О пореклу Аћима Медовића Reviewed by Momizat on . Пише: Сарадник портала Порекло Бранко Медојевић Сакупљајући грађу за књигу Историја Медојевића (1), наишао сам на дјело Аћима Медовића под називом ''Повестница Пише: Сарадник портала Порекло Бранко Медојевић Сакупљајући грађу за књигу Историја Медојевића (1), наишао сам на дјело Аћима Медовића под називом ''Повестница Rating: 0
You Are Here: Home » Аутори » Бранко Новаков Медојевић » О пореклу Аћима Медовића

О пореклу Аћима Медовића

Пише: Сарадник портала Порекло Бранко Медојевић

Acim MedovicСакупљајући грађу за књигу Историја Медојевића (1), наишао сам на дјело Аћима Медовића под називом “Повестница округа пожаревачког са стране државоописне и повестне“, објављено 1852. године у “Гласнику Друштва србске словесности“ и од стране Јована Драгашевића (2) пренешеног у “Гласник српског ученог друштва“ послије 20 година. Пошто у то вријеме није било савремених средстава информисања, нијесам био у могућности да нешто више дознам о овом изузетно знаменитом а код нас нас неоправдано запостављеном љекару, писцу уџбеника, истраживачу, једном од оснивача Српског ученог и Српског лекарског друштва, великану српске науке. Не слутећи да се ради о човјеку који је у наше крајеве дошао из далеке Галиције, на основу презимена, уз обавезну резерву, сам га сврстао међу Медовиће који су најближи Пожаревцу, предио Бован (између Прибоја и Рудог).

Ни данас немамо поузданих података о доктору Аћиму Медовићу. Знамо да је рођен 20. 03. 1815. године ( по Википедији) (3) у Погвиздову (Pogwizdowie) у данашњој Пољској. С обзиром на мјесто и вријеме рођења не може се са сигурношћу, како то тврде наши и пољски биографи, писати о њему као Пољаку. Наиме, ако је Аћим, по крштеном имену Јоаким (Joachim, по Википедији) рођен у данашњој области, некада познатој кнежевини, Галицији у подножју Карпата, коју су од вајкада насељавале разне групе Словена, ни у ком случају се не смије тако олако одређивати његово етничко поријекло. Осим Владимира Грујића (4), сви писци његове биографије тврде да се ради о Пољаку. Ако је, по Симону Драговићу (5), по доласку у Србију 1842. године, тадашњи Јоаким у својој молби за пријем у службу навео да је Словен и да говори два словенска језика: словачки и пољски, онда треба и поштовати његово опредјељење, тј. схватити вријеме и простор гдје је живио и школовао се Аћим Медовић.

Област Галиција се простире између горњих токова ријека: Висле на западу и Прут на истоку. Ријека Сан је дијели на западни дио са средишњим градом Краков (у Пољској) и источни, првобитни дио Галиције, са градом Лавов (у Украјини), као средиштем. Тај простор је био непрекидно на судару интереса Кијевске Русије и Пољске од времена губитка самосталности средином 14. вијека до прве подјеле Пољске 1772. године, када је проглашена за Краљевину Галицију и Лодомерију и припојена Аустријском царству. У вријеме рођења Јоакима Медовића а то је вријеме, послије Наполеонових ратова, Аустрија је на Бечком конгресу 1815. године добила Галицију као крунску земљу која ће 1873. постати и аутономна провинција Аустријског царства.

У вријеме аустријске државе, Галицију су, по њиховоj администрацији, чинили Рутени као већинско становништво уз знатан проценат Јевреја. Уведени су аустријски закони, а основана је и грчко-католичка црква и митрополија. Међутим, и код нас и у свијету се данас различито тумачи појам етникума Рутени. Најприближнија истини су она која кажу да се ту, уствари ради о више словенских група под овим именом. Најпознатије од тих група су: Карпатски Русини, Лемки, Бојки и Гуцули (или Хуцули). Сматра се да од Карпатских Русина потичу данашњи Русини у Србији (центар је Руски Крстур код Куле) и Хрватској (центар је Петровци код Вуковара), пресељени у вријеме аустријске владавине. Лемки и Гуцули су етно групе са Карпата у данашњој Украјини. За Бојке је интересантно истаћи писање Костантина Порфирогенита који је територију на којој је живјела ова етничка група називао и Бела Србија и сматрао је за постојбину Срба прије доласка на Балкан. По њему, она се налазила иза Угарске, у сусједству са Франачком државом. Иво Вукчевић (6), као и ранији словенски историчари: Рачки, Добровски, Суровјецки и Шафарик, сматрају да византијски извори гријеше када су у питању подручја изван њиховог непосредног просторног и временског домашаја и да је Порфирогенит помијешао “изведене Србе бохемске Бојке са изворним Србима галицијске Бојке“, што би значило да је он, у ствари, писао о лужичким Србима.

Презиме Медовић под којим се код нас води човјек који је дошао директно испод Карпата, поред истог презимена које постоји овдје је и највећа недоумица. По Википедији на пољском језику, његово изворно презиме је Мидович (Midowicz). Међутим, Пјотр Шарејко (7) (Piotr Szarejko) у именику пољских љекара 19. вијека наводи могућност да је отац Аћимов био Валентин Медович (Walenty Medowicz). Мјесто рођења и мјеста школовања до медицинског факултета у Бечу се сада налазе у садашње три државе: рођење у Пољској, гимназија у Подолинецу, у Словачкој и филозофија у Лавову, у Украјини. Сва ова мјеста су припадала тадашњој краљевини Галицији гдје су на власти, у оквиру аустријске државе, владали пољски племићи из Лавова, и у којој је главни језик, поред службеног њемачког, био пољски.

Коријен презимена Медовић је “мед“, од њега и име Медоје и скраћено Медо. У рјечнику пољског језика “мед“ је “мјод“ (miod), у словачком, украјинском и руском је “мед“. Међу пољским презименима постоје, са основом “miod“: Mioduski, Mioduszewski али има и оних са основом “med“: Medynski, Medycki, Meduniecki, Medestowicz. Код Украјинаца и Руса не постоје презимена са основом “мјод“, док су са основом “мед“: Медоварцев, Медовой, Медунов, Медынский, Медяков, док само код Украјинаца постоје и Медовников, Медовщиков, Медуха, Медынцев, Медяник. Код Словака такође нема презимена са основом “мјод“ али са основом “мед“ су (осим Medved, који не припада циљаној категорији): Mednansky, Mednyanszky, Medo.

Презиме са основом “Мидо“, од свих поменутих, постоји само код Пољака и то: Midowicz, по Википедији на пољском језику, право презиме српског љекара Аћима Медовића.

По јеврејском индексу презимена у нацистичком гету Белосток (у вријеме Аћимовог рођења, град у Гродненској губернији Руске империје, са већинским јеврејским становништвом, сада Bialystok у сјевероисточној Пољској), гдје је страдало око 56.000 становника овог мјеста, међу убијеним су и они са презименима (по енглеском преводу): Medalnik, Medlinski, Mednibowski, Mednik, Medovnik, Medowicz, Medowiskij, Medownik. На истој листи је и презиме Miodownik, док их са основом “Мидо“ нема. Са овим подацима се још више проширује енигма о поријеклу Аћима Медовића. Због тога, као и што је речено на почетку овог текста, треба поштовати његово изјашњавање и убудуће га водити као Словена, без данашњих националних одредница.

Од свега овог је важније дјело које је овај велики човјек оставио у наслеђе земљи у коју је дошао. Који мотив или инстикт га је овамо довео, вјероватно ће остати велика тајна. У вријеме када су се у Србији почеле оснивати важне институције: Српско учено друштво (касније Српска краљевска академија), Српско лекарско друштво, Српско друштво Црвеног Крста, он је био у првим редовима прегалаца у постављању темеља. Оснивач је судске медицине код нас и први предавач исте на Правном факултету тадашње Велике школе у Београду. Издао је многа дјела из области медицине, мада му није страно било да ондашњем неуком становништву приближи значај воћа у исхрани, опише говеђу кугу, преведе извјештај о минералним водама у Србији или објави расправу “Мане и недостаци нашег народа и начин како би се њима помоћи могло“. Његово испитивање распрострањености и биологије голубачке мушице, изазивача сточне заразне болести допринијело је сузбијању ове болести у Србији а прихваћено је и у Аустрији, што је, у оно вријеме био велики успјех за српски санитет. Данас је остао непознат. Да се није, од пре неколико година једна улица испод Авале прозвала по њему, Београд би га потпуно заборавио. Пожаревац, град у којем је службовао десет година на почетку каријере као физикус (надзорни љекар у округу), му се одужио називом уличице.

По нашим изворима, Аћим је умро 1893., по Википедији на пољском језику, 1897. године.

 

Литература:

1) Бранко Новаков Медојевић, Историја Медојевића, Београд 2013. године

2) Јован Драгашевић, Принос за географију Србије, одељак “Млава и Пек са картом“, Гласник српског ученог друштва 36, Српска краљевска академија, Београд 1872. године

3)Wikipedia, wolna encyklopedia

4) Владимир Грујић, Лицеј и Велика школа, Београд 1987. године

5) Симон Драговић, Пољаци лекари у Србији у 19. веку, Зборник радова научног скупа: 100 година полонистике у Србији, Београд 1996. године

6) Иво Вукчевић, Словенска Германија, Београд 2007. године

7) Piotr Szarejko, Slownik lekarzy polskich 19. wieku, Варшава 1991. године

 

 


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top