Порекло презимена, село Златићево (Власотинце) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва села Златићево, општина Власотинце. Истраживање „Села у власотиначком крају“ сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, лока Порекло становништва села Златићево, општина Власотинце. Истраживање „Села у власотиначком крају“ сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, лока Rating: 0
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Порекло презимена, село Златићево (Власотинце)

Порекло презимена, село Златићево (Власотинце)

Порекло становништва села Златићево, општина Власотинце. Истраживање „Села у власотиначком крају“ сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног етнолога и историчара

Zlatićevo

 

Настанак села и порекло становништва:

Село Златићево је насеље у Србији у општини Власотинце у Јабланичком округу. Према попису из 2002. било је 934 становника (према попису из 1991. било је 940 становника).

Ово насеље је је великим дело насељено Србима. У попису насеља 2002 је било 77 домаћинства-199 Срба и 1 Румун(ка).

Демографска слика становништва после Другог светског рата је изгледала овако:

1948.(305 становника)-49 кућа, 1953.(309ст.-50 кућа), 1961.(326ст.-60кућа), 1971.(459ст.-102 куће), 1981.(349ст.-93 куће), 1991. (315ст-92 куће) и 2002.г. (200 становника-77 кућа).

У насељу Златићево живи 168 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 46,3 година (42,5 код мушкараца и 50,6 код жена). У насељу има 77 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,60.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

Интерсантно је да је у попису становништва од 1948.године до 2002 године, број домаћинства и становника био 1971.године, да би се све до краја 20 и почетком 21 века миграцијом становништва број активних становника веома смањио.

Тако је у село Златићево до пред крај 20. и почетком 21. века постојало још деце у школи, али ће вероватно оваквом демографском политиком у Србије село Златићево као и сва околна села потпуно нестати са топграфске карте.

Много њих који пишу и истражују „кабинетски“-„преписивачком методологијом“, не знају да у селима су остала само старачка домаћинства, а број домаћинства је привид који постоји и у село Златићево, јер су већина одсељени у Власотинце и село Манасстирише; па тако у току лета долазе у село обрађују земљу.

Село Златићево је сточарско сеоско насеље разбијеног типа, на 700-760 метара надморске висине изворишним долинским странама једног од кракова Градске реке (Бистрице), леве притоке Власине, 18 километара источно од Власотинца.

Припада К.О Дејан. Састоји се из више група сродничких и усамљених кућа распоређених, највећим делом, дуж локалног пута за Горњи Дејан.

Настанак села Златићево се везује на вишеетапног расељавања српског становништва из знепољског краја, са Власине и црнотравског краја после ослобођења од Турака 1878.године.

Тако је и само село Златићево-према тврдњи хроничара тадашњег времена једним делом настало од становника из села Гаре, који су се населили на имањима турских бегова и заселили се у турским кућама у селима:Јаковљево и Златићево.

Тако су од тих насељеника у село Златићево настали родови: Младеновићи, Станковићи, Стојановићи– засеок ИГРИШТЕ, потом на потесу ДОЛИНА(Алабирци)-род Алексићи. Занимљиво је да су сви се уселили у турске куће.

Родоначелник родова: Младеновић и Алексић Младен је живео 116 година, био је гуслар-а умро је 1902.године-значи био је рођен 1786.године .

Тако је чак до средине 20. века су постојале те куће, а у некима попут Станковића (Александар)-други род од „Чубрикиних“ Станковића (Радивоје– други род), основана и прва основна школа у приватној кући.

Та фамилија се исељавала у Македонију и поново се враћала до Власотинца, где су и се заселили.

Остали родови су досељени у вишеетапног расељавања преко села Горњи и Доњи Дејан и Бориног Дола, Лопушње, Бољара (са Косова) а и са Копаоника-а има и староседелаца из села Дејана.

Тако је засеок БОШКОВЦИ насељен из дела БОШКОВЦИ Доњег Дејана(Дејан) и из Гара, а и род Величковићи(црномањасти и високи мушкарци, вижљасти) су такође из Гара(у сродству са родом Младеновић, Илић(у Преданчу-Габровик одсељени) и са Алексићима.

У роду по називу БАЏИНЦИ су: Милошевићи и Миленковићи, који су добили називи од два лепа цигана Милоша и Миленка из села Свође-који су као ковачи призећени у село Златићево за две рођене сестре.

Сам назив рода је „изведен“ речи „баџа“- по коме су се та два ковача цигана зетова међу собом ословљавали са „баџо“ и тако су њихови потомци прихватили назив рода БАЏИНЦИ.

Неки од Миленковића и Милошевића су призећивани у родовима: РАБУЏИНЦИ (Големи Рид и Алабирци), ЛУЛИНЦИ (засеок Чука).

Род АЛАБИРЦИ (Ђокићи) су пореклом са Копаоника. Прво се населили у Г.Дејан, па онда се призетили у род РАБУЏИНЦИ. Наравно да су чак имали и презиме Дилиманић (Делибашић)-вероватно су тамо направили неку „кривицу“ и променили и презимена. У тај род су призећени и: Арсићи и Милошевићи.

У махали ЖИВКОВЦИ постоје три различита рода: Илићи-досељени из Доње Лопушње 1804.године- прво побегли из неког села код Ниша у махалу Сарамандини (Д.Лопушња-тамо убили Турчина). Други род Анђелковићи су из село Свође, док трећи род Ђокић су вероватно (према физичком изгледу веома крупни мушкарци-физионимији изгледа да су или Херцеговци или Црногорци или из старе Србије).

Род ЧУБРИКИНИ (Станковићи) су пореклом из села Свође или са Власине (постоји род Чубрикини).

Род РАБУЏИНЦИ водде порекло од ЦЕКИНЦА (село Борин Дол-махала Власина у Д. Дејан)

Родоначелник тог рода је ЂОКА РАБУЏИНСКИ, који је био 40 година турски кмет за околину-а и судија, а има га у историографији Србије под турском влашћу.

Од Ђокине фамилије је фамилија ГЛУЧИНЦИ (Стојановић, Вукадиновић). Воде порекло од РАБУЏИНЦИ.

Од овог рода је род ГЛУЧИНЦИ (Стојановић, Вукадиновић)-неки живе у Златићево а неки од Вукадиновића су призећени у селима: Козило, Д.Гаре.

Цона Глувча памти три пљачке Власотинца, живео 100.година.а умро је 1901.године-значи да је био рођен 1801.године).

Стана Гаврила Младеновић (Преданча, рођен 1875.г.) је била била сестра Димитрије терзије (мајстор ручни кројач )-рабуџинска фамилија у Златићево.

Стана је била сестра Стамене (брат Миливоје Стојановић)-тетке рођене на Радивоју Стојановић (борац) из Златићево-пасторци Арсе (син Тоза Арсић-1881., солунац))-Арса Дилибанић.

Гаврил Младеновић (Преданча) је имао сестру Киту (рођена 1855.године у Г.Дејан) која се удала у Величковци у село Златићево (живела 103.године).

У засеок ЧУКА је насељен један род од два рођена брата: Никола и Крста из села Бољаре, потом и Лазар из даље фамилије .

Од Крсте и Николе су настали родови: Илићи, Ранћеловићи (Аранђеловићи)и Златковићи.

Браћа Никола и Крста из Бољара, доселили су се у Златићево, где су као сточари имали колибе (појате-Кошаре) у махали Чука, да би се потом преселили са својим породицама.

Иначе, њихове породице воде порекло са Косова одакле су преко Бољара населиле махалу.

У махали Чука живи и породица Јовановић. Године 2011. овај засеок има тек 14 мештана.

Лазар није имао мушку децу па се из рода БАЏИНЦИ призетио један од Јовановића.

Мушкарци из родова: Златковић и Ранђеловић (засеок Чука) су високи, плави, вижљасти, кракати(плави) као и златићевци из родова: Величковић, Арсић, Вукадиновић, Стојановић, Милошевић (они су били црномањасти).

Занимљиво је да тај изглед физички поседују и из рода Младеновић (ГАВРИЛОВИ-Милијини-Младен, други род од Младеновића из Златићева): кракати, физички вижљасти, јака физичка снага, ноге са стопалима дугачке и када ходају и“иду у страну“-са стопалима. Веома поуздани, часни, поштени и од „речи“, радни, вредни и марљиви у послу.

За жене се говорило нарочито „чукинке“ и јакољевке, да су „латинке“-јер када су долазили из Грделичке клисуре на малим коњићима Словени, поубијали су мушкарце латине а оставили њихове жене

Весела нарав:-У Овом крају су људи имали веселу нарав, па се смех и шала увек заподенула у сваком сусрету-на било ком месту.

То се сматрало као врлином планинског горштака-који зна да увек насмеје неког другог, који се налази у некој невољи или бризи.

За такве људе се казало да су шалџије, па се шала користила као лек у превазилазењу многих људских слабости у човеку.

Запис 1975.године. засеок Преданча (Г.Дејан), СО-е Власотинце

Казивач:Деда Владимир Илић(1881) ваљач Преданча.

Забележио: Мирослав Младеновић наставник ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица и локални етнолог

*

Према предању насеље је добило назив по руди злата, која је копана у време Римљана. Ливница (тарапана) је била у Прекоп граду.

Постоји и предање када се руда злата „вадила“ из златићевске реке физичким „премивањем“ камена у времену цара Константина, онда цара Самоила и „Проклете Јерине“-а и у времену Турака.

Док су младе жене радиле тешке послове у златићевску реку, једна ћорава баба је „љушкала“ преко 100 детета везаних у љуљашкама једне на другу на огромне букве поред реке.

Тај потес је негде између Игришта-Глучинаца и Алабираца, па све до Јаковљева, где је место Орашачке Ширине.

Прича се да је чак и постоајо тунел ископина злата у „златићевској“ реци-где је један од Алабираца био Албатин-поткивач са својом радњом- сеоског пута од школе данашње према Јаковљеву.

Кажу да су се ту у времену буна људи склањали пред Турцима.

Казивачи: Тоза Арсић (1881_Златичево) и Владимир Илић (1881-ваљач, солунац) у запису локалном етнологу Мирославу Младеновићу су потврдили да је насеље у данашње село Златићево постојало и пре 1878.године ослобођења од Турака под село Дејан.

Тако на основу њиховог памћења наводе да је у село Златићево 1891. године било осам (8) кућа: БАЏИНЦИ(2к), БОШКОВЦИ (3к), ЖИВКОВЦИ (3к), ЧУКА (1к).

Према њиховој тврдњи-причама деда и парадеда, насеље под Дејан- данашње село Златићево, насељено је пре боја Синђелића на Чегру противу Турака 1804.године.

У топографским картама се назив села Златићево налазио и назив Златишеве.

Трагајући за називом наишао сам да у истом времену и старо насеље села равни Дел-засеок манкићево је имало сличан назив Манкишеве.

Као локални етнолог и историчар рођен у овом крају, провео детињство младост и цео радно-просветитељско наставнички радни век на село; уочио сам многе повезаности и значење неких мени некада непознате речи.

Речи: З л а т и ш е в е   и   М а н к и ш е в е се састоје из два дела: ЗЛАТА+ШЕВА или МАНКА+ШЕВА.

Постоји вероватноћа да су оба назива настала од два женска имена: ЗЛАТА и МАНКА које су сигурно као овчарице лепо певале као ШЕВЕ.

Друга претпоставка је да реч ШЕВА-значи “кривуда”. Што значи да су козје стазе као део путева до тих места били доста КРИВУДАВИ.

Дакле, до 1941. године засеок ЗЛАТИЋЕВО (са махалом Чука) припадао је административно и катастарски селу Дејан, која је и била општина у власотиначком срезу.

После Другог светског рата(1945.године) село Дејан је администартивсно-физиономски подељен на два дела: Горњи и Доњи Дејан.

Село Златићево је основано као физиономски део Горњег Дејана. Статус самосталног насеља добија 1979.године.

Од 1979. године административно и засеок Преданча се припаја МЗ села Златићево-безобзира што је припадала селу Горњи Дејан, да би због „повећања“ изборних „квота“(Броја одборника), чак и формирана крајем 20 века још и као МЗ у засеок Преданча.

Становништво је српско (слави Св. Николу, св. Ранђел, св. Ђорђу „посну“, Св. Јован, и др.)

Негде 70.година 20. и почетком 21 века су многе фамилије: Величковић, Милошевић и Вукадиновић-сишли са брда и поред школе у равници направили као зидари лепе куће. Поред њих су отваране продавнице и грађене викендице.

* * *

Стари занати:

У времену под Турцима златићевци су били познати као ковачи. Међу њима су били најпознатији: браћа:Мијалко(живео 112.година) и Миладин, Мијалкоови зетови: Милош и Миленко Баџински,

Алескин син Живко Младеновић учио је качарски занат у Гаре 1902-1903 године код Илић Милтена и добио 1912 године Еснафско писмо-Преседник еснафа био је Васиљко Диманић из Власотинца.

Тако су касније били познати пинтери у роду Алексић и браћа Илић:Љуба, Стојанча и Стојадин у махали Чука.

Љуба Илић је радио пинтерај око Бојника и тамо се преселио у Бојник са фамилијом, док су Илић: Стојанча и Стојадин ( у Кошаре) остали да раде и живе у махалу Чука села Златићево.

Од старих занатлија на споменику се може причитати и име Димитрије (Глучинци)-терзија.

У Златићево од занат су били поткивачи-Алабирци, циглари и сада на почетку 21. века зидари-печалбари.

Један део златићеваца из рода Величковић, Стојановић се бавио и “длакарским” занатом-печалбарство; тако што су ишли у Македонију и куповали длаку за кожну индисустрију а у “трампи” давали игле за шивење, женске потребштине и друго за жене на село.

Било је и вуновлачара који су радили у Македонији, а и воденичара:Илија и Златко из махале Чука од истог рода, који су држали воденице у Голему реку(Бистрица), код ваљачи из Преданчу.

* * *

Село некад и сад:

Први досељеници у село златићево су били сточари, потом се рударило под Турцима. Тада се развио ковачки занат.

Међу познатим ковачима су били из фамилије „Баџинци“-посебно Микаил, потом њихови зетови цигани:Милош и Миленко.

У Игриште је постојала тарпана(ливница) где се топила руда, а од златићеваца је било посебно развијен и терзиски занат у стара времена.

Некада су у Златићеву, Дејану и Преданчи били познати сточари, који су “иљадили” своје стадо, које је пасло на падинама Букове главе и добропољских и козилских чука.

Данас нажалост више и нема оваца у овом крају на почетку XXI века.

Дакле, у стара времена Златићевци су били: ковачи, пинтери, терзије и циглари мајстори.

После Другог светског рата живело се сиромашно, па су многи ишли у печалбу као длакари, пинтери и циглари.

Берба жутог кукуруза у Војводини била је посебан свакогодишњи посао.

Седамдесетих година XX. века појавом приватних предузимача ишло се у цигларе и зидаре.

То није зауставило миграције у Власотинце, Велику Плану, Београд и друга места у Србији

Изграђен је макадамски пут који село повезује са Власотинцем преко Доњег Дејана.

У село са општинским структурама је у плану асвалтирање тог пута, који бих преко села Јаковљево повезао овај крај са Тегошницом односно Црном Травом.

У селу је некада постојала поткивачка и ковачка радња. Златићево има продавницу, задружни дом и четворогодишњу основну школу, која је отворена после Другог светског рата.

Село је електрифицирано 60-година 20. века, а водом се снабдева преко сопствених извора-водовода.

Сада на почетку 21. века село има четвороразредну ОШ и приватну продавницу поред школе, коју су отворили из рода Вукадиновићи.

Некада је школа била пун ђака, у данашње време има мали број ђака из Златићева, Преданче и Јаворја.

Чак је и пред затварањем, јер из Јаворја и преданче већ одавно нема ни деце ни становника.

Миграција становништва је учинила своје да села у планини остану пуста.

Задружни дом села служио је организацији манифестација, приредба и игранки зими, у време распуста и државних празника.

Код “крста” је постављено спомен обележје свим погинулим и жртвама терора од Бугара и Немаца у Другом светском рату из Златићева, Јаковљева, Преданче, Равног Дела и Горњег Дејана и Ђорђина.

На том месту се све до пред крај XX века славио државни празник 7. јул као дан устанка.

Гашење сеоског вашара у коме се некад сливала младост у шаренилу са свих страна овог дела Повласиња допринело је у неком смислу опустошењу села.

У претходним временима се ту играло уз плех музику и хармоникаше на неколико кола.

Данас н апочетку 21. века има још златићеваца добрих мајстора зидара и предузимача печалбара, који се махом насељавају у Власотинце и село манастириште.

Има неких који имају викендице или чувају пчеле или саде кромпир и беру воће у току лета а неки и обрађују земљу.

Планинско село Златићево на нд,орској висини преко 700 метара, са сунчаним странама у заклону планинских висова према Вусу, Добром Пољу и Јаворској Чуки и Буковој глави-било бих добро место за рекреативни одмор и школу у природи.

Треба искористити природно благо двеју речица:Златићевске(Мале реке) и Бистрице (Големе реке-Грацке реке-јер сам назив Бистрица се у народу помиње тек код махале Ђорђине, где се састају преданчарска речица Грацка и Голема Река-које тек чине реку Бистрицу која се улива у реку Власина код Доњег Дејана.

Ту грешку није нико отклонио јер и село Бистрица нема никакве везе са појмом назива реке Бистрице(која добуија назив тек код махале Ђорђине-Г.Дејан, а само планинско црнотравско село бистрица је добила назив прена досељеницима из неког села Бистрица(вероватно из Македоније или Косова).

Остало је неискоришћено природно лековито биље и шумски плодови и гљиве за ставрање предуслова здраве хране из природе. Здрава храна, вода и чист ваздух су будућност овога краја.

* * *

Старине и прошлост:

Само насеље-село Златићево према легенди је добило назив по руди злата, која је копана за време римљана, а ливница (тарапана) била у Прекоп град.

Постоје многе приче које су забележене у Златићеву и Преданчу-да се и златићевској реци „испирало“ злато, а да је сам речица била пуна површинским златним честицама.

Причали су старији златићевци, јаковљевци, преданчари 1975 и 1976 године, како је нека стара и слепа баба у време цара Константина и за време цара Самоила(крајем Х века) љушкала по сто детета, везаних на лелејкама- љушкама-везаних једна на друга на столетним буквама.

Тај потес је негде између Игришта-Глучинаца и Алабираца, па све до Јаковљева, где је место Орашачке Ширине.

Чак су сељани наилазили на гробове из времена римске империје на заравни између Златићева и Јаковљева и да у јаковљевском атару има остатака шљака од рударења у време римсог доба и у времену под Турцима.

Прича се да је чак и постоајо тунел ископина у „златићевској“ реци-где је један од алабираца био албатин-поткивач са својом радњом-пута од школе данашње према Јаковљеву.

У близини махале Чука се у 6. веку налазио Римски град -византијско утврђење.

Ту је било 30-40 кућа Римљана, а гробље је било на косој страни махале (са десне стране реке Бистрице)-врху махале Чука. Кажу да је ту било латинско гробље

Мештане коју су касније населили овај крај су из тог разлога звали латини.

У пределу Кошаре од махале Чука према реци Бистрици, између махале Преданча и села Јаворје, постоји Бошков камен и српско гробље чија старост није испитана.

*

Махала Чука у село Златићево је пре тога било византиско насеље из Прокоп Града.

Утврђено је на основу налазишта да је ово византиско утврђења из 6.века(према ископима наставника Мирослава Младеновића постоји запис о старим налазиштима у Историском музеју у Лесковцу-посебна опубликација о томе).

Према причи Стојана Стојановића(1882.г) и Владимира Илића (1881.г) из Преданчу-у овим крајевима су пре населбе Словена живели римљани у Римском граду-Прокоп граду.

То је узвишењу између Големе реке (Бистрице) и Мале реке(Златићевске реке.

Живели су Град Прокоп-који с епростирао до узвишења Чуке.

Овде је било је од 20-30 кућа(колиба) и када су Срби насељавали ове крајеве, онда једно племе преко планине Галиције преко планинског дела од Грделице-је водило бробу са римљанима, па место предаје је названо “Преданча”.

И сам сам нешто “чепркао” и ту се као дечак купао у реку Бистрицу у место звано “Козилиште” и наилазио на чудне знакове на камену.

Касније 1975.године сам нешто више сазнбао од старијих људи из Златићева и преданче о овом утврђењу.

ако смо са заинтересованим чика Љубом Ранђеловићем (Чука) заједно “копали“ и открили велике “наслаге” ћеремида и он ми је показао где су биле колибе и да је то касније све уништено за прављењље старих куча у околним селима.

Чак ми је показао и “Прекоп” место где је по предању Марко Краљевић са шарцем “оставиокопиту на камен”.

Некада сам као дете пуних осам година ту пролазио за основну школу и осмогодишњу школу а да нисам имао појма о историји и археолошким иускопина у свом родном крају.

Постоје археолошки трагови да је у махали Чука је некада било римско(латинско) гробље.

Тако сам слушао приче да када су римљанке (латинке) кукале (нарицале), чак се чуло до Ниша. Толико су имале леп глас -танке , високе и лепе жене.

Такве жене латинке (римљанке) биле су: чукинке, јаворке и јакољевке.

Према предању тада су српска племена побила римљане (латине)- а оставили њихове жене римљанке(латинке) за себе као своје жене.

Тако заснивали своје породице у овом крају.

*

На врху узвишења засеока Чука је постојало римско гробље.

У њему су налажене ископине у виду посуда од глине, сребрне наруквице, па чак и бисери према причама Зорице Станковић(1933.г) из Преданче)-девојка из Чуку из фамилије Златковић).

Према њеној причи-она је са својом сестром Најдом (1925.г) и оцем Миливојем (1903.г.) све то налазила-па и стари новац.

Пред крај 20. века нема никаквих остатака.

Ту су касније биле њиве и виногради, а пред крај 20. века све је исешено и зарасло у коров и трње.

У махали Чука су се прво доселила два брата Крста и Никола, који су пре тога направили колибе за стоку. Доселили су из села Бољара, а пре тога са Косова. Казивач Владимир Илић ваљач(19881.г) Преданча, запис 1975.г-М.М

*

У махалу Чука од Крсте и Николе су настала презимена: Златковић, Ранђеловић, Јовановић. Браћа били су Илија и Златко а Лазар био по фамилији.

Крстини синови су: Ранђел и Златко (умро 1919.г)-живео 70.година, а њихови синови: Видоје(данашња породица Златковић), Најдан(живе у Панчево), Милорад(породица Ранђеловић).

Крста је рођен у Бољару око 1689.године, а Златко око 1840.године и био је на Косово као турска раја, пуних девет година,а када је дошао кући мајка га није препознала.

Запис: 1975.г.с. Златићево (засеок Чука), СО-е Власотинце

Казивач: деда Миливоје Златковић (1903.г), засеок Чука Златићево.

Забележио: Мирослав младеновић локални етнолог и историчар Власотинце

*

По казивању Тозе Арсића (1881.г-солунац-праунук Ђоке Рабуџинског) Ђока Рабуџински је увек носио за појас рабуш и четрдесет година био турски кмет у широј околини све до Ниша. О томе постоје подаци и у српској историографији.

Ђока је помагао хајдуке па је потом једном био оптужен да је убио Турског Бега због „подвођења“ сестре „на спавање“ са турским Бегом.

Према казивању Тозе Арсића(Златићево) и Владимира Илића (ваљач-солунац, Преданча)-заиста је Ђока Рабуџински убио турског бега у Голему Реку(Бистрица).

Деда Тоза Аррсић (1881.г.-солунац) и Владимир Илић (1881) 1975.године у запису наводе да је Ђоку родила Сурка око 1788.године у Дејану(живео око 80 година).

Тозин деда Стојан (живео 75 година) му је испричао да су наши убили турског Бега у Голему реку 1868.године.

Ђока Рабуџински осећао је одговорност пред својим народом као кмет-сам себи је пресудио. Отровао се око 1868.године.

Сахрањен је према сопственој жељи на тромеђи Златићева, Свођа и Jаковљева. Од њега потичу Глучинци, Рабуџинци, Баџинци – Милошевићи и Миленковићи.

Новац се тада „бележио“ на рабушу у напалионима-20 динара и дукатима-12 динара. „једна коса рецка“ један динар на „рабушу“-дрвету, а „усправна рецка“ била 10 динара.

Једна „половина“ се давала а друга задржавала-па када се наплаћивало, онда се то „спаривало“ као потврда да је то тај рабуш наиме дуга у напалионима, дукатима или динарима.

Ђока Рабуџија највише имао муке од Павла-парадеду Александра Станковића из Златићево. Био је овчар код Ћоку Рабуџију.

Године 1866. кад је носио „порез“(помиње се и у историским списима као Ђока Рабуџиунски турски судија) Турцима у Нишу; није могао да се попне на коња(са коњем је одлазио и враћао се од Ниша до Златићева).

Турци га качили на коња. Када је Карађорђе Петровић (вођа првог српског устанка 1804.године противу Турака) погинуо-село Златићево је било насељено. Многи старији су памтили приче о боју на Чегру.

Запис 1975.године, засеок Преданча (Г.Дејан), СО-е Власотинце

Казивач:Деда Владимир Илић(1881) ваљач Преданча.

Забележио: Мирослав Младеновић наставник ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица и локални етнолог

*

У овим крајевима у 18-19 веку је било рударење и тада су прављене „ваде“ преко којих се руда водом преносила до „језерца“ и ту пречишћавала природним путем, па онда се топила у Видњама(топионице гвожђа)-а ковало гвожђе, правиле сабље и оруђе у самоковима-а све је то радило на стројевима које је покретала вода на потоцима и реци Бистрици.

И данас има остатака у виду „троске“ или „шљаке“ у махали Игриште у Златићеву, Јаковљеву, Јаворју(Видња место постоји у реку Бистрицу код Јаворја), Преданчи(Горњи Дејан) и Манкићеву(Рамни Дел) и у црнотравском крају-других села.

У СЕЛО Златићево постоје два веома стара гробља према споменицима. Једно гробље које је већ урасло у шипражје је старо српско гробље са старим споменицима код куће Бранка Миленковића-Гооли Рид(код „Крст“).

Обилазећи то гробље 1975.године сам једино могао да нацртам изглед неких споменика и прочитам неке податке о старини њихових предака. О њима више нико не брине. То је наше истирско наслеђе.

Верујем да је и овде харала куга („чума“) па је тако „отворено“ гробље ниже код данашње школе, где иначе постоји МИРО-свето дрво код Срба, као и на „Крст“ близу првог гробља на већој надморској висини, где је испод храста-Мироа одржаван вашар и сабор за време 7. јула.

Код гробља код школе према казивању старијих људи 70. година 20. века( а и данас се прича на почетку 21. века) да је на путу од школе према кућама Арсића, с десне стране златићевске речице(наспрам Игришта) била некада црква.

Лично су ми те 1975.године биле показиване зидине, а кажу и дана с постоје остаци. Многи су тај материјал користили у градњу својих кућа.

Пошто постоје два гробља-а у воћњаку једног од Милошевића тих година сам чуо причу да је ту налазио многе ископине-предмете.

Да ли је та нестражена црква била Римска-а могуће је да је тако, пошто се у близини налазила римска насеља-утврђења и латинска гробља. Археолози нису истраживали овај крај.

Забележено је да је у овим крајевима „чума“ харала три пута, а најжешћа у овом крају 1437-1439.године и 1710. године, где је много становништво помрло а друго се раселило.

*

Златићевци су увек борили за слободу и учествовали у бунама противу петовековног ропства Турака, као и у балканским, првом и Другом светском рату.

Овде се још памте и препричавају времена када се хајдуковало и јатаковало. Многе су песме овде међу гусларима испеване и сњелидбама и печалбарењем преношене у неке друге крајеве у Србији.

Овде су се склањали многи борци за слободу у свим временима и бежанијама у погледу биолошког опстанка Срба.

Зато није ни чудо што је писац овог чланка записивао многе песме и приповедања из различитих делова бивше старе Југославије, па и Грчке и Бугарске.

*

Ђока Рабуџински у 19. веку помагао је народ и хајдуке у овом крају као турски кмет и судија пуних 40.година(све до Ниша) у време владавине под турцима.

Убио Бега јер је хтео да спава са његовом сестром( и са оптужбом да помаже хајдуке)- после одласка у Ниш, одлучио и сам себи пресудио. Отруо се.

Сахрањен по сопственој жељи на тромеЂи утрине села: Златићево-Свође-Јаковљево-према казивању Тозе Арсића (1881.г-запис 1975.г)-Ђокиног параунука.

*

Према казивању деда Тозе Арсића(1881.г)из Залатићева-хајдуци су били весели људи и отпевушио је ову хајдучку песму:

“Огањ горе јагодо

Огењ на Јанин планини

Ту се момци збирају

Па девојке бирају

На два момка девојка

а Јовану самоме

једна добра девојка“

Запис 1975.г село Златићево

Забележио: Мирослав Маденовић локални етнолог и историчар Власотинце.

*

ИСТОРИЈА

Списак погинулих бораца и од терора фашизма, за време Другог светског рата Власотинца и околине (Из књиге Петар Станковић-Љуба:- „ВЛАСОТИНЦЕ И ОКОЛИНА У РАТОВИМА И РЕВОЛУЦИЈАМА 1903-1945, Власотинце 1979.г.“)

Погинули борци у НОР-у и жртве фаишистичког терора 1941-1945.г.(Златићево и Преданча):

1.) Влајко С. Станковић (Преданча-из Ђорђине, Г. Дејан), од Бугара 25.6. 1943.године, Бабушница;

2.) Ранђел (Станка) Младеновић (Багровит-Преданча), од Бугара 30.8.1943.године, Преданча;

3.) Милица М. Миленковић , од Бугара 30.8.1943.године, Златићево;

4.) Милан Марјановић (Преданча-Марјанов унук, солунац, Ђорђине-Г.Дејан) од Бугара 22.5.1943.године, Бабушница;

5.) Владимир. С. Илић, од Бугара 18.3.1944.године, Д. Дејан;

6.) Тодор Милошевић, од Бугара 18.3.1944.године, Златићево;

7.) Светозар С. Јовановић, од Бугара 18.3.1944.године, Бугарска;

8.) Јосим Величковић, од Бугара 20.9.1944.године, Бугарска;

9.) Тихомир Р. Димитријевић, од Бугара 21.8.1944.године, Предејане-12/22 дивизија;

10.) Војислав С. Јовановић, од Четника, Липовица 12/22.дивизије. НОП;

11.) Миливоје Г. Младеновић (Преданча-Равниште) умро 1944/45.г. у болници у Пловдин у Бугарској у времену интернације 1943.године.

* * *

ЂОРЂЕ КОМИТА

Мори Ђурђо, сестро Ђурђо,

Ама нама, мори сестро Ђурђо.

 

Излегни си на пенџер, Ђурђо,

Ама нама, мори сестро Ђурђо.

 

Да ги видиш, сестро мори Ђурђо,

Ама нама, мори сестро Ђурђо.

 

Куде прооде комите, сестро Ђурђо,

Ама нама, мори сестро Ђурђо.

 

Напред оди, мори сестро Ђурђо,

Ама нама, мори сестро Ђурђо,

 

Барјактар Ђорђе, сестро Ђурђо

Ама нама, мори сестро Ђурђо.

 

Куде Бега иду, сестро Ђурђо,

Ама нама, мори сестро Ђурђо.

 

Да му плате свадбарину, Ђурђо,

Ама нама, мори сестро Ђурђо.

 

Кроз орашачко поље проојдоше,

Ама нама, мори сестро Ђурђо.

 

Пуче пушка из густи ораси,

Ама нама, мори сестро Ђурђо,

 

Те погоди Ђорђе комиту, Ђурђо,

Ама нама, мори сестро Ђурђо.

 

Јул 2008.године, Власотинце

(Извор: ПЕЧАЛОВИНА(збирка песама на дијалекту југа Србије), Аутор:Мирослав Б. Младеновић Мирац,2011.године, Власотинце, страна: 84-85)

* * *

Занимљивости из живота:

Миладин Величковић из Златићево носио дизлуци.

Спаса-рабуџински је био кицош-носио је тоску.

Највећи кицош био је Петроније из Дејан.

Најбогатији у Златићево био је Миладин (имао 13 детета)-Јемка и Јаника се удавиле у реку, а Кита изгорела у огањ.

Најсиромашнији је био Милојко Ђорин из Дејан, тражио по село и просио-имао четири детета.

За време турске власти, турци су преко сеоских кметова спроводили своју власт и законе прописане у Цариграду.

У Дејан су Турци живели у Гарине.

На премлаз (месец мај-дан овчара) негде око 1872.године Дејанци, Златићевци и Преданчари су отерали око 2 000 оваца у Козилску реку(Бистрица).

Тада се заметнула кавга око власништва Букове Главе(буков комплекс паше и шуме на надморској висини од 900-1336м) између козилца са једне и Дејанаца, златићеваца и преданчара са друге стране. Кавгу је заметнуо деда Илија из Габровит(Преданча).

Милинка Баџинског(Златићево( су убили из пиштоља козилци, а на другој страни убијен је и козилац Станоје.

Све су их Турци позатварали.

Сеоски старешина са кметом се договрили да ливаду на Букову Главу поделе деци сирочетама оних који су погинули у кавги око власништва Букове Главе.

Али је судија био потплаћен, дошао с коња у Јаворје и дао је козилцима, Подигнут спомен козилцу означавао је и чија је докле Букова глава.

Дејанци су тај споменик(у виду камена-крајпуташа) померали од места Рудине(код Милорадову њиву Ђорђевића из Преданчу)-на крстопутини пута за Преданчу, онда место Драгојчевицу(према Буковој Глави) и Полому(према потоку Грацка-према селу Равна Гора)-према козилској реци(Бистрици).

Онда су га козилци поново тамо враћали, па је потплаћивањем турске власти камен-међаш стављен на Рудине, којије ту стајао до 60.година 20. века.

После се за Букову главу парничило-суђење је трајало чак у Призрену.

Вучко Стојановић(из Мртвицу-Златићево) је добио Козилце на суд, а Стојица(Јаврје) је ишао пешке до Призрена на суђење и добио Букову Главу.

Турски Иљам-тапија или уговор од имања општинско налазио се у Добро Поље у цркву пуних 30 година, да би касније Иљам-тапију или уговор купила козилска општинска-а парничар је био Стоица из Јаворје.

Вучко(Златићево) је преко суда (Кадија био из Лесковца) добио Иљам-тапију или уговор о власништву Букове Главе и дао Стоици из Јаворја.

Људи су кавге-свађе започињали око имања, за међе, за крађе, за вођење ора(народног кола), за девојке на саборима(вашарима)-а некад су потезали ножеве, па и пиштоље и тако падале људске главе.

Тако је око заузимања имања у преданчарски-дејански атар( И дан данас ливада носи назив Вучкова ливада). Вучко Стојановић(из Мртвицу-Златићево) из пиштоља убио Влајка Ђокића.

Тај Вучко је био лопов-није радио, па је живео од пљачке. Тада је био кимет Стојан рабуџински из Златићево.

Лопов је био и Ђокић Вукадин, који је носио пиштољ(револвер).

Пуцао од коња, јурили жене, пљачкали у Јаворје-код Младена Курту(махала Куртинци) у Јаворје.

Месене им погаче и на њој стављали напалиони, па ноћу „Коцу“-Илију из Багровит(Преданча) ранили, па је тако „Коца“-Илија клецао и касније умро.

То су урадили Вуча Станковић из Дејана и Вукадин Стојановић.

После тога су их осудиле турске власти у затвору оковали са 20 килограма железа.

Њихове породице су им трпеле гладне а њихово имање је купио Стоилко Страњевац(село Страњево-Добровиш).

Из затвора су изашли после ослобођења од Турака 1878.године.

Златићево-Чука: У Лазарице су ишле до средине 20 века следеће девојке:-Зорица Златковић (1934.г-Чука), Мира Ранђеловић (1937.г-Чука), Мира Станковић (1935.г-Игриште, Илић Стана (1935.г-Чука) и друге повремено у групи из села Златићево.

Запис 1975.године. засеок Преданча (Г.Дејан), СО-е Власотинце

Казивач: Деда Владимир Илић(1881) ваљач Преданча.

Забележио: Мирослав Младеновић наставник ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица и локални етнолог

*

Упадљива је дуговечност мештана Златићева: Младен Грујић (116 година), Мијалко „Баџински“ (112 година), Кита Младеновић (103. године), Цоне(Стојан) „Глувча“ (100 година).

* * *

Образовање и друштвени живот:

Иначе пре постојања ОШ у селу Горњи Дејан, деца су похађала школу четвороразредну у Доњи Дејан, а за време Турака у село Крушевица (где су становала у црквени конак).

Деда Тоза Арсић(1881.године) у запису из 1975.године рекао да кад је био дете – из села Златићева у школу у Крушевици ишла су само два ученика:Ђорђе Ђокић(Живковци) и Младен Стојановић(из Мртвице).

После тога је отворена школа уД.Дејану. Пошто је било веома далеко школа, сељани жалили бановини у Скопље и добили су учитеља и учила.

Деца су ишла у школу (описмењавала се) у кућу деда Светозара Арсића.

Касније прва школа је у Златићево је отворена у кући после Другог светског рата у кући 1946.године Радивоје Стојановића .

Пре тога су деца ишкла у школу у село Г.Дејан, која је основана 1936 године. Која радила до 1950. године у приватној кући, да би сељани уз помоћ општине саградили нову школу.

Први учитељ је био Бранисалв Спасић. Најдуже су службовали учитељи:Витомир Младеновић, Ненад Лазаревић, Снежана Крстић и Светлана Спасић.

Отварањем школе (прво у приватној згради) а после и изградњом зграде ОШ у село Златићево после Другог светског рата, четвороразредну ОШ су похађала од 1954. године и деца из засеока Преданча, а 1959. године и деца из села Јаворје.

Четвороразредна основна школа у село Златићево је било истурено одељење ОШ „Доситеј Обрадовић“ сеча Свође у општини Власотинце.

Тако тих 60- 70. година 20 века нас је било највише ученика у скамијама у четвороразредној основној школи села Златићево.

Свако од нас се сећа првог партизанског учитеља Витомира Младеновића из села Јаковљево.

Деца из села Златићева и околних села су похађала осмогодишњу основну школу „Доситеј Обрадовић“у село Свође, путујући дневно на десетине и више километара дневно козјим стазама кроз букову шуму и зимске залеђене вододелине.

Од ученика који су похађали четворарзредну ОШ у село Златићево, потом наставили као птва генерација после Другог светског рата(годиште 1946.) из села:Златићево, Преданча и Јаворје- много њих је стекло виско образовање.

Тако међу првим школованим житељима села Златићева има: квалиуфикованих мајстора, предузимача, текстилца, учитеља, наставника, професора, инжињера и међу потомцима чак и доктора наука.

Да набројимо само нека стечена звања:

-Ђокић Ратко(војни официр), Новица Ђокић( с вишом економска шкоа – био секретар „робне куће“ у Лесковцу), Ратко Ђокић(2) грађевински ижињер – као млађи брат Сретко Ђокић, Чедомир Младеновић(виша школа), Младеновић Станимир (наставник математике и директор школе у Састав Река), брат и сестра: Ратко и Смиља Илић из засеока Чука-професори, као и потомак Александра Станковића:- Драган Станковић доктор науке у области народне књижевности и професор факултета и др.

Најважније да су сви међу онима који су завршаили ОШ у Златићеву постали добри људи и успешни предузетници и формирали своје породице.

Од свих којима је остало памћење у народу су из рода Алексићи: Криста Алексић и Станомир Алексић који су били друштвено активни, а и остали из тог рода који су били успешни трговци у Дејан и село Свође.

Са својом друштвеном активношћу су се истицали из родова Стојанић из Бошковци, као и из рода Величковић, Милошевић, Арсић, Илић (Живковци) , Стојановић Радивоје (Глучинци),Вукадиновић, Јовановић Јордан и других родова.

Многи од њих су били активни попут Радивоје Стојановића у месној заједници и у у изградњи СПОМЕН обележја палим у борби за ослобођење од фашизма у Другом светском рату на потесу „Крст“.

Много њих је улжило ебе у друштвеном животу и акцијама на просецању пута од Доњег Дејана, преко Ђорђина, Зимовишта до Златићева, као и у иградњи школе и сеоског дома и електрификацији села и довода воде.

Многе треба запамтити попут Милана Илића(Живковци), Симу Стојановића „политичара“ и друге који су се у селу истицали са својим друштвеним активностима у село.

Нек ас ене заборави и активност Новице Анђелковића (Живковци) који је у времену погрешних корака друштвене активности дао и свој живот-иако је био добар човек и вредан печалбар.

Много њих због своје полуписмености и незнања су прерано отишли са овога света.

* * *

ВРЦАНИ

К’д бео 63. године 20. века

Печалбар-циглар и црепар

У Наталинци, крај Тополу,

 

А Онда, у касине године,

У Аранђеловац, Велику Плану,

Паланку, Смедерево, Крагујевац,

 

У села:Марковац, Коларе, Клоку,

На нас Србијанци с југ Србије,

Ете, Шумадинци и Смедеревци,

Наденуше надимак „Врцани“.

 

Добисмо га по нашу-

Јужњачку-реч:врца“,

Која значи: канап.

 

И данас се често чује:

„Вржи си врцу на панталоне.“

„Врцу си забраил да вржеш.“

„Подај ми врцу да вискам“.

„С врцу си отидо долеко“.

 

„Цигларски калуп,

Мистрију и малтерку

Уврзал сам врце,

Па све тој турил

У печалбарску торбу.“

 

Често када се потражи,

Неко од земљаци из крај,

Онда се од Шумадинци,

Овако, уз зајебанцију, чује:

„А онај врцан, знамо га“.

 

Тако, ете, свуд куде смо,

Нас по јужњачки дијалект:

Са Власину, Црну Траву,

Из села од власотиначки крај

Препознају по речи,

Па и по врцу-канап.

 

Ми смо увек шалџије,

Често знамо да се нашалимо

И на сопствен рачун.

 

Никад се не љутимо

Што нам, ете, Шумадинци,

Наденули надимак:“Врцани“.

 

С тпј се поносимо,

И никад се не одричемо

Од свој корен и свој завичај.

 

20.јул 2010.године, Власотинце

(Извор: АБЕР СА ПЛАНИНЕ (збирка песама на дијалекту југа Србије), Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац, 2011.године, Власотинце страна 69-70 )

* * *

БУЂЕЊА У СЕЋАЊИМА

 

Пут дуг а нејаке ноге,

Ноге уврзане врцама,

Намокрене вунене чарапе,

Тешко и мокро одело,

Клашњено са закрпама.

 

А испод пртена кошуља,

Са памучним огрљаком,

Старим качкетом на глави.

На рамену мокар анџик,

С неколко свеске и плајвезом,

 

И глетавим р’женим ‘лебом,

С бело сирење у крпу-

Тешко су бреме мојих година.

 

Бледуњав, са свежим мислима,

Штрапкам по блатној смолници,

Златићевске црвене богомоље,

Толећи глад младом буковином.

 

Осећам мирис првих љубичица,

Чекам зажарене, намамљиве,

Сласне шумске јагоде.

 

Смело прескакање плотова

Да би се украле краставице,

И прве дивље црешње-

Дани су мог лепог сећања.

 

Одвајање туђоселаца

У ђачке клупе,

Плаћање листа свеске цел’ динар,

Да би се улегло међу Свођание,

Крађа јаја из кокошарника,

За чашћање код Турћина-

Скупа је цена туђоселаца.

 

Обаљање за славу села,

Јурњава колцима

Због млатења какаваца и водунки,

Крађа дудињки.

 

Називање погрдним именима,

Свађе и крвави носеви,

Расцветане панталоне,

С пресудом вођи групе,

За непослушност нејакима-

Закон је воља јачег.

 

Равноправност у игри крпењачом

И лоптом од кравље длаке,

Јурњава за лукавом веверицом,

Гађање врхова горуна,

Зимска вожња тојагама.

 

Писање и учење на прозору,

Стојећи пред светиљком,

Лименим гасарчетом или дудерком,

Сушење навошта и чарапа,

Поред огњишта на троношкама.

 

Сневање недоживеног

На тврдој рагожи,

Или на шушкавој сламарици,

Напуњеној сламом

Или сувим лишћем буковине.

Седењке и лупењке,

Јесење свадбе, женидбе и удадбе.

 

Пролећно играње с јагањцима,

Тешка косидба и лепе славе,

Нервозне мајке и благи очеви,

Одлазак и долазак печалбара.

Чекање петком на бонбоне,

Играње џилитима и биковима.

 

Гулење прве букове мазге

И прављење дечјих котарки.

Обртање воденица од шашињки,

Обешењачко повијање павита,

Овчарско свирање и подвијање,

Припевање и надпевање:

 

„Бело, бело огледало, Надо ле,

Огледало, преварало, Јосо бре“;

Одзив друге девојке овчарице:

„И,и,и,…ху,ху,ху,…“.

 

Прво диркање с овчарицама,

Размена везаних марамица

И шарених огледалца,

Прва заљубљивања и туговања.

 

Ковање живота у сновима,

Растанак са овчарима и другарима,

Тежак пут у непознате даљине,

И дан данашњи будим

У сетним и драгим сећањима.

 

Крушевица, мај 1978.године

 

(Извор: ПЛАНИНСКА ОРАТА, Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац, 2008.године, Власотинце, страна: 37-40 )

* * *

Порекло родова и презимена по махалама:

Засеок Ч у к а:

– Род ЗДРАВКИНИ:-Презимена: Илић, крсна слава: Св- Ђорђе („посна“)-порекло са Косова;

– Род М о г а р а н о в и:-Презимена: Златковић и Ранђеловић, крсна слава: св. Ђорђе („посна“)-порекло са Косова;

– Род Л у л и н ц и:– резиме Јовановић, крсна слава:св. Јован, порекло из Баџинци(Златићево).

*

Махала Б о ш к о в ц и:

-Род Тодоровић -крсн. сл. Свети Јован, родоначелник Тодор се призетио из јаковљево;

– Род Стојановић-крсна слава: Ђурђевдан,

– Род Цветановић-крсна слава: Ђурђевдан,

– Род Величковић-крсна слава: Св. Ђорђе („посна),

– Род Димитријевић.

*

Махала Г р у ј и н ц и:

-Род Величковић (насељени у махалу Бошковци-П а д и н а), Алексић (насељени у махалу Алабирци-Долина)-истог рода, крсна слава: Св. Ђорђе („посне“)-имају истог родначелника Младена и насељени су вишетапно преко села Гаре у Златићево (Алексићи у турску кућу после ослобођења од Турака 1878.г.);

– Род Ж и в к о в ц и:-Презимена: Илић (порекло из Сарамандини-Лопушња, тамо убио Турчина па побегао, а доселили се у Лопушљу из неког села код Ниша „због крвнине“))-крсна слава: Св. Јован; Ђокић(1) , Анђелковић (досељени из с. Свође);

*

Махала Б а џ и н ц и:

-Род: Милошевић, Миленковић-Мијалко и Миладин коввачи нису имали мушку децу, па су „призетили“ за своје ћерке лепе цигане иуз Свођа. Међу собом су се ословљавали са „баѕо“, па је и сам род добио назив БАЏИНЦИ.Ккрсна слава: Св: Јован;

– Махала Р а б у џ и н ц и

-Род је добио назив према ЂОКИ „рабуџинског“ који је био турски кмет и на „рабушу“ све бележио и наплаћивао „турски порез“. Од Ђоке рабуѕинца потичу ГЛУЧНИЦИ (Стојановић, Вукадиновић, Станковић, Арсић, Милошевић, Миленковић– многи су били слуге, били призећени и „на земљу“ узимали крсне славе а неки су задржали своју славу).

Потекло ЂОКЕ „рабуџинског“ је од ЦЕКИНЦИ из с. Борин Дол („Власина“-Д.Дејан), а рођен је негде око 1737.г. у Г.Дејан.

-Махала А л а б и р ц и:

Презимена: Ђокић, Арсић, Милошевић-порекло Ђокића са Копаоника, доселили се у Г.Дејан код „дућан“ Величковића, потом с епризетили у с. Златићево у род Ђоке рабуџинског.

– Махала И г р и ш т е:

Презимена: Младеновић, Стојановић, Вукадиновић, Станковић(1), Станковић(2)-„Чубрикини“ их има у с. Свође. Већи део славе крсну славу: св. Ђорђу (посну“- у вишетапном расељавању населили се из гара у „турске куће“ после ослобођења од Турака 1878.године.

* * *

Порекло презимена Илић, Златковић, Ранђеловић (засеок ЧУКА-родови: Здравкини, Могарановци и Лулинци):

Порекло насељавања-Са Косова преко села Бољаре (који су у даљем сродство са родовима који славе Свети Ђорђу „посну“ а насељени са Косова.

Презимена: Илић, Златковић, Ранђеловић

Крсна слава: Св. Ђорђе („посна“ слава)

Родоначелник:

Никола и Крста (рођена браћа) и Лазар по фамилији, у коме се призетио један од рода Јовановић из Баџинци(Златићево)

Род З Д Р А В К И Н И:

Род носи назив према баба Здравки.

Крста (рођен око 1689.г. у с. Бољаре):- Ранђел и Златко

Ранђел: Милтен

Залтко(1849-1919)- Пејка: Видоје (данашња фамилија Златковић) и Најдан (живи фамилија у Панчево)

Никола:- Станоје и Илија

Станоје:- Благоје

*

Познат родослов:

Илија:- Лепоја, Станија, Арса и Михајло ( Микаил)

Илић Арса се није женио, настрадао млад у шуми

Илић Михајло се призетио поред Лесковца. Његова праунука се удала за потомка Крстиног сина Ранђела.

Илић Лепоја (1912.погинуо у први блкански рат)-Живка:- Миливоје, Милутин, Миља(удата у Преданчу за Милана Јовановића-пог. у Први св. рат), Кева (рођ. 1882.г.удата за Милана Илића у Преданчу-солунац, -род Младеновић),

Милка(удата у Преданчу за Драгутина Младеновића-одсељени у Соко Бању) и Стана удата за Кристу Алексића у Златићево.

Миливоје Илић( ):-Десимирка (девојачко Илић, Ивје, ћерка Владимира „ваљача“-солунца, Преданча):-Стојадин(1934.г.), Светислав, Стаменко, Лепосава.

Стојадин Илић (1934)-Стојанка(девојачко Глишић, Јаковљево):-Сретко, Драган и Зоран. Стојадин се два пута женио.

Прва жена му је била Гроздена Јовић (Јаковљево) –умрла. Није имао са њом деце.

Светислав Илић-Даница(с.Доње Гаре):- Стојанча, Мирослав, Дивна (удата за Радета Стојановића у Јаковљево).

Стаменко Илић-Милунка Златковић(Чука, Златићево):-Славиша, Раде.

Илић Лепосава се удала у Горњи Дејан за Живорада Вељковића. Сада живи са синовима Небојшом и Милорадом у Смедеревској Паланци.

Илић Милутин („Пинџа“)- Наталија:-Стојанча, Љубомир(Љуба), Стана, Зорица.

Стојанча Илић-Лепосава (Јаворје):-Драган, Добрица (удата у Јаковљево за Најдана)-имају 5 синова, иселили се по Македонију(с. Пепелиште)-тера рингишпил а то је Арсино(Младеновић) старо кумство из Преданчу у Јаковљево.

Љубомир(Љуба) Илић- Добрина (Баџинци-Мијалкова,

ћерка Антанаса, живео око 90.г.-његова жена из Зимовиште од Станковић):Ратко, Смиља (удата у Крушевац).

Стана се удала за Станоју Станчића у Преданчу. Њихова деца су: Смиља, Зорица, Верица и Радомир.

Миља Илић се удала за Милана Јовановића (погинуо у први светски рат) у Преданчу. Њихова деца су: Љубица (Љуба), Лазар, Димитрије, Кева и Даница.

Љубица се удала за Дамњана Стојановића(погинуо 1940.г.од Букве) у Преданчу(призетен брат Светозар са Дамњаном из Петковци-Јаворје после погибије оца у први светски рат у род Младеновић-Арса). Њихова деца су: Марија, Иконија и Зорица.

Лазар Јовановић(1912)-Јулка(из Р.Дел):-Станомир, Ружа, Мира и Јован(1948).

Димитрије Петровић-Савка:-Александар(Аца), Душан и Мара (удата у Сточићи уРавну Гору)

Кева се није удавала.

Даница се удала у Равни Дел у род Митровић.

Лепојина ћерка Стана се удала за Кристу Алексића у Златићево.

Имају децу: Станомир и још једног сина.

Алексић Станомир – Персида:- Алескић Драгиша и Алескић Радомир.

Радомир се оженио Станицом.

Милка Илић се удала за Драгутина Младеновића (у Преданчу-родослов Младеновић и одсељени у Соко Бању на Подину)

Илић Станија.- Владимир,

Владимир Илић-Даринка(Станојевић, с. Козило):- Витомир (1925), Градомир (1933), Драгољуб(1932), Новица (1937), Рада (1926-удата за Јована Петровића у Преданчу) и Драгиња удата за Стојана Ђорђевића у Зимовиште (Г.Дејан).

Илић Витомир(1925)-Милева-имали су 3 сина и једну ћерку.

Новица Илић-Добринка (махала Бошковци):-Слободан и Добрица. Живе у Чуку.

Драгољуб Илић-Рада (Јаворје):-Станомир.

Градомир Илић-Даница:- имали су једно дете.

*

Запис: 1975.г., 2010.г., 2013. године, махала Чука село Златићево и Власотинце

Казивачи: Златковић Милоје(Миливоје), Златковић(Станковић Зорица), Ранђеловић Томислав и Стојадин Илић (1934.г.) засеок Чука село Златићево, Преданча и Власотинце

Забележио: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце

*

Род М О Г А Р А Н О В И:

Род носи назив по томе што су све до средине 20. века у роду се као јединим средствпм у борби за биолошки опстанак служили магаретом.

На нашем дијалекту, домаћа животиња Магаре има назив М о г а р е; па је тако и род добио назив М о г а р а н ц и.

Родослов Златковић и Rанђеловић Чука Златићево:

Крста(рођен у с. Бољаре око 1689.г.) : – Арандјел (Ранђел) и Златко(1849-1919), Ранђел(Аранђел), Ката

Златко-Пејка : Видоје, Најдан(фамилија живи у Панчево),

Видоје Златковић-Милоје (Миливоје),

Златковић Милоје-Миливоје, (рођен 1903.живео 86.г.-само је он остао жив од девет детети, сви су помрли од тифуса))- Савка (живела 77.г, девојка из Јаковљево):- Стојан (рођен 1927.г.одселио се у Крагујевац,), Најда (1922.г.-удата у Преданчу за Михајла Илића),

Петроније (умро млад са 22.године живота-запалење плућа за време Другог светског рата), Зорка (1933.г.-удата у Преданчу за Јована Станковића),

Ђура (1937.г.-одсељен у Чонопље-Војводина), Јосиф(1940.г.-одселио се у Власотинце), Милунка (1944.г-удата за Стаменка Илића у Чуку-Златићево).

Златковић Стојан-Милосава (Крачинове,с.Д.Гаре):-Душко(у Банат), Стана (у Банат).

Златковић Ђура (1937)-Видосава (Стојановић, Преданча, 1938):-Драган и Ненад-живе у Чонопље (Војводина).

Златковић Јосиф(1940)-Ленка (1943, Станчић-унука Драгутина, отац Десимир погинуо у други светски рат, Преданча):-Словенка и Раде-живе у Власотинце.

*

Занимљиво је да су били стари кумови Златковићи из Чуку(Златићево) на род: Младеновић (Илић) Арсе и Божане из засеока Преданча(Г.Дејан)- су имали три ћерке и тако се старо кумство прекинуло.

Младеновићи (Илићи) су засељени из Левенове(Г.Дејан) и славе исту крсну славу Св. Ђорђу “посну”као и Златковићи(Илићи) из Чуку(Златићево), а род Златковић(Илић) потиче са Косова-онда се намеће закључак да је и род Младеновић(Преданча-Левенове-Г.Дејан) такође пореклом са Косова.

*

Аранђел (Ранђел):- Милтен

Ранђеловић Милтен:-Милорад, Љубомир и ћерка

Ранђеловић Милорад :- Мира (удата у Преданчу за Јосифа Ђорђевића), Томислав (рођен 1949.г.,призећен у Д.Ломицу-живи са породицом у Власотице) и Добривоје -синови: Јова и Власта(живе у Власотинце поред ресторана „Шешир“.

Ранђеловић Љубомир-Нада:- Станко и Станоје који су се оделили у Војводину (у Кулу).

*

Запис: 1975.г., 2010.г., 2013. године, махала Чука село Златићево и Власотинце

Казивачи: Златковић Милоје(Миливоје), Златковић(Станковић Зорица), Ранђеловић Томислав и Стојадин Илић (1934.г.) засеок Чука село Златићево, Преданча и Власотинце

Забележио: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце

*

Крсна слава: Свети Ђорђе -Посна“ (Свети Алимпије)-такав назив славе Свети Ђорђе не постоји у црквеном лалендару, те је ту нека „скривалица“ у погледу или неког бекставо Турског зукума или „крвне освете“

*

Село Златићево:махала ЧУКА:

Тома Ранђеловић казивач 1949.г:

– деда Милтен брат са деда Златком, а њихов отац Ранђел, славе посну Свети Ђорђу.

– Каже да се и у њихову фамилију неки презивају Ранђеловић, а неки Златковић, јер их тако пријављивале неписмене бабе у цркву после крштења.

Стриц му је био Љуба Ранђеловић отац Станка и Станоје који су се оделили у Војводину.

Златков син је био Миливој(Милоје)е, а презивају се Златковић:Јоса, Ђура и сестре:Зорица , Ленка и Најда(најстарија 1925.г).

Тома живи у Власотинце, а жена из Доњу Ломницу.. Август 2010. године, запис у Власотинцу ( Подвукао М.М).

*

Род Л у л и н ц и

Овај род има презиме Јовановић, а крсну славу има Св. Ранђел. Насељен (призећен )из рода Б а џ и н ц и села Златићево у род деда Лазарови у засеок Чука..

У том роду се памти Јордан Јовановић, који је штапом коло водио и нико није смео да се пусти из кола, јер је “штапом претио”.

Памти се и његова жена Јулијана која је често седела на клупу под шимширом док смо ту као ђаци пролазили кроз Чуку за школу у Златићево.

Према том шимширу и лепој Јулијани сам написао и родољубиву песму о комити Ђорђу.(Подвукао М.М)

Из рода је остао потомак Профир са својом породицом, са оцем Луком Јовановићем -живе у засеок Чука. Лука је велики шалџија.

Из овог рода се памти баба Ружа (удата у Стојановић у Преданчу) која је живела више од 90 година –до друге половине 20. века.

*

Запис: 1975.г., 2010.г., 2013. године, махала Чука село Златићево и Власотинце

Казивачи: Златковић Милоје(Миливоје), Златковић(Станковић Зорица), Ранђеловић Томислав и Стојадин Илић (1934.г.) засеок Чука село Златићево, Преданча и Власотинце

Забележио: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце

* * *

Порекло презимена: Тодоровић, Стојановић, Цветановић , Величковић, Димитријевић (махале БОШКОВЦИ):

Ф а м и л и ј а   Т о д о р о в и ћ

Родоначелник: Тодор

Крсна слава:Свети Јован (зимски)-крсна слава се узима „усвојитеља“ а може касније и да се промени. Овде није утврђено.

Стари кумнови роду Тодоровић: Војислав Илић (1912.г.-род Младеновић) из Преданчу(Г.Дејан)-са крсном лсавом Свети Ђорђа(„посна слава“-Св.Алимпије)

Насељени: Тихомир Тодоровић(1914.г) рођен у село Јаковљево је усвојио Милан из БОШКОВЦИ (вероватно остао сироче у Другом светском рату)

Родоначелник: Тодор

Порекло: из с. Јаковљево

Крсна слава: св. Јован (преузета слава из с. Јаковљево )

Познат родослов:

Тихомир Тодоровић(1914-1982, живео 68.г.)-Стевка Стојановић (девојка из Равни Дел, 1914-2006, живела 92.године, у Равни Дел славили Свети Николу-мајка јој се звала Живана, ):

-Дража (одсељен у Власотинце, најстарији-умро), Вукашин (1935), Лука (1936), Криста (1945), Олга(удата у род Павловић, живе у Велику Плану), Слободанка (1947-удата у Златићево за Љубисава Милошевића), Снежана (умрла, син Цака-Станоје Милошевић живи у Власотинце.

Дража Тодоровић (најстарији-умро, одсељени у Власотинце)-Словка (девојка из Јездине):

-Душанка (1961) удата у Г.Дејан за Златковић Срђана, имају 2 ћерке и сина-живе у Власотинце.

Вукашин Тодоровић (1935)-Јелка (Момчиловић из с. Јаворје, рођ. 1932, крсна слава девојачко Момчиловић у Јаворје је Свети Никола):

– Станомир (1961), Јовица (1964), Снежана (1965.г, удата у Златићево у род Вукадиновић, живе у Власотинце), Љиљана (1967.г, удата у Ђорђине у род Младеновић –Небојша (Павле:син Жика, живе у Власотинце)), Верица Тодоровић удата у Било(Д.Дејан) за Крсту Стојановић.

Станомир Тодоровић (1961)-Слађана (1965.г. девојка из Полом с. Јаковљево-Новица):-Марија.Јовица Тодоровић(1964)-Јасмина :-Јелена (1988), Сања (1989)-живе у Власотинце.

Лука Тодоровић (1936)-Дивна:-Часлав (1967.г.)-живи у Власотинце, Јелена (удата).

Криста Тодоровић (два пута се женио)-Сиба (из Малочиште (Ниш-тамо одсељен), а друга жена Слађа-имају две ћерке и живе у Малочиште код Ниша.

Стари кумнови роду Тодоровић: Војислав Илић (1912.г.-род Младеновић) из Преданчу(Г.Дејан)-са крсном лсавом Свети Ђорђа(„посна слава“-Св.Алимпије)

Насељени: Тихомир Тодоровић(1914.г) рођен у село Јаковљево је усвојио Милан из БОШКОВЦИ (вероватно остао сироче у Првом светском рату

*

Ф а м и л и ј а   С т о ј а н о в и ћ

Родоначелник: Стојан

Крсна слава: Ђурђевдан

Познат родослов:

Стојан: Љубомир и Душан Стојановић,

Стојановић Љубомир: Станомир(1944.г), Станислав (1954.г)-живе са породицама у Златићево.

Стојановић Сима(призетак) „политичар“-усвојио Ђуру (1953.г) из Јездине, а касније после „усвајања! Сина му се родио син Станомир.

*

Ф а м и л и ј а   Ц в е т а н о в и ћ

Родоначелник: Цветан

Крсна слава: Ђурђевдан

Познат родослов:

Браћа:-Радослав , Пера и Драгомир Цветановић

Радисав Цветановић(старији од Тихомира Тодоровића)-Ружа:Драгомир, Пера

Драгомир Цветановић-Рушка(Полом-Јаковљево):-Слободан(био магационер у Г.Дејан), Борица(удата у Чукар-Д.Дејан), Јелка(удата за Драгоју у Јездине)

Пера Цветновић-Радосова (Милошевић, Златићево): Станомир, Дивна.

*

Ф а м и л и ј а   В е л и ч к о в и ћ

Крсна слава: Св. Ђорђе (“посна”)

Насељени: из Гаре

Родоначелник: Величко

Познат родослов:

Браћа: Младен и Величко

Величко:-Миладин Величковић (који се три пута женио).

Из првог и другог брака Миладин Величковић је имао деце у Златићево и Г.Дејан.

Род Величковићи и данас једна грана постоји у Г.Дејан, а друга грана је имала дућан у Дејан и одселила се у Власотинце.

Један од Миладинових синова у Дејану је био Санда (брат по оцу Милији Величковићу у Златићеву).

Санда је са женом Ружом су изродили децу: Власта, Војислав и Владимир-који су одсељени и са синовима и унуцима живе у Власотинце.

Власта “Дејанац” је био најбољи фудбалер у ФК “Власина” и функционер у спортском фудбалском савезу републике Србије.

Интересантно да су сва три брата били фудбалери ФК “Власина” у Власотинце.

Ови “Дејанци” Величковићи су по оцу браћа и са Величковићима одсељених у Велику Плану..

Познат је овакав њихов родослов:

Божидар(Божа)-Стана:-Санда, Аца, Тиса (1945)-живе у Велику Плану. Једна сестра Божина Симка(1923.г.-живела 90 година, била удата за Светозара Илића у Преданчу, док друга сестра Стојанка била удата у Преданчу за Божидара Андрејевића у Преданчу.

Један од Божиних браћа “по оцу” Буда Величковић (храм)је био одсељен још после Другог светског рата у Велику Плану код циглане; док су сада и његови потомци сада такође у Великој Плани.

У трећем браку Миладин Величковић је оженио Киту Младеновић (рођ. око 1855.г у с. Преданча-сестра Гаврила солунца., живела 103.г.-умрла у другој половини 20 века).

Изродили су децу: Јосима , Стеву и Милију (“брку”)-живео до друге полвине 20. века, био веома снажан и “обаљао” са мечком са Миланом “Гулавезом” Јовановић из Равни Дел-као циглари печалбари).

Јосим Величковић је био жртва бугарског терора 20.9.1944.године у Бугарску.

Јосим Величковић и Милика су изродили децу: Драгослав,Станомир и ћерка Живка (удата за Стојана Илића у род Живковци-Златићево).

Милика Величковић је као удоваица очувала децу која су била рођена пре Другог светског рата и одомила их. Није се удавала. Жртвовала се због деце.

Браћа Драгослав и Станомир Величковић са фамилијама су крајем 20. века одсељени у Велику Плану.

Фамилија другог брата Милије Величковића(син Моша)-одселила се у Власотинце.

Његов син “Величко”-Горан Величковић се истакао као велики родољуб у “специјалној” српској полицији на Косову 1999.године.

Нажалост “постресни синдром” је учинио своје. ВЕЛИЧКО је прерано отишао са овога света.

Држава није много бринула бриге о нашим ратним херојима са косова и скоро њих 100 из лесковачкога краја је “отишло” са овога света..

Нажалост наших јунака-попут Горана величковића-“Величка” нема међу живима. Оставио је жену и двоје нејаке деце у Власотинце. Историја ће дати суд о таквој небризи правим српским патриотама.

*

Ф а м и л и ј а   Д и м и т р и ј е в и ћ

Данас на почетку 21. веку ретко се ко сећа постојања тог рода у село Златићево.

Родоначелник Димитрије је погинуо на Гучево 1914.г. Његова жена се преудала, а деца су се „рстурила“ на усвајање или су када су одрсли су се „призећивали“- има их у околним селима.

Драгутин и Васка Станчић(Преданча) су 1947. године „привели“ као зета Драгољуба Димитријевића из с. Златићево-за своју снају Вросу која је већ из првог брака имала двоје деце, муж ј Десимир Станчић је био погинуо у Други светски рат).

Драгољуб Димитријевић(родом из Златићева) у Вроса су имали троје деце: Слободанка(1948), Љубинка и Новица(погинуо од мотора).

Одселили се у Велику Плану

* * *

Порекло презимена: Илић, Ђокић (1), Анђелковић (махале ЖИВКОВЦИ):

Ф а м и л и ј а   И л и ћ:

Родоначелник: Илија

Порекло насељавања: из Сарамандини(с.Лопушња)-убили Турчина па обегли овамо, а пре тога се населили у Лопушњу из неког села код Ниша.

Крсна слава: Св. Јован

Познат родослов:

Браћа од стрица: Стојан и Милан Илић

Стојан Илић-Живка Величковић(Бошковци-Падина, Златићево):- имали су три удате ћерке. Удате и одсељене.

Једна ћерка је медецинска сестра у Јаша Томић(Војводина).

Милан Илић-Јулка:-Драгоја (1948), Рада(1950) и још једна сестра-удате.

Драгоја Илић(1948) умро- његов син са породицом живи у Власотинце.

*

Ф а м и л и ј а   Ђ о к и ћ   и   А н ђ е л к о в и ћ

У Живковци фамилија Анђелковић и Ђокић другог рода.

Анђелковићи су порекло из с. Свође.

Родоначелник: Ђока(други род од Ђокића из „Алабирци“)

Познат родослов:

Ђока-Ђорђе-Тонча Ђокић-(учесник балканских и првог светског рат-„храм“)-Јован Ђокић(1917):-Ратко (1945), Сретко(1954), Марица(1948), Милица-Мица,..

Ратко Ђокић (1945)-ожењен и са породицом се одселио у Војводину.

Сретко Ђокић ожењен и са породицом живи у Власотинце.

Новица Анђелковић (1930г) из ЖИВКОВЦИ(комшије) усвојио Јованову ћерку Милицу-Мицу, која је удата у Арсиће у Златићево и живе у Власотинце.

Марица Ђокић(1948) удата за Станимира М ладеновбића у златићево и са два сина живе у Власотинце.

Новица Анђелковић (1930г) из ЖИВКОВЦИ(комшије) усвојио Јованову ћерку Милицу-Мицу, која је удата у Арсиће у Златићево и живе у Власотинце.

У међувремену Новица Анђелковић из ЖИВКОВЦИ је добио сина који са породицом живи у Власотинце.

* * *

Порекло презимена Младеновић, Алексић, Лепојевић, (Махала Г р у ј и н ц и-Игриште, Багровит, Долина-Алабирци):

-Род Величковић (насељени у махалу Бошковци-П а д и н а), Алескић(насељени у махалу Алабирци)-истог рода, крсна слава: Св. Ђорђе („посне“).

имају истог родначелника Младена и насељени су вишеетапно преко села Гаре у Златићево(Алексићи у турску кућу после ослобођења од Турака 1878.г.).

Род Младеновић и Илић су у махалу Игриште и Багровит(Преданча);

Родови:Алескић, Младеновић и Илић имају истог родначелника Младена и насељени су вишеетапно преко села Гаре у Златићево(Алексићи и Младеновићи у златићево у турску кућу после ослобођења од Турака 1878.г.).

*

Родослов фамилије је овакав:

Груинци у Игриште потичу од Грује, који је имао још три брата:”Коца”-Илија, Алекса и Лепоја.

Њихов отац је био Младен.

Младен је живео 116.година, био је гуслар-а умро је 1902.године-значи био је рођен 1786.године .

Алексина фамилија живи у Златићево(Алескићи).

Грујина фамилија је побегла у Багровит(Преданча)-побегао Груја од маћехе и направио колибу.

Ту се Груја разболео и умро. Илијина(“Коцина”) фамилија се преселила у Габровит(Преданча).

Лепоја је живео у Златићево.

Лепојин син био је Јоксим у Игриште(Златићево).

Јоксим има три сина:-међу њима најстаријег Цветка-синови Станимир(ожењен Марицом Ђокић из Златићево-са два сина живе у Власотинце), Чедомир(оженио се и живеео у Хрватски Карловац) и Љупче(ожењен из рода Станкоић-Зимовиште, немају деце живи у Златићево).

Фамилија се презива Младеновић. Живи у Власотинце и ван Власотинца

Најмлађи брат је Драгиша Младеновић-Саша и Ирена(удата у Власотинце). Живе у Златићево.

Од средњег брата је запамћен Борко Младеновић(1948)-који са породицим је живео у Златићево.

Алескин син Живко Младеновић учио је качарски занат у Гаре 1902-1903 године код Илић Милтена и добио 1912 године Еснафско писмо.

Преседник еснафа био је Васиљко Диманић из Власотинца.

*

Порекло презимена Младеновић (Илић) махала БАГРОВИТ-Преданча

Крсна слава: Свети Ђорђе

Порекло: село Гаре (Црна Трава)

Насељавање: 1878.г у село Златићево

Родоначелник: Младен (1786-1902)-живео 116 година, био гуслар.

Браћа:-Младен и Величко. Насељени полсе ослобођења 1878.године из село Гаре у село Златићево.

Презимена:Младеновић, Илић

Познат је овакав родослов:

Младен (1786-1902)- – Груја, Илија („Коца“), Алекса и Лепоја.

Од Грује постоји топоним ГРУЈИНЦИ у махали Игриште у село Златићево.

Илија „Коца“ Младеновић је побегао у павитњак, направио колибу и заселио се на потесу ГАБРОВИТ (Преданча). Ту је побегао од маћехе . Почели да јуре жене

Ту се населио и Груја, који је побегао од своје маћехе; ту се разболео у павитњаку и умро.

Илија( „Коца“) Младеновић:- Живадин Младеновић (погинуо у балкански-први светски рат(1912-1918) на Козјаку), Станко-Ранђел (запаљен и стрељан у сопственој кући 1943.г.од Бугара).

Ранђел С. (Младеновић)-Милева Тасић (Клетиште, Г.Дејан):-Никола (1933.г. одсељен у Власотинце), Перка(удата у с. Равни Дел), Никоска (удата у Јаворје-живи у Банат), Станко (одсељен у Банат), Јулка (у Банат).

Никола Р. Младеновић(1933)- Славица Илић(1934.г. махала „Пи“, Преданча):-Станомир Илић, Верица Младеновић, Пека Младеновић-сви живе у Власотинце и имају своје породице.

* * *

Порекло презимена Милошевић, Миленковић(Род БАЏИНЦИ):

Крсна слава: Свети Јован

Родоначелник:Спаса или Мијалко(живео 112.г) и Миладин- зетови:Милош и Миленко

Према казивању Владимира Илића(1881) у село Златићево је постојао трећи Спаса(два у Дејан-један у Преданчу-Зимовиште а један у Ђорђине).

Предпоставка је да је тај Спаса у село Златићево био отац на два брата ковачи;Мијалко (живео 112.г.) и Миладин.

Пошто Микаил није имао синове, него две ћерке-онда је призеио као ковач два лепа момка из село Свође, по имену Милош и Миленко.

Пошто су узели две рођене сестре, онда су се међусобно звали “баџо”-па је тако и читав род добио назив БАЏИНЦИ.

Из имена Милош и Миленко су изведана презимена родова: Милошевић и Миленковић.

Један део рода Миладина се одселио или призетио у род Ђикић(узели крсну славу Св. Ђорђу “посну” славу ) у село Крушевица-махала ЂИКИНЦИ(Д.Крушевица)

Велики део рода Милошевић се “призећивао”-тако је у РАБУЏИНЦИ призећен Драгомир Миленковић, чији син Бранко Миленковић(1945) са породицом живи у село Манастириште код Власотинца.

АЛАБИРЦИ-фамилија Љубисава Милошевића(1949) је призећена и у родослову је са фамилијом Арсић а та фамилија је у родослову са фамилијом

Један од Милошевића се “призетио” у Арсић фамилију-Алабирци, а са потомком Љубисавом Милошевићем(1949) смо били заједно у основну и осмогодишњу школу у село Свође.

Фамилија живи делом у Власотинце а делом у село Златићево.

Главни део фамилије Милошевића-Ђорђије Милошевић (1919) је остала на “огњиште” БАЏИНАЦА у брдо.

Од ЂОРЂИЈИНИХ су Лука и Драгоје Милошевић(1947) -са породицама живе у Власотинце а остали из фамилије су ван Власотинца.

Од Миленка-Миленковића највише се памти Атанас Миленковић (живео 94.г). Од његовог рода је Сима Милошевић-са два сина се одселио у Бојник.

Атанасова жена је била сестра: Јулијана(1900), Мирка и Васиљка из Зимовиште(Г.Дејан) , а његове ћерке су биле удате:Стана за Станију Илића (1924)“ваљача”(Ивје Преданча) и Стојанка такође у Ивје(Преданча) за Данила Илића(1925.г).

* * *

Порекло презимена Ђокић, Милошевић, Арсић, Алескић, (АЛАБИРЦИ-ДОЛИНА):

Род Ђокић се заселио прво у Г.Дејан (код дућанаа величковића у шљивар), да би се потом призетилои и заселили у Златићево

АЛАБИРЦИ-фамилија Љубисава Милошевића је призећена и у родослову је са фамилијом Арсић а та фамилија је у родослову са фамилијом

Алексић(насељени из Гаре-по женској линији у рослову Милошевић и Арсић и Ђокић-призећени).

Ђура Арсић-удата Мица(Ђокић-Живковци)-умро, живе у Власотинце, код Голубовић(милиционер кућа).

Тоза Арсића(1881.г-запис 1975.г-забележио: Мирослав Младеновић)-Ђоке параунук.

Ђоку је родила Сурка 1737.године у Дејану. Деда Този Арсићу причао о томе његов деда Стојан, који је живео 75.године, када су га Турци убили(1806.године) у Голему реку(Бистрицу-а мала река је била Златићевска река

Алексин син Живко Младеновић учио је качарски занат у Гаре 1902-1903 године код Илић Милтена и добио 1912 године Еснафско писмо-Преседник еснафа био је Васиљко Диманић из Власотинца

Од Алексића је запамћен Криста Алексић и његова два сина. Један од њих је био Станомир Алексић(општински курир) и два његова сина:Драгиша и

Алабирци(Ђокићи) дошли са Копаоника прво у Дејан, па се призетили у Златићево.

Фамилија Ђокићи(Живковци) и Ђокићи(Алабирци) су различитог рода..

Од АЛАБИРАЦА се памти чика Драгољуб Ђокић(са којим сам у његовој72 години живота радио као печалбар-зидар у време „дисиденства“ у Неготинској Крајини 1988.године-подвукао М.М 2014.г. Власотинце) и његови синови: Мирослав Ђокић(1947.г-месар у Власотинце); Воја(мајстор у фабрици) и трећи син(живи код „Беско“-Власотинце)- који сви са породицама живе у Власотинце.

Памте се и њихова браћа од стрица:Ратко Ђокић(1945.г-официр у војсци-живи са породицом ван Власотинца), Богољуб(унро)-чија фамилија нживи у Власотинце и Новица Ђокић (1938.г)-са фамилијом живи у Власотинце.

* * *

Порекло презименаСтојановић(1) Вукадиновић,, Стојановић(2), Станковић(1), Станковић(2), (ИГРИШТЕ-МРТВИЦА-ГЛУЧИНЦИ-ЧУБРИКИНЦИ):

Глучинци-Станковић Александар и Станковић Радивоје(Чубрикини) и Стојановић Радивоје-

Глучинци:-Глучинци су Ђокина-рабуџинска фамилија-Стојановић(1). У Глучинци живе фамилије Стојановић и Станковић)постоје две различите фамилије Станковић).

Стојан(Цоне) ГЛУВЧА је оснивач рода Стојановић(1). Од Стојановића Чедомира је Бранко Стојановић(1947.г-умро) који се оженио Стојанком илић из Јаворја и са два сина и фамилијом је одсељен у Власотинце. Био је запажен предузимач.

Из рода Стојановић(1) се памти и Младен Стојановић(Мртвица) један од двоје првих писмених ученика из села који су ишли у школу у Крушевицу и тамоо становао у црквени конак у времену под Турцима.

Од Вукадина је изведен род Вукадиновић, који су се „призетили“ у околна села:Козило и Доње Гаре.

Већи део рода Вукадиновић су се касније „поделили“ и направили куће око школе и отворили продавнице у Златићево и криви Дел. Неки су направили куће и живе у Власотинце. Постали су познати предузетници.

Стана Гаврилова сестра(Младеновић(1875)-Преданча) је била сестра Димитрије Стојановић(2) терзије(мајстор ручни кројач )-рабуџинска фамилија у Златићево.

Стана је била сестра Стамене (брат Миливоје Стојановић)-тетке рођене на Радивоју Стојановић(2)-борац у Други светски рат из Златићево-пасторци Арсе Дилибанића(АЛАБИРЦИ).

Род Станкоић(1) Александра се селио у Македонију. Један део се вратио и живи у Власотинце. Из тог рода је Драган Станковић доктор науке за народну књижевност и професор на факултету-док је његов брат успешан привредник у Власотинце.

Чубрикинци су пореклом из Свођа-фамилија Станковићи(2). Од тог рода је запамћен Радивоје Станковић и његова синови: Вукашин и Бранко-који су делом у Златићево а дело одсељени ван села. Сестра Борица је удата у село Сараново код Наталинаца(Топла).

* * *

НАПОМЕНА:

Свако ко жели да направи сопствен РОДОСЛОВ свога рода може да нађе у документације матичне књиге рођених и умрлих у:месним канцеларијама села Доњи Дејан и Бољаре(ту је и црквена документација за парохију ДЕЈАН) и у Историском архиву Лесковац (код болничке амбуланте).

У Бољару и Лесковцу има подаци о првом поису рођених односно умрлих из цркве крушевачке(дејанска парохија) из 1879.године-првог пописа становништва у овом крају после ослобођења од Турака 1878.године.

Пошто је било тешко одредити крсне славе(јер су многи као коумнисти били „одбацили“ религију“као опијум за народ“-била идеолошка забрана крсних слава.

Може свако да нађе коју је крсну слкавио његов род из пописа становништва од 1900. године – као и власника сваког домаћинства и чланове са годином рођења за сваку фамилију, а исто исто то и у попису становништва из 1953 и 1948.године за село Г,Дејан(Златићево, махала Чука).

* * *

ИЗВОРИ:

[1] Стаменковић Србољуб: Географска Енциклопедија насеља Србије”, књ.1 (А-Ђ).

[2] Мирослав Б. Младеновић Мирац: ЗАПИСИ Из рукописа:“ Села у власотиначком крају“, 1970-2014.г., Власотинце

[3] http://sr.wikipedia.org/wiki/ Златићево, Изворни текст за Википедију написао Мирослав Младеновић, Власотинце. – 2007. (CEST) ) …….Vl …

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%97%D0%BB%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%9B%D0%B5%D0%B2%D0%BE

09:11, 10. октобар 2009. Михајло Анђелковић (разговор • доприноси) је обрисао страницу Разговор:Златићево (доприноси су већ у историји измена, поставите своја имена на ваше корисничке стране.)

Свође Изворни текст за Википедију написао Мирослав Младеновић, Власотинце. – 2006. (CEST) ) …….Vl …

http://sr.wikipedia.org/wiki/Свође;http://sr.wikipedia.org/wiki/Разговор:Свође (Разговор:Свође- Изворни текст за Википедију написао Мирослав Младеновић, Власотинце. –Vl 00:30, 18. октобар 2006. (CEST) )

[4] Петар Станковић-Љуба:- ВЛАСОТИНЦЕ И ОКОЛИНА У РАТОВИМА И РЕВОЛУЦИЈИ (1903-1945), 1979.г., Власотинце

[5] Казивачи: Арсић Светозар(1981.г.с. Златићево.), Илић Владимир(1981.г.Преданча), Миливоје(Милоје) Златковић(1903.г. засеок Чука-Златићево), Зорица Станковић( Златковић-1933.г), Илић Стојадин (1934.Чука-Златићево), Тома Ранђеловић (1949. Чука-Златићево), Јовица Тодоровић(1964. с. Златићево-живи у Власотинце)

Записи: 1975. 1976, 2019, 2010, 2013, 2014.године-Забележио: Мирослав Б Младеновић Мирац

[6] АБЕР СА ПЛАНИНЕ (збирка песама на дијалекту југа Србије), Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац, 2011.године, Власотинце страна 69-70

[7] ПЛАНИНСКА ОРАТА, Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац, 2008.године, Власотинце, страна: 37-40)

[8] ПЕЧАЛОВИНА (збирка песама на дијалекту југа Србије), Аутор:Мирослав Б. Младеновић Мирац,2011.године, Власотинце, страна: 84-85)

* * *

Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац, локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

20.март 2014.године, Власотинце, Република Србија

 

 


Коментари (4)

  • duda

    Moгуће објашњење за славу „Св.Ђорђа-посна“: Раније је поред четири велика поста у години који и данас постоје био и пост „Аранђеловски“ пред славу Св.Архангел Михаило (21.новембар).У време овог поста падала је слава Св,Ђорђе (Ђурђиц) (16.новембра) па отуда многи који славе Ђурђиц и данас је славе посно по сећању како су је славили њихови преци иако данас више не постоји Арнђеловски пост.

    Одговори
    • Miroslav B Mladenovic Mirac

      ОДГОВОР АУТОРА:
      -Крсна слава:-СВЕТИ ЂОРЂЕ(посна слава“ 9 децембар) – св. АЛИМПИЈЕ СТОЛПНИК(9 децембар се пада у исти дан али није наша крсна слава, истог дана у месецу (9 децембра) су у Грчкој и Руској православној цркви освећене мошти два свеца Св. Ђорђе и Св- Алимпије Столпника).
      „Свети Ђорђе(„посна) се помиње у трећем веку као страдалник за хришћанску веру-представља се као велики јунак. У нашем народу овај дан се у неким крајевима назива Свети Ђорђе;посна“ (св. Алимпије). Св, Герогије (Ђорђе) преко Свете Горе, Охридске епархије-Западне Македоније, Зете, Северне Албаније, Призрена (Косова-има у Грачаници и фреска манастира у времену Краља милутина) све до Грделичке Клисуре и до дела Дејана и насељеника у власотиначким селима са Власине и Трна (припадао Србији до 1878.г. до берлинског конгреса-да би се онда Срби иселили из свих бугарских градова који су припали према берлинском конгресу Бугарској).
      Махом је овај СВЕТАЦ(„посна“ Св. Ђорђе-кога нема у црквеном календару, него тог дана пише Св. Алимпије Столпник) у Призрену била слава занаталија мутавџија, а код сточара: за ситну и крупну стоку.
      То је стога, што се тога дана слави спомен освећења два храма св. Велико Мученика Георгија (Ђорђа) у Русији и у Грчкој. Народ је култ оба светитеља сјединио у једном.
      Преподобни Алимпије хришћански аскета из 7. века, потиче из Мале Азије; по предању живео је 120 година.
      О службама и великденима Срби су се сакупљали око старих манастира.
      Славили су Св. Алимпија Столпника (реч Столп на македонском значи стуб, по коме је добио назив Столпник) за кога се у народу веровало да је прегазио чуму(кугу) , одбијао нездраве ветрове и чинио чудеса“.

      НАПОМЕНА: уУселиима: Горњи Дејан(махала Ђорђине-сви славе,махала Преданча већина) у Село Г.Дејан већина слави ову славу,а Доњи Дејан п махалама славе 9 децембра крсну славу СВЕТИ ЂОРЂЕ(„посна“ слава)-истог дана када се пада и слава „Св. Алимпије СТОЛПНИК.
      Делимично се слави у селима:Златићево,Свође, Било, Борин Дол, Крушевица, Доња Ломница, Власотинце и неким селима ниже од Власотинца.
      Махом је овај СВЕТАЦ(„посна“ Св. Ђорђе-кога нема у црквеном календару, него тог дана пише Св. Алимпије Столпник) у Призрену била слава занаталија мутавџија, а код сточара: за ситну и крупну стоку
      Запис објашњења КРСНИХ СЛАВА “светаца”:”Св. Ђорђе-“посна” слава” и Св. Алимпије Столпник(9 децембар-истог дана се славе два светца у истом дану-“спојена”):-Аутор Мирослав Б Младеновић Мирац, локални етнолог и етнограф ,Власотинце Србија
      Постављен одговор:27.11.2017.г. Власотинце, Србија
      *

      Одговори
  • Miroslav B Mladenovic Mirac

    М и р о с л а в Б М л а д е н о в и ћ М и р а ц
    СЕЛА У ВЛАСОТИНАЧКОМ КРАЈУ
    (Порекло-Траг времена)

    Издавач(М.М)- Аутор:-Мирослав Б Младеновић Мирац
    Уредник:-Мирослав Б. Младеновић Мирац
    Фотографије:Мирослав Б Младеновић Мирац
    Штампа-Штампарија
    Идавач-Аутор (ISBN 978-86-918837 (M.M))
    Тираж: 100 примерака
    Власотинце, 2018.године
    *
    CIP – Каталогизација у публикацији –
    Народна библиотека Србије, Београд

    908(497.11 Власотиначки крај)
    316.334.55(497.11)

    МЛАДЕНОВИЋ, Мирослав Б., 1948-
    Села у власотиначком крају / Мирослав Б. Младеновић Мирац :
    (порекло-траг времена). – Власотинце : М. Младеновић, 2018 (Власотинце : М.
    Младеновић). – 1055 стр. : илустр. ; 30 cm

    Део текста упоредо на срп. и енгл. језику. – Тираж 100. – Библиографија
    објављених стручних чланака и књига до краја 2017. године (аутор-издавач,
    Мирослав Б. Младеновић Мирац, Власотинце): стр. 1051-1053. – Summary. –
    Напомене и библиографске референце уз текст.

    ISBN 978-86-919695-9-2
    a) Села – Власотиначки крај b) Власотиначки крај
    COBISS.SR-ID 254268172
    *
    2018.године. Власотице, Србија

    АУТОР-ИЗДАВАЧ: Мирослав Б Младеновић Мирац

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top