Истражујте ваше корене у Хрватској и Србији Reviewed by Momizat on . Сарадница портала Порекло Смиљка Китановић објашњава како да изучавате претке из локалитета у данашњој Хрватској и Србији* *превод текста који је објављен у час Сарадница портала Порекло Смиљка Китановић објашњава како да изучавате претке из локалитета у данашњој Хрватској и Србији* *превод текста који је објављен у час Rating: 0
You Are Here: Home » Инфо » Медији » Истражујте ваше корене у Хрватској и Србији

Истражујте ваше корене у Хрватској и Србији

Сарадница портала Порекло Смиљка Китановић објашњава како да изучавате претке из локалитета у данашњој Хрватској и Србији*

*превод текста који је објављен у часопису Internet genealogy, који можете да прочитате на енглеском посредством следећег линка: 

Smiljka Kitanovic – Explore Your Roots in Croatia and Serbia

tekst Smiljke Kitanovic u casopisu Internet Genealogy

Можда сте сазнали о вашим хрватским или српским коренима од чланова породице или сте их сами открили приликом изучавања вашег породичног порекла. Документи, попут имиграционих путничких спискова (immigration passenger lists), понекада јасно истичу да је имигрант допутовао из Југославије, Хрватске или Србије. Но многи генеолози се у својим претраживањима рано суочавају са препрекама, збуњени документима који наводе Аустрију или Мађарску као место порекла претка. Вероватно би их изненадило сазнање да такав предак можда потиче из локалитета у данашњој Хрватској или Србији.

Истраживање породичог порекла може бити даље отежано чињеницом да неки преци, рођени у местима која данас припадају Хрватској или Србији, нису ни Хрвати ни Срби. Током историје, Балкан је био стециште народа, култура и религија. Ту су људи различитих етничких припадности живели и борили се једни против других, попут Хрвата, Срба, Мађара, дунавских Немаца (Фолксдојчера), Муслимана, Јевреја и Талијана. Због бурне историје овога региона, генеолози се суочавају са јединственим изазовима, као и неочекиваним исходима претраживања. Могу открити неочекиване чињенице у породичној историји или нагло привести истраживање крају због уништене или нестале документације.

Док су Хрвати и Срби вековима насељавали суседне регионе, попут Босне, у жижи овога чланка је изучавање порекла предака из села и градова који се данас налазе у Хрватској или Србији.

Одакле ваш предак заиста потиче?

Важан корак у откривању ваших корена је сазнавање места порекла претка који је мигрирао из Европе. Можда сте чули о таквом месту из породичних прича. Или можда поседујете личне документе таквог претка, који наводе родно село или град: досије о натурализацији (naturalization record), пријава за пасош, војни документи или друго. У недостатку таквих докумената, имиграциони путнички спискови доступни онлајн могу пружити податке о месту порекла.

Међутим, понекада је веома тешко открити не само место, већ и родну земљу претка. Због промена у границама и јурисдикцијама, родно место претка, које је било према имиграционим путничким списковима лоцирано у Аустрији или Мађарској, данас се може наћи у Хрватској или Србији. Истраживање може додатно отежати чињеница да су за имигранте на острву Елис (Ellis Island), који су потицали из истога места, биле понекада записане различите земље порекла. Према списковима пристиглих путника на острву Елис (Ellis Island Passenger Arrival Records), имигранти из Биља су током 13-годишњег периода дошли из следећих земаља:

◦ имигранти 1907, 1910 и 1911: Биље, Аустрија (Austria)

◦ имигранти 1910: Беллyе, Мађарска (Hungary)

◦ имигранти 1920: Беље, Југославија (Jugoslavia)

Други називи коришћени за земљу порекла имиграната из места која су данас у Хрватској или Србији су Yugoslavia, Ј. Slav., Јu. Sl. и S.H.S.

Употреба различитих назива за земљу у којој се налазило једно село или град одражава сложену историју Балкана. За имигранте који су улазили у САД између два светска рата, као земља порекла била је често наведена Jugoslaviа или S.H.S. (акроним за Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца). За друге је била записана прецизнија локација−Србија или Хрватска.

Између 1867. године и Првог светског рата, већи део данашње Хрватске и северна Србија су били под управом Аустро-Угарске. Због тога су Аустрија или Мађарска заведене као земље порекла имиграната који су мигрирали из тих крајева пре Првог светског рата. Но пошто је већи део данашње Србије био независна земља између 1878. и Првог светског рата, Србија је била забележена као земља порекла за предратне имигранте одатле.

Google вам може помоћи да сазнате у којој се земљи данас налази родно место ваше претка. Но ако сумњате да је назив места застарео, посетите веб-страницу JewishGen да дознате савремено име родног места претка (www.jewishgen.org/communities/LocTown.asp). Иако су у жижи пажње ове веб-странице места са јеврејским заједницама, наћи ћете ту такође и многа места која се данас налазе у Хрватској и северној Србији. Места можете претраживати по старим и савременим називима.

Иако су називи неких места имали сличне варијанте (нпр. Bilje, Bellue, Belje), називи других места су се међусобно веома разликовали. На пример, српски град Нови Сад се током историје звао Neusatz (аустријски назив) и Újvidék (мађарски назив). Ови наизглед различити називи значе исто и могу се превести као Нови Сад (нова плантажа, нова територија). Сва три назива за тај град су се појављивала у имиграционим путничким списковима. Но будите опрезни, јер понекада исти или слични називи за места се понекада односе на сасвим различита места која су данас у различитим земљама.

Савладавање jезичких препрека

Док су хрватски документи најчешће записани латиницом, већина српских документа је записана ћирилицом. Но поред латинице, и ћирилица и глагољица се појављују у документима из неких крајева данас у Хрватској. На пример, матичне књиге православних Срба у Крајини су записане ћирилицом. Глагољица, створена у 9. веку, се користила дуж јадранске обале све до 19. века. О овом писму можете дознати више из чланка „Глагољица и њена примена у црквеним докуметима у Хрватској,“ доступном на енглеском на веб-страници www.feefhs.org/journal/12/mcdaniel.pdf.

Зависно од историјског периода и региона, други језици се појављују у документима из Хрватске и Србије, као на пример латински, мађарски и немачки. Генеолошке листе речи за ове језике можете наћи на веб-страници www.familysearch.org/learn.

Генеолошки документи из Хрватске

Као и у многим другим земљама Европе, основи извор генеолошкх података су матичне књиге. Међу најстарије очуваним у Хрватској, налазе се матичне књиге из Умага (од 1483) и Лабина (од 1536). Многе су матичне књиге из Хрватске снимљене на микрофилмове који су данас доступни истраживачима у Библиотеци породичне историје (Family History Library) у Солт Лејк Ситијy (Salt Lake Sity), Јута (Utah), САД. Микрофилмови садрже снимљене матичне књиге различитих вероисповести: римо-католичке, грко-католичке, православне, калвинске, евангелистичке и јеврејске. Цркве су такође стварале цензусе− Status animarum (стање душа)−од којих су неки снимљени на микрофилмове. Но сада више не морате посећивати Библиотеку породичне историје или њене огранке да бисте проучили ове микрофилмове. Од Јуна 2012, око милион докумената скенираних из матичних књига Хрватске је доступно на веб-страници www.familysearch.org. Једноставна (и уједно бесплатна) регистрација вам омогућава приступ овом богатству докумената, створених између 1516. и 1949. године.

Но, неке матичне књиге су само доступне у Хрватском државном архиву. На њиховој веб-страници можете наћи услуге које пружају, као и цене (www.arhiv.hr/en/index.htm). Овај архив такође има огранке по већим градовима Хрватске, попут Осијека, Сплита и Дубровника, где се можда налазе документи ваших предака.

Ако одлучите да посетите Хрватски државни архив, проучите прво упутства на веб-страници архива. Да бисте тамо истраживали, неопходно је да попуните пријаву и платите коришћење услуга архива. Препоручљиво је назвати архив унапред да се распитате о материјалу који бисте желели прегледати, јер посетиоцу дневно нуде само ограничени број књига или кутија са документима. Радно време се разликује по огранцима архива, али се већина затвара у раним послеподневим сатима.

Особље архива ће вам уз наплату скенирати жељене документе и приредити вам CD са копијама докумената, који подижете следећег дана. У архиву можете такође проучавати опоруке, школске именике, старе географске карте и друге документе. Свакако се распитајте о литератури коју продаје архив, попут књига и часописа.

Други важни генеолошки извори које можете наћи онлине су снимци државних матичих докумената од 1895 до раног 20. века (www.familysearch.org). Новији документи се чувају по матичним уредима у Хрватској.

Корисне податке о предачким домаћинствима пружају цензуси, попут Мађарског цензуса за опорезивање имовине из 1828 (Vagyonösszeírás), који је доступан на микрофилмовима у Библиотеци Породичне Историје или, уз претплату, на веб-страници www.worldvitalrecords.com. Мађарска је 1828. године била део Хабсбуршке Монархије, којој је припадала и Хрватска. У цензусу из 1828, места у данашњој Хрватској била су заведена по окрузима у којима су се тада налазила: Verocze, Pozsega,Szerem, Baranya, Belovár-Körös, Varasd i Zágráb. Пошто су микрофилмови за цензус из 1828. организовани по окрузима, неопходно је да прво установите округ у коме се налазило родно место вашег претка. Округ можете открити помоћу ткз. 1828. Census Village List MS Word file, доступном на веб-страници www.iabsi.com/gen/public/CensusMain.htm#1828Census. Употребите Find функцију у MS Word програму да бисте фајл претражили уношењем родног места вашег претка. Ако ваша претрага не донесе жељени резултат, узмите у обзир разноврсне називе предачког родног места. На пример, хрватски град Осијек се у овом цензусу појављује као Eszék, како су га тада звали Мађари.

Цензус из 1828. пружа податке о домаћинствима која су поседовала некретнине или приходе подложне опорезивању. За свако такво домаћинство је наведено име главе породице, а повремено и име сина или зета. Особе ослобођене пореза, попут племића и неких стручњака (чиновника, свештеника, учитеља, лекара, апотекара, ветеринара, уметника и других) су углавном биле изостављене из овог цензуса. За свако пријављено домаћинство био је такођер наведен и број чланова подложних опорезивању (између 18 и 60 година живота), укључујући и послугу. Ако су ваши преци укључени у овај цензус, можете сазнати да ли су били кућевласници или подстанари, као и да ли су поседовали поља, воћњаке, винограде или стоку.

Ако је ваш предак био занатлија или власник радње, можда је записан у Мађарском именику индустрије и трговине из 1891. године. Овом се именику приступа уз претплату на веб-страници www.radixindex.com. Но поред имена занатлија и трговаца, њиховог места становања, као и врсте заната или трговине којима су се бавили, других података о прецима у овом именику нема.

Преци који су служили у аустријској или аустро-угарској војсци су обично били регрутовани у одреде по месту становања. Да бисте открили одред вашег претка, проучите табеле у чланку на веб-страници www.feefhs.org/journal/9/blodgett2.pdf. Кад установите одред ваше претка, можете погледати војну документацију одреда доступну на микрофилмовима Библиотеке породичне историје. О аустријским војним документима можете сазнати на веб страници www.feefhs.org/journal/9/blodgett.pdf.

Генеолошки документи из Србије

Србија се 1830. године изборила за аутономију у оквиру Отоманског царства, што је погодовало стварању значајне генеолошке документације на српском језику, попут цензуса и матичних књига. Но, веома мало матичних књига из Србије је доступно генеолозима у САД. Снимљене на микрофилмове Библиотеке породичне историје су матичне књиге аустријске војске и римокатоличке цркве из места у северној Србији, која су припадала Аустро-Угарској до 1918. године. Неке од матичних књига римокатоличке цркве су укључене у индекс под називом „Hungary Catholic Church Records, 1636-1895,“ на веб-страници www.familysearch.org.

Док се многе матичне књиге православне цркве данас чувају по локалним архивима у Србији, новије матичне књиге су у општинама. Но неке општине такође држе матичне књиге рођења у којима су регистрована деца рођена још давне 1876. године. Најстарије српске православне матичне књиге у архивима датирају из касног 18. века. Локални архиви такође чувају римокатоличке, јеврејске, евангелистичке, адвентистичке, као и друге документе.

Веб-странице неких архива, као на пример Историјског архива у Панчеву (www.arhivpancevo.org.rs/arhive.htm), пружају детаљне описе њихових микрофилмова. Ако локални архив у области вашег претка пружа премало података на својој веб-страници, успоставите везу са архивом и питајте да ли документација везана за вашег претка постоји. Нажалост, многе су матичне књиге у Србији биле унишене током Другог светског рата.

Ако је документација вашег претка очувана, вероватно ћете морати посетити локални архив лично или унајмити генеолога да сазнате о претку. Архивима је по закону забрањено слати копије документације у иностранство, укључујући и копије страница из старих матичних књига. Ако планирате посету, унапред се упутите у правила архива. Можда ћете у архиву моћи правити само белешке или наручити оверене изводе из матичних књига. Но можете добити и знатну подршку−током моје недавне посете Историјском архиву Београда (www.arhiv-beograda.org/index.php/en/), њихово особље ми је са ентузијазмом помогло да пронађем документацију мојих предака.

Уколико су матичне књиге из родног места вашег претка уништене, не очајавајте. Важан извор генеолошких података из 19. века у Србији су цензуси: укупно 16 цензуса је створено између 1843. и 1910. У старијим цензусима су именовани мушки чланови домаћинстава, док су жене само пребројане. Међутим, од цензуса из 1862/1863, жене су такође именоване.

Иако су многи цензуси уништени, међу очуванима се налази цензус из 1862/1863, као и цензуси из 1834, 1844, 1849, 1857 и 1884. Да бисте дознали да ли су очувани цензуси за локалитет вашег претка, посетите www.demogr.mpg.de/papers/working/wp-2012-018.pdf. Очувани цензуси се данас држе у Архиву Србије у Београду (www. archives.org.rs).

Могуће је да су неки становници северне Србије били укључени у Мађарски цензус за опорезивање имовине из 1828 и у Мађарски именик индустрије и трговине из 1891. (видите Генеолошке документе из Хрватске). Окрузи наведени у цензусу из 1828, који укључују места сада лоцирана у Србији, су Bacs-Bodrog, Szerem, Toronal и Temes.

Презимена српских предака представљају изазов генеолозима, како објашњава Славица Јовић, стручњак за микрофилмове из Историјског архива Србије. Пре 1830-тих година, многи су Срби само користили лична имена уз опис занимања. Око 1830, српски кнез Милош Обреновић је увео обавезу узимања презимена по очевом личном имену (патронимик).

Међутим, тој наредби се нису сви покорили. Неки су Срби створили презимена која су указивала на њихово последње познато место порекла. У ретким случајевима, потомци су узимали презимена по личном имену мајке или неког другог рођака. На пример, мој предак Станоје Ђорђевић (деда мог чукундеде), био је наследник брата Китана, који није имао потомке. Станоје је у част свог брата узео презиме Китановић и пренео га на своје потомке. Но коначно су сви Срби законом из 1859. године били принуђени да се држе само једног презимена. Осим жена које су мењале презимена по удаји, промене презимена су после 1859. године биле веома ретке (и обично регистроване у књигама).

Закључак

Можда ћете открити да имате дубоке корене у Србији или Хрватској, или да су свега једна до две генерације ваших предака живеле тамо. Немојте се изненадити ако вас истраживања одведу у неку другу земљу. На пример, уколико претражујете претке који су били дунавски Немци, можда ћете наћи да су претходно дошли из Мађарске, а пре тога из Аустрије или Немачке. С друге стране, можда откријете да је предак, који је Хрват или Србин, дошао извана: један мој српски чукундеда се у другој половини 19. века доселио у Београд из Темишвара.

Будите спремни да можда нећете вашим истраживањима далеко досећи у прошлост, нарочито ако су документи ваших предака уништени. Но, такав непожељан исход не треба да вас спречи да изучавате културу и земљу ваших предака, као и да сами посетите родно место претка једног дана.


Коментари (23)

  • Defendor

    Одличан чланак са много корисних података на једном месту.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Затирање Срба у Хрватској (1): Историја дуга седам векова

    – ФЕЉТОН –

    У обимном истраживању које покрива 130 година и чак три века, проф. др Светозар Ливада, најпознатији живи српски научник у Хрватској и један од најпризнатијих демографа у свету, недавно је објавио књигу „Биолошки слом и нестајање Срба у Хрватској 1880-2011″ (од вишегенерацијског и староседелачког, аутохтоног и конститутивног, до мањинског статуса)“, базирану на историјским и статистичким подацима добијеним из пописа становништва у овом периоду.

    Због низа појединости око периода досељавања, а затим природних и оних миграција изазваних ратовима, овај фељтон ће посебно бити интересантан читаоцима чији су преци или су они сами родом са територије Хрватске, а сада расути од Европе, Канаде и САД, па све до Аустралије. Прихватајући молбу „Вести“ да у овом серијалу сажмемо најзначајније податке који доказују тезу о биолошком слому српског становништва у Хрватској, професор Ливада истиче да је значајније насељавање Срба уследило након експанзије Отоманског царства, па све до данашњих дана.

    Од Грделичке клисуре до Загребачке горе

    Књига је настала на основу раније урађеног истраживања „Распоред насељености српског становништва по насељима у Хрватској 1880-2011“, које је 2012. одобрило и финансирало Веће српске националне мањине Загреба, наводи овај стручњак и додаје да је експанзија турске империје на Балкану започела после битке на Марици 1371, а после 1389. и Боја на Косову, умногоме је одређена судбина тадашње српске државе.
    – Најтрагичнији ратни догађај у борби против Турака на хрватском тлу збио се на Крбавском пољу 1493. Тада изгибе готово цело хрватско племство, међу њима и син бана Деренчина, а неки племићи падоше у заробљеништво. Процењује се да је у изгинуло око 13.000 људи и 70 свештених особа. Турци су касније са лакоћом продирали до Штајерске и дошли под зидине Љубљане – наводи овај аутор.
    Али, од Турака су бежали и Срби, а Ливада примећује да су сви истраживачи који су се до сада бавили овом темом истицали да су Срби долазили преко планинских превоја. Било је то „метанастазичко продирање од Грделичке клисуре до Загребачке горе“, наводи Ливада подсећајући на речи чувеног балканолога Јована Цвијића.
    „Једино што су са собом носили су навике, обичаји, хришћанска вера и обреди и начета племенска организација, темељена на многољудној породичној задрузи, која ће се одржавати вековима. Неретко, њихови свештеници били су њихови духовни вође, учитељи писмености, видари, а често и четовође.“

    Крваво столеће

    „Касније, када су се стационирали на турске заузете просторе, претварали су се у такозване пребеге, уз нова жртвовања за новостворену одбрамбену регију Крајину. Тада је Аустријска царевина одлучила да организује и формира Војну крајину са сталном војском (са кулама и караулама), и да тако створи ефикасну превентиву, односно својеврсну сигнализацију евентуалних турских похода, да би затворила пролаз тих продора. Међутим, тада је и Турска основала своју Турску крајину.“
    Сталне пљачке, различити облици харача, константан страх народа, били су кључни за даљу миграцију српског живља.
    – Познати писац историје Срба Константин Јиричек истиче да су ратови и страдања просто присиљавали народе на веома ризичне миграције и то услед страха, оскудице, скупоће, болести, глади, силних застрашивања тражили су у немогућем спас. Наиме, турски непрестани притисци, зулуми и упади изазивали су „стална крешева“. Нагонили су људе у беспућа, да преко превоја, шума, испод Шаре, Скопске Црне Горе дођу преко Херцеговине у Далмацију и Хрватску. Ове сеобе трајале су вековима, да би попуњавале испражњене просторе у Хрватској. Цео 16. век био је време великог страдања у тада недовољно насељеној Хрватској, које неки по томе називају „крваво стољеће“ – наводи Ливада и предочава сажету хронологију сеоба и насељавања српског становништва на просторима данашње Хрватске.

    Први пописи становништва

    Аутори су се одлучили да своје истраживање базирају од 1880. године зато што сви ранији пописи, како тврде, нису испуњавали основне критеријуме потребне за озбиљно истраживање.
    У време владавине Аустро-угарске монархије, први попис становништва био је 1785. године, познат и као „јозефински попис цивилне Хрватске и Славоније“. Међутим, био је усмерен само на војно способно становништво. Век касније, 1850. уследио је други попис који је трајао годину дана, али ни у њему нису сви пописани. Тек наредни попис, спроведен 1857. године, био је први општи попис којим је било обухваћено целокупно домаће присутно и привремено одсутно становништво.
    – Поред имена и презимена, требало је пописати и низ других личних података, међутим, и тај попис је имао низ мањкавости, нпр. није се уносио податак о народности, него само о вероисповести, или подаци се нису исказивали за ниже територијалне јединице од жупаније. Све су мањкавости уочене и контролисане, што је прејудицирало наредне пописе становништва Царевине 1869, 1880, 1890, 1900. и 1910. године. Наше истраживање се ограничило на попис од 1880. године и на наредне пописе, дакле за период од 30 година, како то чини и Државни завод за статистику Републике Хрватске – навео је професор Ливада.
    Као изворе демографско-статистичких података Ливада и његови сарадници су истражили службене пописе становништва током четири државно-правна раздобља: Аустроугарске царевине (1867-1918), Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевине Југославије (1918-1941), Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (1945-1991) и Републике Хрватске (1991-2011), као самосталне државе.

    Цару и коња и војника

    – Срби су се после пораза Србије 1371. вековима досељавали на пустаре и колико би искрчили, толико би добили земље. Али, Срби су истовремено морали давати ‘цару коња и војника’. Стално су били изложени природној селекцији – наводи проф. Ливада за „Вести“ и додаје да је само током последњег рата, деведесетих, опљачкано и уништено најмање 24.000 стамбених и 13.000 привредних објеката чији су власници били Срби.

    Затирање Срба у Хрватској (2): Како је створена Крајина

    Светозар Ливада у својој последњој књизи „Биолошки слом и нестајање Срба у Хрватској – 1880-2011“, наводи да први историографски записи о насељавању Срба у северној Далмацији (Далматинска загора) датирају још из 14. века, током владавине племена Шубићи „као најдуговечнијег властодржаца од 12 хрватских племена“.

    Касније, ова досељавања бивају снажнија и бројнија, а масовније насељавање српског становништва почело је када „Босна шапатом паде“ 1463. године, а затим и у 16. и 17. веку.
    Након што је Хрватска захваљујући турској експанзији опустошена и ракомадана, са губицима који се процењују на чак 400.000 становника, било је потребно нешто учинити и заштитити преостали део територије од даљег упада и пљачки. Решење је пронађено у насељавању нових житеља, прекодунавских Срба.
    Неки истраживачи те досељенике називају „Рашани“, неки „Власи“, а неки „православни Далматинци“. У Славонији око Калника такве српске насеобине звали су „Мала Влашка“ или „Terra Valaccorum“.

    Куповина земље

    – За владавине хрватско-угарског краља Матије Корвина (1458-1490) ојачана је одбрана од Турака бројним реформама, укључујући и ‘регуле’ и статуте Срба, што га је уврстило у ‘доброг владара’. За владавине краља Сигисмунда (Жигмунда) (1387-1437) Срби се спомињу у Лици и око Сења. Постоје бројни документи о доласку ‘Рашана’ у Жумберак. Мажуранић их назива ‘љутим власима“. На пример, Лопашић описује насељавање Жумберка 1533, затим 1538. и 1541. године припадницима ‘источне цркве’ из Приморја. Са овог подручја регрутовани су ускоци као најамници за обрану Бихаћа и заштите од аспирација Венеције. Ово насељавање имало је стратешки значај, да се онемогући Турцима да продиру преко Беле Крајине у Словенију, а истовремено немогуће је било одбранити подручје Кордуна, јер се на овом подручју налазе отворени простори за турске продоре – прецизира професор Ливада и наводи још неке примере.
    На подручју Горског котара, Срби су, према историјским подацима, почели да се досељавају 1609. године уз помоћ калуђера из манастира Крке, и то око реке Добре и око насеља Модруша, Оштарија, Огулина и „Пусти Плашки“.
    Ливада посебно наглашава да су те насеобине настале тако што су Срби куповали ту земљу, а не насељавали напуштена подручја.
    „Крајем 16. и почетком 17. века долази до масовнијих насељавања у Горњој Крајини, о којима многи истраживачи имају тачне описе броја породица, имена водитеља селилачких скупина и места заснивања насеља у почетку ‘насеља за дати тренутак’, због веома честих турских провала и напада. Тиме се створила каква-таква подлога да се новонасељеним становницима наметну регуле о дужностима и обавезама у ‘одбрани предзиђа хришћанства’, познате као: влашке привилегије (у вези с поседовањем земље, стоке, посебно коња, стицањем привилегија уз титулу ‘јунака’, и др.), статути и други разни облици споразума и договора. Овај процес регулације међусобних односа новонасељеног српског становништва са домицилним властима био је пун унутрашњих противречја и тешкоћа, али из нужде се долазило до спознаје да је то једини начин преживљавања у датом тренутку и простору обитавања.“

    Пљачкашки препади

    Средином 17. и 18. века стварају се насеља са именима која ће остати до данашњих дана, а Светозар Ливада наводи само нека настала одмах по завршетку аустро-угарско-турског рата који је трајао од 1788. до 1791.
    – На подручје Баније на почетку рата (1788) насељава се 428, а после рата 818, односно укупно 1.246 породица или домова у селима Топуско, Перна, Блатуша, Чемерница, Вргинмост, Бовић, Стипан и др. Циљ ових насељавања је стварање базе за регрутовање војника за одбрану Аустро-угарске царевине од напада Турака. Снага те базе је у бројности регрута на укупан број досељеника. Тако, на пример, у само четири региментна подручја (личко, оточко, огулинско и слуњско) са око 7.300 душа, могло се регрутовати и до 2.000 војника.Иако се на овај начин граница стабилизовала, продори Турака нису престајали, посебно они изненадни пљачкашки препади. Истовремено, нису престајали ни појединачна, породична и групна пребегавања испред турског зулума, па се тако настављало и досељавање српског становништва у већ утемељеним и новим насеобинама. Све је то појачавало потребу даљњег развијања државне регулативе у погледу права, посебно привилегија, као и дужности досељених становника; јачања одбрамбене способности насеља; економских ресурса, посебно земљишта и сточног фонда, инфраструктуре, и друго – наглашава Ливада.

    Говор бројки

    „У Цетинском крају насељено је 230 породица или толико засновано домова у селима Радовица (46), Маљевац (37), Кекић Село (37), Цетинска Варош (60), Беговац (16) и Крушковац (34). У Дрежничком крају насељено је 275 породица или домова, у селима Љесковац (50), Грабовац (60), Садиловац и Гавранов Камен (33), Ваганац (66) и Дрежник (66). У подручју Оточке регименте насељено је 156 породица или домова у селима Петрово Село и Баљевац (104), Међудражје, Мељиновац, Крузи и Небљуси (заједно 52). У подручју Личке регименте насељено је 320 породица или домова у селима Днопоље (27), Доњи Лапац (60), Ораховац (35), Горњи Лапац (18), Борићевац (15), Добросело (64), Дољани (37), Бротња (19), Заклопац (17), Калдрма (8), Тишковац (7), Ваган (7) и Дреновац (6).“
    Одбрана хришћанства
    Светозар Ливада истиче да су Срби у Хрватској присутни више од 21 генерације, односно дуже од шест векова.
    – Ова и све остале чињенице говоре да српско становништво представља старосједилачку, вишегенерацијску, аутохтону етничку групу, односно заједницу, која је големим напорима дошла на ове просторе, бранила их као ‘предзиђе хришћанства’, заједно са Хрватима. Досељено српско становништво хуманизовало је просторе које су населили, крчењем и освајањем земљишта, заснивајући насеобине и топониме, градећи путну мрежу и другу инфраструктуру и тиме дало свој допринос у друштвено-економском развитку своје нове домовине Хрватске – истиче професор Ливада.

    СУТРА – Затирање Срба у Хрватској (3): Жртвама се не зна број

    1. Извор: https://vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/718283/Zatiranje-Srba-u-Hrvatskoj-1-Istorija-duga-sedam-vekova

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Затирање Срба у Хрватској (3): Жртвама се не зна број

    У Хрватској су највећу већину становништва чинили Хрвати и Срби, док су остали припадници осталих народности били минимално заступљени, само је један од општих закључака успоређивања пописа становништва од 1880. до 2011. године.

    Удео хрватског становништва у укупном становништву кретао се у распону од 68,39 процената 1900. године, до 90,42 одсто 2011. У просеку Хрвати су били заступљени са 77,98 посто и тај базни индекс показује стабилан и сталан раст хрватског становништва у односу на ситуацију из 1880.

    Све мање православаца

    Међутим, професор Светозар Ливада запажа да је сасвим другачија ситуација када је реч о праћењу заступљености Срба у Хрватској које је по њему „више флуктуирало“ и да је Срба у целој историји битисања у Хрватској најмање у два пописа становништва из 2001. и 2011. године и то као последица етничког чишћења током грађанског рата деведесетих 20. века.
    „У периоду Аустроугарске монархије, тј. до 1910. заступљеност Срба у укупном становништву била је релативно стабилна и кретала се у распону од 16,30 процента 1900. године до 17,63 одсто 1880. или просечно 17,11 посто. Релативно је највиша била заступљеност у раздобљу Краљевине Југославије када су досегли границу од 22,21 процента 1921. односно 16,73 одсто 1931. или просечно 19,47 одсто. Недостаје попис од 1941. који због ратних прилика није извршен, за потпунију слику. За време СФРЈ учешће српског становништва у укупном становништву Хрватске кретало се у распону од 11,55 процената 1981. до 15,02 одсто 1961. или просечно за цело то 43-годишње раздобље, које је уједно најдуже у целом анализираном периоду, 13,79 посто. Најнижа заступљеност српског становништва забележена је у два пописа 2001. и 2011. године од само 4,54 процента, односно 4,36 одсто, као последица етничког чишћења током грађанског рата (1991-1995) у тадашњој држави“, истиче професор Ливада и појашњава да уколико се анализирају статистички пописи становништва према државно-правним периодима, попут четири пописа за 30 година у Аустро-угарској и шест пописа за 43 године у СФРЈ, уочава се једна битна карактеристика.
    „Кретања су углавном уравнотежена, с никаквим, или веома малим одступањима од очекиваног, односно спорог повећања броја становника. Друго што је уочљиво то су флуктуације српског становништва с негативним предзнаком у међупописним раздобљима 1961-1971. и 1971-1981 у оквиру државно-правног раздобља СФРЈ. Посебно су драстично изражене те флуктуације у међупописним раздобљима 1991-2001. и 2001-2011. у оквиру државно-правног раздобља Републике Хрватске.“

    Пандемија тифуса

    На укупан број становника Хрватске утицали су и бројни општи, примарни економски и животни фактори, али сем њих и велики утицај су имали и „ратни фактори“.
    Ливада примећује да је кроз цео период постојања Срба у Хрватској обележило и више ратова, почев од периода најезде турских освајача који су били кобни посебно за српско становништво.
    „Њихове жртве никад нису избројане и валоризиране, а њихови су потомци у новој самосталној хрватској држави протјерани и остали без посједа који су с муком и крвљу стечени.“
    Анализирајући сукобе у 20. веку, почев од Првог светског рата, професор Ливада истиче да је сем директних жртава сукоба, становништво страдало и од шпанске грознице после Великог рата, односно пандемије тифуса током Другог светског рата.
    „Ови су ратови и пандемије нанели огромне директне и индиректне последице (задржани наталитет) и људске губитке, који никада нису до краја истражени. Гинуло се на све стране, јер у грађанским ратовима увек постоји више супротстављених страна, и сносиле су се ратне последице у свим могућим облицима. Жртве никада нису избројене, него се њима лицитирало, па је ‘ниска култура броја’ у правилу ‘изазивала нове жтрве’. Наиме, заборавља се да иза бројева стоје ствари, односно чињенице, а у овом случају, тј. демографији, људски животи. Правих демографских истраживања овог периода развоја нашег становништва, посебно његове репродукције, готово да и нема“, наглашава овај стручњак, а већ у следећем наставку предочиће податке о страдању Срба управо као последице „ратног фактора“.

    Југословени или неопредељени

    Када је реч о периоду после Другог светског рата Светозар Ливада износи податке и за сасвим нову националну заједницу која је створена у тадашњој СФРЈ – Југословене.
    „Према релевантним истраживањима осамдесетих година прошлог века, Југословенима се изјашњавала углавном млада популација, образовани људи, градско становништво, људи из мешовитих бракова, припадници мањинских заједница. Такође, готово 20 процената чланова Савеза комуниста Југославије изјашњавало се као Југословен. Југословени су свој идентитет везали уз политичко и идеолошко устројство тадашње државе као и уз њен културни оквир. Већ према попису становништва из 1991. године број Југословена у Хрватској смањује се на 106.041. Након распада социјалистичке Југославије већина Југословена опет се декларише према народној (етничкој) припадности. Данас највише декларисаних Југословена живи у САД, Канади, Аргентини, Бразилу и Аустралији“, иронично запажа Ливада.
    „У социјалистичкој Југославији сви становници, па и тадашње СР Хрватске, 1953. године добијају могућност да се у државном попису становништва изјасне као Југословени, или као „неопредељени“. Те пописне године Југословенима или неопредељенима изјаснило се 16.170 становника Хрватске, или 0,41 проценат становника. Енормни раст декларисаних Југословена бележи попис становника из 1981. године када се тако изјаснило преко осам процената, односно 379.057 или 8,24 одсто становника Хрватске. Базни индекс 1981. у односу на 1953. износи 2.345. Ово се практички догађа у време конфедерализације тадашње Југославије, која је започета усвајањем Устава из 1974. године. Дакле, радило се о феномену који је био супротан тадашњој доминантној друштвеној ситуацији коју су осмишљавале и заговарале политичке елите“, закључује Ливада.

    Извор:
    https://vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/718605/Zatiranje-Srba-u-Hrvatskoj-3-Zrtvama-se-ne-zna-broj

    Сутра – Затирање Срба у Хрватској (4): Нико није пописивао мртве

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Затирање Срба у Хрватској (4): Нико није пописивао мртве

    Професор Светозар Ливада у својој последњој студији – књизи „Биолошки слом и нестајање Срба у Хрватској – 1880-2011“, наводи да су Срби из Хрватске значајно страдали у многобројним ратовима, међутим напомиње да те жртве до данас нико није избројао, нити је то питање на темељан, научан начин истражено, уколико се изузме неколико демографских пројекција.

    У недостатку тачних података и професор Ливада, ослањајући се на постојеће демографске податке, нуди пројекцију колико је српског становништва исељено, највећим делом присилно, током протеклог грађанског рата у бившој заједничкој држави. Просто упоређивање пописа становништава даје стравичне одговоре!

    Веритасова евиденција

    – Ако је према пописима становништва 1991. године у Хрватској живело 581.663 становника српске националности, а 2011. 186.633, онда произлази да их је мање 395.030, што чини егзактно 68,91 процената. Према попису 2001. тај постотак је био нешто мањи (65,33 одсто), што значи да се исељавање српског становништва наставило и у мирнодопским условима после 2001. године, када се иселило 15.030 становника. У мирнодопским условима овакав биланс становништва између два пописа изводио би се на основу, пре свега, низа демографских показатеља о фертилитету, наталитету и морталитету, емиграцији и имиграцији, итд. С обзиром на то да се у нашем случају ради о ратним условима, веома специфичним кад се ради о грађанском рату, сасвим је реално претпоставити да су на овакав велики мањак српског становништва утицали у првом реду исељавање, односно етничко чишћење српског становништва и број погинулих и несталих српских становника – наводи Ливада.
    Када је реч о морталитету, односно смртности Срба, Ливада се позива на евиденцију Документационо-информационог центра Веритас за коју тврди да је до сада једина организација која се систематски и методолошки концизно и целовито бавила овим питањем.

    Ксенофобија и камуфлажа

    – Према подацима Веритаса, укупан број убијених и несталих Срба у Хрватској у периоду од 1990. до 1998. године је 7.134 особа, од чега су 2.650 цивилне жртве. Са овом корекцијом, односно редукцијом, произлази да је број присилно исељених Срба из Хрватске 387.896 особа или 66,69 процената. Међутим, треба истаћи да се тачан број присилно исељених Срба не може исказати без анализе цензусних категорија: неопредељени, ‘регионалци’ и Југословени и посебно категорија: погинулих и несталих особа – прецизира професор Ливада и закључује да се тачан број „несталих“ српских становника из Хрватске највероватније никад неће утврдити.
    „Тај број вероватно никад неће бити утврђен због многобројних и различитих случајева и појава, које неки истраживачи подводе под појам ‘мимикрије’ или ‘камуфлаже’. Примера ради, наводимо овде само неке, јер недостају циљана истраживања овог феномена: промена имена, често и презимена; изјашњавање националне припадности у попису и личним документима као хрватско или неопредељен (бивши Југословени); пријава новорођенчади у матичном уреду као хрватске припадности, преноминација националитета у школским дневницима, те разни други облици преноминације националитета, о чему су се својевремено у јавности износиле и одређене бројке. На све ове појаве су увелико утицале веома раширена ксенофобија, односно брутални ставови према другом и другачијем, како би се смањила мултиетничност, односно остварила што чистија хрватска држава“.
    Већ од следећег наставка то ће постати много јасније анализирањем података у свакој од жупанија где су Срби вековима чинили већину.

    Затирање Срба у Хрватској

    Демографски слом

    Професор Ливада, анализирајући податке из пописа становништва у наведеном периоду извлачи и својеврстан закључак.
    У анализираном периоду од 131 године просторе данашње Хрватске, скоро све до краја 19. века насељавале су искључиво две националне групе, хрватска и српска. Хрватско становништво је најмање флуктуирало, односно током целог периода имало релативно стабилно учешће у укупном становништву у распону од 68,53 процента 1910. до 90,42 одсто 2011, уз благо континуирано бројчано повећавање, али знатно мање од уобичајеног, због неповољног у анализи истакнутог деловања одређених неповољних околности и прилика. Српско становништво је највише флуктуирало, односно током целог периода до краја 20. века имало релативно стабилно учешће у укупном становништву у распону од 11,55 процената 1981. до 22,21 одсто 1921, што је уједно највише учешће српског становништва у укупном становништву Хрватске. Тај удео потом непрекидно пада после 1971. да би почетком 21. века оно доживело комплетан демографски слом падом на историјски најнижи ниво од само 4,36 посто учешћа у укупном становништву Хрватске, због етничког чишћења и масовног прогона из своје вековне постојбине.
    Остале националне групе су крајем 18. века биле минимално заступљене у укупном становништву Хрватске свега нешто испод 2,00 процента, да би се почетком 19. века скоро удесеторостручиле и чиниле 15,17 посто од укупног становништва, те касније флуктуирале слично као и српско становништво, па тако у попису 2011. чине само око половине удела из 1991. тј. око пет посто.

    И мањина све мање

    Ливада запажа да је, слично судбини Срба, у Хрватској много мање и националних мањина попут Чеха, Словака, Немаца, Италијана…
    – Укупан број припадника ових етничких група 1991. био је 466.246 (9,75 процената) док их је 2001. било 207.588 мање или за 44,52 одсто са уделом у укупном становништву од 5,83 посто. Према попису 2011. вратило их се 34.723 или 14,33 процената тако да их је остало 242.311 или 5,23 посто од укупног становништва Хрватске. Изнети подаци о српском становништву и припадницима осталих нехрватских етничких скупина, говоре о томе да је циљ тада владајуће политичке структуре на челу са ХДЗ био стварање чисте етничке државе – закључује Светозар Ливада.

    Извор:
    https://vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/718735/Zatiranje-Srba-u-Hrvatskoj-4-Niko-nije-popisivao-mrtve

    СУТРА – Затирање Срба у Хрватској (5): Етничко чишћење и у миру

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Затирање Срба у Хрватској (5): Етничко чишћење и у миру

    Биолошки слом и нестајање Срба у Хрватској је највидљивије кад се анализирају статистички подаци за поједине регије, односно административно-територијалне заједнице жупанија. Кад је реч о територијалној подели ове републике, професор Светозар Ливада подсећа да је свака епоха мењала ту поделу, па је тако у Аустро-Угарској, Хрватска била подељена на стратешка војна подручја и распоред регименти, док су у Краљевини Југославији то најпре били војни окрузи и котари, а затим, пред Други светски рат – бановине.

    Тек у СФРЈ настају најпре окрузи, односно општине којих је укупно било 102. У новој Хрватској, територија је подељена на 516 општина и 21 жупанију.
    – Оно што карактерише кретање укупног становништва по жупанијама током посматраног 131-годишњег периода јесте велика неуједначеност, која се огледа у томе што одређен број жупанија бележи негативан демографски салдо, или пак релативно значајан позитивни салдо, док их већина осталих или стагнирају или бележе веома благи пораст становништва – наводи Ливада у уводним напоменама и објашњава да су у првог групи жупанија са негативним салдом махом оне у којима су живели Срби. Тако Личко-кистањска жупанија бележи мањак становништва од чак 67,22%.

    Карловац и масован одлазак

    – До 1910. раст становништва је веома благ, на граници стагнантног, да би смањивање становништва почело после 1910. све до 1991. када се више него преполовило. У самосталној држави (1991-2011) оно се даље драстично редукује за нешто више од две петине, или за 34.208 становника – наводи Ливада.
    По овом неславном рекорду следи Карловачка жупанија у којој је забележено у просеку 25,15% мање становништва. На основу пописа из 2001. и 2011. установљено је да је ову жупанију напустило чак 30% оних који су ту живели 1991. Слично је и са Сисачко-мословачком жупанијом у којој је према попису из 2011, за 31,39% мање становника него 1991. Професор Ливада запажа и једну, на први поглед, нелогичност, а то је да је у оним жупанијама одакле је протерано највише Срба, приметан највећи број становника.
    Овај податак за професора Ливаду представља јасан доказ да је број Хрвата континуирано повећавао у самосталној држави, да би то данас достигло размере карактеристичне за етнички чисте државе.
    „Разлози, односно узроци оваквих демографских промена у структури становништва биће јаснији после анализе кретања односно промена у структури нехрватског становништва. У свим жупанијама је дошло до значајног пада заступљености српског становништва у укупном становништву. По том основу могуће је разликовати неколико група жупанија. У прву групу са највећим падом од преко једне петине, па све до једне четвртине удела у односу на 1991. су следеће жупаније: Шибенско-книнска (25,16%), Личко-сењска (24,85%), потом Сисачко-мославачка (24,67%) и Задарска жупанија (20,61%). Друга група од три жупаније има пад удела 10% до 15% (Карловачка 14,36%, Пожешко-славонска 16,18% и Вировитичко-подравска 13,86%). У трећој групи су три жупаније са губитком удела пет до 10 посто (Бјеловарска-билогорска 9,06%, Бродско-посавска 8,38% и Осјечко-барањска жупанија са 6,84%)“.

    Катастрофалне последице

    Међутим, када се ове бројке, које су ипак примереније стручној, а не широј јавности, претворе у конкретне податке о смањењу Срба у укупном броју становника, тада се долази до чак 366.458 Срба мање што је, како истиче Ливада, „импозантна, али истовремено и катастрофална бројка, невиђена у целом анализираном периоду од преко 130 година“.
    Истовремено, уколико се анализирају подаци из пописа из 2001. године, та бројка је далеко већа, јер је у том тренутку смањење износило 380.033 становника српске националности.
    – То уједно говори да се етничко чишћење српског становништва наставило и у мирнодопским условима, тј. после 2001. године – наводи Ливада и додаје да се слично може утврдити и када је реч о другим етничким мањинама које такође бележе пад 1991. године.
    – Број припадника мањинског становништва се у посматраном периоду од 1991. до 2011. драстично смањио у свим жупанијама (осим Међимурске). У четири жупаније за више од 70 процената, у четири за више од 60 одсто, а у пет жупанија за више од 50 посто. Дакле, слична ситуација као и са српским народом у Хрватској – истиче Ливада.
    У практичном смислу то значи да се број становника мањинских етничких група мимо српске, у периоду од свега 20 година, односно од 1991. до 2011. смањио за 207.276 или за 46,52 процента.
    Најзад, када се зброје подаци, и кад је реч о Србима и другим етничким мањинама, долази се до фрапантног податка да је за само 20 година број нехрватског становништва смањен за 12 посто, односно да је смањен за скоро 600.000 људи (573.734).
    Међутим, већ у следећим настацима овог фељтона, истражујући смањење броја становника у оним регијама (Лика, Кордун, Банија, Далматинска загора), где су Срби увек представљали већину, долази се до још фрапантнијих података.

    СУТРА: Опустошена српска Лика

    Већи број Хрвата

    – Број Хрвата се драстично увећао у чак пет жупанија. Тај проценат је највећи у Сисачко-мословачкој жупанији где их је 28,38 процената више, затим Шибенско-книнској (+ 25,75 посто), Личко-сењској (+25,19%), Пожешко-славонској (+22,77%) и Задарској жупанији (+22,09%) – наводи Ливада.
    У шест жупанија заступљеност хрватског становништва се увећала од 10 до 20 одсто. Уз заступљеност, повећавао се и апсолутни број хрватског становништва у већини жупанија (12), док се у осталим жупанијама (8) тај број унеколико смањивао, али уз задржавање већинске заступљености (више од 80 процената) у укупном становништву жупаније, захваљујући, углавном, исељавању српског становништва.

    Жупаније и проценти

    – Највећу реалативну заступљеност хрватског становништва у укупном становништву од 90 и више посто и уједно највећу стабилност толиког удела током и на крају посматраног периода од 130 година имало је пет жупанија: Крапинско-загорска (од 99,68% 1880. године до 97,51% 1991), Међимурска (од 91,51% 1910. до 98,74% 1948), Копривничко-крижевачка (д 87,97% 1900. до 96,20% 2011), Дубровачко-неретванска (од 83,30% 1981. до 98,38% 1880); Бродско-посавска (од 80,60% 1991. до 94,99% 2011), Сплитско-далматинска (од 86,78% 1991. до 97,08% 2011), Вараждинска (од 95,42% 1981. до 98,08% 1890), и Загребачка жупанија (од 92,28% 1981. г. до 97,96% 1948) – само је део закључака из истраживања Светозара Ливаде.

    Извор: https://vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/718952/Zatiranje-Srba-u-Hrvatskoj-5-Etnicko-ciscenje-i-u-miru

    Сутра – Затирање Срба у Хрватској (6): Опустошена српска Лика

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Затирање Срба у Хрватској (6): Опустошена српска Лика

    Опсежна анализа најпознатијег српског научника у Хрватској, професора Светозара Ливаде, преточена у књигу „Биолошки слом и нестајање Срба у Хрватској 1880-2011“, представља вредно сведочанство о нестанку српског народа у Хрватској. О обиму тог страдања најбоље показују статистички и други подаци из оних жупанија – делова Хрватске у којима су Срби увек представљали већину. Једна од њих је регија Лике у којој је све до 1991. године српски живаљ био многољуднији, а данас је сведен на популацију која се креће око 20 одсто.

    Лика је типично планинска регија, са просечном надморском висином од 700 метара, а надвисују је два велика планинска ланца Велебитски и Пљешевички и више котлина и висоравни. Са 5.000 квадратних километара површине, највећа је и уједно најређе насељена регија у Хрватској са око десет становника по метру квадратном.

    Разорен завичај

    Због лоших услова живота, али и чињеници да је ово један од најсиромашнијих крајева Хрватске не чуди да се број становника Лике у континуитету смањивао и то просечно за 14,69 процената на сваких десет година. У свом истраживању, професор Ливада истиче да се становништво овог краја до 1991. године буквално преполовило:
    „Подаци о уделу хрватског и српског становништва у укупном становништву ове регије показују да је српско становништво било већинско кроз цео посматрани период до 1991. године. Удео хрватског становништва се кретао од 43,80 процената 1900. до 49,30 одсто колико је забележено 1948. Удео српског становништва кретао се од 46,41 одсто 1981. до 56,10 процената 1890. или у просеку 52,41 одсто“, прецизира Ливада.
    Међутим, до драстичне промене долази после 1991. када се број српског становништва од 41.567 (1991) свео на 7.610 становника (2001) односно 8.979 (2011).
    „Тиме се постотни удео српског становништва смањио од 49,53 процента 1991, на 16,50 одсто у попису 2001. односно на 20,05 одсто у попису 2011. То је последица етничког чишћења српског становништва током грађанског рата који се у то време водио у бившој заједничкој држави“, закључује Ливада.

    Гашење топонима

    Али значајних губитака је било и током Првог, а посебно током Другог светског рата, а затим и као последица грађанског рата 1991-1995.
    „Према пописима из 2001. и 2011. број српског становништва у односу на стање 1991. се смањио за 33.957 становника (81,69 процената), односно, због 1.394 повратника, за 32.558 становника (78,33 одсто). Колико их је од тога смртно страдало, а колико избегло у друге новонастале државе бивше Југославије, још нико није целовито истражио нити о томе постоје целовити подаци. Постоје само парцијални подаци за смртно настрадале особе са неколико суђења починитељима злочина и неколико откопавања српских жртава на подручју Лике. Али, оно што је извесно из анализе последња два пописа становништва јесте чињеница да је српско становништво у Лици од већинског током више од 150 година постало мањинско, штавише, етничким чишћењем, свело се на минорну националну мањину. Показало се да ни сурови живот не може присилити на напуштање завичаја, колико то може механички насртај на завичај ратом. Осим тога, разорене су куће и у готово свим осталим насељима у којима су живели Срби. Тиме је измењен изглед и пејзаж насељених простора. То су села која то ни по чему више нису, јер је у њима разорена надградња, институције и комплетна инфраструктура“.
    Ливада на крају закључује да последице грађанског рата нису резултирале само потпуним прогоном српског живља, већ и њиховим „контролисано селективним повратком“, који је, како тврди овај аутор, сведен де факто на само оне најстарије „остареле гробове“.
    „То је у ствари, класични пример етничког чишћења без остатка, који води до комплетног гашења топонима“, наводи Светозар Ливада.

    Жртве Другог светског рата

    Ливада истиче да се значајнији губитак становништва Лике догодио за време Првог, а посебно Другог светског рата и то из редова оба народа и на обе зараћене стране: квислиншко-фашистичке и антифашистичке, као и низа паравојних формација.
    „О тим губицима не постоје сређени подаци за подручје Лике, али сасвим је реално претпоставити да су релевантни за развој становништва Лике. Примера ради, навешћемо парцијалне податке Хисторијског архива Карловац о људским губицима у неким котаревима Лике током грађанског рата 1941-1945. само на антифашистичкој страни, који се односе на пале борце НОП-а, цивилне жртве фашистичког терора и умрле особе од тифуса котар Госпић и котар Перушић укупно 3.267 жртава. Котар Кореница и котар Удбина укупно 6.399 жртава, Доњи Лапац 3.267, општина Оточац и општина Бриње укупно 625, Плашчанска долина и околина 7.000 жртава – свеукупно, то је 23.508 жртава“.
    Међутим, не треба заборавити да је Други светски рат био и период ужасног погрома и геноцидне политике тадашње Независне државе Хрватске, и да је Лика била једно од великих стратишта управо такве стратегије.
    „Усташе су се сурово обрачунале са личким Србима већ на почетку Другог светског рата. У Лици је, поред Госпића, у Јадовну, 1941. основан први ликвидациони логор за Србе, Јевреје и друге са 37 околних стратишта, где су се разним мануелним начинима усмрћивале жртве, по чему је тај логор јединствен у Европи. Истраживањем је утврђено да је у том логору убијено више од 40.000 људи из свих крајева Хрватске, међу којима знатан број из Лике. Друго веће стратиште је бездан у Пребоју, насељу подно Мале Капеле у Плитвичкој субрегији, који је прогутао на стотине српских житеља из околних насеља, углавном Личана. Осим тога, Србе из Лике су одводили и на друга оближња стратишта, као што су Гаравице поред Бихаћа, где је усмрћено више од 12.000 Срба.“

    Нестала насеља

    Друга извесна чињеница је, да су у Лици угашена односно нестала насеља у којима су Срби били већинско становништво, и то највише у општинама Доњи Лапац и Кореница.

    Извор: https://vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/719051/Zatiranje-Srba-u-Hrvatskoj-6-Opustosena-srpska-Lika

    Сутра – Затирање Срба у Хрватској (7): Кордун историјски полигон смрти

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Затирање Срба у Хрватској (7): Кордун историјски полигон смрти

    Још једна регија у Хрватској вековима је имала претежно српско становништво, а претходно је такође чинила део Војне Крајине. Реч је о Кордуну који Светозар Ливада метафорички због чињенице да је стално био на удару, назива „историјски полигон смрти“.

    – Сва су та страдања у прошлости најчешће била свестрана, систематска и радикална – истиче Ливада и додаје да је прва карактеристика ове регије, уколико се анализурају подаци од 1880. до 1991. „спор раст укупног становништва“ које је у просеку расло само 19,31 проценат на 10 година.

    Чак 170 стратишта

    Према попису из 2001. укупно становништво се према стању у 1880, смањило за 15,29 процената, а када се упореде подаци из 2011, тај проценат је већи, 22,90 одсто, односно 80.264 становника Кордуна. Али, уколико се посматра национална промена структуре становништва, тада су подаци много драстичнији. Српско становништво је све до почетка Другог светског рата било већинско са 55 одсто становника, да би се у наредним пописима, све до 1991, кретало у границама од око 35 процената укупног становништва Баније.
    – Попис становништва 1948. показује огроман пад броја српског становништва ове регије у односу на предратно стање од 73.050 становника српске националности регистрованих пописом 1910. године. Наиме, у првом послератном попису 1948. тај се број свео на 56.759 становника или мање за 22,3 процента. Током ратних година од 1941. до 1945. долази до реализације геноцидне политике према српском становништву квислиншке Независне Државе Хрватске Анте Павелића, која се најбруталније и најбестијалније демонстрира на подручју регије Кордуна. У то време Кордун је заправо био полигон смрти, у којем се налазило око 170 стратишта, међу којима је и неколико православних цркава, од којих су најпознатије Глинска, Коларићка и Садиловачка црква у којима је на окрутан начин убијено више од 2.000 Срба свих узраста – истиче Ливада.
    Он наводи податке Историјског архива Карловца о људским губицима током Другог светског рата, али у само неким деловима Кордуна и само у односу на пале припаднике НОБ и цивилне жртве терора и болести: Котар Слуњ и Котар Вељун укупно 6.098 жртава, Котар Војнић 7.924, Котар Вргинмост 10.384, Котар Дуга Реса 785, општина Горње Дубраве 433. Свеукупно 25.624 жртве.

    „Остарели гробови“

    Из свега, Ливада извлачи јасан закључак:
    „Страдања и губици, до којих је дошло унутар српског демографског корпуса у ово време, били су таквих размера да се он после тога никад није могао опоравити, на шта недвосмислено указују подаци о броју српског становништва у пописима спроведеним после 1948. године. Наиме, уочљиве су тенденције стагнације (пописи 1953. и 1961), потом релативно нагло опадање бројности (пописи 1971. и 1981), те на краја незнатног раста (попис 1991)“.
    Ливада наводи и да је грађански рат у бившој Југославији задао „последњи смртоносни ударац“ већ ослабљеном и „рањеном“ српском демографском корпусу у овој регији.
    – Војно-полицијском акцијом ‘Олуја’ протерано је готово целокупно српско становништво са својих вековних огњишта. Убијено је на стотине цивила српске националности. Остварен је историјски ниво заступљености два народа. Хрватски народ је дошао на највиши ниво од више од 80 одсто становништва, а српски на најнижи ниво, испод 15 процената. Трагедија пада броја српског становништва се продубљује до тзв. биолошког слома у послератном периоду, због селективног повратка прогнаних Срба, углавном ‘остарелих гробова’. Дугорочно гледано, према анализираних 14 цензуса, српско је становништво ове регије доживело праву катаклизму, јер се од стања забележеног 1880, након 131 године, свело на попису из 2011. на 11 процената, а у односу на стање из 1991, након само 20 година, и на испод десет посто од укупног становништва – истиче професор Ливада.

    Угашени вековни топоними

    Описујући демографске последице на подручју кордунске регије, а посебно у периоду последња два пописа становништва, Светозар Ливада истиче да су оне видљиве пре свега у погледу драстичног смањења броја српског етникума.
    – У многим насељима број насилно убијених већи је од броја становника који данас у њима живе; потом у готово свим насељима остале су само дефицијентне и осакаћене сељачке породице; многи вековни српски топоними су потпуно угашени, односно де факто нестали са географске карте, а многи су пред гашењем. Коначно, све индиције упућују на закључак да је српски демографски корпус у овој регији доживео потпуни биолошки слом, што у суштини значи да је пирамида живота потпуно изокренута, просек старости је веома висок и нема више виталних репродуктивних основа – наглашава професор Ливада.

    Дуплирање Хрвата

    Према истраживању Светозара Ливаде, од 1991. до 2011. укупан број хрватског становништва на Банији се скоро па удвостручује и просечно, по једном пописном периоду износи за 35,95 одсто више од повећања свеукупног становништва регије у истом раздобљу. Хрватско се становништво од 1991. године повећало за 21.907 становника, или за 47,36%. Код српског становништва највећи број је био 1990, када их је забележено 73.050. Међутим, на крају раздобља (1991) укупно српско становништво се смањило за 13.743 становника, или за 22,86 одсто у односу на стање из 1880. године.

    Предграђе хришћанства

    У прошлости се Кордун увек представљао као одбрамбени појас с низом утврђења на граници према Турцима, па отуда и назив од италијанске речине цордоне, или француске цордон. Ливада наводи да је префикс „историјски полигон смрти“ зато што су током свих ратних периода на њему били највећи људски губици у односу на број становника, почев од покушаја Турака да туда прођу у својим освајачким походима према Штајерској до Беча, па надаље.
    Отуда не чуди и да су историчари често Кордун називали и „предзидом хришћанства“. Погрома је било и касније, од грађанских ратова, до злочина почињених током трајања НДХ.

    Извор: https://vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/719164/Zatiranje-Srba-u-Hrvatskoj-7-Kordun-istorijski-poligon-smrti

    Сутра – Затирање Срба у Хрватској (8): Православци прогнани са Баније

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Затирање Срба у Хрватској (8): Прогон православља са Баније

    Некада позната као Бановина или Банска Хрватска, Банија је увек имала уравнотежен национални састав становништва, у коме су две националне групе, хрватска и српска, све до 1991. биле готово подједнако заступљене.

    Светозар Ливада, аутор озбиљне студије која анализира статистичке податке у периоду од чак 130 година, наводи да је регија Банија, као део Војне крајине, попут Лике и Кордуна, прошла кроз све невоље и недаће граничарског краја, па мање-више све што је речено за те регије вреди и за Банију: успорени раст становништва, велики људски губици, тешки и мукотрпни животни услови целокупног становништва, стално досељавање нових породица као основа за регрутацију новака потребних за одбрану „предзиђа хришћанства“, као и тешко и напорно освајање нових површина за производњу хране и одржавање сточног фонда.

    Бројеви убедљивији од процената

    Ратови, најпре Други светски, а онда и овај последњи, на драстичан начин су променили националну структуру становништва овог краја.
    „У односу на стартно стање у првом цензусу 1880, хрватско становништво се 2011. повећало за нешто мање од трећине, односно за 28,29%, док је просек раста за цели тај период био 22,25%. Истовремено, српско становништво смањило се за око три четвртине, односно за невероватних 74,71%. Ове су се промене одразиле и на број укупног становништва, које се смањило за око једне шестине, односно за 16,33%“, део је закључка истраживања професора Ливаде.
    Тај драстичан однос се још боље види ако се уместо процената прикажу бројеви становника. Тако је Хрвата на основу пописа из 1880. године било 66.885, а 2011. забележено их је 19.489 више, и према том попису их је на Банији 88.374. Истовремено, Срба је 1880. било 62.239, а пописом из 2011. је утврђено да их је укупно 15.740, чак за 46.499 мање. Све до грађанског рата 1991, оба народа су на Банији били скоро равноправно заступљени. Ливада наводи да је 1880. тај однос био 52% наспрам 47%, док се 2011. драстично изменио на 80,18% наспрам 14,28% у корист хрватског етникума.

    Хрватско пролеће и „Олуја“

    „Тек поређењем са 1991. као базном годином, показују много реалнију слику ових популацијских флуктуација, заправо правих размера и историјске значајности. У односу на стање непосредно пре избијања грађанског рата у бившој заједничкој држави 1991. хрватско се становништво 2011. повећало за 5,03%, док се српско драстично смањило за нешто мање од четири петине, односно за 77,85%. Ове су се промене одразиле и на број укупног становништва, које се смањило за нешто више од једне трећине, односно за 36,05%. Изражено у апсолутним бројевима, хрватско становништво 1991. бројало је 84.142, а 2011. године 88.374 становника, или за 4.242 више, док је Срба 1991. било 71.087, а 2011. године 15.740 или мање за 55.347. Ове флуктуације драстично су промениле однос, односно удео, два етникума у укупном становништву. Тај однос је 1991. био 48,82% наспрам 41,24%, док се 2011. тај однос преокренуо у 80,18% наспрам 14,28% у корист хрватског етникума“, прецизира професор Ливада.
    „У новијој историји, у Банији је дошло до флуктуације становништва, посебно српског, 1971, за време хрватског прољећа, а најгори тренутак у целокупној својој историји на тлу Хрватске српски народ Баније доживео је 1991. за време грађанског рата у бившој заједничкој држави, када су масовно протерани са вековних огњишта, а део смртно страдао и нестао у вртлогу рата односно војно-редарствене акција ‘Олуја’. О броју прогнаних може се посредно сасвим реално и поуздано закључивати на основу података два цензуса (1991, 2001), а то је број становника колико их је било мање 2011. него 1991. године, а то је 55.347 становника“.

    Колонизација у Војводину

    Ливада се позабавио и најдужим пописним периодом у оквиру једног државно-правног система, постојања СФРЈ. У том периоду од четири деценије, анализа показује да се хрватско становништво веома успорено повећавало у распону од максимално 13,78% који су забележени на попису из 1971, до минимума од 0,37 посто забележен на попису из 1981.
    „И код српског становништва био је исти тренд, али само до 1971, кад се оно повећало у просеку за 6,57%, док се након тога све до 1991. континуирано смањује за 10,74 процената колико је забележено 1981, односно 1,24% 1991. Узроци овако варијабилног кретања становништва у релативно дужем послератном периоду су многоструки, што посебно и детаљно није истражено“.
    Као могуће узроке, Ливада наводи „осакаћену репродуктивну основу становништва енормним страдањима и људским губицима током Другог светског рата“, затим процес деаграризације, али и релативно масовна колонизација у Војводину која је већином обухватала српско становништво зато што су предност добијали учесници НОР-а.

    Ратни губици

    Анализа свих пописа становништва у периоду од 1880. до 2011. године показује да се проценат удела хрватског становништва креће од најнижег 48,11% забележеног на попису из 1900, и највишег од 52,59% на попису из 1961. С друге стране, број српског живља најнижи, 36,66%, био је на попису 1881, до највишег од 50,01%, забележен 1910. године. Већа одступања забележена су у попису из 1948. као последица људских губитака током Другог светског рата. И док код Хрвата та стопа раста становништва после Другог светског рата пада за четири посто, дотле је код Срба тај пад седам пута већи, наводи Ливада.
    „Овакво кретање броја српског становништва вероватно је и последица већих људских губитака: усташки злочини, плус масовно учешће и погибије у НОП-у. Податке о томе износе већ цитирани Зборници Хисторијског архива Карловац, према којима је палих бораца НОП-а било 1.441, а према другом извору укупни су људски губици на подручју Баније (пали борци НОП-а заједно са цивилним жртвама) износили су 6.886“, прецизира Ливада.

    Размери катаклизме

    На основу података из истраживања, Ливада закључује да су размери досељавања хрватског и одсељавање српског становништва након последњег рата нису нормалне и да су попримиле „не само катастрофалне, него и катаклизмичке размере“.

    https://vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/719284/Zatiranje-Srba-u-Hrvatskoj-8-Progon-pravoslavlja-sa-Banije

    У недељу – Затирање Срба у Хрватској (9): Етничко чишћење Далматинске загоре

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Затирање Срба у Хрватској (9): Етничко чишћење Далматинске загоре

    Иако се под називом Далматинска загора, овај регион Хрватске помиње тек после Другог светског рата, фактички је део Загоре који обухвата готово целокупно залеђе далматинске обале, а то је око 150 километара дуг појас уз море омеђен планинским масивима Козјака, Мосора, Омишке Динаре, Биокова и Рилића. Територијално, то су подручја општина Книн, Дрниш, Бенковац, Обровац, Сињ, Врлике, Имотског и Вргорца.

    Истражујући пописе становништва у периоду од 111 година, професор Светозар Ливада истиче да се у том периоду, односно до 1991, и грађанског рата, становништво увећало за нешто више од 50 процената, а да је национални састав свих тих година био релативно сличан: Хрвати су чинили од 61 до 64 посто, а Срби од 31 до 35 одсто укупне популације.

    Последице хрватског пролећа

    „Флуктуације настају после 1971. године када број становника обе етничке скупине почиње благо да опада, што треба приписати, пре свега, политичким превирањима у временима ‘хрватског прољећа’ и друштвене кризе, на што указују показатељи верижног индекса за цензусе 1961/1971, те 1971/1981 и 1981/1991“, наводи Ливада и додаје да је анализирајући пописе становништва током трајања СФРЈ запажен тренд „стагнатног развоја“ односно увећавања броја становника.
    „То је резултат, пре свега, тешких последица које је демографски корпус претрпео током Другог светског рата, па се у послератном периоду опорављао, али и због неких других чинилаца, као што су тешки услови живота и хронично сиромаштво, присутна емиграциона кретања, процеси деаграризације, школовање младих (пре свега великог броја деце палих бораца НОР-а и жртава фашистичког терора у Другом светском рату) за непољопривредна занимања, брачна покретљивост, колонизација, и друго“, наводи Ливада и запажа да се тај процес касније променио, али колонизацијом Хрвата из Босне.
    Ситуација се драстично мења после 1991. Подаци из последња два пописа, 2001. и 2011, говоре да се укупно становништво смањило за чак 72.445 становника, односно 34,28% према попису из 2001, односно за 78.401 или 37,10 одсто према попису обављеном десет година касније. Углавном је реч о Србима. Према попису из 2001, српско становништво се смањило за 63.024 становника или за 85,93%. Нешто мањи проценат смањења је забележен на следећем попису из 2011, када је забележено да је Срба мање за 82,10 одсто.

    Туђманов циљ

    Професор Ливада нема дилеме шта је томе узрок: „Овај мањак српског становништва 2001. означава уједно и број прогнаних Срба када се од тог броја одбију погинули и нестали. Њих је, према евиденцији Веритаса, 1.360 погинулих и 245 несталих. Дакле, из ове регије је прогнано 61.419. Као што је видљиво, демографска слика ове далматинске регије се драматично изменила, драстичним падом броја српског становништва, слично као и њихових сународника у претходно анализираним регијама Хрватске, и то на један веома радикалан начин, скоро комплетним прогоном са својих вековних огњишта“, истиче Ливада и оцењује да је број Срба у Хрватској данас на оном нивоу који је први председник Хрватске, Фрањо Туђман зацртао као државни циљ.
    „Наиме, удео српског становништва у укупном становништву у овој далматинској регији свео се 2001. на 14,07%, а 2011. на 17,90%, наспрам 95,32, односно 89,50% хрватског становништва. С обзиром на селективни повратак Срба зато што се углавном враћају остарели да умру у својој постојбини, и даљег деловања, до дивљања екстремног националистичког покрета, као и чињенице да не само што су Срби прогнани, него је уништена и њихова надградња, а оно мало што је остало, посебно непокретна имовина, предмет је шпекулација и усељавања колонизираних Хрвата из Босне, и веома компликоване и бирократизоване процедуре стамбеног збрињавања прогнаних Срба, реално је очекивати даље опадање броја српског становништва на овим просторима, све до, и испод, нивоа Туђманове пројекције од три процента“.

    Распадање породица

    Анализирајући податке са два последња пописа, професор Ливада је приметио да се број хрватског становништва 2001. смањио за 4,68 одсто, а десет година касније, за 10,50 одсто. Овај стручњак то објашњава чињеницом да и млади нараштаји Хрвата имају проблем око запошљавања, образовања и решавања основних социјални и друштвених проблема, због чега масовно напуштају Далматинско залеђе.
    „Томе није допринео и тренд колонизације Хрвата из Босне који су доведени на крају у исти положај распадања породица као што је то био случај са Србима“, наглашава Ливада.

    Економске миграције

    У Далматинској загори је традиционална привредна делатност пољопривреда, узгајање медитеранских култура, а понајвише винове лозе и сточарство. Како су и стамбени и пословни објекти грађени махом од камена, отуда су током рата били „атрактивни“ за присвајање или разарање.
    Међутим, због тешких услова живота, овај крај је увек важио за пасиван и сиромашан крај познат као депопулационо подручје и великим бројем људи који су одлазили у иностранство. Последњим ратом, највећи број Срба из далматинског залеђа је бољу судбину пронашао од Канаде до Аустралије.

    Бројке

    Срба је у Далматинском залеђу 1880. године, било 49.841, а Хрвата 89.178. Према попису из 1910, Срба је било 69.198, а Хрвата 125.348. Тај тренд раста становништва трајао је све до Другог светског рата. На првом мирнодопском попису из 1948. могу се видети катастрофалне последице политике истребљења Срба унутар НДХ. Тада је регистровано 79.686 Срба, а чак 143.896 Хрвата.

    Извор: https://vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/719488/Zatiranje-Srba-u-Hrvatskoj-9-Etnicko-ciscenje-Dalmatinske-zagore

    СУТРА – Затирање Срба у Хрватској (10): Спржена Славонија

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Затирање Срба у Хрватској (10): Опустошена житница

    Славонија је историјско-географска регија на истоку Хрватске која се простире између река Драве, Саве и Дунава. Са површином од 12.556 квадратних километара највећа је регија, коју зову „житница Хрватске“.

    Уколико би се збирно оценио период од 131 годину – временски интервал у коме је професор Светозар Ливада спровео истраживање пописа становништва од првог, одржаног 1880, до последњег из 2011, према националној припадности, хрватско становништво се повећало за 71,31 проценат, а српско становништво се истовремено драстично смањило за 74,69 одсто!

    Геноцидна политика НДХ

    Наизглед, у томе не треба тражити ништа чудно, зато што су Хрвати у Славонији увек чинили већинско становништво, од најнижег процента установљеног 1900, када их је било 46,77 одсто, до највишег од 88,30 одсто колико је показао попис из 2011. Истовремено, Срби су увек били мањина, с тим што је тај проценат 1880. износио 31, 51 проценат, а 2011, тек 6,20.
    – Кретање становништва између два пописа становништва указује на ‘кризне’ године када долази до смањивања становништва. То су према верижним индексима 1900/1890, 1971/1981, те 2001/1991, када је долазило до флуктуација становништва оба етнитета, али знатно јаче код српског, посебно у последњем наведеном кризном периоду – објашњава Ливада.
    Анализирајући средњорочни период развоја становништва у периоду од 43 године током постојања СФРЈ, од 1948. до 1991. године, Ливада наводи да нису забележени „шокантнија“ смањења броја становништва, али само зато што је и овај део Хрватске преживљавао трагичне последице Другог светског рата, због чега је фактички развој становништва потпуно заустављен и сведен на ниво испод просте репродукције становништва.
    – За детаљнија објашњења овог кризног стања у развоју становништва у овој славонској субрегији недостају истраживања, али за неке узрочнике могуће је са сигурношћу претпоставити да су били од значајног утицаја. То се пре свега односи на велике људске жртве становништва овог подручја, посебно српског, због геноцидне политике тзв. НДХ током Другог светског рата, односно механичко задирање у његов демографски корпус и с тим у вези, значајан удео дефицијентних породица, што се негативно одразило на наталитет у послератном раздобљу. Такође, ово је традиционално депопулационо подручје по различитим основама (економске, социјалне, миграционе и др), које се често подводе под заједнички називник „бела куга“ – објашњава Ливада.

    Прогнани, погинули, нестали…

    Међутим, српски корпус у Славонији је наставио да се смањује и касније, а узрок је грађански рат и све оно што је касније уследило у Хрватској.
    Према подацима из два последња пописа, 2001. и 2011. године, стање српског становништва у односу на 1991. годину се смањило за 41.697 становника или за 11,4 одсто (подаци са пописа из 2001.), односно за 74.745 становника или за 20,48 одсто према последњем попису становништва у Хрватској.
    Истовремено, према попису из 2001, хрватско се становништво повећало за 34.283 становника или за 14,01 одсто, односно за 11.521 становника или за 4,71 проценат према подацима из пописа објављеног 2011.
    Резултат је да се удео хрватског у укупном становништву повећао са 67,06 одсто колико их је било 1991. на 88,30 процента 2011.
    Српско се становништво у односу на стање 1991. смањило за 56.240 становника или за 71,37 процента (2001), односно за 60.825 становника или за 77,18 одсто (2011). На овај начин се удео српског у укупном становништву смањило од 21,60 процената (1991) на 6,20 одсто 2011.
    „Овај мањак српског становништва 2001. године означава уједно број прогнаних Срба, када се од тог броја одбију погинули и нестали, а таквих је било према евиденцији Веритаса 640 погинулих и 508 несталих Срба. Дакле број прогнаних Срба у овој субрегији износи 55.092.“

    Насеља без становника

    Да би илустровао етничко чишћење у Славонији, Ливада подсећа да је оно извршено на основу војне – строго поверљиве Наредбе Кризног штаба и Наређења команданта 123. бригаде ХV да се изврши евакуација свих становника, њихове приватне имовине и стоке у подручју 26 села, а становништво се исели у друга насеља на подручју општине „према слободном избору“.
    „У том наређењу се каже да ‘у случају кршења овог наређења, ХV и полиција могу отворити ватру без претходног упозорења’. Мотиви ове евакуације према наведеним документима су ‘заштита становништва’ и „успешна одбрана од борбеног деловања четничко-терористичких снага и јединица“. Резултати односно исход ове наводно хумане, добровољне и заштитничке акције исељавања српског становништва из својих домова био је трагичан. У већини тих насеља живели су искључиво Срби. У некима тек понеки Хрват, у малом броју значајнији број Хрвата, а само у два насеља већинско становништво је било хрватско са значајним бројем Срба. Притисцима, застрашивањима и на крају војном акцијом та насеља су етнички очишћена од српског становништва. Резултат тих бруталних активности био је да према попису из 2001. године у 14 насеља нема више становника. Запаљено је 616 кућа, 590 привредних зграда, један сакрални објекат, 1.462 становника остало је без својих домова и убијене су 44 особе. Од предратних 1.645 становника српске народносне припадности који су живели у тим насељима након рата остало их је само 173, а од предратних 356 Хрвата, 2001. године у тим насељима живи њих 407 – наводи Ливада.

    Брутални извршиоци

    Светозар Ливада истиче да је у регији Славоније фактички извршено „веће етничко чишћење српског становништва у Хрватској“.
    – Оно је проведено у 26 села (Црљенци, Чечавац, Вучјак Чечавачки, Јемоновац, Копривна, Кујник, Облаковац, Орљавац, Пасиковци, Подсреће, Расна, Рушевац, Слобоштина, Сњегавић, Вранић, Горњи Врховци, Кантровци, Клиса/Велика, Лучинци, Марковац, Миливојевци, Њежић, Ољаси, Оздаковци, Пољанска и Смољановци) у западном брдско-планинском пределу општине Славонска Пожега у периоду од 29. октобра 1991. до почетка 1992. године. Извршиоци овог бруталног чина били су Кризни штаб општине Славонска Пожега и Заповедништво одбрамбених снага источне Славоније и Барање, односно 123. бригаде Хрватске војске – наводи Ливада.

    Извор: https://vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/719620/Zatiranje-Srba-u-Hrvatskoj-10-Opustosena-zitnica

    Сутра – Затирање Срба у Хрватској (11): Прогон ћирилице

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Затирање Срба у Хрватској (11): Прогон ћирилице у Источној Славонији

    За разлику од Славоније – „сестринске“ хрватске субрегије, укупно становништво се у Источној Славонији последњих 131 годину више него удвостручило, али је и овде слика драстично измењена с последњим грађанским ратом (1991-1995) и оним што се касније догађало. Срби су и у Источној Славонији од народа који је чинио трећину становништва дошао у позицију да их је сада мање од 15 процената.

    „Учешће два већинска народа, хрватског и српског, у укупном становништву ове славонске субрегије (остале мањинске етничке групе заступљене су са свега око 10 процената) био је релативно уравнотежен све до 1991. године и кретао се између 35,64% према попису из 1900. и 65,01% према попису из 1991. хрватског становништва, и 19,83% колико је забележено 1981. и 25,75% српског становништва забележено на попису из 1961.
    Међутим, након овог периода, односно 2011. године, тај однос се свео на 80,53% хрватског и 14,66% српског становништва“, наводи Ливада у својој последњој књизи „Биолошки слом и нестајање Срба у Хрватској – 1880-2011“.

    Реваншистичка политика

    Оволики мањак српског становништва у Источној Славонији 2011, у односу на ситуацију забележену само две деценије раније, професор Ливада објашњава чињеницом да ту „разлику“ заправо чине прогнани становници и они који су погинули или нестали током грађанског рата у Хрватској.
    „Према Веритасу, број погинулих у овој субрегији износи 1.000, а број несталих 135. Према попису од 1991. број српских становника ове субрегије био је 77.761, док је попис 2011. регистровао 40.356 становника, дакле мање 37.405 становника. Када се од тога броја одузме 1.135 погинулих и несталих, добије се број прогнаних, дакле 36.270 прогнаника. Наравно ова је рачуница оријентациона јер полази од претпоставке да се број становника није мењао у међупописном раздобљу, односно да је остао исти као и 1991. године“, наглашава Ливада.
    Он подсећа да је у Западној Славонији кључан догађај из грађанског рата који је највише допринео прогону српског живља, била Војно-полицијска акција „Бљесак“. У послератном периоду „настављено је спровођења национал-шовинистичке и реваншистичке политике“ тадашњег руководства Хрватске.

    Тензије и национализам

    „Очигледно је да и даље траје тренд смањивања српског становништва у овој славонској субрегији, на што указују подаци последња два пописа становништва, према којима се број Срба од 2001. до 2011. године смањио за даљњих 6.694 становника или за 14,2%, иако је ово подручје хрватска власт, а тако и медији, прогласила као ‘јединствен пример мирне реинтеграције у хрватски корпус’. Међутим, пројекат суживота два већинска народа на овом подручју хрватског и српског и даље остаје отворен и нерешен, оптерећен низом виталних проблема, од привређивања и запошљавања, нормалног одржавања целокупног начина и културе живљења, до биолошке репродукције, због тензија и искрења интегралног национализма, који очито долазе од стране једног и другог етницитета“, наводи Ливада и објашњава да догађаји и тензије изазвани националистичком нетрпељивошћу у овој славонској субрегији и даље потичу и изазивају отворено питање прегрупације и хомогенизације етницитета.
    „На овим нашим просторима још увек се ‘позивамо и одзивамо’ не цивилизацијски као човек – грађанин, односно људи-грађани, него по етничком коду“, закључује професор Ливада.
    Он наводи да је спровођење актуелне, ревизионистичке политике у Хрватској, извор животне несигурности и неизвесности, али и „неверице у могућност суживота“. Ова појава није заобишла ни Источну Славонију, а подједнако погађа и Србе и Хрвате.
    „Ови разлози присиљавају млађе нараштаје да потраже места и услове школовања и запошљавања изван ових простора. Осим тога, српско становништво се и данас стигматизује и талибански прогони забраном и срамоћењем ћириличног писма, заједничког културног наслеђа свих словенских народа, посебно хрватског, чија је историја у својој половини исписана ћириличним писмом босанчицом“, прецизира Ливада.

    Хрвати се утростручили

    Ливада наводи да је хрватско становништво према подацима из пописа становништва, у Источној Славонији расло знатно брже од укупног становништва и скоро се утростручило, што, како тврди, приближно одговара средње очекиваном расту за овако дугорочан период.
    „Међутим, укупно српско становништво, уз континуирани раст све до 1971. године до када се оно повећало за нешто више од два и пол пута (базни индекс 1971 – 264,03), бележи значајне флуктуације у раздобљима 1971-1981, 1991-2001. и 2001-2011. године, када долази до његовог значајног смањења, односно оно се бројчано готово преполовило. Од 78.520 становника 1971. на 40.356 становника 2011. или за 38.164 становника односно за 48,60%, запажа Ливада.

    Бројке и пописи

    Према подацима с првог регуларног пописа становништва одржаног у Хрватској 1880. године, Хрвата је тада у овој регији било 120.396, односно чинили су 66,26% укупног становништва. Истовремено, Срба је тада било 29.739, односно 24,70%.
    Међутим, већ на попису из 1900. Хрвата је било скоро па дупло мање. Од укупног броја становника који је тада износио 147. 729, Хрвата је било 52.652, а Срба 33.308.

    Извор: https://vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/719737/Zatiranje-Srba-u-Hrvatskoj-11-Progon-cirilice-u-Istocnoj-Slavoniji

    Сутра – Затирање Срба у Хрватској (12): Туђманов „сан“ у Горском котару

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Затирање Срба у Хрватској (12): Туђманов „сан“ у Горском котару

    Према мишљењу професора Светозара Ливаде заснованог на опсежној анализи статистичких података становништва Хрватске од 1880. до 2011, територија Горског котара је класичан пример како је антисрпска политика владајућег ХДЗ-овог државног режима била територијално свеобухватна, с главним циљем да се по сваку цену смањи број српског становништва на што је могуће нижи ниво.

    Он ту тврдњу темељи и на чињеници да ово подручје није било захваћено ратом 1991. године, и да није претрпело директне последице оружаних сукоба, али и да су оне индиректне изгледа биле много опасније.
    Иако се увидом у дугорочни развој становништва ове регије може закључити да број и Хрвата и Срба углавном стагнира, због чега се у посматраних 131 годину укупан број становника повећао за свега 6, 54 одсто, односно тек за 4. 695 људи, професор Ливада упозорава да је то значајније изражено код српског становништва, а узроци су најпре људски губици у Другом светском рату, а затим и догађаји током и после грађанског рата 1991-1995. године. Но, кренимо редом.

    Усташки масакри

    Према првом валидном попису становништва из 1880. године, било је 49.067 Хрвата (68,30 посто) и 22.173 Срба (30,87 одсто). Међутим, после првог послератног пописа из 1948. године број Срба се смањио на 19.379, односно 28,71 проценат, у односу на 70.49 одсто Хрвата. „Прво кризно раздобље су године Другог светског рата када је српско становништво било изложено ужасном масакру и претрпело велике губитке. На то указује податак о броју српског становништва према првом поратном попису 1948. године, када је бројило 19.379 становника, што је у односу на стање 1910. године мање 22 одсто или 5.432 становника. Код хрватског становништва постотак губитка је 4,61 одсто или 2.301 становник“, указује Ливада.
    На следећем попису 1953. године, број Срба се незнатно увећао (било их је 20.146), да би од 1971. тај број константно падао да би их на попису из 2011, на крају било тек 5.986, односно 14,67 одсто.
    Светозар Ливада сматра да је управо период познат као Хрватско пролеће и талас хрватског национализма највише утицао на почетак исељавања српског живља.
    „Попис становништва из 1981. регистровао је 23,64 процената мање српског становништва или 4.073 становника, него што га је било 1971“, закључује овај стручњак.

    Притисци и страх

    Тако је Срба на попису из 1981. било 13.155, односно 22, 96 одсто, а десет година касније, уочи почетка грађанског рата укупно 13.317.
    „Међутим, после 1991. године, српско је становништво претрпело још јачи ударац. Иако ово подручје није било захваћено грађанским ратом, за разлику од претходно анализираних регија, ипак се у њему снажно осећала антисрпска политика владајућег ХДЗ-овог режима, па су многи појединци и породице српске припадности под притиском, због губитка посла, претњи и из страха исељавали, унутар и изван Хрватске. О томе говоре подаци из пописа 2001. и 2011, када је укупан број Срба сведен на 16,22, односно 14,67 процената“, наводи Ливада и поентира:
    „Изражено у апсолутним бројевима, српски демографски корпус је изгубио у односу на стање 1991. године више од половине свог становништва, егзактно 7.331 душа или 55,09 одсто. У истом раздобљу хрватско становништво се смањило за 10,12 одсто. Ова регија је пример како је антисрпска политика владајућег ХДЗ-овог државног режима била територијално свеобухватна, а по методама деловања прилагођена како ратним тако и мирнодопским условима. Његов главни циљ је био, како је и сам Туђман јавно говорио, да се смањи број српског становништва на што је могуће нижи ниво“, закључује овај стручњак.
    О правим размерама егзодуса Срба у Хрватској можда је најбоље доћи посматрајући суноврат једног народа у градовима.
    Стога се Ливада у свом истраживању бавио подацима из највећих градских средина по броју становника и неколико карактеристичних по броју становника до 1991. године. У наредних неколико наставака биће речи о променама структуре становништва у Загребу, Книну, Сплиту, Ријеци, Дубровнику, Вуковару, Дарувару…

    Две трећине Хрвата

    Светозар Ливада наводи да се у првих 40 година од када су обављани пописи становништва, од 1880, укупно становништво повећало за свега за 4.695 становника, што је испод нивоа просечне просте репродукције.
    „Хрватско становништво има исти тренд, али на још нижем нивоу. Наиме, оно се повећало за само 1,64 процента или за 807 становника, док се српско становништво у истом периоду релативно највише повећало, тј. за 11,90 одсто или за 2.681 становника, што су, реално је претпоставити, новодосељени граничари. Што се тиче националног састава укупног становништва, оно је било стабилно у том раздобљу и кретало се у размери 2/3 хрватског наспрам 1/3 српског становништва.

    Веза са Јадраном

    Ова регија је део планинске Хрватске преко које пролазе саобраћајнице повезујући средишњу Хрватску са јадранском обалом. Позната је по обиљу природних лепота, река, језера и националном парку Рисњак.
    „Горски котар је подручје специфично са становишта насељавања, распореда и типа насеља. Услови живота су сложени, због релативно мало обрадивих површина, климатских осцилација, нагиба тла и знатних шумских површина у приватном власништву. Пољопривреда и остале привредне делатности су релативно неразвијене, па је радно способно становништво, посебно школовање младих нараштаја, оријентисано према гравитационим подручјима приморских центара, што је један од разлога да је ово традиционално депопулационо подручје“, објашњава Ливада.

    Извор: https://vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/719842/Zatiranje-Srba-u-Hrvatskoj-12-Tudjmanov-san-u-Gorskom-kotaru

    СУТРА – Затирање Срба у Хрватској (13): Загреб очишћен од Срба

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Затирање Срба у Хрватској (13): Загреб очишћен од Срба

    У до сада најсвеобухватнијој анализи података из свих досадашњих пописа становништва у Хрватској, професор Светозар Ливада је у књизи „Биолошки слом и нестајање Срба у Хрватској – 1880-2011“, ту тезу оправдава аргументима – чињеницама добијеним из тих статистичких података. Ливада посебно упозорава на опасан тренд да су Срби, само у последњем грађанском рату, од 1991. до 1995, буквално истребљени из већих градова. То се, сматра он, најбоље може видети на примеру Загреба.

    Набујали национализам

    Главни град Хрватске увек је имао доминантно хрватско становништво које је 1880. године чинило чак 94 одсто.
    – Заступљеност српског етникума у укупном становништву континуирано се благо повећавао од 2,09 одсто (1880) до 9,00 посто (1921), да би у периоду Краљевине Југославије бројчано растао, али релативно по заступљености у укупном становништву благо опадао – наводи Ливада у уводним напоменама и објашњава да је у Загребу 1991. српска заједница бројала 6,28 процената, а да је тај постотак највероватније био и већи.
    – Многи Срби у то време изјашњавали су се као Југословени и статистички били сврставани међу ‘остале’ – истиче овај стручњак. Међутим, о размерама биолошког нестанка Срба у Загребу најбоље говоре резултати последња два пописа, из 2001. и 2011. године.
    „Ти пописи сведоче о последицама грађанског рата, односно у конкретном случају у граду Загребу где је деловање владајуће структуре ХДЗ-ове власти захватио набујали интегрални национализам, директно уперен против припадника српске нације, с циљем њиховог етничког чишћења. Попис из 2001. године показује, да је од 44.384 Срба 1991, у граду Загребу, остало само 18.155, што је мање за 26.229 грађана, односно 59,09 процената“.
    Према подацима пописа одржаног 10 година касније, 2011, показао је да се број грађана српске народности додатно смањио и то за 629 људи, односно за 3,46 одсто.

    Градски прогнаници

    Закључак је да се у односу на ситуацију утврђену пописом из 1991, број грађана српске народности у граду Загребу 2011. године смањио укупно за 26.858 особа или 60,51 одсто.
    „То су, у ствари, исељени Срби, већином српски градски прогнаници, којима су отети завичај и имовина, и отежан, најчешће и онемогућен, повратак. Међутим, када говоримо о тачном броју исељених односно прогнаних српских грађана града Загреба, онда треба имати у виду и појаву тзв. мимикрије у различитим облицима“, запажа Ливада и закључује: „Хрватска метропола, актима мржње и етничким чишћењем је девалвирала своје урбано обелжје и дојучерашњи грађански кредо, отимала је сва добра другог и другачијег, некажњено, дајући на тај начин свој обол остваривању државотворне доктрине чисте националне државе.“

    Методе застрашивања

    Светозар Ливада истиче да су Срби протеривани из Загреба на разне, перфидне начине.
    – Методе којима су се служили тзв. интегрални националисти за истеривање Срба из Загреба су биле веома различите и често перфидне. Најраспрострањенија је била отпуштање с посла, посредно или непосредно. То је узело масовне размере у неким делатностима, као што су: телевизија, штампа, администрација, полиција, школство и друго. Затим разни облици застрашивања на различите начине, од почињених убистава, до претњи путем телефона, етикетирање, често преко јавних гласила, лажних оптужби, попут оних да је реч о српским снајперистима. Једна од метода је била и говор мржње према Србима која је била видљива у медијима, на јавним местима, у хрватском Сабору… Следе отимање станарских права, све до насилног усељавања у станове српских грађана, преко исписивање графита на отвореним и затвореним просторима с порукама мржње и понижавања, који нису брисани, него често трајно остајали као својеврсни мементо за све генерације Срба. У целој овој злочиначкој работи значајну, каткад и пресудну, улогу одиграли су медији, посебно телевизија и штампао, који то не да нису осуђивали, него, рекли бисмо, често и подстрекивали. Након одузимања тла под ногама, односно основних претпоставки живљења, као што су запослење, стан и вера у могући саживот са суседима, шта је овако угроженим Србима друго преостало него да ‘беже главом без обзира’, било куда, само да спаСавају главу и негде потраже неко склониште и мир – закључује Светозар Ливада.

    Прогон мањина

    Сличну судбину као Срби из Загреба, али у нешто блажој форми, имали су и остали нехрватски етнитети који се у статистичким подацима воде у колони „остали“.
    Њихов број се у периоду од 1991. до 2011, буквално преполовио и износи чак 46,12 процената. Мањине су се у Загребу увек кретале у распону од 3,44 процента на попису из 1880. године, до 18,97 одсто забележених на попису одржаном десет година касније. „Овај последњи релативно високи постотак осталих етникума у граду Загребу резултат је одређене политике аустријске царевине, која је била мултиетничка држава у којој су се свуда могли слободно кретати њени управљачи, високи чиновници и административни званичници, занатлије, трговци и др. мађарског, чешког, словенског, жидовског и иног порекла. Осим тога, у то време постојао је тренд, односно водила се политика мађаризације, па је Аустроугарска као мултиетничка држава организованло насељавала урбане центре својих покрајина“, појашњава Ливада.

    Процват под Титом

    Ливада истиче да је Загреб доживео процват током трајања заједничке државе СФРЈ: „Постао је највећи привредни, посебно индустријски центар у земљи Хрватској са 11 процената индустријског потенцијала целе државе, што се природно одразило и на развој становништва. Број становника досегао је до тада највиши ниво од преко 700.000. Просечан прираштај становника по једном десетогодишњем пописном раздобљу највећи је до тада (85.337 становника), што је четири пута више него у време Аустро-угарске и за више од једне десетине него за време Краљевине Југославије.

    Извор: https://vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/719935/Zatiranje-Srba-u-Hrvatskoj-13-Zagreb-ociscen-od-Srba

    СУТРА – Затирање Срба у Хрватској (14): У Сплиту отето све српско

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Затирање Срба у Хрватској (14): У Сплиту отето све српско

    Лучки градић из староримског периода, познат по Диоклецијановој палати и цркви Светог Дује, Сплит је доживео експанзију тек после Другог светског рата, у време постојања СФРЈ.

    Само у периоду од 1948. до 1991. овај град је учетворостручио своје становништво од 48.248 до 189.388 становника те 1991, и са природним прираштајем од 30.000 становника по једном десетогодишњем пописном раздобљу, што је 12 пута већи прираштај него у периоду док је Сплит био део Аустроугарске монархије.
    Када је реч о етничком саставу, хрватско становништво је увек било заступљено са више од 90 процената и то у готово свим пописаним раздобљима. По овој чињеници, професор Светозар Ливада наводи да се одатле Сплит може назвати и „најхрватскијим градом“ у целој Хрватској.

    Промењена структура становништва

    Према попису из 1880. Хрвата је у Сплиту било чак 98,27 процената, и мада се у каснијим пописима ова бројка смањује за неколико одсто, они су фактички само 1981. године били на нивоу испод 90 одсто, јер је на том попису забележено да их је 80,07 процената.
    Када је реч о Србима, они су све до 1910. године били готово па симболично заступљени са мање од један одсто. На попису становништва из 1880, Срба у Сплиту је било тек 0,5 одсто, односно укупно 73 особе које су се тако изјасниле.
    „Тек у периодима после, за време Краљевине Југославије, Срби су имали релативно већу заступљеност, са више од четири процента, па све до највеће заступљености од 5,58 одсто, колико је забележено на попису становништва из 1971. године. Остале етничке заједнице су такође мало заступљене у укупном становништву, а релативно највећу заступљеност су досегле 1910. са 14,93 одсто удела и 1981, са 15,11 одсто, што је резултат политике тада владајућих режима, односно снажног привредног раста и механичког прилива становништва у оквиру СФРЈ“, запажа Ливада.
    Ипак, подаци из два последња пописа становништва, први из 2001, а други десет година касније – 2011, дакле у периоду самосталне Републике Хрватске, показују да је дошло до великих промена у етничкој структури становништва града Сплита у односу на стање какво је било 1991. г.
    „Прво, драстично се смањује број Срба, најпре пописом 2001. за 65,07 процената или 5.526 сплитских грађана српске националности. Затим, пописом из 2011. Срба је додатно мање за 5,09 одсто или 433 српска грађанина.
    Дакле, укупно смањење броја српских грађана у граду Сплиту, у односу на стање из 1991. године је 5.959 грађана српске националности, или 70,17 одсто. Овим квантитативним променама удео српске популације свео се од 4,48 одсто 1991. на 1,42 посто 2011. године, дакле приближно истом оном нивоу који су Срби имали у 19. веку“, истиче Ливада.

    Нехуманост на делу

    Сличну судбину српској групи, додаје Ливада, имале су и остале нехрватске групе. Њихов број се у односу на стање у 1991, двадесет година касније драстично смањио и то за 12.087 становника или за 74,30 процента, па се овим променама, удео осталих етничких група у Сплиту свео од 8,59 одсто 1991. на 3,26 посто 2001, односно на 2,35 процента 2011. године.
    „Податак да се смањивање српског и становништва осталих мањинских етничких скупина наставило и у време између два последња пописа, говори да се политика етничког чишћења наставила и у мирнодопским условима. Истовремено, хрватско се становништво у последња два цензуса повећало за 8.594 становника или за 5,22 процента у односу на стање 1991. године.
    Ова бројчана померања становништва, углавном су остваривана насилним путем, нарочито када су у питању мањинске етничке групе, посебно српска. Владајући ХДЗ је показао велики бруталитет према другом и другачијем, у конкретном случају према Србима, од којих неки превазилазе познате бруталитете, односно нехумане односе према људском бићу. Обављане су деложације, односно насилно исељавање Срба из станова, које су легално користили као носиоци станарског права, чиме су потврдили већ пословичну синтагму: „Нису се толико мрзели други и другачији ентитети, колико су се волела њихова отета добра.“ Доста је Срба затварано на краће и дуже време у затворима, а највише у познатој казнионици „Лора“, што је било и „предмет неуспелог и недовршеног судског процеса“, истиче Ливада и изводи закључак да је Сплит актима мржње и етничким чишћењем девалвирао своје урбано обележје и дојучерашњи грађански кредо.
    „Отимана су сва добра другог и другачијег, некажњено, дајући на тај начин свој допринос остваривању државотворне доктрине чисте националне државе“, прецизира Светозар Ливада.

    Деложације, пребијања, пријаве

    Према тврдњама неких невладиних организација које су се бавиле случајевима деложација Срба из Сплита, на почетку је за тај посао била задужена јединица ХОС „Рафаел витез Бобан“, која је у то време била паравојна форамација профашистичке Хрватске странке права, а име је добила по нацистичком команданту из Другог светског рата. Ова групација је посебно била активна у Улици Руђера Бошковића, у којој су скоро сви станови били у власништву ЈНА, а у којој се данас налази и споменик подигнут у част ове јединице. Када су иселили Србе, кренуло је и исељавање Хрвата Тончи Мајић, председник Далматинског комитета за људска права је тих деведесетих био најактивнији у заштити Срба, због чега је и брутално претучен. Немогуће је тачно рећи колико је српских породица тада избачено, а Жупанијском суду у Сплиту је поднето 330 казнених пријава због нелегалног исељења. Процене су ипак, да је тај број најмање три пута већи.

    Затвор „Лора“

    Некадашња војна касарна током рата, па све до 1997. била је претворена у војни затвор у који су довођени ратни заробљеници и из Хрватске, али и из Босне и Херцеговине, као и мештани села око Сплита. Кроз логор је прошло 1.005 регистрованих затвореника, а били су изложени стравичној психофизичкој тортури. Према сведочењима преживелих, затвор „Лора“ сматран за један од најужаснијих логора на простору бивше Југославије током ратова.

    Извор: https://vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/720130/Zatiranje-Srba-u-Hrvatskoj-14-U-Splitu-oteto-sve-srpsko

    СУТРА – Затирање Срба у Хрватској (15): Етничко чишћење Ријеке

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Затирање Срба у Хрватској (15): Безумље у Ријеци

    Баш као и у Сплиту, и у Ријеци је број Срба до 1900. године био мањи од једног процента. Као град и лука, Ријека је свој процват доживела тек после Другог светског рата, са настанком СФРЈ, када је дошло до убрзане индустријализације.

    То је био и основни разлог да се број становника увећа за чак шест пута у односу на попис 1880. године. Када је реч о етничкој структури становништва, и у овом приморском граду Хрвати су у великој већини и посматрајући пописе до 1991. бројали 72 процента од укупне популације.
    Међутим, професор Светозар Ливада запажа да то није увек било тако, и да су Хрвати све до после Другог светског рата у неким периодима били чак и у мањини у односу на укупан број становника. Статистички гледано, Хрвати су све до 1890. били већински живаљ са 97,14 одсто у укупном броју становника, да би се на попису из 1900. установило да их је скоро, па дупло мање, односно 48,16 посто. На попису одржаном десет година касније, тај број се још више смањио и био је 40,94 процента. Удео повећања нехрватског становништва се тако са 2,43 одсто, колико их је забележено 1890, увећао на 51,53 одсто 1900, а 58,47 одсто 1910. године
    .
    Дуплирани становници

    Хрвата је те 1880. године било 29.536, са тек 53 Србина у граду. Међутим, број становника Ријеке се само 12 година касније буквално дуплира, па је тако нарастао на 53,230 становника, од чега 25.638 Хрвата, 163 Срба, а остало становништво су чинили махом Италијани.
    Број Хрвата је наставио да пада, па је на попису из 1910. њихов број доживео свој историјски минимум у односу на посматрани период од 131 године. Те 1910. је забележено да је у Ријеци, Хрвата било 40,94 одсто у односу на укупно становништво.
    – Сасвим реално је претпоставити да се то увећано нехрватско становништво састојало, претежно или искључиво, од држављана Аустроугарске. За време СФРЈ, непосредно после Другог светског рата, дошло је до великог, претежно добровољног исељавања италијанског становништва, а затим Ријека почиње да се индустријски развија, што је утицало и на развој становништва, које се, 1991. године, повећало око 2,5 пута. Хрватско је становништво повратило свој већински статус, па је у том периоду његов просечан удео више од 72 процента – наводи Ливада.
    Када је реч о српском живљу, оно је, све до 1910. године било испод једног процента у укупно броју становника Ријеке. То се драстично мења тек са настанком СФРЈ, да би свој максимум досегао од 11,25 процента и са уделом од 18.891 становника.
    Када је реч о уделу српског становништва у укупном броју становника Ријеке, Срба је све до 1910. године, био симболичан број: испод један одсто, да би се после, у оквиру СФРЈ, од 1948. године па надаље, тај удео стално повећавао, да би 1991. досегао максимум од 11,25 процената или 18.891 становника српске националности.
    Када је реч о српско-хрватским односима, демографска структура града Ријеке је 1991. била следећа: Хрвати 69,76 процената, Срби 11,25 одсто.
    – Ова демографска слика, као уосталом и у готово свим раздобљима у прошлости, пример је једног мултиетничког града, са свим позитивним својствима и карактеристикама, које мултиетничност са собом повлачи: толерантност, међусобно уважавање, урбано резоновање и понашање, заједнички интерес, солидарност…, што ствара један посебан „специфичан менталитет целокупног становништва“ – истиче Ливада.
    Према његовим речима, током и по завршетку последњег рата, Срби из Ријеке су прогањани на најразличитије начине, а пре свега застрашивањем и претњама, али и угрожавањем и одузимањем станарског права.
    – Ови су подаци илустрација безумља, које је захватило не само судбину новопридошлих, него и судбину оних других и другачијих, којима је Ријека била завичајно родно место. Пример Ријеке, у којој ХДЗ никада није био на власти, говори о снази, утицају и свеобухватности тзв. интегралног национализма централних власти са доминацијом ХДЗ као ковача грађанске стране рата. Уједно је то пораз локалне управе на челу са СДП, која није штитила стремљења, интересе, користи и потребе градског становништва у целини – закључује овај стручњак анализу статистичких података у Ријеци.

    Драстичне промене

    Последња два пописа становништва спроведена 2001. и 2011, показују да се демографска слика Ријеке драстично променила у односу на 1991.
    Укупно становништво је смањено за нешто мање од једне четвртине, односно за 39.340 становника или 23,41 процента. Хрватско становништво је смањено за 11.042 становника или 9,41 одсто, а српско за нешто више од половине, односно за 10.445 или 55,29 посто. Смањен је проценат и осталих етничких група и то за више од дупло, па их је мање за 17.853 становника или 55,97 процената. Садашња демографска слика, односно етничка структура становништва града Ријеке је следећа: Хрвати 82,52 одсто, Срби 6,57 посто, „остали“ 10,92 процента. „Оно што је очигледно из наведених података јесте чињеница, да је од 1991. до 2001, затим и до 2011. године извршено етничко чишћење нехрватског становништва, посебно драстично Срба и припадника осталих етничких скупина, међу којима вероватно Италијани чине већину“, наводи Ливада.

    Италијана све мање

    Када је реч о осталим етничким групама, италијанска је имала примат све до 1948. када се на попису тако изјаснило чак 43,37 одсто укупних становника Ријеке. Али, у свим каснијим пописима становништва, број Италијана се континуирано смањује, све до нивоа од 18,99 процената, колико их је забележено 1991.
    „То је време оптације, када су се Италијани масовно исељавали у Италију“, објашњава Ливада.

    Извор: https://vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/720279/Zatiranje-Srba-u-Hrvatskoj-15-Bezumlje-u-Rijeci

    СУТРА – Затирање Срба у Хрватској (16): Тровање соном киселином

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Затирање Срба у Хрватској (16): Тровање соном киселином

    Осијек, један од кључних славонских градова, увек је био пример традиционалног мултиетничког града у чијем је саставу увек у значајном обиму било заступљено становништво различитих ентитета, чији је удео у укупном броју, у неким периодима био чак и изнад 60 процената.

    У књизи „Биолошки слом и нестајање Срба у Хрватској 1880 – 2011“, професор Светозар Ливада анализирајући статистичке податке добијене на пописима становништва у последњих 130 година, наводи да су се највеће промене у етничкој структури становништва Осијека догодиле од 1890. до 1910. када су се масовно досељавале нехрватске етничке групе: Аустријанци, Немци и Мађари.
    – Разне етничке групе су постале већинско становништво града 1990. године са 64,94 процента, да би се тај проценат смањио на 54,23 одсто десет година касније. Ако томе прибројимо Србе, као нехрватско становништво које је 1900. бројало, 6,72 одсто, а 1910, односно десет година касније 7,6 одсто становништва Осијека, онда је то огромна већина нехрватског становништва од чак 71,66 процената 1900, односно 61,88 одсто 1910. године – наводи Ливада.

    Праве последице рата

    Хрвата је у Осијеку, на попису из 1880. било 15.718, Срба 1.667, а припадника осталих заједница 2.424. Међутим, само десет година касније етнички састав се драстично мења, па је Хрвата 7. 586, Срба 1.798, а „осталих“ чак 17. 385. Оваква етничка ситуација се потпуно променила после слома Аустроугарске монархије и стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевине Југославије.
    У том периоду хрватско становништво постаје већинско са уделом од чак 75 процената. Срба је тада 14, 58 одсто, а свих осталих етничких заједница тек око десет одсто. По завршетку Другог светског рата, у некада заједничкој СФРЈ, и Осијек је осетио све благодети брзог и динамичног развоја, посебно индустрије.
    То је допринело и да се број становника многоструко увећа.
    Посматрајући број становника у периоду од 1948. до 1991. број мештана Осијека се буквално удвостручио. Хрвата је на том првом попису становништва после Другог светског рата било 38. 622, Срба 6.144, а осталих 4.271.
    – Динамика етничке структуре у истом раздобљу показује да се повећао удео разних нехрватских етничких група у укупном становништву града за више од 5 процената, односно од 8,71 одсто на 13,86 посто, затим Срба, и то за нешто мање од 3 процената, од 12,53 одсто на 15,26 одсто, док се удео већинског хрватског становништва смањио за нешто мање од 8 одсто – наводи Ливада.
    Према речима овог стручњака, пописи становништва из 2001. и 2011. показују праве последице „хрватског интегралног национализма“ после грађанског рата.

    Окидач прогона

    – У првом налету до 2001. прогнано је, односно протерано, 10.813 грађана Осијека српске народности или 67,64 процента од броја из претходног пописа (1991), да би се тај број у попису 2011. смањио за 1.579 Срба – повратника, па је тако укупан број прогнаних Срба 9.234 или 54,82 одсто. Слично, али још драстичније, страдале су и остале мањинске етничке групе. Њих се у првом налету до 2001. одселило, односно прогнано 8.802 или 60,61 одсто, а у другом налету: од 2001. до 2011. прогнано је нових 1.169 припадника ових група, што укупно чини 9.971 или 68,66 одсто. У истом периоду се повећао број већинског хрватског становништва за 22.492 становника, тако да се његов удео у укупном становништву града увећао од 70,88 на 89,54 процента – наглашава Ливада.
    Он као својеврстан „окидач“ прогона нехрватског становништва у Осијеку апострофира убиство Јосипа Рахела Кира, начелника локалне полиције.
    – Кир је био познат по томе што је заговарао мирољубиво решавање међунационалних конфликата, а његово убиство су припремили и извршили екстремни ХДЗ-ови националисти 1991. године и то је био наговештај крвавог обрачуна са Србима, што се и обистинило у каснијим догађајима. Те догађаје открива суђење Бранимиру Главашу, једном од оснивача ХДЗ и заповеднику одбране града Осијека, из којега се може схватити шта значи етничко чишћење, репресија, вандалско мучење, тровање соном киселином, пуцање кроз главу и бацање у Драву завезаних руку са селотејпом преко устију – прецизира Светозар Ливада и уместо закључка, читаоцима нуди једно своје размишљање:
    – Пошто се културе прожимају, ранија односно већ традиционална мултиетничност овог града, ударила је темеље будућим грађанским вредностима, које су, како су то показали резултати последња два цензуса, нажалост, озбиљно угрожене. Шта више, они су показали да се националистичка и нетолерантна политика према ‘другом и другачијем’ наставља и у времену далеко после рата, па се оправдано поставља питање: До када ће то трајати? – закључује професор Ливада.

    Главашеви злочини

    Злочини над Србима у Осијеку и околини су се дешавали у периоду 1991-1992, када је страдало више стотина углавном цивила. Средином јануара 1991, из јединица резервног састава МУП Осијек, формирана је „Бранмирова осјечка бојна (БОБ), којом је командовао Бранимир Главаш, тада начелник Секретаријата за Народну одбрану. Према изјавама многих сведока, Главаш је захваљујући припадницима ове јединице био господар живота и смрти у Осијеку и околини, јер су под његовом командом организована не само бројна убиства, већ и киднаповања, застрашивања, малтретирања, уцене, пљачке, отимање станова… О свему томе су сведочили и бивши припадници БОБ-а.
    Главашу се у неколико наврата судило, у једном тренутку и правоснажно је био осуђен на десет година затвора, међутим, одлуком Уставног суда Хрватске из 2015, укинута је пресуда Врховног и Жупанијског суда у Загребу, па му се поново суди за злочине над Србима 1991. и 1992, а он и његови адвокати увелико туже све политичаре и новинаре који га називају „ратним злочинцем“.

    Убиство Кира

    Према доступним подацима, радикалном крилу ХДЗ никако није одговарао начелник полиције који није желео рат и прогон Срба из Осијека. Због тога су челници ХДЗ из овог града осмислили план убиста Јосипа Рахела Кира. Егзекуција је извршена 29. јуна у Новој Тењи, поред Осијека, када су убијена и два посланика у градском Већу: Горан Зобунџија и Милан Кнежевић, а Мирко Тубић је рањен. За овај злочин се од почетка сумњичио хрватски полицајац Антун Гудељ, али му никада није суђено, већ је побегао и скривао се у Аустралији.

    Извор: https://vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/720463/Zatiranje-Srba-u-Hrvatskoj-16-Trovanje-sonom-kiselinom

    Сутра – Затирање Срба у Хрватској (17): Дубровник по слици националиста

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Затирање Срба у Хрватској (17): Дубровник по мери националиста

    Историјски и туристички драгуљ Јадрана, Дубровник је један од најлепших приморских градова Европе који је уврштен у Попис светске баштине УНЕСКО. У својој новијој историји, тачније у периоду од последњих 130 година, овај град је са убедљиво већинским хрватским живљем, мада је било периода, када су остале етничке заједнице учествовале у далеко већем проценту него данас.

    Према анализи професора Светозара Ливаде који се бавио истраживањем пописа становништва, од првог, одржаног 1880. до последњег из 2011. године, становништво Дубровника се развијало веома успорено, са просечним годишњим прираштајем од свега 2,5 процената. До већег повећања броја становника дошло је за време аустроугарске владавине, а затим и успостављања Краљевине Југославије.
    Ливада наглашава да ова неуједначеност раста укупног становништва прати и поједине категорије становништва, напомињући да је раст српског становништва био нешто бржи од раста хрватског становништва у периоду СФРЈ.
    – Међутим, остале етничке групе су јако варирале у појединим пописним периодима. Тако у периоду Аустроугарске монархије бележе пораст више од 40 пута и са уделом од 25,35 посто у укупном становништву значајно мењају етничку структуру становништва града. Према попису 1910. године та је структура била следећа: удео Хрвата 69,50 одсто, удео осталих етничких скупина 25,35 одсто, удео Срба 5,14 одсто. Не располажемо подацима о структури категорије „остали“, али претпостављамо да се ради углавном о Аустријанцима, Немцима, Мађарима и Жидовима, уз још неке друге етничке групе. Може се рећи да је тада Дубровник био прави мултиетнички град, мада је он то остао и 1991, али са двоструко мање осталих етничких група (13,81 одсто) и са скоро двоструко више Срба (8,73 одсто), док се број Хрвата повећао око три и по пута (77,46 одсто) – запажа Ливада.

    Неутврђен број жртава

    Када је реч о проценту Срба у укупном броју становника Дубровника, он се увек кретао око 6,5 процената. Ливада запажа да је велики пад у броју Срба забележен је на првом послератном попису из 1948. године.
    – Наиме, према попису 1931. Срба је било 2.003 или 10,67 одсто, а према прелиминарним подацима из 1941. њих је било 2.202 или 9,10 одсто. Попис 1948. бележи пад броја Срба у Дубровнику за 26 процената или 521 српског грађанина у односу на стање из 1931. године, а према пројектованом стању из 1941. пад броја Срба је још већи и износи 720 српских грађана или 32,70 процената. Ово је директно повезано са геноцидном политиком тада владајућег усташког режима Анте Павелића и његових „повереника“ за поједина подручја, а у Дубровнику то је био усташки стожерник Иво Ројница. Тачан број жртава Срба, Јевреја, Рома и других никада није истражен и утврђен, а снимљен је и филм о зверствима и мучењима цивила у то време – наводи Ливада.
    Већи проценат Срба у укупном становништву Дубровника бележи се тек у периоду после Другог светског рата, а максимум је досегао 1961. и 1971. када су чинили 10, односно 10,52 процента. Ливада наглашава да се број Срба драстично смањио и током и по завршетку грађанског рата 1991-1995, а као разлоге наводи и гранатирање Дубровника од стране тадашње ЈНА. Све је на крају за резултат имало чињеницу да се број Срба у овом граду драстично смањио.
    „Прво, укупно становништво се 2001, у односу на предратно стање (1991), смањило за више од 38 процената, да би се након даљних десет година (2011) донекле опоравило и тај се губитак смањио на око 14 посто. Исти тренд је имало и већинско хрватско становништво, с тим да се оно 2011. вратило на свој предратни ниво и сада представља 90,34 процента укупног становништва града.“
    Ливада истиче и да тај тренд важи и за Србе, али је он далеко драстичнији.

    Бивши грађани

    „Тако се према стању 1991. број Срба смањио 2001. за више од 71 проценат, тј. од 4.342 на 1.232 становника и свој удео у укупном становништву смањио од 8,73% (1991) на 4,05% (2001), а пописом 2011. стање се даље погоршало, тако да се њихов удео свео на 2,73 одсто. Дакле, из града Дубровника се иселило, односно прогнано је 3.178 грађана Срба.“
    Ливада наводи да су сличну судбину доживеле и остале етничке групе, чији се удео у укупном становништву свео од 13,81 одсто 1991. на 9,29 одсто 2001, односно на 6,93 процента 2011. године.
    „Дакле иселило се, односно прогнано је, око 3.912 припадника разних етничких група из Дубровника. Заједно са прогнаним Србима то чини масу од 7.090 сада бивших грађана Дубровника.“
    Отуда професор Ливада закључује да су последња два пописа становништва у Хрватској, показала да је у Дубровнику драстично промењена демографска слика, те да је овај град „почео постепено губити своје традиционално обележје мултиетничности и претварати се све више у чисти хрватски град, према ‘слици и прилици’ наших вајних националиста и домољуба. За Дубровник је то најтрагичније, као стари и некада мирни и узорни мултиетнички урбани агломерат.
    – Како нисмо имали грађанске револуције, него два грађанска рата, ни у Дубровнику нисмо, као племенска заједница, још могли изаћи из њихових последица – закључује професор Светозар Ливада.

    Злочини из Другог светског рата

    Према подацима из књиге др Драгослава Страњаковића „Највећи злочини садашњице: (Патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској 1941-1945)“, у Дубровнику је све до 1. јула 1941. било мирно, а тог дана усташе су из дубровачког затвора извеле деветорицу Срба међу којима и јереја Васила Ковачина, пароха из Метковића и Марка Поповића, учитеља. Побили су их дан касније на Рудинама код Стона, а претходно су их међусобно везали жицом и почели да им ломе руке, ноге, вилице користећи се крамповима, лопатама и чекићима.
    Истовремено, једна група младих Дубровчана је 1. јула отишла у Требиње и 1. јула убила већи број, махом виђенијих Срба тог места. О томе је сведочио тамошњи свештеник Владимир Поповић.
    „Првога јула у шест сати изјутра одјекнули су први пуцњи и врели меци убили су на кућном прагу Васа Бабића, Влада Н. Поповића, Милоша Брковића, Властимира Паликућу, Гаврила Ковачевића, Радована Лечића, Шћепа Ђурића, Душана Ногулића, и Илију Бабића.

    Извор: https://vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/720561/Zatiranje-Srba-u-Hrvatskoj-17-Dubrovnik-po-meri-nacionalista

    Сутра – Затирање Срба у Хрватској (18): Вуковар подељен град

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Затирање Срба у Хрватској (18): Вуковар – подељен град

    Вуковар је од вајкада словио као мултиетнички град са становништвом прошараним различитим етничким групама где су Хрвати и Срби углавном чинили већину.

    Према резултатима пописа из 1880. у Вуковару је живело 8.741 становник, од којих 6.422 Хрвата и 1.634 Срба. Сто година касније, овај град је бројао 33.649 људи, међу којима 12.760 Хрвата и 8.177 Срба.
    Тај попис из 1981, последњи је „регуларан“, јер онај одржан 1991. многи доводе у питање због нараслог национализма. Према резултатима пописа из те године од укупно 44.639 становника, у Вуковару је живело 21.065 Хрвата и 14.425 Срба.

    Нарушени добри односи

    У истраживању Светозара Ливаде у књизи „Биолошки слом и нестајање Срба у Хрватској – 1880-2011“, оно што прожима етничке структуре становништва града Вуковара током трајања Краљевине Југославије, а затим и СФРЈ је „мултиетничност становништва, са свим његовим позитивним обележјима“.
    – То су толеранција и међусобно уважавање, заједништво и миран суживот, неговање грађанских вредности, пре свега, прихватање „другог и другачијег“, прожимање различитих култура и друго. То је нарочито долазило до изражаја за време економског и друштвеног просперитета у бившој заједничкој држави, што потврђују и нека социолошка истраживања из тог времена – наводи Ливада и додаје да су ти односи нарушени најпре током Другог светског рата, у периоду када је Вуковар био део Независне државе Хрватске, а српско, јеврејско и ромско становништво града Вуковара доживело велико страдање.
    – Нажалост ни те жртве нису пребројане, али им је подигнут споменик на месту страдања у Дудику, који је у овом грађанском рату оскрнављен већим жаром него што је тугом сродника и народа подигнут – истиче овај аутор и посебно се осврће на период последњег грађанског рата 1991-1995.

    Најтежи дани у историји

    – У другом грађанском рату на овим просторима, након пуних 50 година, Вуковар ће доживети најтеже дане своје дуге историје. Пипци подивљалог национализма допрли су најпре баш на вуковарско подручје и у сам Вуковар. Српско становништво у Вуковару, непосредно пред и по избијању рата било је изложено шиканирању и малтретирању, па чак и убијању, па је одређен број тада и напустио Вуковар. Неки виновници тих догађања недавно су и судски процесуирани – наводи Ливада и прецизира да су уз хрватске националисте, томе допринеле и борбе ЈНА да по сваку цену освоје овај град.
    Последица ратних дејстава у Вуковару је промена демографије, а опипљиви докази се могу пронаћи у два последња пописа становништва у Хрватској. Ливада истиче да ти пописи најпре показују да је дошло до смањења укупног броја становника. У односу на стање последњег пописа непосредно пред почетак рата 1991, број становника је мањи за више од 32 посто колико је показао попис из 2001. до 38 одсто на попису одржаном 10 година касније. Вуковар је 1991. бројао 44.639 становника, да би их 2001. било 14.513, а 2011, 16.956 житеља мање.
    – По категоријама становништва: Хрвата је мање 2001, преко 18,58 процената, или бројчано за 3.913 људи, а 2011. за 24,60 одсто или бројчано за 5.184 житеља хрватске националности. Срба је у том посматраном периоду мање за 30,64 процента, или бројчано за 4.419 житеља, а 2011. године за 33,10 посто или бројчано за 4.771 људи – прецизира Ливада и додаје да је 2001. мање и припадника осталих етничких група и то за 32,44 процента, односно за 6.181, да би та бројка 2011. била још драматичнија, чак 76,52 одсто или за 7.001 људи.

    Тешка голгота

    – Наведени демографски мањкови нису до краја истражени, тако да остаје непознато колико је становника смртно страдало (осим неких парцијалних података), колико је рањено и остало инвалиди, колико их је нестало, колико је становника отерано у логоре и мучено, колико је становника исељено односно прогнано, поготово, не аналитички по категоријама становништва (нпр. и оно што се делимично зна, односи се, углавном, на хрватско становништво, о жртвама српског становништва у Хрватској, па ни у Вуковару, нигде не постоје целовити и систематизовани подаци) – сматра Ливада и на крају извлачи закључак.
    – Искуство и голгота Вуковара, традиционалног мултиетничког града, тешки су и претешки, здравом разуму непојмљиви, али нажалост у нашој стварности могући. Толико много најтежих и највећих бруталности претрпело је становништво Вуковара. Није ли то коб нашег непредвидивог примитивног виолентног менталитета? Које само историја може променити? Демографски подаци су показали да се тзв. интегрални хрватски национализам и даље одржава, јер ‘подразумева власт као инстанцу врховне истине’, и може нестати само ако га власт престане наметати као политику, а та је политика у ствари један облик насиља, јер проповеда да је тзв. интегрални национализам једини начин остваривања националног идентитета – закључује професор Светозар Ливада.

    Етнички инжењеринг

    Ливада истиче да се етничка структура становништва у периоду од 130 година има карактеристику „значајне флуктуације“. „Тако за време Аустро-угарске монархије хрватско становништво се смањило за чак 35,77 процената, а српско за 8,20 одсто, док су се остале етничке групе повећале за чак 6,9 пута. Етничка структура становништва 1910. града Вуковара била је: Хрвати 39,82 одсто, Срби 14,48 посто, остали (или Аустро-угари и др.) 45,70 процената. Први пут Хрвати су постали мањинско становништво. Ово је пример како се демографска слика неког ентитета мења ‘мирним’ путем (без ‘рата спаљене земље’), механичким приливом становништва или такозваним ‘хуманим етничким инжињерингом’, на основи владајуће државне (и демографске) политике“, истиче Ливада.

    Извор: https://vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/720630/Zatiranje-Srba-u-Hrvatskoj-18-Vukovar-podeljen-grad

    Сутра – Затирање Срба у Хрватској (19): Из Книна протерани и убијени

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Затирање Срба у Хрватској (19): Карловцу измењен лични опис

    Карловац је увек важио за економски, политички и културни центар Кордуна. Становништво овог града се у значајнијој мери увећало тек после Другог светског рата, када је и значајније промењена етничка слика становништва, па су Срби са 24,22 процента учествовали у укупном броју становника. У књизи „Биолошки слом и нестајање Срба у Хрватској – 1880-2011“, професор Светозар Ливада наводи да је до 1991. године у граду било 64,22 одсто Хрвата и 11,56 посто „осталих“, махом оних који су се у СФРЈ изјашњавали као Југословени.

    Отимање станова

    – Становништво града Карловца се у периоду од 1948. до 1991. више него удвостручило. То је директно повезано са економским, посебно индустријским напретком града, који је постао значајно индустријско-регионално средиште, са неколико познатих фабрика софистицираних производа. Уз то, град је постао значајан административно-политички центар, не само регије Кордуна, него знатно шире од тадашње Републике Хрватске. Уз такав статус, у граду су се развиле и бројне инфраструктурне институције. Растао је број школа, здравствених и културних установа, трговина, занатских радњи, војних установа, војних гарнизона – наводи Ливада и објашњава да су у категорији „Југословена“ махом били „колебљиви Срби“, односно људи из мешовитих бракова, али и да је већи прилив нехрвата допринео и чињеници да је Карловац важио за средину у којој је био миран суживот свих нација, као и толеранција између различитих етничких група, а посебно Хрвата и Срба.
    – Међутим, грађански рат све ове тековине мирног и просперитетног живота стравично прекида у једном трену. ХДЗ-ова власт у Карловцу је отимала станарска права Србима у граду и приградским насељима, пљачкала српске имовину, насељавала колонизоване Хрвата, жртве исте матрице рата, минирала познате православне цркве, која је преживела и злогласни усташки режим за време Другог светског рата, и разне друге пакости према својим српским суграђанима (претњама, застрашивањем, графитима и др) – наводи Ливада.

    Националистичка политика

    О резултатима такве политике најбоље сведоче подаци добијени на пописима становништва одржаним 2001. и 2011. године.
    Према тим подацима, број Срба се 2011. у односу на 1991. смањио за чак 10.069 становника, односно за 69,30 процената. Истоветна судбина је задесила и остале етничке групе, па се њихов број смањио за 4.832 становника, или за 69,65 одсто. У истом периоду хрватско становништво се увећало за 10.607 становника или за 27,5 посто.
    „Етнички састав становништва града Карловца који се формирао 2011. године је следећи: Хрвати 88,21 процената, Срби 8,01 одсто, и остали етникуми 3,78 посто. Од броја исељених односно прогнаних Срба из Карловца 2001. (10.607), вратило се према попису 2011. тек 365, или 3,44 посто, док попис није регистровао нити један повратак припадника осталих етничких група. Управо супротно, њихов се укупан број и више смањио између два пописа, што очигледно говори о томе да се националистичка политика хрватских власти и даље наставља, али у другој форми, иако нас од свршетка рата дели више од 20 година“, наводи Ливада и закључује да и Карловац припада оној групи градова у Хрватској у којој се предратни епитет традиционалне мултиетничности, озбиљно „уздрмао и угрозио“ захваљујући постојећој политици хрватских власти.

    Злочин на Коранском мосту

    На Коранском мосту, 21. септембра 1991, припадници Збора народне гарде су заробили 25 припадника резервног састава ЈНА, а свирепо убили 13 заробљеника. Злочин се одиграо око 19 часова, када су припадници специјалних јединица МУП-а Хрватске и ЗНГ зауставили два камиона са припадницима ЈНА, који су превозили војнике редовног и резервног састава ЈНА из касарне Мекушије у касарну Лоргориште. Тада је заробљено 25 припадника ЈНА, а њих 17 је одмах одведено са моста. Осталима је наређено да легну на асфалт и руке ставе на потиљак. Тада је уследило иживљавање. Када се заставник ЈНА Никола Бабић побунио против толиког малтретирања, један припадник ЗНГ га је заклао, а затим је почео крвави пир и према другима. Наређено им је да се поређају поред ограде на мосту и отворили су ватру. Прво им је пуцано у ноге, а онда, док су лежали на земљи, убијани су угавном клањем ножевима. Тројица припадника ЈНА је успело да се спасе тако што су скочили са моста. За овај злочин, под притиском међународне заједнице, Окружно тужилаштво у Карловцу у мају 1992. године подигло је оптужницу против Михајла Храстова, припадника посебне јединице полиције Полицијске управе Карловац. Међутим, процес против њега је вођен све до 2012. када га је на поновљеном суђењу, Врховни суд Хрватске осудио на четири године затвора.
    Приликом одлучивања о казни, суд је применио одредбе о законском ублажавању казне узевши оптуженом као значајну олакшавајућу околност проток времена од чињења дела, што је утицало на „оптужеников живот, породичне и друштвене односе и професионалну каријеру, па и здравље“.
    Убиство породице Рокнић
    Један од првих злочина који је извршен над Србима Карловца је убиство породице Рокнић од 5. октобра 1991. Припадници тадашњег Збора народне гарде упали су у кућу Србина Марка Рокнића и убили њега, његову сестру Драгицу Нинковић и кћерку Данијелу Рокнић (14). Преживели су Маркова супруга Бранка и њихов син Ненад Рокнић (рођ. 1975) и рођака Ана Гојак.
    Рокнићи су били мешовита српско-хрватска породица и њихов брак је био пример доброг слагања и националне толеранције. Када је почео рат у Хрватској на наговор оца Марка, Ненад и Данијела су почели да пишу дневник и увече су то читали пред родитељима. Када је у близини њих једна кућа власништво Србина била запаљена, Данијела је написала у дневник како је јако уплашена. А на дан пре убиства записала је следеће: „Волила бих да сам се родила у неко друго вријеме и на неком другом мјесту. Пред очима су ми само мртвачке главе!“ (4. 10. 1991) Због овог злочина, карловачка полиција је тек 19 година касније ухапсила једног од припадника Зенги и Рокнићевог комшију, Жељка Гојака. Он је пресудом Врховног суда Хрватске осуђен на девет година затвора, мада је према важим законима Хрватске, за овакав злочин прописана казна од најмање 20 година затвора.

    Извор: https://vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/720776/Zatiranje-Srba-u-Hrvatskoj-19-Karlovcu-izmenjen-licni-opis

    Сутра – Затирање Срба у Хрватској (20): Одмазда над Книном

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Затирање Срба у Хрватској (20): Одмазда над Книном

    Главни град неславно окончане Републике Српске Крајине, Книн, за последњих 110 година увећан је за више од девет пута.

    Према анализи статистичких података из пописа становништва од 1880. до 1991, професор Светозар Ливада је дошао до егзактних података о демографским променама у Хрватској за последњих 130 година. Када је реч о Книну, хрватско становништво се увећало за око два пута, а истовремено српско – за више од 22 пута.

    Демографска кретања

    – Ово је значајно утицало на промену етничке структуре: удео хрватског становништва од 65,46 процената 1880. свео се на 13,46 одсто1991, а српског становништва у истом периоду од 34,23, попео се на 80,02 посто, док су остале етничке групе повећале свој удео од 0,3 на 6,52 процента – наводи Ливада.
    У пракси, те 1880. године у Книну је било укупно 1.271 становник, од чега 832 Хрвата и 435 Срба. Према првом попису одржаном после Другог светског рата, Книн је броја 2.763 становника, од чега 1.250 Хрвата и 1.400 Срба. Међутим, само пет година касније, на попису одржаном 1953. у граду је укупно 3.542 људи, од чега 1.671 Хрват и скоро дупло више Срба – 3.064.
    Ливада напомиње да се права слика кретања становништва добија тек диференцираним приступом према појединим државно-правним режимима у којима се вршио попис.
    – Тако за време владавине Аустроугарске становништво потпуно стагнира, а етничка структура се одржава на приближно истом нивоу (Хрвати више од 50 одсто, а Срби више од 30 посто). Једино се релативно знатно повећава број припадника осталих етничких група, чији се удео од 0,31 проценат повећао на крају овог периода 1910. на 12,99 одсто (1990. је износио 15,20 посто) – наводи Ливада и додаје да се тренд успореног развоја становништва наставља и током Краљевине Југославије, да би се у време постојања СФРЈ укупно становништво Книна увећало за 4,5 пута, од чега хрватско за једну трећину, а српско и осталих етничких група за чак седам пута.
    Међутим, последња два пописа становништва у Хрватској, први из 2001, а други одржан 2011, показују праве резултате војно-полицијске акције „Олуја“ из августа 1995.

    Лажни позиви

    Укупно становништво се, према стању последњег, предратног пописа 1991. године, привремено смањило 2001. године за око 10 одсто, да би се према резултатима наредног пописа из 2011. повећало за око једну четвртину. Међутим, до највећих промена долази у етничкој структури становника. Наиме, хрватско становништво се увећава најпре 2001. за око шест пута, а потом 2011. за око седам пута, или у апсолутном броју од 1.660 на 11.612 хрватских становника. Код српског становништва је регистрован потпуно обрнути ток. Оно се драстично смањило за нешто мање од 90 процената 2001. године, да би 2011. тај мањак био нешто мањи – 64 процента и то због 2.382 Срба – повратника. Остале етничке групе су се смањиле за око 70 процената – наводи Ливада.
    Према попису из 2011. године Книн је бројао 15.407 становника, од чега је Хрвата било 11.612, а Срба 3.551. Ливада нуди објашњење за овакву, драстичну диспропорцију становништва. По њему, и Книн и околина доживели су класичну одмазду због чињенице да је то био главни град Републике Српске Крајине.
    – На ово подручје је дошло до највећег досељавања колонизованих Хрвата из Босне и увлашћивања у поседе прогнаних Срба, иако они нису били формално-правно депоседирани. Из података пописа се може још ишчитати да се вратило тек око 27 процената прогнаних Срба и поред свих ‘позива и напора’ хрватских власти да се прогнани Срби врате у завичај. Међутим, чини се, да као што је био лажан позив Туђмана непосредно пре ‘Олује’ да Срби не напуштају своје домове, јер им се неће ништа десити, тако је данас лажан и овај позив, рекли бисмо редак и стидљив, хрватских власти да се избегли Срби врате у свој завичај – наглашава Ливада.

    Ексхумирани цивили

    Одмазда је, тврди Ливада позивајући се на расположиве податке, за последицу имала убиство 301 српског цивила који су ексхумирани 2001, на книнском гробљу, као и 8.698 прогнаних, а готово целокупна њихова имовина је уништена и запоседнута.

    Анатема колективне кривице

    О томе да Срби нису више добродошли у Книн и околину, за Светозара Ливаду најбољи доказ су послератни инциденти: од разбијања стакала на српским објектима, скрнављења споменика српским жртвама, блокирања повратка отете имовине, па све до појединачних убистава Срба-повратника и разних других аката насиља којима је циљ био стварање несигурности за повратак.
    – Догађаји у Книну и книнском окружењу у раздобљу после рата говоре о наставку националистичке политике искључивости и мржње према другом и другачијем, посебно према Србима, на које се сваљује анатема колективне кривице за све недаће хрватског народа у протеклом грађанском рату – закључује Ливада.

    Злочини без казне

    Невладина организација „Документа“ из Загреба својевремено је навела само неке од злочина над Србима у Книну и околини који су почињени током „Олује“, а до данас нису процесуирани. Први се одиграо 6. августа у месту Голубић код Книна кад је убијено најмање 10 цивила, а други истог дана у Мокром Пољу када је убијено најмање петоро цивила. Трећи злочин који се одиграо 25. августа у селу Грубори када је убијено шесторо цивила, имао је своју судску „фазу“ и пред судом у Загребу и у Хашком трибуналу.
    Тужилаштво из Загреба је 2010. подигло оптужницу против тројице припадника хрватске Антитерористичке јединице Лучко. Двојица су у јуну 2014. правоснажно ослобођени, а трећи је под нерасветљеним околностима пронађен мртав у једној шуми у Лици. Истовремено, од 2005. до 2012. за овај злочин је суђено и тројици хрватских генерала: Ивану Чермаку, Анте Готовини и Младену Маркачу. Сва тројица су на крају ослобођена.

    Извор: https://vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/720898/Zatiranje-Srba-u-Hrvatskoj-20-Odmazda-nad-Kninom

    У понедељак – Затирање Срба у Хрватској (21): Срби криви што су рођени

    Одговори
  • Војислав Ананић

    „КВАДРАТУРА КРУГА“ – КНИН

    https://www.youtube.com/watch?time_continue=3&v=SvH65zaWLcw

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Затирање Срба у Хрватској (21): Криви што су рођени

    Светозар Ливада је анализирајући период од 131 године, колико се на простору Хрватске врше организовани пописи становништва, после детаљне анализе података спроведених и по жупанијама, регијама и градовима, из свега извукао неколико кључних закључака о даљој будућности Срба у овој земљи.

    Први закључак је да су све до краја 19. века, на простору Хрватске живели готово искључиво само Хрвати и Срби.
    „Пописи из 1900. и 1910. бележе скоро удесетостручење ‘осталих’ националности, осетно смањење броја и удела Хрвата (са преко 80 на испод 70 процената, што је и најмањи забележени удео Хрвата у Хрватској у свих 14 пописа), док је удео Срба остао на стабилних 16-17 процената.“ Анализирајући податке добијене након Првог и Другог светског рата Ливада бележи на који начин је број Срба опадао.
    „Први попис након Првог светског рата бележи максималних 764.901 или 22,2 процента Срба, а њихов удео непрекидно опада од 1961, да би у пописима 2002. и 2011. износио само петину удела из 1921. Слично се десило и ‘осталим’ националностима, јер је њихов удео у попису 2011. само трећина онога из 1910, мада је у међувремену било и осетнијих падова удела.“

    Колонизација и расељавање

    До драстичног губитка броја становника српске националности долази током Другог светског рата. Анализирајући демографске губитке по више параметара, Ливада износи процену других стручњака колико је тада страдало људи на територији Хрватске.
    „Укупни демографски губици у Хрватској износили су 502.000, од чега су ратни губици 295.000. Укупни демографски губици код Срба у Хрватској износе 159.000, од чега ратни губици чине чак 137.000 или 46,4 процента од укупних ратних губитака у Хрватској (Ковачевић, 1992-93). Други светски рат је на простору бивше Југославије однео велики број жртава, а када је реч о становништву српске националности, велика људска страдања на простору данашње Хрватске, резултат су ликвидације српског живља од стране НДХ, а посебно у логорима Јасеновац, Јадовно и другим, али и приликом акција против партизана, где су највећим делом били Срби“, прецизира Ливада. Као други кључан разлог драстично смањења Срба у Хрватској, Ливада види најпре у масовним, организованим миграцијама – колонизацији Војводине.
    „Колонизацију Војводине, организовала је комунистичка власт од 1945. до 1948. године под изговором решавања аграрног питања. Укупно је у Војводину досељено 36.430 породица са 216.306 лица. Од тога из Хрватске је досељено 52.929 лица или 25 процената свих колониста, а њихово порекло указује да потичу из крајева настањених Србима. То су демографски рејони Лике и северног Приморја (из кога је пореклом 61 одсто колониста из ове републике) и рејона Далмације (са 22 посто колониста). Колонизација је, дакле, имала врло сличан ефекат као и расељавање Срба с почетка Другог светског рата. Тим пре што учесници у колонизацији често истичу да су их локалне власти присиљавале да се селе, па су често читава села расељавана“, наводи Ливада.

    Хронологија избеглиштва

    Многи Срби који су тада колонизовани, ипак нису могли да се снађу у новој средини, па је долазило до повратка одређеног броја становника, али Ливада тврди да се у Хрватску вратило ипак најмање људи.
    „Фаза спонтаног повратништва трајала је знатно дуже од организованог досељавања и једно време била је преовлађујући тип миграција у Војводини. Обим повратништва зависио је од разлика у економском развоју полазишта и одредишта, па је то и разлог што је повратништво у Словенију било највеће, а у Хрватску најмање, само 6,5 одсто или само пар хиљада лица, јер због ратних разарања колонисти из Хрватске и нису имали где да се врате“.
    Посебно поглавље у миграцији становништва чини хронологија избеглиштва из Хрватске у Србију током деведесетих година прошлог века.
    „Треба приметити да је после 1991. када је у Србију избегло 16,2 процента од укупно 233.125 лица избеглих из Хрватске у Србију током деведесетих година, у наредне три године избеглиштво из ове републике јењавало и преполовљавало се у свакој наредној години, да би нагли врхунац достигло у ‘Олуји’, оружаној интервенцији хрватске војске почетком августа 1995, када је покренуто више од половине избеглица (54 процента) из Хрватске.“
    Ливада износи податак да је до 1995. Србија примила 330.000 избеглица из Хрватске, а до Светског дана избеглица, 20. јуна 2014, само њих 69.000 или 21 одсто се вратило у своје домове. „Овај Светски дан избеглица, Србија је дочекала са највећим бројем избеглица у Европи 43.763 од којих су 32.371 или скоро три четвртине избеглице из Хрватске.“

    Препреке за повратак

    Као одговор на просто питање због чега је Србија дочекала 2014. годину са највећим бројем избеглица у Европи, Ливада цитира закључак Комесаријата Србије за избеглице и миграције из те, 2014. године.
    „Република Хрватска није исплатила заостале пензије, динарску и девизну штедњу. Неколико десетина хиљада избеглица из Републике Хрватске ни након 19 година од престанка рата није повратило своје станарско право. Република Хрватска није обновила више од 10.000 срушених српских кућа у подручјима где није било ратних дејстава и око 8.000 кућа на подручјима захваћеним ратом. Није враћено ни одузето пољопривредно земљиште. Забрињавајуће је и да надлежне институције у Републици Хрватској не процесуирају појединце који шире говор мржње и воде кампању против српског језика и писма. Сви наведени аргументи поткрепљују став да до очекиваних промена, нажалост, није дошло.“

    Вештачка популација

    Драстично смањење других нација у Хрватској, Ливада доводи у директну везу са вештачки насталом популацијом „Југословена“ који су се касније масовно опредељивали да су хрватске националности.
    „Први пут у историји пописа, Хрвати су 2011. чинили преко 90 процената укупног становништва Хрватске, иако је њихов апсолутни број опао за преко сто хиљада или за 2,6 одсто у односу на претходни попис 2001. године, када је забележен највећи апсолутни број Хрвата у историји пописа становништва Хрватске“, истиче Светозар Ливада.

    Извор: https://vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/721078/Zatiranje-Srba-u-Hrvatskoj-21-Krivi-sto-su-rodjeni

    СУТРА – Затирање Срба у Хрватској (22): Паклени план Загреба

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Затирање Срба у Хрватској (22): Паклени план Загреба

    У обимном, научном раду „Биолошки слом и нестајање Срба у Хрватској – 1880-2011“, који анализира 130 последњих година пописа становништва у Хрватској, најпризнатији живи српски научник у Хрватској, професор Светозар Ливада је конкретним примерима оправдао веома суморан наслов књиге.

    Својеврстан је закључак да су на демографски слом Срба у Хрватској утицали Први и Други светски рат, а да је „завршни ударац“ уследио после 1991. године.

    Прогони, клања, колонизација

    – Дугорочни тренд опадања броја и удела Срба у Хрватској евидентан је још од краја Првог светског рата. Од 1941. приметна је континуирана политика према Србима у Хрватској: Павелићеви прогони и, каснија клања, наставили су се колонизацијом и завршили се Туђмановим прогонима. Међутим, све до пописа 1991. удео Срба је споро опадао, упркос евидентним прогонима, организованим пресељењима и убиствима за време Првог и, нарочито, Другог светског рата. Преломни моменат десио се у последњој декади двадесетог века, када је удео Срба смањен за скоро три пута у односу на почетак те декаде – наводи Ливада и додаје да су подаци из последњег пописа становништва одржаног 2011, показали да у том, преосталом уделу Срба у Хрватској, преовлађује остарело становништво.
    – Зато пројекције до 2051. наговештавају свођење удела Срба на само 2,4 процента, док њихова старосна структура указује на потпуно одсуство икаквих могућности за даљу репродукцију – аларамантан је податак који износи овај стручњак.
    У овој књизи, Ливада се бавио том пројекцијом као најзначајнијим сегметном представљања демографских, социјалних и економских праваца будућег кретања становништва једног простора.
    – Анализа у овом раду обухватила је израду пројекција укупног становништва Хрватске, као и пројекције становништва према националности, с циљем да се на што јаснији начин прикажу последице ратних дешавања током 90-их година. У раду су посебно рађене пројекције за становништво хрватске националности и становништво српске националности, док су остале етничке групе посматране заједно у оквиру категорије „остали“. Пројекције су рађене за период до 2051. године, под претпоставком да у пројектованом периоду неће бити ратова, епидемија или природних катастрофа као што су разорни земљотреси – објашњава Ливада.

    Мање свих грађана

    На основу дугогодишњег просека овај стручњак закључује да ће се у Хрватској до 2051. рађати 105 дечака на 100 девојчица, а кад је реч о фертилитету (родности народа), пошло се од претпоставке да ће он бити исти као 2011, константно на нивоу 1,51 до краја пројектованог периода.
    Кад је реч о променама у очекиваном трајању живота становника Хрватске, коришћен је модел Уједињених нација о средњем повећању очекиваног трајања живота новорођенчади, по коме је просечна животна доб становника Хрватске 76 година.
    „Модел који користе УН претпоставља да очекивано трајање живота новорођенчади за оба пола расте од две до 2,5 година током сваког петогодишњег периода кад је очекивано трајање живота мање од 60 година, а да је на вишим нивоима то повећање спорије. За полазни податак о очекиваном трајању живота коришћена је претпоставка Државног завода за статистику Хрватске (2011) према којој је очекивано трајање живота становништва у Хрватској 2011. било 76 година, односно 72,6 година за мушкарце и 79,4 године за жене“.
    Кад су у питању миграције становништва, пројекције су рачунате на основу претпоставке о нултом миграционом салду.
    – Резултати анализе показују да ће се до средине 21. века број становника Хрватске и даље смањивати. Пад броја становника у пројектованим демографским условима биће и код становништва хрватске и српске националности. Ипак, удео становништва хрватске националности ће се повећавати, док ће се удео Срба и ‘осталих’ и даље смањивати – наводи Ливада.
    Он истиче да ће половином 21. века удео Срба у становништву Хрватске бити мањи од 2,5 процената, односно дупло мањи од удела осталих националности, а то ће дефинитивно значити да Срби више неће живети у Хрватској јер ће неминовно нестати и то природним путем.
    – Тиме ће бити више него остварена Туђманова програмирана идеја, три одсто Срба у Хрватској – закључио је професор Ливада у књизи „Биолошки слом и нестајање Срба у Хрватској – 1880-2011“.

    Просечна старост – 42,3 године

    Ливада наводи да становништво Хрватске спада у најостарелије народе у Европи.
    – Просечна старост укупног становништва се повећала и сада је 42,3 године, мушкараца 40,3, а жена 43,9 година. Просечна старост српског становништва се још више повећала и износи 53,1 године, а његовог пољопривредног становништва 58,5 година. Највише остарелог становништва у Хрватској старијег од 65 година, има у Личко-сењској жупанији 24,8 процената, а најмање у Међимурској жупанији 15,9 одсто и Загребачкој жупанији 16,5 посто – наводи Ливада и истиче да је процес старења становништва узроковао и пад заступљености млађег становништва у добу до 19 година у укупном становништву.
    Тај удео је до сада износио 20,6 процента. Најнижи (17 одсто) је у Приморско-горанској жупанији, а највиши (23, 3 одсто) у Бродско-посавској жупанији.

    На помолу изумирање

    Као нека врста закључка, следе и подаци који додатно поткрепљују тезу да су Срби у Хрватској пред изумирањем. Анализом просечне старости Срба у Хрватској, Ливада је установио да су Срби у просеку за чак 15 година „старија нација“ у односу на све друге, укључујући и Хрватску. „Сличне разлике уочене су и када је у питању просечна старост становништва према полу, с тим што медијална старост Српкиња од 58 година указује на ограничене могућности репродукције. Тако је, на пример, удео Српкиња до 50 година старости у укупном броју Српкиња био 34,8 процента, а удео Српкиња у фертилном периоду (15-49 година) 28,6 одсто“, наводи Ливада.

    Извор: https://vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/721178/Zatiranje-Srba-u-Hrvatskoj-22-Pakleni-plan-Zagreba

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top