Порекло презимена, село Крстићево (Црна Трава)

Порекло становништва села Крстићево општина Црна Трава. Истраживање „Црна Трава и околна села“ сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног етнолога и историчара

 

Село Крстићево је у Србији у општини Црна Трава у Јабланичком округу.

Према попису из 2002. било је 24 становника (према попису из 1991. било је 53 становника).

У насељу Крстићево живи 24 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 56,0 година (46,9 код мушкараца и 65,1 код жена).

У насељу има 12 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,00.

Ово насеље је у потпуности насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

Демографска слика становништва после Другог светског рата(1945.г) је изгледала овако: 1948.г.(303), 1953.(274), 1961.(243), 1971.(150), 1981.(71), 1991.(53)и 2002.г.(24 становника).

Село Крстићево се налази на надморској висини од 1144 метара.

Наиме на северозападној страни Добропољске чуке у сливу реке Бистрице (речице која се код дејана улива у Власину) налазе се добропољска селашца Бистрица и Козило, а на источним стрмим падинама ове добропољске висоравни, идући према кориту реке Власине су Црквена Махала, Базов дол, Ивје и Крстићевска Махала.

Крстића махала је припадала селу Добро поље, да би административно данас постала као село Крстићево , која гравитира селу Брод.

Село Крстићево (добропољско) чине махале: Дерџине, Велинци, Бамбарци., Ђокарци, Џаверови, Шарковац-Ковачи, Дркинци, Дел, Локва, Бошковица.

Црква у село Добро Поље је саграђена 1860. године.

Уписивање у књигу рођених, венчаних и урлих у овој цркви почело је је 1879. године у Добропољку цркву.

Добропољску парохију чинила су је села: Јаворје, Горња и Доња Бистрица, Добро Поље, Вус, Крстићево и Козило.

Село Крстићево и Јаворје-припадала администартивно селу Добро пољу, су формирана пре насеља: Козило и Бистрица.

Према Турском попису из 1504.године село Црна Река (данашње Добро Поље, које припада црнотравској општини), имало је 27 домаћинства.

Село је имало дербеџијски статус. То је подразумевало заштиту путних праваца од банди крџалија (турских одметника, разних пљачкаша).

Наиме, када је султан Сулејман заузео Београд (1521), тада је створио нову организацију одбране кланаца од хајдука.

Такве кланце почео је насељавати хришћанским становништвом са задатком да обезбеђују пролазе кроз тешко проходна места.

Управо, не зна се тачно када су Турци основали дербенде, али се зна да су то чинили одмах после освајања туђих земаља. Често су Турци силом насељавали то становништво.

Дербенџије су били искључиво хришћани, а прво дербеџијско село је било Ћавато у Македонији.

Дужност је била тешка, па су становници тих насеља бежали, расељавали и сами се одметали у хајдуке.

Да су тешко живела дербеџијска насеља, казују и стихови једне народне македонске песме која потиче из Пореча (западна Македонија-села низводно поред реке Треске од Македонског Брода, подвукао М.М 2014.г.):

Турци институцију дербенда су укинули крајем 18. века.

Почетком 18. века, овим крајевима је харала епидемија-куга (“чума”).

Потом су се многи Црноречани иселили, а било је и 16. умрлих житеља села.

Према тадашњем веровању да би се спасили од те несреће, они су 1710.године године име села Црна Река преиначили у ново име Добро Поље, данашњег имена села.

Сам назив села (“Добро Поље”) је код Турака, значио да је место било богато стоком, поља родна; па су им Турци наметнули високе пореске обавезе-па су се Добропољани жалили порти у Цариграду.

Мали брежуљак на висоравни Добропољска чука, између црнотравских села Доброг Поља и Вуса, зове се од давнина Чумино брдо.

Црква у село Добро Поље је саграђена 1860.године, а уписивање у књигу рођених и умрлих у цркви почело је 1879.године.

Тада је добропољска парохија чинила села: Јаворје, Горња Бистрица, Доња Бистрица, Козило, Вус, Добро Поље и Крстићеве (Крстићево)-укупно 293 домаћинства са 2334 душе, а опслуживао их је jереј Стоилко Цветковић.

Гарску парохију су чинила села: Доње Гаре, Горње Гаре, Тегошница, Јаковљево и Криви Дел; са укупно 174 домаћинства са 1468 душа, а опслуживао их је јереј Ћирило Поповић

* * *

Литије (сеоска слава):- Петровдан

Сесоске славе: Св. Ранђел, св, Стеван и друге

* * *

Насељавање становништва (1964.г.):

Многи су се насељавали бавећи се сточарством , други на рад у рудницима, трећи бежећи од турског зулума или бежећи ид „крвнине“, а било је и прислиног насељавања становништва хришћансог порекла ради чувања кланаца од стране Турака у дербејџиским селима овога краја.

Дербејџије су биле мање позадинске јединцие које су чувале кланац турака у пролазу са караванима од хајдука, тако што су „бубљевима-тупоаном“, најављивали Турцима када је био кланац прилаз за Цариград.

Овде треба да се дода да су на овим пословима рдаили чак из Босне, Црне Горе, Херцеговине-као плаћени војници, који су некада били и исламизирани, а онда после ослобобађања од Турака се поново вратили у хришћанску веру.

Неки су као дербеџије радили као ковачи, чували коње на пашама у планини, радили у поље на скупљању сена, радили у пушкарнице, у самокове и били чак и „укоротитељи коња“-ЏАМБАСИ.

А било је и насилног насељавања, пошто је Црна Трава била дербеџинско насељена. Дербеџије су били стражари, чувари кланаца, пролаза, који су штитили турске караване од напада хајдука у овоме крају.

Таква насеља оснивана су само са хришћанским становништвом. Почетак стварања тих насеља је било у време султана Сулејмана (1521.г), а дербејџиска насеља су била прво у Македонији. Село Цавато је у Македонији је најстарије дербедзинско насеље.

Према Турском попису из 1504.године село Црна Река(данашње Добро Поље, које припада црнотравској општини), имало је 27 домаћинства

У скопској Старој Србији српско становништво је компактније, само је с Истока и Севера потиснуто Арбанасима, а с југа ишарано турским племенима Коњарима и Јуруцима.

Осим тога у пограничним планинским деловима према Србији и Бугарској има и нешто Влаха (Аромуна) који на тим планинама, нарочито Рујну и Осогевији, имају своје летње колибе, а зими слазе у суседне котлине. У кратовској, кочанској и кумановској области има око 3000 душа ових Влаха, од којих је једна трећина већ пословењена (Ј. Цвијић, “Основе”, И, с. 183).

У јужном делу Овчег Поља превлађује чисто турско становништво, Турци, врло стари досељеници из Мале Азије.

Разгледају физички оронули и изнемогли, врло су лењи и представљају најнекултурније становништво ових крајева.

Права су супротност њима Коњари, малоазијско племе, који живе много јужније, и који се одликују вредноћом и трезвеношћу.

Поред тога има Помака и Торбеша, који представљају поисламљено местимице на пола поарбанашено српско становништво.

Поред овога има по варошима и по селима знатан број херцеговачких и босанских мухаџира.

У источном делу ове области станује словенско православно становништво које суседни српски и бугарски крајеви називају Шопима или Шоповима.

Шоплук или Шопско је један назив који обухвата области на досадашњој тромеђи српско-бугарско-турској захватајући и суседне делове у Србији (крајеви око Пирота) и у Бугарској (крајеви до Софије, Искрове клисуре и Дупнице) затим у Старој Србији, где им се сматра као центар област, која иде од Овчег Поља ка Пироту.

Шопови по најновијим истраживањима проф. Цвијића, Јиречека и Ковачевића, представљају словенско становништво које је настало смесом из Печењега, Словена и Влаха (Цвијић, “Основе”, И, с. 180).

Они су се као клин утиснули између чисто српских и чисто бугарских области, и престављају становништво махом национално несвесно, по спољнем изгледу често су необични, с доста монголоидних типова, жене се од 15-18 година, узимају девојке које су од мужа по 8 и 10 година старије.

То је становништво затворено, у се повучено, вредно, трезвено, штедљиво и веома себично. Опажа се да су суморност, оскудица веселости и хумора и слаба фантазија особине које захватају знатне делове нарочито скопске Старе Србије. (Цвијић, “Основе”, 1, 198).

*

Риста Николић је записао следеће: „ У сировичкој махали (с. Брод-подвукао М.М) су били двојица деда-деда Пеша и деда Стојан. Сировичинци су се доселили из Лисине, дошли су да „најду боље“, славе Св. Јована.“

Димитрије Мита Павловић из махале Сировичине, стар 83 године каже: „Мене су причали стари да је наше порекло из Црне Горе, хајдук Радак прво је дошао у Прокупље, а одатле са породицом у Лисину. Касније је дошао у нашу махалу. Направио кућу где је сад кућа Младена Павловића на Илинкин рид, а имао је имање од реке Власине па све до Чобанца, а вероватно и кафану Раздељицу.“

Из ове фамилије је и деда Стојан кога помиње Риста Николић.

Друга фамилија у махали Сировичине је деда Пешина, који се вероватно населио пре деда Стојанових. Заузео је најбољи положај у овој махали и формирао засеок Сировичине-Падина.

Не зна се одакле је дошао предак Пешине фамилије. По једној предпоставци то је стара фамилија која се населила у махалу крајем XVI века. Приликом разматрања постанка ове махале мора се узети у обзир турски попис становништва из 1584.године. за село Раздељеница, које се налази изнад сировичке махале.

Према том попису ово село је имало 15 домова и имали дербејџиски статус. Чували су пут од Чобанца до Раздељинице, а одатле до данашње територије махале Сировичине и центра села Брода.

На Раздељиници су имали неколико ханова, а имање им се простирало све до реке Власине. Имали су трле на данашњој територији Сировичина и територији села Крстићеве.

По престанку дербејџиског заната, махала Раздељиница је нестала, а породице су се раселиле у село Крстићеве и махалу Сировичине, где су имале трле, а неке су и напустиле територију, вероватно је деда Пеша из ових фамилија.

Турски Ага из Лесковца хтео је да постане господар имања од села Острозуб до села Добро Поље и Гаре. Становници села: Острозуб, Бистрица, Крстићеве, Добро Поље, Вус и Козило и махале Сировичине, сакупили су новац и 1840.године откупили имања од турског аге, односно откупили слобноду.

Свако је добио према је добио према уложеним средствима. Мита Павловић каже:“ Ми смо добили ливаду Чобанац, Раздељиницу и Крштеницу, а остали су добили онолико колико су уложили пара.“

* * *

ИСТОРИЈА

Допропољска насеља су узела видно учешће у свим ратовањима.

У Првом светском рату погинуло је на разним бојиштима 21 бораца из Крстићева, 42 из Добро Поље, 13 из Бистрице, 11 из Козила и нешто више од тога из Јаворја.

Дакле, из ових насеља укупно у Првом светском рату је погинуло више од 100 бораца

*

С е л о К Р С Т И Ћ Е В О:

( Списак погинулих бораца, за време Другог светског рата Црне Траве и околине (Из књиге Јосиф Стефановић „Жртве фашизма 1941-1945.“)

1.) Стојановић Љ. Драгомир, погинуо 15.2.1944.г. од Бугара у Власотинце-Црнотр. Одред НОП;

2.) Синадиновић М. Радомир, погинуо од Бугара на Чемерник, црнотр. Одред НОП;

3) Лепојевић И. Адам, погинуо 27.7. 1944.г. од Четника на Округлици, 7.с.бр.23.див. НОП;

4.) Виденовић Д. Чедомир, погинуо 24.7.1944.г. од Четника на Буковик, 7.с.бр.23.див. НОП;

5.) Лепојевић Д. Светислав, погинуо 24.10.1944.г. од Четника на Липовици, ср.бр. 22.див. НОП;

6.) Стојановић М. Стаменковић, погинуо 16.10.1944.г у Нишу, 12.бр.22.див. НОП;

7.) Бошковић Р. Адам, погинуо 15.5.1944.године од Бугара у Брод, стрељан;

8.) Димитријевић Д. Светозар, погинуо 18.3.1944.г. од Бугара, стрељан;

9.) Милојковић Ђ. Драгић, погинуо 11.4.1945.г. од четника у Нишу, 11.бр. 24.див. НОП.

* * *

Порекло родова:

Село Крстићево (добропољско) чине махале: Дерџине, Велинци, Бамбарци., Ђокарци, Џаверови, Шарковац-Ковачи, Дркинци, Дел, Локва, Бошковица.

Махале: Страње и Бошковци припадају селу Крстићево (Црна Трава), а из њих је исељено велики број становника у Ново Село (Грделица).

*

Село КРСТИЋЕВО ( некада Крстићева махала у с. Добро поље) је старија од Црквене Махале и Козила;

– Род Ђ у к и н ц и (25к) у Крстићеву су “иста крв” са  Ђ у р к и н ц и м а  у Добро поље , а дошли су са Косова;

– Род (Фамилија) Мите Барде-Ш а р к о в а ц (Ковачка фамилија, 8 к.) је по казивању Миленовић Ђорђа рођеног 1902.године пореклом из Пецари (село Брод). Дошли су пре 150 година (око 1814.г.)-презиме Ђорђевић;

Данас из ове фамилије (рода) има 18 одсељених домаћинства;

– Родови   Д е р џ и н ц и   и   В е л и н ц и   су раније становали код цркве.

– Род   Џ а в е р о в и   (Димитријевићи) су з Црне Траве;

– Род   И в а н ч а н и   у Крстићеву су из Заплања.

-Род   Б а м б а р ц и   (Младеновић),

Род   К и т а н о в и ћ и   у Падинској Махали су досељени из Китанове Махале (села Брод), а старина им је из Црне Траве из Чукурске махале (Златанци).

– Род (махала)   З д р а в к о в и ћ и   (7 к), који(која) се налази испод Црквене Махале су потомци деда Нађе и Радисава, а старина им је из Кокарца (село Брод);

* *

Порекло презимена и крсна слава по родова (махалама):

Махала  В е л и н ц и

-Род Дојчиновић ( св. Јован);

– Род Рајковић ( св. Јован),

*

– Род Ђорђевић (ШАРКОВЦИ)-крс.сл. св. Јован;

– Род Нешић (св. Ранђел);

– Род Стаменковић (ИВЈЕ-Добро поље)-крс.сл. Пантале,

– Род Младеновић (БАРБАРЦИ) –крс. сл. св. Јован;

– Род Бошковић (св. Јован);

– Род Стојановић (св. Јован),

– Род Лепојевић (св.Ранђел),

– Род Димитријевић-Џаверови (има их у Д. Поље).

-Род Синадиновић (св. Јован),

– Род Крстић (св.Ранђел)-има их у Д. Поље;

– Род Виденовић (св. Ранђел),

-Род Милојковић (св. Ранђел);

Род Петровић (св. Ранђел)

————————–

Исељени:

– Нешићи у с. Коларе (Смедерево),

– Ђорђевићи у Црној Трави и Власотинце,

– Младеновић у с. Коларе(Смедерево) и Београд,

– Бошковићи и Стојановићи у Власотинце и Лесковац,

– Крстићи у Власотинце и Лесковац,

– Дојчиновићи у Лесковац и Београд,

———————————————

Многи из село Крстићева су исељени у: Лесковац, Грделицу, Ниш, Београд и друга места у Србији.

НАПОМЕНА: Становништво је на почетку насељавања негде 16. века славило све до појаве „чуме“(Колере)-1710.године, такорећи „десетковало“ становништво овога краја.

Тако је велики број становника напустало овеа села и одлазила у друга села и тамо се насељавала, а један део становника је у времену „рудовања“ и тешког прислиног рада под Турцима из Крстићева пребегао у друга села-попут Новог Села и Рупља.

Зато је овде после отварања црквене документације у добропољској цркви могућа права истраживања у историском архиву Лесковац и МК Добро поље (Црна Трава)

* * *

Топоними (називи места):

– Раздељеница, Страње, Бошковица, Падало, Крстићевске ливаде, Ђаволова ливада, Крстићевске гарине, Велинци, Бамбарци, Шарковци-Ковачи, Дел, Локва, Иванови, Велинци, Дркинци,Дрџине, Ђокарци, Ђукинци…

* * *

НАПОМЕНА:

Овде је изоставњен РОДОСЛОВ порекла презимена, као и допуна вишеетапног расељавања становништа; док се не истражи порекло родова са презименима из власотиначко-црнотравско-власинскога краја.

* * *

ИЗВОРИ:

[1] Радомир Костадиновић: Црна Трава и Црнотравци, Лесковац, 1968.

[2] Wikipedija:- http://sr.wikipedia.org/wiki/Црна_Трава

Изворни текст за Википедију писао Мирослав Младеновић, Власотинце –Vl 03:26, 4. август 2006. (CEST)

[3] Wikipedija:- http://sr.wikipedia.org/wiki/Крстићево

[4] Срећко С. Станковић: Брод – село код Црне Траве, КПЗ Србије, Београд, 2006.

[5] Симон Симовић-Монка:-ПЕЧАЛБАРСТВО И НЕИМАРСТВО црнотравског краја, 1983.г., Црна Трава

[6] Мирослав Б Младеновић Мирац: ЗАПИСИ Из рукописа -“Црна Трава и околна села ” ; 1970-2014.г, Власотинце

[7] ] Казивачи: Богољуб Вукадиновић(с.Козило) и Мица Вукадиновић(девојачко Стаменковић, из село Бистрица)-живе у Власотинце

* * *

Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац, локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

4. март 2014.године Власотинце, Република Србија