Колонизација Црногораца у Војводину после 1945. године

Пише: Миленко А. Перовић

 

KolonistiМиграције, емиграције и колонизације Црногораца спадају у главне елементе црногорске историјске егзистенције. Вјековима тече процес исељавања Црногораца из Црне Горе на све четири стране свијета. Дубина и обухват тога процеса таквога је степена да се данас, на основу чињеница и претпоставки о броју људи који се изван Црне Горе још увијек у националном смислу декларишу као Црногорци или који су црногорскога етничкога поријекла, може поставити оцјена да у свијету постоји бар још једна Црна Гора.

Црногорски историјски метанастазички процес општој и научној свијести познат је у основним цртама, дијелом на темељу историјског сећања и предања, дијелом на основу научних истраживања. Познати су и његови основни облици, па и фактори настајања и трајања. Сва три основна облика метанастазе на дјелу су и у његовом специфичном црногорском облику: спонтано (стихијско) исељавање, сеобе и планско пресељавање. Истраживачи црногорских метанастаза, на темељу расположиве историјске грађе, као спонтано пресељавање категоризирају историјски процес појединачног и групног пресељавања људи из подловћенске Црне Горе у Приморје, Млетачку Републику и североисточна подручја Балкана, као и покушаје пресељавања у Русију.

На ширем балканском простору постоји неколико области у које су Црногорци пресељавали у знатнијем броју (Бока, Далмација, Сењско приморје, Крањска у Словенији, Жумберак, Истра и Србија). Познато је да су постојале или још увијек постоје црногорске енклаве по Далмацији, Горском Котару и Белој Крајини, око Задра и Сења, у Истри (Перој), по Србији, Русији итд. Сеобе усљед економских разлога усмјераване су према ширем европском простору и прекоокеанским крајевима свијета (Турска, Сјеверна и Јужна Америка, Аустралија, Азија, Африка). По обиму највећа су била црногорска исељавања у Србију, на линији западно од Београда, Авале, Космаја и Јастрепца према југу, као и у енклавама на Мирочу (Петрово Село), Јабланици, Топлици те Копаоничкој и Александровачкој жупи.

У категорију планског пресељавања може се сврстати црногорска колонизација у Војводину у периоду од 1945. до 1948. године. Била је дио ширег процеса у коме су из различитих и бројних крајева друге Југославије, махом из пасивних крајева највише изложених ратним страдањима и разарањима у Другом свјетском рату, хиљаде људи колонизиране у Војводину. Та се колонизација сматра једним од највећих планских и организованих пресељења становништва на историјским просторима на којима је постојала Југославија. Најчешће се она именује као колонизација Војводине. Њезина се тачнија карактеризација даје ако се третира као колонизација дјелова Војводине (Бачка, Банат и Срем), али и Барање у Хрватској.

Колонизацијом је у првом реду била обухваћена сеоска популација из свих дјелова Југославије. Правни основ за њу створен је доношењем савезног закона о аграрној реформи и колонизацији. Због тога је та колонизација по карактеру и називу одређена као савезна. Одвијала се у специфичним историјским условима непосредно послије завршетка Народноослободилачке борбе. По свом општем друштвеном, политичком и историјском значењу била је важним дијелом радикалних друштвених промјена у обновљеној Југославији с битно промијењеним обликом друштвено-политичког система.

1 У историјској науци о проблематици колонизације Војводине, тј. о аграрној реформи и колонизацији у Југославији послије 1945. године писали су:

• Никола Гаћеша, Аграрна реформа и колонизација у Југославији 1945 – 1948, Нови Сад, 1984. године;

• Никола Гаћеша, Прилог проучавању улоге Сретена Вукосављевића у провођењу колонизације у Војводини после Другог

светског рата, Историјски записи, 1/1975.;

• Никола Николић, Главна комисија за насељавање бораца у Војводини 1945 – 1948, Нови Сад, 1979.;

• Нешовић Слободан, Закон о аграрној реформи и колонизацији, Београд, 1948.;

• Бранко Петрановић, Политичке и правне прилике у време Привремене владе ДФЈ, Београд 1964.;

• Бранко Петрановић, Политичка и економска основа народне власти у Југославији у време обнове, Београд 1969.;

• Владимир Стипетић, Аграрна реформа и колонизација у ФНРЈ године 1945-1948, Рад ЈАЗУ, 300, Загреб 1954.;

• Тихомир Влашкалић, Утицај аграрне реформе од 1945. године на промене у структури пољопривредних поседа, Економски

анали, 6/1958,;

• Анте Михлетић, Аграрна реформа и колонизација у Хрватској, Загреб 1952. (шапирографирано издање);

• Владимир Ђурић, Најновије насељавање Бачке колонистима из Хрватске, Нови Сад 1960.; Душан Биланџић, Хисторија СФРЈ,

Загреб 1978.;

• Маријан Матицка, Судјеловање Хрватске у савезној колонизацији 1945-1948. године;

• Богдан Лекић, Аграрна реформа и колонизација у Југославији 1945 – 1948, Архив Србије, Београд, 1997.

*  *  *

Комунистичка партија као владајућа снага друштва и основни фактор револуционарне организације нове државе и свих нивоа народне власти од завршетка рата настојала је да проведе политички програм корјените модернизације друштва дијелом према узусима модерних западних друштава дијелом у намјери да оживотвори одређени транскапиталистички друштвени концепт и модел социјалне правде. Процес аграрне реформе и колонизације одвијао се у околностима и условима земље која је из темеља разорена ратом. Југославија је мањевише у свим својим дјеловима 1945. године била опустошена и девастирана земља. Њезини људски, социјални, демографски, привредни, урбани, саобраћајни, транспортни и други ресурси налазили су се у катастрофалном историјском стању.

Аграрна реформа је имплицирала незадовољство оних друштвених групација чији су интереси морали бити оштећени њезиним мјерама (у првом реду одузимањем или ограничавањем власничких права над одређеним економским ресурсима), али и небеневолентан однос западних демократија према социјалистичкој трансформацији друштва (с притисцима на нове југословенске власти да се за експроприсана економска добра бившим власницима обезбиједи праведна надокнада).

Организација колонизације подразумијевала је прибирање потребних стамбених, земљишних те других бројних и обимних материјалних фондова да би се неколико десетина хиљада породица из свих крајева Југославије могло населити у планирана колонизациона подручја Војводине и Барање. Да је та организација планирана и провођена врло сериозно свједочи и чињеница да је, чак прије него што су окончана ратна дејства на територији Југославије, у Привременој влади Демократске Федеративне Југославије од 7.03.1945. године успостављено и Министарство колонизације, а за његова министра именован је Сретен Вукосављевић.

Легислативни оквир колонизације којим је постигнута његова потребна унутрашња легалност и легитимност, али и спољашње имплицитно или експлицитно признање тако великих и далекосежних друштвених мјера с врло значајним политичким импликацијама, не би било могуће успоставити, па ни провести да није од почетка политички, правно и организационо спрегнута с аграрном реформом. Није необично што је остварење два различита политичка, друштвена и економска подухвата, аграрне реформе и колонизације, у равни правне регулације сједињено у један законодавни акт под називом Закон о аграрној реформи и колонизацији.

Иако су Привремену Народну скупштину ДФЈ чиниле, поред представника Комунистичке партије Југославије и присталица Народноослободилачке војске, различите структуре грађанских политичких представника, које су могле без тешкоћа процијенити да аграрна реформа и колонизација дубоко засијецају у зону виталних економских и политичких интереса оних друштвених слојева које су представљали, пред историјском величином и значајем онога што је Закон о аграрној  реформи и колонизацији имао да произведе у друштвеном реалитету нове Југославије све озбиљније политичкопредставничке дисонанције утихнуле су и нестале.

Скупштина је једногласно усвојила Закон 23. августа 1945. године (Службени лист ДФЈ бр. 64/1945 и 16/1946. и Службени лист ФНРЈ бр. 24/1946. и 99/1946. године). Закон о аграрној реформи и колонизације заснован је на основном политичком начелу: „Земља припада онима који је обрађују“ (чл. 1). Из једноставног одређења тако постављеног начела праведности изводи се циљ Закона. Формулисан је у конкретном начелу „додјељивања земље земљорадницима који немају земље или је имају недовољно“.

Директна импликација конкретног начела је промјена титулара својине и дотадашње дистрибуције својинских права. Промјена је легитимирана водећим револуционарним увјерењем да је наслијеђени модел дистрибуције и уживања власничких права био основ произвођења економске експлоатације, а тиме и друштвене неправде. Због тога промјена није усмјерена против института приватног власништва као таквог, него против појединих његових манифестација које производе неоправдане неједнакости међу људима. Закон стога, на спефицикованом моделу дистрибутивне правде, нормира редистрибуцију земљишног власништва.

Она је конципирана тако што се у Закону прописује да додијељено земљиште прелази у приватну својину домаћинства коме је додијељено и одмах се уписује у земљишне књиге (чл. 2). То начело праведности у подјели земље добива и интерну форму праведности у расподјели међу члановима домаћинства: „Право власништва уписује се на све чланове домаћинства којима је земља додијељена, тако да сви чланови домаћинства имају једнака сувласничка права“ (чл. 2). Да би се прибавио одговарајући земљишни фонд за спровођење аграрне реформе, али и за формирање великих државних пољопривредних добара, у Закону је разрађен модел експропријације подржављењем пољопривредних добара:

а) великих пољопривредних и шумских посједа (изнад 45 хектара или 25 до 35 хектара обрадиве земље, тј. ораница, ливада, воћњака и винограда), ако су закупљени или се обрађују искоришћавањем најамне радне снаге;

б) земљишних посједа у својини банака, предузећа, акционарских друштава и других приватноправних лица и правних лица, с одређеним изузецима;

в) земљишних посједа цркава, манастира и вјерских установа и свих  врста задужбина, свјетовних и верских;

г) вишкова обрадиве земље земљорадничких посједа изнад законом одређеног максимума;

д) вишкова обрадиве земље изнад 3 до 5 хектара чији власници нијесу земљорадници по главном занимању те га не обрађују сами са својом породицом већ путем закупа или најамном радном снагом;

ђ) земљишних посједа који су у току рата ма из ког разлога остали без сопственика и без правног насљедника (чл. 3).

У земљишни фонд аграрне реформе и колонизације увршћена је и:

а) обрадива земља држављана Њемачког Рајха и лица њемачке народности конфискована према Одлуци Антифашистичког вијећа народног ослобођења Југославије од 21. новембра 1944. године;

б) обрадива земља народних непријатеља и других лица, која је конфискована на основу судске пресуде;

в) земља коју држава издвоји из свог власништва у циљу додјељивања сиромашним земљорадницима (чл. 10).

Право на додјелу земљишних посједа одређивано је према мјесту, крају и федералној јединици (чл. 15): земљорадници без земље или с недовољно земље који су били борци партизанских одреда, НОВ и ПОЈ и Југословенске армије, инвалиди ослободилачког рата, инвалиди из прошлих ратова, породице и сирочад изгинулих бораца ослободилачког рата и жртве и породице жртава фашистичког терора. (чл. 16).

На приједлог Министарства народне одбране савезна влада доносила је одлуку о праву првјенства (чл. 17). Посебним чланом Закона (чл. 18) одређено је да сеод земљишта конфискованих од лица њемачке народности у Бачкој, Банату, Барањи и Срему издвојидо 500.000 катастарских јутара за насељавање бораца Југословенске армије и осталих лица наведених у чл. 16. овог Закона, који се пријаве и обавежу да ће се на земљи населити и исту са својом породицом обрађивати“.

Величина земљишта износиће од 8 до 12 катастарских јутара обрадиве земље за једну кућну заједницу (домаћинство, породицу). До тридесет посто преко утврђеног максимума додјељиваће се „народним херојима односно њиховим породицама и официрима Југословенске армије који су по занимању земљорадници, као и многочланим породицама“ (чл. 19).

Напокон, Законом је одређено да се додијељена земља у року од 15 година не може раздјељивати, продавати, давати у закуп, заложити или отуђивати на неки други начин, осим усљед диобе домаћинства или размјене земљишта.

Примјеном Закона организован је укупни земљишни фонд од око 1.600.000 хектара који је подијељен на око 180.000 мјесних интересената, 70.000 беземљаша и око 66.000 колониста. Један дио земље предат је пољопривредним добрима и различитим установама. У Војводини је маја 1946. формиран Фонд аграрне реформе који је обухватао 668.000 хектара пољопривредног земљишта. Фонд је настао одузимањем земље од велепоседника (84.000 ха), од земљорадника изнад максимума (74.000 ха), од неземљорадника (42.000 ха), од цркава и манастира (34.000 ха), од Њемаца (389.000 ха), од банака и др.

Као што се јасно види из ових података добар дио фонда аграрне реформе формиран је укључивањем земље која се налазила у поседу њемачког становништва. Крајем и након Другог свјетског рата драстично је смањен број Њемаца у Војводини. У јавности појединих земаља које су настале послије дисолуције Југославије произвољно се лицитира и бројем и разлозима тога смањења. Што се тиче броја најобјективнију слику омогућава пописна статистика из прве Југославије, као и из првог послијератног пописа. На предратним пописима становништва Њемаца је у Војводини живјело 1921. године 333.272, 1931. године 343.000 те 1941. године 318.259, а послије рата 1948. године 31.821 Њемаца.

Када је ријеч о разлозима, може се констатовати да су вишеструки: војничке погибије у њемачкој и мађарској војсци, бјежање пред новом влашћу и протјеривање од стране нових власти на основу Одлуке Антифашистичког вијећа народног ослобођења Југославије од 21. новембра 1944. године, масовна умирања Њемаца у радним логорима, осветничке ликвидације кривих и невиних, каснија исељавања, етничка мимикрија, повратак асимилираних породица изворној националности (ради сигурности и избјегавања прогона, али и ради осигуравања напретка у новом систему) и каснија исељавања.

Под етничком мимикријом разумије се национално изјашњавање одређеног броја Њемаца као Мађара или Хрвата. Под појмом асимилованих породица мисли се на оне породице у Војводини, махом словенског поријекла, које су усљед притисака или из лукративних разлога некад раније биле поњемчиване. На земљишне поседе из фонда аграрне реформе у раздобљу 1945-1950. године у процесу колонизације Војводине досељени су припадници југославенских конститутивних народа из свих република, посебно из пасивних крајева.

Аграрни савјет је на сједницама 3, 4. и 8. јула 1945. године утврдио планове и квоте федералних јединица у насељавању Војводине. Квота Црне Горе била је 7.000 породица. Осталим фередалним јединицама додијељене су сљедеће квоте:

Хрватској 9.000 породица,

Босни и Херцеговини 12.000,

Србији без Војводине 6.000,

Војводини 6.000,

Словенији 3.000

и Македонији 2.000 породица.

Одређена је и дистрибуција броја породица по територијалном принципу.

Банат је требало да насели 16.500 породица (3. 000 из Словеније, 2.000 из Македоније, 3.000 из Србије и 8.500 из Босне и Херцеговине).

Досељавање у Бачку планирано је за 20.000 породица (7.000 из Црне Горе, 7.500 из Хрватске, 3.000 из Босне и Херцеговине и 2.500 из Србије).

Барања је одређена за насељавање 1.000 породица из Хрватске.

У Срем је у првом реду требало населити породице из самог Срема те из суседних срезова БиХ (500 породица), а из Србије (500 породица).

У хрватски дио Срема планирано је да се насели 500 породица из Хрватске.

Старопазовачки и земунски срез планирани су за насељавање бораца инвалида и породица бораца гардијских јединица Југословенске армије. Борци из Војводине добили су право насељавања у мјестима рођења, односно, по тражењу, у осталим мјестима Баната, Бачке или Срема.

По националном принципу у колонизацији најбројније је било учешће Срба. За њима по бројности слиједе Црногорци па Хрвати, Македонци, Муслимани и Словенци.

Процес колонизације текао је на плански начин, уз одређена одступања која су настајала из различитих разлога. Најприје, већ у првој половини августа 1945. године, у вријеме док је Закон о аграрној реформи и колонизацији још био у процесу доношења, широм Црне Горе и Југославије народни одбори упућивали су прогласе борцима Југославенске армије, породицама жртава фашистичког терора, инвалидима НОР-а и сиромашним сељацима позивајући их да се пријаве за колонизацију. У тим је прогласима посебно истицано да ће земљу добити само они који ће је сами обрађивати.

Пријаве, тј. молбе за колонизацију требало је да садрже сљедеће податке: име и презиме подносиоца (тј. носиоца домаћинства), његову старост и занимање, податке о члановима домаћинства (њихов број, старост, учешће у НОБ-у), опис и вриједност имовине, као и декларацију у који се крај желе колонизирати. Након доношења Закона о аграрној реформи и колонизацији утврђена је посебна процедура одобравања молби за колонизацију. Формуларе с наведеним подацима подносиоци молбе попуњавали су у два примјерка. Уз потврду о бирачком праву и увјерењем о демобилизацији предавали су их мјесним комисијама за аграрну реформу и колонизацију. Те комисије давале су позитивна или негативна мишљења о конкретним молбама, просљеђујући их преко окружних комисија за аграрну реформу и колонизацију одговарајућем републичком министарству пољопривреде и шумарства. У њему су молбе опет разматране у одговарајућој комисији за пресељење бораца у Војводину, односно у одјелима или одборима за аграрну реформу и колонизацију. Одобрене молбе достављане су потом Министарству колонизације у Београд, а касније Комисији за аграрну реформу и колонизацију при Влади ФНР Југославије. Ти су органи доносили коначну одлуку о колонизацији.

У највећем броју случајева уважавано је мишљење мјесних и окружних комисија за аграрну реформу и колонизацију јер су оне имале најнепосредније увиде у то како кандидати за колонизацију заиста живе. На вишим нивоима одлучивања више се водило рачуна о законитости и правилности поступака одобравања молби. За то су постојали добри разлози: спречавање хаотичних ситуација у колонизацији, вођење рачуна да не долази до незадовољства људи, редуцирање на најмању мјеру својевољних запућивања у Војводину, као и накнадно подношење молби.

До краја 1945. године Хрватска, Босна и Херцеговина и Црна Гора оствариле су више од половине планиране колонизације. Србија, Словенија и Македонија тек су симболично учествовале у пресељењу својих колониста у Војводину. Словенија није остварила ни 50 посто од планиране квоте, па је 1946. године још чувала својих 900 мјеста за колонисте из Словенског приморја.

Почетком 1947. године одрекла се и тих мјеста, а њезини преостали колонисти никад нијесу стигли у Банат. Од планираних 1.500 породица из Словеније на крају 1946. колонизирано их је само 667.

Према неким сумарним подацима примјеном Закона о аграрној реформи и колонизацији око 40 посто пољопривредног земљишта у Војводини промијенило је власнике. Према рачуницама др Николе Гаћеше, једног од најтемељенијих истраживача колонизације, до 1948. колонизирано је у Војводину око 286.000 људи из Босне и Херцеговине, Хрватске, Србије, Црне Горе, с Косова, претежно из борачких породица. Њима је додијељено 668.412 хектара земље.

Досељавање је настављено и каснијих деценија, али није било организовано у облику колонизације.

Црногорска републичка колонизациона квота одређена је дакле на 7.000 породица. Било је планирано да се квота расподијели према срезовима:

Никшић (1.200 породица),

Цетиње (1.000),

Шавник (1.000)

Титоград (Подгорица) (600),

Пљевља (600),

Колашин (500),

Даниловград (450),

Бијело Поље (450),

КоторХерцег Нови (350),

Беране (300),

Андријевица (300)

и БарУлцињ (250 породица).

Координацијом савезног Министарства за колонизацију и Министарства пољопривреде и шумарства НР Црне Горе колонизација Црногораца усмјеравана је у планирана мјеста у средњој Бачкој. Размјештај колониста одређен је према критеријуму планских квота за колонисте из црногорских срезова. У мјестима предвиђеним за насељавање Црногораца налазила се 9.971 напуштена кућа, од чега 7.860 усељивих. Спајањем та два критеријума утврђен је размјештај Црногораца по предвиђеним мјестима.

Стари Врбас и Нови Врбас (спојени у град Врбас) насељавају колонисти из никшићког среза.

Стари Сивац и Нови Сивац (спојени у насеље Сивац) насељавају исељеници из пљеваљског и бјелопољског среза.

Секић (нови назив Ловћенац) и Фекетић насељавају исељеници из цетињског, бококоторског и барског среза.

Бачко Добро Поље намијењено је исељеницима из шавничког среза.

Вепровац (Крушчић, назван по Вукману Крушчићу) насељавају исељеници из колашинског среза.

Торжу (нови назив Савино Село, по Сави Ковачевићу) добивају исељеници из беранског и андријевичког среза.

У Црвенку се насељавају колонисти из даниловградског среза.

У Пашићево (нови назив Змајево, по Ј. Ј. Змају) и Нове Шове (спојене са Старим Шовама под новим називом Равно Село) досељавају исељеници из подгоричког среза.

У Кулу колонизирају се исељеници из свих црногорских срезова.

Прва композиција воза с колонистима стигла је у Врбас почетком септембра 1945, а октобра мјесеца у Секић и Торжу те остала мјеста. До краја 1945. године услиједила су још два таласа у новембру и децембру. Велика студен те је зиме прекинула колонизацију до раног прољећа.

У марту 1946. стиже сљедећи колонизациони талас, да би се процес досељавања наставио током 1946. и 1947. године, с тим да су црногорски колонисти у знатно мањим групама дисперзирани широм Војводине у већем броју градова и сеоских насеља.

Колонистима из црногорских срезова прикључено је и 460 предратних црногорских колонистичких породица с Косова и Метохије. Крајем те године проведен је највећи дио црногорског колонизационог процеса.

Процјењује се да се између 600 и 700 црногорских породица вратило у Црну Гору током самог процеса колонизације или првих година по његовом окончавању.

Политички извјештаји о спровођењу колонизације, као и научни радови о њој, не особито бројни, учинили су да основно питање о црногорској колонизацији у Војводини постане спорно. То је питање о размјерама колонизације, конкретније о томе колико је укупно породица из Црне Горе, али и црногорских породица с Косова и Метохије, као и из јужне Србије, односно, укупно Црногораца колонизирано у Војводину у периоду 1945-1948. године. Расположиви подаци који се наводе у политичким документима и научним радовима о колонизацији апроксимативног су карактера. Основни им је недостатак што нијесу утврђивани валидним научнометодолошким истраживачким увидима у постојећу и расположиву архивску грађу о колонизацији.

Колико је познато, до сада нико није темељније истраживао грађу о колонизацији Црногораца која се чува у Архиву Војводине у Новом Саду, једнако као ни осталу грађу о цјелини колонизације. Стога, прије него што се појаве први научноистраживачки радови засновани на архивским истраживањима историчара, демографа итд. као општи оријентир за сваку квантификацију црногорске колонизације у Војводину и стварање оквирне слике о људским и материјалним размјерама колонизације могу послужити послијератни пописи становништва Војводине.

На попису из 1948. године 30.589 људи (1,9% становништва Војводине) у националном смислу изјаснили су се као Црногорци.

На попису из 1953. године било је 30.516 Црногораца, што је чинило 1,8% становништва Војводине.

Разумије се, и ти подаци у склопу рјешавања питања о реконструкцији кватитативних демографских размјера црногорске колонизације имају само релативни карактер. Они не пружају прецизне податке о укупном црногорском учешћу у колонизацији. Не садрже податке о броју повратника у Црну Гору, тј. оних који су одмах или послије извјесног времена одустали од колонизације.

На попису из 1961. године у Војводини је било 34.782 Црногораца (1,9% Војвођана), 1971. године пописано је 36.416 Црногораца (1,9% Војвођана), 1981. године 43.304 (2,1%), 1991. године 44.721 (2,2%) и 2002. године 35.513 (1,75%) Црногораца.

Послије готово шест и по деценија од црногорске колонизације двојица ентузијаста Слободан Б. Медојевић и Ненад Стевовић окупили су тим од око тридесет вриједних сарадника, обезбиједили консултантску експертску помоћ сад покојног проф. др Николе Гаћеше те се одлучили за посао кога се у сретнијим земљама, народима и културама подухватају велике и угледне научне иституције.

Медојевић и Стевовић провели су у дјело замисао да се коначно, према одговарајућим научним узусима, за штампу приреди цјелокупна расположива архивска грађа, скупљена и депонована у Архиву Војводине у Новом Саду, која се односи на колонизацију Црногораца у Војводини од 1945. до 1948. године. Из тога истраживачког напора проистекло је вишетомно дјело о колонизацији Црногораца у Војводини 1945-1948. Оно презентира потпуну архивску грађу црногорске колонизације у Војводини 1945-1948. године, као и одговарајуће ауторски приређене регистре.

Основну структуру дјела чине три садржински и методолошки међусобно повезане тематске цјелине реконструисаних регистара црногорских колониста. То су регистри који садрже све носиоце домаћинстава И чланова домаћинстава који су били непосредно укључени у процес аграрне реформе и колонизације у Црној Гори и ФНРЈ. Таква реконструкција била је могућа зато што су организација и спровођење цијелог колонизационог процеса (организација прикупљања молби потенцијалних колониста за колонизацију, одобравање молби и додјела земљишних посједа и кућа, као и конкретна расподјела кућа и имања према носиоцима и члановима домаћинстава) били повјерени једној комисији с одговарајућим овлашћењима. Њезин је официјелни назив био Главна комисија за насељавање бораца у Војводини.

У циљу спровођења Закона о аграрној реформи и колонизацији септембра 1945. године Аграрни савјет донио је одлуку о насељеничким квотама, као и одлуку да на терену колонизацију спроводи Главна комисија за насељавање бораца у Војводини. На основу неколико посебних уредби и уз помоћ одговарајућих среских и мјесних комисија Главна комисија је, до њеног укидања 20. маја 1948. године и преношења њезиних надлежности на органе Народне скупштине АП Војводине, обавила главни посао на колонизацији.

С брижљивошћу вођења, чувања и архивирања документационих књига која је карактеристична за добро уређене државе (посебно, с обзиром на војвођанску традицију вођења грунтовних и власничких књига, баштињену од Аустро-Угарске Монархије) рад Главне комисије на колонизацији уопште, те посебно црногорској колонизацији могао је у потпуности бити архивски посвједочен. Према оцјенама малобројних истраживача колонизације најпоузданији и најкомплетнији подаци о црногорској и општејугословенској колонизацији у Војводини садржани су у евиденцијама Главне комисије.

Медојевић и Стевовић у књигама које слиједе као историјског адресанта укупне архивске грађе о црногорској колонизацији у Војводини 1945-1948. године узимају Главну комисију за насељавање бораца у Војводини. Укупна садржина рада те Комисије опредмећена је у три регистра:

1. Молбе бораца са подручја Народне Републике Црне Горе.;

2. Носиоци колонизације са подручја Народне Републике Црне Горе и

3. Колонисти са подручја ФНРЈ црногорског поријекла.

У првом регистру садржане су молбе бораца, тј. потенцијалних породичних носилаца колонизације из Црне Горе. У прикупљање и обраду тих молби били су укључени одговарајући републички, срески и мјесни органи власти Народне Републике Црне Горе. Приређивачи су сачинили и регистру молби придодали попис свих презимена која се јављају у регистру.

Други регистар чини попис породичних носилаца колонизације чије је молбе Главна комисија позитивно ријешила, а којима је Комисија за аграрну реформу и колонизацију при Влади ФНРЈ издавала одговарајућа рјешења.

Трећи регистар обухвата како црногорске колонисте из Црне Горе, тако и оне „црногорског поријекла“ који су колонизирани из других крајева Југославије: црногорски колонисти у Војводини из Србије из Петровог села (кључки срез), Медвеђе (јабланички срез), Прокупља (прокупачки срез), Куршумлије (косанички срез), Бојника (пусторечки срез), Лесковца (лесковачки срез) и других срезова Србије, црногорски колонисти у Војводини из Македоније, црногорски колонисти у Војводини из појединих општина у Херцеговини и из осталих република ДФЈ/ФНРЈ. Регистровани су и црногорски колонисти који су одустали од колонизације и вратили се у Црну Гору или у крајеве Југославије из којих су били доселили у Војводину.

Трећи регистар доноси потпуни преглед црногорске колонизације. У свом изворном облику он је сачињен на основу провођења три критерија: критериј свих мјеста насељавања у Војводини, критериј пописа носилаца домаћинстава и критериј свих чланова домаћинства који су учествовали у колонизацији и по том основу стекли власничка права. Према критерију мјеста насељавања регистрована је комплетна грађа за сва мјеста у Војводини у којима су Црногорци колонозирани, без обзира на број домаћинстава и њихових чланова.

Колонизација је у већем обиму проведена насељавањем црногорских породица у сљедећа мјеста:

Нови Врбас, Стари Врбас, Нови Сивац, Стари Сивац, Бачко Добро Поље, Црвенка, Фекетић, Секић (Ловћенац), Нове Шове (Равно Село), Кула, Пашићево (Змајево), Торжа (Савино Село), Вепровац (Крушчић), Парабућ (Ратково) и Српски Милетић.

У мањем обиму црногорски колонисти насељени су широм Војводине у већем броју градова и села:

Апатин, Бачки Јарак, Бачки Моноштор, Бачко Ново Село, Банатски Брестовац, Бела Црква, Бешка, Бежанија, Бездан, Букин, Честерег, Футог, Хоргош, Инђија, Јабука, Јаша Томић, Каравуково, Ковин, Краљевићево (Качарево), Крчедин, Куцура, Мраморак, Наково, Нинчићево, Нова Гајдобра, Нова Пазова, Нови Бановци, Оџаци, Омољица, Панчево, Петроварадин, Плочица, Путинци, Рума, Руско Село, Сента, Станишић, Стара Гајдобра, Темерин, Велико Средиште, Војвода Степа, Вршац, Жабаљ и Земун.

За свако од наведених мјеста колонизације дата су по два посебна регистарска пописа. Први попис сачињен је према критерију носилаца рјешења о колонизацији (тј. према носиоцима породичног домаћинства). Други попис, осим носилаца породичног домаћинства обухвата и све остале чланове породичног домаћинства због прецизног нотирања потпуно индивидуализоване структуре власништва над додијељеним иметком.

Структура првог пописа садржи сљедеће податке: презиме, очево име и рођено име носиоца рјешења, број чланова породице, мјесто (уз срез и федералну јединицу) из кога је колонизиран, катастарска општина у којој је примио земљу (кућу и окућницу те земљу), укупно додијељена површина (изражена у катастарским јутрима и квадратним хватима), као и број рјешења о додјели.

Структуру података у другом попису чине: презиме власника, очево име и име чланова домаћинства (уз дјевојачко презиме женских чланове породице, удатих или удовица), мјесто становања, улица и кућни број, број рјешења Комисије за аграрну реформу и колонизацију при Влади ФНРЈ, додијељена имовима (кућа, двориште и окућница, врт, виноград, ораница и ливаде изражени у катастарским јутрима и/или квадратним хватима, као и индивидуализовани подаци о површини добивеног посједа изражени у јутрима и/или хватима).

Сви предочени документи (регистри и конкретни пописи) својим стањем очуваности и изворним обликом приређивачима су причињавали знатне тешкоће у основној намјери да вјерно реконструишу цјелокупну садржину колонизационих књига. Вријеме је до одређеног степена оштетило колонизационе књиге. С друге стране, подаци су у неким књигама уношени лошим и нечитким рукописима. Посебан је проблем што поједини регистри, пренесени у изворном облику, могу причињавати забуне у препознавању стварних црногорских личних имена. У именичним регистрима постоји значајна неуједначеност у нотирању личних имена. Приређивачи нијесу отклањали ту неуједначеност, јер би тиме нарушили аутентичност саме архивске грађе. Црногорска лична имена преносили су у оном облику у коме су записивана у колонизационим књигама.

Неуједначеност се састоји у томе што су чиновници, уносећи у пописе лична имена црногорских колониста, примјењивали два падежна система: Негдје су примјењивали само први, негдје само други, а негдје су их мијешали. У једном падежном систему презиме, име оца и лично име гласи нпр. Перовић Васа Ристо. У другом падежном систему тај колониста био би уписан у књиге као Перовић Васе Риста. Разумије се, Васа и Риста код Црногораца су женска лична имена. Такво мијешање падежних система до одређеног степена и саму архивску грађу колонизације чини дубиозном. Зато се будућим истраживачима и читаоцима уопште мора скренути пажња да преношење аутентичне архивске грађе доноси огрешење о стварни идентитет многих људи чија се имена налазе у тој грађи. Да се приступило исправљањима и уклањањима тога огрешења, онда би се упало у замку огрешења о аутентичност историјског документа.

Потпуност презентирање архивске грађе омогућава да се по први пут у нашој историографији проведу сасвим егзактне и научно утемељене анализе о обиму црногорске колонизације у Војводини 1945-1948. године, о броју оних који су одустали од колонизације и вратили се у своје старе крајеве, о територијалном размјештају црногорских колониста у Војводини, о црногорском презименском систему који је опредмећен и у фактографији колонизације, о сасвим конкретизованој и поименичној власничкој структури Црногораца која се стечена колонизацијом итд.

Омогућено је богатим избором фото-документације, као sui generis валидним историјским извором, визуелно представљање оних историјских факата које на свој начин пружа архивска грађа. Досадашњи научни видокруг у којему је опсервирана црногорска колонизација био је врло узак. Црногорским и другим научницима овим је књигама омогућено да, без мучног рада у тјескоби и прашини архива, студирају историјску грађу која сама по себи нуди бројне историјске, социолошке, културолошке, демографске и друге увиде.

Вјерујем да ће многи читаоци ових томова, како они што су упућени у историографску и архивистичку струку, тако и они које знатижеља буде наводила да у њима траже и прате животне и метанастазичке судбине својих старих, рођака, пријатеља и племеника, Црногораца уопште, гледајући и размишљајући одакле су наши стари кретали, куд су се запућивали, шта их је чекало у „обећаној земљи“, окренути поглед у средиште властите данашње и будуће егзистенције. Ако буде храбрости и карактера у том погледу сами ћемо себе моћи упитати: Ко смо то ми данас?

 

– Слободан М. Стојаковић, Насељавање Црногораца у АП Војводини (1945 – 1948 – 1959), Историјски записи, књига XIII, св.1,Титоград, 1961.;

• Милорад Васовић, Запажања о прилагођавању новијих Црногорских досељеника у неким бачким насељима, Зборник радова V конгреса географа ФНРЈ, Цетиње, 1959;

• Милорад Васовић, Најновије насељавање Црногораца у неким бачким селима, Матица српска, Нови Сад, 1959.;

• Милорад Васовић, Спискови насељених Црногораца у неким бачким местима, Крушчић, Рукописно одељење Матице српске, Нови Сад, 1958.;

• Живојин Гавриловић, Прилог познавању утицаја послератне миграције на телесно стање Црногораца насељеника у Војводини,

Нови Сад, 1960.

• Едит Петровић, Етнички идентитет црногорских колониста, докторска дисертација.

 

ОДАБРАО: Сарадник портала  Порекло Војислав Ананић

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.