Порекло презимена, село Властељице (Лучани)

19. јула 2014.

коментара: 0

Порекло становништва села Властељице, општина Лучани – Моравички округ. Из књиге Косте Јовановића „Горње Драгачево“. Приредио сарадник портала Порекло Милодан. 

Vlasteljice

Положај села.

Већи део села је на страни планине Јелице а мањи се налази на једном делу косе, која је између Бјелице и Горушице док се само три куће налазе са десне стране Властељичке Реке. У Властељицама је земљиште оштријег нагиба, нарочито у оном делу села које лежи на страни планине Јелице, потоцима и јаругама јако је издељено и распарчано у многе купе; а долине су дубоке, уске и имају стрме стране.

Куће се налазе по странама потока и између јаруга, као и венцу косе. Оне не могу бити плављене али у горњем делу села – на страни планине Јелице – потоци и поточићи јако руше своје стране и залеђа и томе јако огољавају земљишта на окућницама.

Воде.

Извора има доста и у селу се пије само изворска вода. Од извора најглавнији су: Вукова Вода, Породинац, Извор у Ивановој Страни, Ива вода у Просеначи и др.

Земље и шуме.

Из показаног положаја села види се, да овде има мало погодне земље за обрађивање. Ораћа земља налази се око кућа и слабе је родности. Најбоље су њиве у доњем делу села а на највећој висини су оне које се на планини Јелици. Баште захватају мали део окућница али воде и утрина има доста. Ливаде су уопште добре и најбоље су у средини села – Росуље – где су потоцима добро натопљене.

Шуме има довољно у овом селу. Заједничке – сеоске – шуме су: Средњак, Орлујак и Пауновица. Средњак је на Јелици и њима се обично служе породице које су у горњем делу села а Орлујак припада више породицама из доњег дела села. У овим шумама, као и на месту Арнаутов Гроб су сеоске утрине. У селу има и великих забрана који су својина појединаца. Све су шуме од листопадног дрвета.

Тип села.

-У Властељицама су куће без реда разбацане и знатно су удаљене једна од друге. Размаци између кућа изгледају већи пошто на двору и окућници има мало зграда. Највише кућа има на страни планине Јелице, између извора потока Вучице и Властељичке Реке а мање их је у доњем делу села; у средини сеоског атара нема ни једне куће.

Село се дели на џемате. На страни планине Јелице џемати се ређају један до другога и размаци између њих и њихових кућа су готово подједнаки, те тако и не пада у очи издвојеност џемата док су у доњем делу села џемати више издојени.

На страни планине Јелице су ови џемати:

-Биорци је најсевернији џемат и у њему су: Биорци, Бежанићи, Велимировићи и Томићи.

-Терзића џемат је до Биорског џемата у коме су: Терзићи, Јанковићи и Марковићи.

-Станишића џемат се налази између Терзића џемата и потока Точкова.

-Кнежевићи су најјужнији џемат и налази се између Точкова и Павловића Потока. Осим Кнежевића овде су настањени Радићевићи и Урош Оцокољић, свештеник.

У доњем деслу села има четири џемата:

-Сарића џемат је са десне стране Властељичке Реке.

-Рудински џемат се налази према Сарићима и са леве стране Властељичке Реке, у њму су: Рудинци и Станишићи.

-Лазовића џемат у коме су осим Лазовића живе и Драгићевићи.

-Бабића џемат се налази поред пута Каона – Гуча.

У Властељицама има 60 кућа.

Задруге су мале, највећа је Алексе Терзића и којој има 19 укућана.

Име селу.

У народу постоји прича о постанку и имену села. Ево како је ту причу забележио М. Милићевић:

Када је Сибињанин Јанко пропао са војском на Косову и отуда се вратио сам-самцит, преко планина и врлети, дође он у данашње село Властељицу једноме човеку на конак. То је било уочи Св. Врачева, кој падају 1. новембра (по старом календару). Домаћин је био свечар, Јанка он прими као путника како је најбоље могао не знајући ни ко је ни шта је. За вечером дође време и здравицама. Између многих других гости напију и за здравље војовди Сибињанин Јанку, где је да је – нека му Бог помогне да сатре силу Турску!

То је Јанко слушао и гледао али се није хтео казати. Идућег дана крене да иде; домаћин га поведе, да га као човека који не познаје терен упути. На растанку Јанко се каже ко је и шта је било са његовом војском.

-Него хвала на дочеку, рече он домаћину – и да Бог да ти се власт никад не укратила, него да си богат и властан до века.

Тај се човек прозове после Властељица, али како су за Турака из те породице бивали кнезови, фамилија се доцније прозове Кнежевићи а име Властељице остане селу и до данас.

Старине у селу.

Осим једне стене, коју зову Градина и о којој мештани ништа не знају у овом селу више нема ништа од старина.

Постанак села и порекло становништва.

У овом селу су најстарије породице:

Кнежевићи, Станишићи, Лазовићи, Терзићи и Марковићи, сви славе Св. Врачеве и:

Велимировићи, славе Ђурђевдан.

Све су ове породице старе и не зна се када су и одакле досељене. Они су староседеоци и спадају у најстарије породице у Драгачеву. Сељаци веле, да су све породице, осим Велимировића, једног порекла о чему нас уверава и заједничка слава. Да ли су те породице раније имале исто презиме – о том нико не зна ништа да каже док се из приче о постанку имена села види како су Кнежевићи то (през)име добили. Старији људи причају да је је име Кнежевића прво постало а тек касније по именинима или занимању појединаца из те продице постала презимена осталих поменутих породица.

Бабићи су се доселили пред Карађорђев устанак, који су једна породица са Бабићима из Милатовића, чији се прадед доселио из Равне Горе у Старом Влаху, славе Никољдан.

За време Карађорђа доселили су се:

Биорци, славе Јеремијевдан. Доселили су се из покрајине Бихора у Старој Србији.

Бежанићи су се такође доселили из Бихора, славе Ђурђевдан.

После Карађорђа доселили су се:

Рудинци су се доселили из Рудина – Студенички срез пре 80 година, славе Аранђеловдан.

Сарићи су дошли из Горњег Дупца у Драгачеву пре 60 година, славе Никољдан.

Јанковићи, дед им дошао жени у кућу Терзића из Горњег Дупца пре 60 година, славе Митровдан.

Томић (Москов) је дошао из Милатовића пре 20 година, слави Никољдан.

Драгићевићи су се доселили из Горњег Дупца, славе Никољдан.

Радичевићи су се доселили из Каоне у Драгачеву, славе Ђурђевдан.

-Оцокољић Урош, свештеник слави Св. Василија. Дошао пре 6 година на парохију из Петњице, срез трнавски. Он је од Оцокоља из Лисе у Драгачеву, а његови преци су се доселили из Херцеговине.

За време пописа из 1818. године ово село је имало 15 домова а тај број се до данас повећао за четири пута. Ов увећање долази скоро искључиво на прираштај, јер на досељење породице после овог пописа долази једна четвртина од данашњих кућа.

Како су куће старих породица налазе на страни планине Јелице, то је и јасно, да је тада само овај део села био насељен. Доњи део села се касније насељава, у њему су ново досељене породице или неке куће од старих породица, као Станишићи који су скоро сишли у поље.

Велики број старих породица, за које се сигурно зна, да су за време пописа биле у селу показује да су Властељице морале и раније постојати. Ако је веровати причи, у којој је описан настанак имена селу, онда би се могло узети, да су Властељице, па и да су се другачије звале, постојале још у 15. веку. На ранији постанак села указује и његово име, које је постало од речи „властелин“ (властела) о које је некада у српском народу имало извесно значење, на крају на велику старост села указује и то, што се у њему не зна за какве остатке из старине.

Према свему може се рећи да су Властељице старије село и спадају у најстарија села у овој области и није искључена могућност, да је и пре постанка данашњег села ту било насеље.

Село има обетину-преславу-заветину, први дан Св. Тројице.

 

ИЗВОР: Коста Јовановић, “Горње Драгачево”.  Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.