Poreklo prezimena, selo Pomijača (Loznica)

Poreklo stanovništva sela Pomijača, grad Loznica – Mačvanski okrug. Stanje iz 1903. godine. Iz knjige Vidosave Nikolić-Stojančević „Rađevina i Jadar“ u neobjavljenim rukopisima Cvijićevih saradnika. Priredio saradnik portala Poreklo Milodan. 

Položaj sela.

Selo Pomijača je u oblasti Gornjeg Jadra, srez Jadranski, Okrug podrinjski, opština Tekeriška.

Selo Pomijača leži na nekoliko brežuljaka pod visovima: Bračincem, Branjevinom i Trojinom i okrenuto je sa istoka ka zapadu. Stanovnici su podigli svoje kuće na tim brežuljcima na svim stranama, osojnim i prisojnim a i na samim grebenima tih brežuljaka.

Vode.

Selo voda ne plavi, ali potočići Vrela, Tatarovac i Trojan, koji se stiču pod selom i jedan se odatle zove Pomijačka rečica. Ta rečica pri jakim i plahovitim pljuskovima izlivajući se iz svog korita plavi seoska polja bez velikih šteta.

Selo ima izvora dovoljno, glavni su: Vrelo, Trojan i Tatarovac, sem ovih izvora, koji su dosta jaki, ima ih još dosta sa pitkom i zdravom vodom, sa kojih nekoliko kuća nosi vodu za domaće potrebe. Đermova i bunara u ovom selu nema.

Selo bi moglo opostajati bez izvora jer se voda nalaz na dubini od 8-10 metara. U ovom selu nema izvora sa lekovitim svojstvima i mineralnom vodom.

Klima.

Klima i vetrovi isti su kao što je rečeno u opisu sela Gornja Badanja.

Zemlje i šume.

Zemljište na koje je selo podignuto je blatuša, krečuša i mestimično glinuša.

Selo ima zemlje za obrađivanje u potesima: Grabići, Polje i Ilno Brdo ali i oko kuća gde seju kukuruz, pšenicu, ovas, ječam i ređe sitnu proju.

Stanovnici Pomijača imaju svoje zabrane u Branjevinama, gde je šuma hrastova, Trojanu i Ilnom Brdu, gde šume ima hrastove, bukove, cerove, grabove i sitnog šiblja; pod Bračincem šuma je hrastova u bukova. Ovi zabrani udaljeni su od kuća od 300 do 500 metara.

Rodnost zemljišta je osrednja ali stanovnici rano u proleće seju kukuruz te on uhvati zimsku vlagu i tako popriličan rod donosi.

Livade u Grabićima i Polju su prema zemljištu blatuše s’ toga se može reći da lep prinos daju.

Za jednu porodicu treba 8-10 hektara ziratne zemlje da može umereno živeti.

Tip sela.

Selo je rasturenog tipa i podeljeno je na ma(ha)le-krajeve a ima ih dve i to Pomijača i Tatarija.

Pomijača mala se zove i Savkova mala. Kroz malu Pomijaču teče potok Petkovac. Malu Pomijaču od male Tatarije deli potok Crkvine. Kroz malu Tataruju teku potoci Naša Jaružica, Tatarovac i Trajan.

Male su dobile imena i to mala Pomijača nosi svoje ime kao i celo selo – a od kuda je to ime došlo za sada se ne zna. Ova mala se zove i Savkova mala, po imenu jednog stanovnika, Savka, koji je živeo oko 75 godina i bio je dosta ugledan u okolini.

Mala Tatarija dobila je ime tako što je, po kazivanju, na izvoru Tatarovcu, koji je iznad kuće Stevana Petroovića, jedan umoran Tatarin, da li pismonoša ili pripadnik naroda tatarskog, priča kaže da se tu napio hladne vode vode i umro i tako se tim imenom nazove izvor, potok pa i cela mala.

Male su rastavljene jedna od druge od 500 metara do jedan kilometar.

Kuće nisu ušorene niti su pored puta naročito podignute a jedna od druge su udaljene od 10 do 150 metara. U mali Tatariji, najzbijenije su kuće usled eobe zadruga, koje se nažalost svakoga dana sve više dele i osiromašuju. Uz ovo selo nema zaselaka niti porodica koje su se odvojile podalje od sela da tamo živi.

U Pomijači ima 14 kuća, u mali Tatariji 38, svega u selu 52 kuće i to:

-U mali Pomijači, Savkovoj su:Gvozdenovići, Petrovići, Jankovići, Mitrovići, Bogićevići, Jevtići-Lazići i Spasojevići.

-U mali Tatariji su:Paunovići, Timotići, Gavrilovići, Blagojevići, Petrovići, Gajići, Matići-Selenići, Stevanovići, Mandići-Rakići, Mirkovići-Rakići, Anđelići, Jelići, Blagojevići-Drozgići i Lazići.

Priče o postanku sela.

O postanku sela Pomijače i razlogu takvog njegovog imena nema tačnih podataka, koja bi nesumnjivo utvrdila postanak sela i ime njegovo. O tome stanovnici pričaju ovo:

Jedni kažu da su prvi doseljenici u Pomijaču došli iz mesta – iz kog kraja pripovedač ne zna – koje se zvalo Pomija, Pomnja ili tome sličnog imena, pa su po osnovu svog porekla, kako se to mesto zvalo, nazvali i ovo naselje,

Drugi kažu da su prvi doseljenici u Pomijaču, kada su došli i videli nerodni i neplodno zemljište, rekli sebi „pominjaćemo mi naše mesto odakle smo došli u ove nerodne i neplodne zemlje“, što ima određene logike da se tako nešto desilo uzme li se u obzir robovanje pod Turcima – u čijem je vremenu bilo najviše raseljavanja Srba, usled turskog nasilja i zuluma, gonjenja i uništavanja svega što nije muslimansko te je raja bežala u cilju očuvanja svojih golih života, da se spasu i odu u ona pusta i nenaseljena mesta gde još Turci nisu prodrli ili se mislilo da dugo tamo neće dospeti.

Za potvrdu da je zemlja nerodna postoji i ova pričica:

Na zapadnoj strani sela, jedno mesto udaljeno od sela oko jedan kilometar zove se Selište. Tu su prvi doseljenici po svome dolasku počeli orati zemlju. Ručkonoša im donese ručak na njivu, što je od hleba i jela donela računala je da će oračima biti ručak i užina a i njoj ručak. Orači sve pojedu i ona (ručonoša) ostane bez ručka. Ona se zaplače i reče oračima: „ Ja sam mislila da ovo što nas donela bude vama ručak i užina a i meni da ručam. Ne znam šta ću da užinu doneti, kad’ nemam ništa“. Kada to čuše orači, oni sse dogovore da beže sa te zemlje koja im ne daje ni toliko, koliko se može ishraniti, a bilo ih je trojica, jedan od njih ode poviše na istok, pod Bračinac i od njega se namnoži selo Pomijača, drugi, kome je bilo ime Ilija, ode na jugozapad u brdo, koje se danas zove Ilino brdo, za koga se ne zna da li se sa Ilinog brda nekud odselio ili je tu umro, jer na Ilinom brdu nema nikakvih ostataka negdašnjeg života. Treći ode na zapad, u selo Tekeriš, malu Orovičina, od njega se namnoži jedna mala sela Tekeriša, koja se zove Orovičina i ima ih danas 17 kuća.

Poreklo stanovništva i osnivanje sela.

Stanovnici Pomijače po pričanju starih znaju mesto iz koga su se doselili i to:

–Stevanovići, Godići, Timotići, Gavrilovići, Blagojevići, Petrovići, Matići-Selenići, Mandići-Rakići, Mirkovići-Rakići i Lazići su svi doseljeni iz Pive – Hercegovine. Stari su kazivali da vodenice, koje su tamo imali i ostavili zaključane, da su i posle 50 godina ostale zatvorene, niko ih nije dirao (valjda je bilo sve pobeglo, nikoga nije bilo). Svi ovi gore pomenuti slave Jovanjdan.

–Anđelići, Jelići, Blagojevići-Drozgići su doseljeni iz Orovice – Azbukovica, slave Nikoljdan.

–Mirkovići, Gvozdenovići, Petrovići, Mitrovići i Bogićevići su se takođe doselili iz Orovice, slave Jovanjdan.

–Spasojevići su se doselili iz Dragodola – Azbukovica, slave Đurđic.

–Jevtići-Lazići su doseljeni iz Drobnjaka u Hercegovini. Marinkovotac – ne znaju ime Marinkovog oca – je (slutim, op. Milodan) došao svom ujaku Lazi. Slave Jovanjdan i Đurđevdan, jer je Lazin otac slavio Jovanjdan a Marinkov Đurđevdan, tako da njihovi potomci, i pored toga što žive u jednoj kući, svako slavi slavu svojih predaka.

–Jankovići su dosljeni iz Orovice – Azbukovica, slave Nikoljdan.

–Paunovići, za njih se ne zna odakle su doseljeni i pored toga što u njihovoj kući živi starac Stanko od 80 godina. Sluti se da su ovo najstarija porodica u selu, slave Jovanjdan.

Pomijača preslavlja Mladu Nedelju – Nedelju Sv. Otaca.

Starine u selu.

Iznad sela Pomijača na istočnoj strani postoje i danas otkopi tri šanca, koji su kopani za vreme Prvog Ustanka a na mestu, jedan na imanju Uroša Mirkovića, drugi u imanju Ivana Buljuševića iz Krivaje (Pocerina) i treći na visu Kiku.

U Pomijači pstoji, kao što je već rečeno, Selište na jugozapadnoj strani sela na imanju Jovana Mitrovića – ali na istom zemljištu nema nikakvih vidnih obeležja da je tu postojalo nekakvo naselje – što je donekle objašnjivo – da su doseljenici napustili ovo mesto zbog neplodnosti zemljišta.

Kod Pomijačkog groblja na istočnoj strani sela, a na imanju Gavrila Petrovića, postojale su razvaline nekakve crkve, ne zna se, pošto je sve opustošeno, da li je bila svetovna ili manastirska. Stanovnici kazuju da je tu crkvu, jedan od Jankovića familije iz Pomijače, sklonivšu se u nju od kiše, naloži vatru da se zagreje pa kako je krov od crkve bio nizak i od daske – crkva se zapali i izgori a pomenuti pobeže neznano kuda.

Gavrilo Petrović, čije je imanje danas, gde je bila crkva, kazuje da je on pre tridesetak godina orući mesto gde je bila crkva naišao na dosta velike ploče od tesanog kamena, kojim je crkva bila popločana, pa je odmah to mesto ostavio, nije heo da obrađuje i tako i danas stoji. A i trpezni kamen do skorog vremena poznavao se gde je bio, ali je urastao u zemlju. Potočić što protiče pored mesta gde je bila crkva i sada se zove Crkveni potok.

Zanimanje stanovnika.

Stanovnici sela Pomijače poglavito se bave zemljoradnjom, stočarstvom i voćarstvom.

Voćarstvo i stočarstvo ih uglavnom održava, od zemljoradnje imaju toliko da sastave kraj sa krajem, ponešto pšenice i ovsa preostane za prodaju, kukuruza nikada. U slučaju nerodne godine moraju kupovati hranu.

U selu ima dunđera i kačara, nema dućana niti nastanjenih Cigana-Roma.

Selo Pomijača ima jedno groblje udaljeno od prvih kuća oko klometar.

Rudnoga blaga u ovom selu nema.

9. maja 1903. godine u Gornjoj Badanji

Opisao Panta Tufegdžić, sveštenik.

IZVOR: Vidosava Nikolić Stojančević – Rađevina i Jadar u neobjavljenim rukopisima Cvijićevih saradnika. Priredio saradnik portala Poreklo Milodan.