро

Домаћинство има 2 члана. Удаљено је од основне школе 2 км, а од аутобуске станице 9 км. Кућа коју поседује зидана је од тврдог материјала, али није опремљена санитарним уређајима. Једно лице тражи посао. Домаћинство се бави узгојем говеда.

Порекло: Фамилија се крајем XVIII века доселила из Црне Горе.

Род: Стошићи, Миросављевићи.

12.              Вранић Момчило

Домаћинство има 2 члана. Удаљено је од основне школе 3 км, а од аутобуске станице 10 км. Кућа коју поседује зидана је од тврдог материјала и опремљена је санитарним уређајима. Једно лице тражи посао. Домаћинство се бави узгојем говеда и оваца.

Порекло: Фамилија се у XVIII веку доселила из Црне Горе.

Род: Кнежевићи, Аврамовићи.

13.              Вуловић Велизар

Домаћинство има 3 члана. Удаљено је од основне школе 3 км, а од аутобуске станице 11 км. Кућа коју поседује зидана је од тврдог материјала, али није опремљена санитарним уређајима. Два лица траже посао. Домаћинство се бави узгојем говеда.

Порекло: Фамилија се у XVIII веку доселила из Црне Горе.

Род: Вранићи, Пушице.

14.              Вранић Милоје

Домаћинство има 7 чланова. Удаљено је од основне школе 3 км, а од аутобуске станице 9 км. Кућа није зидана је од тврдог материјала и није опремљена санитарним уређајима. Три лица траже посао, а 2 су ученици основне школе. Домаћинство се бави узгојем говеда.

Порекло: Фамилија се крајем XVIII века доселила из Црне Горе.

Род: Средојевићи, Терзијићи.

15.              Вранић Гроздан

Домаћинство има 5 чланова. Удаљено је од основне школе 3 км, а од аутобуске станице 9 км. Кућа није зидана од тврдог материјала и није опремљена санитарним уређајима. Два лица траже посао, а 2 похађају факултет. Домаћинство се бави узгојем говеда.

Порекло: Фамилија се у XVIII веку доселила из Црне Горе.

Род: Киковићи, Свичевићи.

16.              Киковић Драгослав

Домаћинство има 7 чланова. Удаљено је од основне школе 1,5 км, а од аутобуске станице 11 км. Кућа је зидана од тврдог материјала и опремљена је санитарним уређајима. Једно лице је запослено у родном селу, једно тражи посао, а једно похађа основну школу. Домаћинство се бави узгојем говеда.

Порекло: Фамилија се у XVIII веку доселила из Црне Горе.

Род: Вранићи, Тубићи, Словићи, Гемаљевићи.

17.              Пешић Радојле

Домаћинство има 2 члана. Удаљено је од основне школе 1 км, а од аутобуске станице 11 км. Кућа није зидана од тврдог материјала и није опремљена санитарним уређајима. Домаћинство се бави узгојем говеда.

Порекло: Фамилија се у XVIII веку доселила из Црне Горе.

18.              Вранић Његомир

Домаћинство има 2 члана. Удаљено је од основне школе 4 км, а од аутобуске станице 15 км. Кућа није зидана од тврдог материјала и није опремљена санитарним уређајима. Домаћинство се бави узгојем говеда.

Порекло: Фамилија се у XVIII веку доселила из Црне Горе.

19.              Максимовић Милун

Домаћинство има 7 чланова. Удаљено је од основне школе 1 км, а од аутобуске станице 11 км. Кућа је зидана од тврдог материјала и опремљена је санитарним уређајима. Једно лице је запослено у Сјеници, а једно тражи посао. У домаћинству су 2 ученика основне школе. Баве се узгојем говеда.

Порекло: Фамилија се у XVIII веку доселила из Црне Горе.

Род: Живаљевићи, Петровићи.

20.              Сојчић Милојко

Домаћинство има 7 чланова. Удаљено је од основне школе 2 км, а од аутобуске станице 12 км. Кућа је зидана од тврдог материјала и опремљенаје санитарним уређајима. Једно лице је запослено у Сјеници, а 2 лица траже посао. У домаћинству је и 1 ученик основне школе. Баве се узгојем говеда.

Порекло: Фамилија се у XVIII веку доселила из Црне Горе.

21.              Киковић Урош

Домаћинство има 3 члана. Удаљено је од основне школе 1 км, а од аутобуске станице 11 км. Кућа је зидана од тврдог материјала и опремљена је санитарним уређајима. Једно лице тражи посао. Домаћинство се бави узгојем говеда.

Порекло: Фамилија се у XVIII веку доселила из Црне Горе.

Род: Шекуларци, Ловићи.

 

Исељеници из Доњих Лопижа:

1.                  Смајевић Љубан

Домаћинство има 4 члана. Иселили су се у Чачак 1988. године ради запослења. Носилац домаћинства има средњу школу. Породична слава: Св. Никола.

2.                  Киковић Милојица

Домаћинство има 4 члана. Иселили се 1967. године у Краљево ради запослења. Носилац домаћинства има средњу школу (металски смер). Породична слава: Св. Александар Невски.

3.                  Љујић Милорад

Домаћинство има 8 чланова. Иселили се 1962. године у Чачак, ради запослења Носилац домаћинства је завршио осмогодишњу основну школу. Породична слава: Св. Никола.

4.                  Максимовић Милорад

Домаћинство има 7 чланова. Иселили су се 1972. године у Крагујевац ради запослења. Носилац домаћинства је завршио осмогодишњу основну школу. Породична слава: Млади Никола.

5.                  Тубић Милош

Домаћинство има 4 члана. Иселили су се 1955. године у Ниш ради запослења. Носилац домаћинства је завршио осмогодишњу основну школу. Породична слава: Св. Сава.

6.                  Тубић Вуко

Домаћинство има 4 члана. Иселили су се 1955. године у Бијељину ради запослења. Носилац домаћинства је факултетски образован (професор математике). Породична слава: Св. Сава.

7.                  Тубић Мика

Домаћинство има 5 чланова. Иселили су се 1957. године у Београд ради запослења. Носилац домаћинства има средњу школу. Породична слава: Св. Сава.

8.                  Васојевић Зоран

Домаћинство има 4 члана. Иселили су се 1985. године у Нову Варош ради запослења. Носилац домаћинства је факултетски образован (Правни факултет). Породична слава: Св. Александар Невски.

9.                  Шекуларац Радан

Домаћинство има 4 члана. Иселили се 1987. године у Чачак ради запослења. Носилац домаћинства има средњу школу. Породична слава: Св. Врачеви.

10.              Татовић Милка

Домаћинство има 4 члана. Иселили се 1976. године у Крагујевац ради запослења. Носилац домаћинства је завршио осмогодишњу основну школу. Породична слава: Св. Лука.

11.              Радевић Драгоман

Домаћинство има 4 члана. Иселили су се 1967. године у Крагујевац ради запослења. Носилац домаћинства има средњу школу. Породична слава: Св. Никола.

12.              Вуловић Војимир

Домаћинство има 6 чланова. Иселили су се 1980. године у Крагујевац ради запослења. Носилац домаћинства је завршио осмогодишњу основну школу. Породична слава: Св. Петка.

13.              Вранић Милојица

Домаћинство има 5 чланова. Иселили су се 1979. године у Крагујевац ради школовања деце. Носилац домаћинства има средњу школу. Породична слава: Св. Никола.

14.              Васојевић Витомир

Домаћинство има 9 чланова. Иселили су се 1963. године у Београд ради школовања деце. Носилац домаћинства има осмогодишњу основну школу. Породична слава: Св. Александар Невски.

15.              Тубић Мирчета

Домаћинство има 4 члана. Иселили се 1988. године у Крагујевац ради запослења. Носилац домаћинства има средњу школу. Породична слава: Св. Сава.

16.              Киковић Желимир

Домаћинство има 4 члана. Иселили су се 1961. године у Београд ради запослења. Носилац домаћинства је завршио гимназију. Породична слава: Св. Александар Невски.

17.              Васојевић Селимир

Домаћинство има 4 члана. Иселили су се 1964. годинс у Крагујевац ради запослења. Носилац домаћинства је завршио гимназију. Породична слава: Св. Александар Невски.

18.              Вранић Мирчета

Домаћинство има 2 члана. Иселили се 1953. године у Мраморак ради запослсња. Носилац домаћинства је завршио пољопривредни факултст. Породична слава: Св. Никола.

19.              Тубић Драгиша

Домаћинство има 5 чланова. Иселили се 1971. године у Београд ради запослења. Носилац домаћинства је завршио гимназију. Породична слава: Св. Сава.

20.              Максимовић Милован

Домаћинство има 6 чланова. Иселили су се 1968. годинс у Крагујсвац ради запослења.. Носилац домаћинства јс завршио гимназију. Породична слава: Св. Никола

21.              Сојчић Радојко

Домаћинство има 6 чланова. Иселили су се 1962. године у Бсоград, ради запослења. Носилац домаћинства је завршио осмогодишњу основну школу. Породична слава: Св. Александар Нсвски.

22.              Киковић Добрица

Домаћинство има 2 члана. Иселили се 1970. годинс у Аранђсловац ради запослсња. Носилац домаћинства је завршио факултет (профссор ликовне уметности). Породична слава: Св. Алсксандар Нсвски.

Према подацима добијеним на терену, становници Доњих Лопижа исељавали су сс у Чачак, Краљево, Крагујевац, Ниш, Бијељину, Београд и Нову Варош.

Проблем Доњих Лопижа, као и скоро свих села у Сјеничком крају, јесте неповољна старосна структура (табела 3.) Број становника до 19 година старости је у периоду 1991-2002. године опао за 56%, а старијег од 60 година живота повећан за 41%. Индекс старења је 1991. износио 1,35, а 2002. године 4,33 индексна поена. Навсдени подаци указују на то да ссло нема демографску будућност јер су га интензивно захватили депопулациони процеси и процес демографског старења.

Становииштво по вероисповести

Година            1991.   %

нравославни  135      99,27

муслимани     1          0,73

остали             –           –

Становништво по националној припадности

Година            2002.   %

Срби               123      100,00

Бошњаци        –           –

Муслимани    –           –

Остали            –           –

По попису 1991. године у селу је, по вероисповести, живело 99,27% православног и 0,73% муслиманског становништва, а по попису 2002. године је, по националној припадности, било 100% Срба. На основу података са терена, становништво сматра да су се њихови преци доселили током XVIII и XIX вска, углавном из Црне Горе. Славе Св. Николу, Св. Алсксандра Невског, Св. Петку, Св. архангела Михаила и Св. Саву.

Школска квалификација становништва у Доњим Лопижама је веома неповољна. Број становника из категорије преко 10 или 15 година старости се смањивао, па их је 1961. било 549, 1981. године 194, 1991. године 129 и 2002. године 109. У псриоду 1981-2002. године дошло је до знатног смањења процента становништва без школске спреме и са 4 разреда основне школе. Према подацима из 1961. било је 19,12% неписмених, а 2002. године 8,25%. Подаци указују на то да јс дошло до великих промена у структури становника са основном школом (1961. године 3,09%, 2002. године 33,02%о), као и до промена у структури школа за КВ и ВКВ-раднике (0,54% 1961. године на 10,09% 2002. године).

Колико се каснило са улагањима у сеоска насеља на овом простору најбоље нам говоре следећи подаци. Доње Лопиже су макадамски пут добиле 1964, струју 1972, а водовод 1990. године. Преко Доњих и Горњих Лопижа пролазио је и каравански пут који је ишао из Скопља преко Новог Пазара и Сјенице ка Новој Вароши, Прибоју и Босни. Тридесетих година XX века пробијена је радна траса пута од Сјенице до реке Вељушнице (која је гранична између територија општина Сјеница и Нова Варош). Радови су обустављени 1934. године, после погибије краља Александра. Градњу ове трасе пута планирала је Зетска бановина, којој је Сјеница припадала од 1929. године, а народ је овај пут назвао “Бановски”. Пут је поправљен 1964. године и доведен је у употребљиво стање (до Горњих Лопижа).

Природна обележја села условила су и привредне активности његових становника. Најважнија занимања су сточарство и ратарство. Величина земљишног поседа најбоље указује и на занимања становништва. Да су ове две гране водеће привредне гране у селу потврђују нам и подаци о изворима прихода домаћинстава 472. Говедарство је водећа грана иако је у односу на 1981. годину – 550 грла говеда, забележило драстичан пад 2002. године – 323 грла. О оствареном нивоу привредне развијености села најбоље нам говоре и подаци из табеле 10, где је 2002. године евидентирано 73,17% активног и 17,89% издржаваног становништва.

ИЗВОР: УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ ГЕОГРАФСКИ ФАКУЛТЕТ, Мила А. Павловић: СЕЛА СЈЕНИЧКОГ КРАЈА антропогеографска проучавања – научна монографија, штампа „Форма Б“, Београд, 2009. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић

 

 

 

 

Коментари (5)

Одговорите

5 коментара

  1. Славољуб Васојевић

    Постоји збрка у погледу изградње цркве и школе у Лопижама, па самим тим и неке нетачности.
    Школа у Лопижама је почела са радом 1855. године. Оснивач школе је поп Илаија Церовић. Школа је отворена у црквеном конаку. Конак је имао две подрумске просторије и три просторије на спрату (учионицу, трпезарију и стан за учитеља). Више података о раду школе и цркви у књизи – Славољуб Васојевић: ”Лопиже”.Библиотека ”Хроника села”, Београд, 1996. (329-376)
    ”Поп Илија Церовић је навалио те је озидао нову цркву на старом месту у селу Лопижама, а подигао је и школу поред цркве, и учитеља набавио.” *Милан Ђ. Милићевић: ”Поменик”, Београд, 1888. Стр. 797
    О цркви и школи у Лопижама погледати: А.Ф.Гиљфердинг: Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији. Свјетлост, Сарајево 1972.

  2. Славољуб Васојевић

    Нова црква у Лошпижама је озидана 1855. године. ”Нову цркву на старом месту, подигао је ” поп Илија Церовић. ( Гиљфердинг и Милан Ђ. Милићевић -наведена дела).
    Резерват Увац није проглашен 1955. године, нег 2011 (Сл. гласник РС, бр.72/2011).

  3. ilija

    Nevidim nigde podatke da su u Lopižama živeli Kneževići a živeli su do 1972 godine. nema u popisu odseljenih ni drugih porodica pa bi ovo trebalo dopuniti.to je moj zavičaj,koji mi je u srcu i spreman sam da doprinesem unapredjenju svog zavičaja. pozdrav svim Lopižanima i potomcima . javite se.

  4. ilija

    ima li gde podataka opoginulim lopižanima u balkanskim i Velikom/ 1. svetskom ratu.