Порекло презимена, село Градиште (Власотинце) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва села Градиште, општина Власотинце. Истраживање „Села у власотиначком крају“ сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локал Порекло становништва села Градиште, општина Власотинце. Истраживање „Села у власотиначком крају“ сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локал Rating: 0
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Порекло презимена, село Градиште (Власотинце)

Порекло презимена, село Градиште (Власотинце)

Порекло становништва села Градиште, општина Власотинце. Истраживање „Села у власотиначком крају“ сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног етнолога и историчара

 

Настанак села:

Село Градиште је насеље у Србији у општини Власотинце у Јабланичком округу.

Према попису из 2002. било је 225 становника (према попису из 1991. било је 318 становника).

Демографска слика становништва после Другог светског рата (1945.г.) изгледала је овако: 1948.г.(618 становника), 1953.(640), 1961.(617), 1971.(577), 1981.(476), 1991.(318) и 2002.г.( 225 становника).

Сеоско насеље разбијеног типа, на долинским странама Рупске реке, на надморској висини 300-800 метара, јужно од Власотинца. Односно на надморској висини од 592 метара.

Лежи у долини Грделичке реке на њеним падинама. Положај је погодан из економских разлога: на ближим деловима падина су њиве, а на стрмијим деловима су шуме.

Село Градиште је основано у близини остатка старог утврђења-ГРАДАЦ, по коме, највероватније, добија актуелни назив.

Када је основано данашње село не зна се. По причању Градиште је најпре било мало насеље: налазило се у данашњој махали Старо Село лево од Грделичке Реке.

Тамо је оно имало 7-8 кућа данашњих родова: Јовчини, Коцићи, Анђелковци, Богулинци и Живковци. У првој половини XIX века то село се “растикало“: поједини сељаци основали су нове махале десно од реке.

Село се дели на седам махала: Старо село, Горуње, Јовчине, Здравкице, Петковце, Јовчине и Доњу реку (Према Стаменковићу).

У Градишту су махале: Старо Село, Голема Рамња, Горуње, Три Баре и Река. Прва махала је лево од Грделичке Реке, а остале су десно. Махале су оштро издвојене, насеље је разбијеног типа-у село 1961.године има 105 домова (Према Трифуновском-подвукао М.М. 2013.г).

Село се помиње 1516. године (26 домаћинства и 6 удовичких кућа). После ослобођења од Турака има 42 куће и 285 житеља (1884).

Првобитно насеље настало је на месту данашње “мале” Старо село. Становништво је српско (сеоска слава Спасовдан), стариначко (слави Св. Аранђела) и досељено ( слави Св. Јована, Свети Николу и др.).

Вода за пиће се добија из већег броја кладенаца. Данас у село постоје и разноврсна снабдевања пијаћом водом (сеоски водовод, извори).

Село је електрифицирано 1980.године. Постoјала је све до 1982.године четвороразредна основна школа, која је због недостатка ученика укинута.

Село је у прошлости било познато по изради дрводељских предмета и производњи воћа.

Миријана Мицић, село Градиште, засеок Доња Река. Рођена је 1935. године је позната песмопојка у село Градиште. Тако су остале у запису ове песме:

– “Добар јунак воду гази“, “Изникла ми конопљица“, “Овој момче тужно, јадно“, “Овој момче папуџиче“, “Овој момче ђаволито“, “Марамице госпођо“, “Љуби момче девојче“, “Седе момче да вечера“.

* * *

Старине и прошлост:

С леве стране Грделичке Реке диже се брдо Обешник. У његовој близини је издвојено узвишење Градац. На њему се налазе остаци од некадашње тврђаве:- виде се каменови лепљени малтером.

Сељак Драгољуб Мицић 1959.године тамо је копао надајући се да ће наћи “закопане паре”. Становници кажу, да су у Градацу “неки пут били Римљани”. У унутрашљости узвишење “имало и неки тунел”.

С десне стране грделичке реке, на граници са Доњом лопушњом, лежи узвишење Морич (877m). По свом положају и народној традицији, наводи се да су у неком рату посада из ових тврђава се одупирала непријатељу три године.

Она се предала тек када су били прекинути подземни канали, који су водили до реке.

У близини узвишења Градац један локалитет носи име Мишина Чука. Тамо су сељци ископавали остатке од неких старих гробова. Стари гробови су налажени и у махали Старо Село.

И у овом селу чује се предање о старијем становништву званом ЏИДОВИ. Говори се, да су то били „високи људи“. Ако би пали „све би се изломили“. Због тога они су славили Св. Саплетеније“.

Како се и даље наводи у традицији, „данашње племе запатило се „ касније, тек када су нестали поменути Џидови.

Потес Самоков лежи крај Грделичке реке у близини данашње сеоске школе. Познаје се вада из реке до самокова.

Неки становници из села Дејана крај Власотинца „радили су пут“ од самокова до махале Старо Село. Тај пут данас се зове Дејански пут. Тим путем преносила се руда у самоков.

Самоковом су „руководили“ Турци из Лесковца. Неки од њих звали су се: Јумер, Пајазит и Ајдар.

Говори се да су ти Турци уједно убирали и десетак од сељака. У самокову су радили Срби као ковачи и ћумурџије.

Главни ковач био је неки човек од рода Ђурића из суседног села Новог Села. Један ковач из Градишта се звао Станко.

Неки Турци, који су боравили у самокову, једном су напали на жену Станка Мутавџиског из овог села, коју су заклали. Због тога у Лесковцу били су осуђени на смрт.

У селу Градиште не постоји црква. Сеоска слава је на Спасовдан.

Верује се да су се на потесу Виромет „неки пут су играле самовиле“.

Године 1932. на атару Градишта и њему околних села десила се „опака провала облака“.

Тада је Грделичка Река нагло надошла и однела „све баште по долинском дну“.

У село Градиште је рођен Стреља Петра Петровић један од Карађорђевих устаника у Првом српскм устанку.

„Та фамилија СТРЕЛЦИ („стрелска фамилија“) је најстарија у село Црвени Брег.

Њихов предак Никола (прадед старцу Миладину од 100.г. –запис 1905.г.,Р. Николић-подвукао М.М 2013.г.) „севте“ дошао у ово село (Црвени Брег) и то из Пчиње („из Чинију“) упутио га Хусејин Паша(1805.г.), да се овамо насели.

Најпре је дошао у Дикаву, а отуда је прешао овде– Из ове породице је Војвода С т р е љ а, познат из Првог српског устанка-био је стриц М и л а д и н у“.

(стр. 13, Црна Трава и Црнотравци-Раде Костадиновић, 1968, )

* * *

ИСТОРИЈА

Погинули и умрли ратници у блаканским и Првом светском рату (1912-1918):

Коста Миленковић, умро 8.2. 1916.године у Доњем Ипсоосу, где је и сахрањен(Извор: Војни архив у Београду)

Коста Стојић и Станко К. Стојић.

(Извор: Историски архив у Београду)

*

Погинули борци и жртве фаишстичког терора у Другом светском рату (1941-19145):

Добривоје К. Стојановић, погинуо 10.4.1941.године од Немаца у Цари Брод-бивша краљева угословенска војска;

Златко Мицић, погинуо 20.4.1942.године у Дадинце-Бабички НОП;

Благоје В. Костић, погинуо 25-8.1944.године од Бугара у Предејане-10/22 дивизија НОР;

Загорка В. Костић, погинула 30.9.1944.године од Четника у Конопници-12/22 дивизије НОР;

Трајко М. Мицић, погинуо 9.5.1943. године од Бугара у с. Градиште;

Ћирко С. Стоиљковић, погинуо 20.8.1943.године од Бугара у Стрешковац (Лопушња);

Светозар Ђ. Стојиљковић, погинуо од Бугара у Предејане;

Добривоје Г. Петровић, погинуо 8.11. 1943.године од Бугара у Предејане;

Љубица Г. Стојановић, погинула 8.9. 1944.године од Немаца у с. Градиште;

Славица С. Стојановић (дете), погинула 8.9. 1944.године од Немаца у с. Градиште;

Бранка Стојановић (дете), погинула 8.9. 1944.године од Немаца у с. Градиште;

Љубомир М. Станковић, погинуо 10.11. 1944.године од Четника у с. Градиште;

Јанко С. Стојановић, погинуо 10.11. 1944.године од Четника у с. Градиште;

Младен Д. Тасић, погинуо 20.8.1944.године од Бугара у с. Градиште.

* * *

ВОЈВОДА СТРЕЉА

Устанички војвода Илија Стреља-Петровић, родом је из села Градиште, општина Власотинце; који са дружином је радио у Самокову-села Црвени Брег-изнад Власотинца.

Који је почетком 1809. године у времену српског устанка постављен за време борбе у правцу јужног Поморавља, од стране Врховне устаничке команде за Команданта на десном крилу борбе; док је на левом тимочко-крајинском правцу био хајдук- Вељко Петровић.

Пре тога Стреља је био главни организатор свих устаничких и герилских акција 1807. године у Јужномј поморављу, због чега је добио титулу „лесковачки војвода“.

Крајем 1809. године Стреља са 450 устаника и савом Дедобарцом долази у власотиначки крај, где прво подиже устанак у Заплању; а затим одметне Власотинце и села: Шишаву, Бољаре, Крушевицу, Јастребац, Градиште, Дадинце, Орашје, Ладовицу, Грделицу и Дедину Бару.

Турци су због ове буне и борбе које су устаници водили с њима на Косовици (између Грделице и села Орашје) запалили Власотинце, Орашје, Шишаву и још нека места.

Из тих дана у власотиначком крају су остала многа места која носе карактеристична имена: Хајдучки кладанац, Комитски гроб, Белкићев Гроб, Граница, Косовица, Црна Чука, Стража, Обешеник, Бегово Браниште и др.

О Војводи Стрељи највише записа забележио је Др Сергеј Димитријевић, чак постоји и посебна брошура о Стрељи.

Много је историчара описао те битке за национално ослобођење, а овде ћемо забележити и нека бележења 1872. године августа месеца у Грделици-Милојка Веселиновића, заборављеног истраживача Југа Србије.

У једном његовом раду истраживач Милојко Веселиновић у успоменама из 1904.године-под насловом :“Брсјачка (Бресјачка) Буна године 1880. године

у Битољском вилајету и Мицко Војвода (родом из село Црешњево Порече-подвукао М.М) донео је три народне песме (Илија Делија, Анђеле баш- кумета и Мицко кумита) које опевају борбе војводе Мицка.

После тога доноси македонску варијанту песме Илија Делија а затим и нотни запис прва два стиха, који се понављају са припевом: ле-ле.

На овој песми се Милојко Веселиновић посебно задржао, наводећи њену историју.

Како даље бележи Милојко Веселиновић, песму коју је он чуо у Грделици 1872. године, народ око Лесковца и Власотинца певао је своме јунаку Илији Стрељи из села Градиште.

Ту песму су од 1809. године „ с пријатним народним гласом“ разналеи печалбари по Косову и Македонији.

Тако је народ у Битољском вилајету око 1881. године готову песму са мелодијом приписао своме јунаку Илији Делији, која се много пре 1850. године (како су му говорили) певала око Битоља и Лерина „ и то најрадије на свадбама кад стројници улазе у село прво певају: “ Што јет врева во горнана махала…“

Ову народну песму, коју је Веселиновић записао у Хану код Грделице, како он сам сведочи, објавио је Милан Ђ. Милићевић према овом запису у Топличком округу, и она у целини гласи:

„ИЛИЈА ДЕЛИЈА”

Што је врева у ту горњу махалу?
Да ли су ти силни Срби на конак?
Или ти је стара мајка умрла?
Нити су ми силни Срби на конак?
Нити ми је стара мајка умрела;
Већми дош’о млад Илија делија.
Те ми пије рујно вино окама:
Наздравља му Хаџи-Таса Хаџика:
-Здрав да неси млад делијо Илијо?
Ако љубиш другу мому, сем мене-
Пушку носиш-да Богда те убила!
Сабљу пашеш-да Богда те посекла!
Коња јашеш-коњ под тобом цркаја!
Воду газиш-да Богда те однела!
Ако љубиш другу мому крај мене!“

Од пет варијанти ове песме Веселиновић је објавио само запис из Битољског вилајета:

„ИЛИЈА ДЕЛИЈА”

Што јет врева во горнава махала, леле,
Што јет врева во горнана, леле , махала?

Да ли ми јет Далвине мајка јумрела, леле,
Да ли ми јет Далвине мајка, лелејумрела?

То не било Делвине мајка јумрела, леле,
То не било Далвине мајка, леле, јумрела;

Туку биле силни Срби на конак, леле,
Туку биле силни Срби, леле, на конак.

Со ним ми јет млад Илија делија, леле,
Со ним ми јет млад Илија, Делија.

Слуга му служит кадан бела Тодора, леле,
Слуга му служит кадан бела, леле, Тодора!

-Здра’м, здра’ ми се кадан бела Тодоро, леле!
Здра’м, здра’ми се кадан бела, леле, Тодора.

-Здраф не напил се млад Илија Делија, леле!
Здраф не напил се млад илија, лелем Делија!

Ако лубиш друга луба от мене, леле.
Ако лубиш друга луба, леле, от мене;

Да ти пукнит цркната коња по, тебе, леле,
Да ти пукнит црната коња, леле, по тебе!“

(Нотни запис песме из Битолкског вилајета: страна 54 (ЈЕДНА НАРОДНА И ЈЕДНА УМЕТНИЧКА ПЕСМА О ВОЈВОДИ СТРЕЉИ-Станиша Војиновић, Власотиначки Зборник 2, 2006. године Власотинце)

Иста песма, али са измењеном мелодијом пева се и у селу Буфу, код Лерина.

На почетку Другог устанка ратовао је Стреља у смедеревском и пожаревачком крају. Познате су борбе на Рановцу, где је после борбе река Витовница крвава потекла и Пругову, где је основао и стални логор.

*

О борбама у селу Пругову написао је песму према народној традицији заборављени песник Михајло Ј. Крстић(рођен у Дубравници) код Пожаревца: БОЈ НА ПРУГОВУ 1813.

“ БОЈ НА ПРУГОВУ 1813.”

Анасоли Јосин-ага,
По налогу свог везира,
С пет стотина својих другара
Потрч’о је из Мисира
Пожаревцу, својој браћи
Да се нађе у недаћи.

Крвожедни и охоли
Ка Пругову Турци лете,
У десници јатагане;
Исукане држећ, клете,
А у десној крџалику,
Па надали врашку вику!

И гле чуда шта учини
Халакање турске силе!
Сва говеда из Пругова
Сабила се у гомиле,
Па од страха и од чуда
Не мичу се баш никуда!

Обрадован том појавом
Јосин-ага викну гласно:
„Гон’те стоку, бре ђетићи,
С рајом ћемо после лако!“
А ђетићи сви из гласа:
„Хаса, хаса, хаса, хаса!“

Тада Стреља и Рајица
И дружина сва остала
У шанчев’ма својим скрита
На ноге је поскакала.
Па јуришем сред турака
Опалише из пушака!

Халачући беже Турци,
Димлије се њиме пуше,
Преко грма, преко трна
Пожаревцу нагрнуше!
А руком, се за тур држе
Хопа, хопа, па све брже!“

Везе Стреље са пожаревачким крајем није само у његовом ратовању.

Песник и историчар рођен у Пожаревцу Јован Драгашевић (1836.1915) у својој аутобиографији Истинске приче, забележио је један занимљив податак.

Његов деда Петар имао је браћу Јована, Видојка,а синове Димитрија-Дину, песниковог оца, Стаменка и Милојка.

Породица је била велика и у њој је било сестара.

Када је почео Први српски устанака(1804.г.) Петар, као виђен човек,…кренуо је (из Драгаша код села Гркиња, близу Ниша) био до 300 друга, па позвао уза се и свог шурака Стрељу из Лесковца, те су били део опседне војске око Ниша.

Пропаст на Каменици завршила је је њихов устанак..(Београд 18888.г.страна 38-40.г-Јован Драгашевић )“.

Дакле, наводи песник да је Стреља био шурак његовом деди, а да су чак му говорили да постоје и виногради деде у атару села Суводол код Ниша.

Што је нешто ново у Стрељиној биографији.

Чак и у историографији постоји запис из 1807. године , да је један део устаничке војске којој се придружили и добровољци из јужних крајева под командом Илије (Петра) Стреље, Петра Џиде(деда песника Ј.Драгашевића-пдвукао М.М) продро је до Сићева, и начинивши шанац, затворио пут Пирот-Бела Паланка-Ниш.

После погибије великог броја српских бораца 1809. године у власотиначком крају, Стреља -Илија Петровић се из Власотинца повукао у Делиград.

За њим у свим осталим ратовима за национално ослобођење овога краја, остале су до данашњега дана као вође у Првом Српском устанку визионарске речи:

„Власотинчани!

Ја Просеченице не заптих

Дружину изгубих, ваше куће сагорех и вас

Поробих. Сад идем да платим главом за то.

Али,Власотинчани, наш траг ће остати.

Њега никакви!

Керови не могу олизати.

По трагу нашем доћи ће

Други… Који ће то бити?

Када ће доћи?

Ја не знам. Али да ће доћи, тако знам као што вас

Гледам.

Благо онима који то доживе!“

Ослобођење од Турака су доживеле нове генерације. Стрељино веровање визионарско се остварило. Власотиначки крај је коначно од Турака ослобођен у завршним борбама 1878. године.

*

Народна предања о устанку (По Др Сергеју Димитријевићу)

Народна предања која је прикупио Др Сергеије Димитријевић(упознао сам га у редакцији листа „Наша реч“ 60.година 20.века у Лесковцу-као сарадник средњошколац-подвукао М.М) о припреми устанка у валсотиначком крају Предање о разговору Карађорђа са Стрељом:

-„Када је Стреља постао старешина лесковачких бећара, после неког времена Стреља се замоли Добрњцу, као старешини на Делиграду, да га пусти да иде с неколико стотина бећара да одметне лесковачку нахију.

Добрњац, бојећи се да овај момак не западне где међу велику турску силу, и не погуби толике људе, недопусти му што је искао.

Стреља, једном деси добре воље Карађорђа, па се и њему тако исто замоли. „Којекуде, упитаве Карађорђе.

Знаш ли ти, момче, колке воде теку поред Лесковца.- Знам Господару, одговори Стреља, и почне бројатиМорава, Власина, Ветерница, Јабланица, а и Топлица је близу-Е видиш ли….“.

О Стрељиној писмености постоје пословице –када је у кратком писму од Карађорђа тражио џебану (оружје) .

То Писмо је ушло у пословице. Тако је чак и Илија Гарашанин 15. фебруара 1849. године написао писмо Стефану Книћанину, па се на крају извинуо овом пословицом:“ Опростите, ово је написано ос скока на скок, као Стреља Карађорђу кад је за џебану писао…“.

Овде није у питању слаба неписменост Војводе Стреље, него хитност којом је тражио помоћ.

Тако је и сам наш планински говор на дијалекту , роднога краја Стреље у црнотравско-власотиначком крају, „кратак“-често због журбе у пословима.

Речи су „шкрте“ и са „недостацима“ неких слова, или чак и „скраћене“ на што могућу меру. Примера ради ево реч „Ч’с“-значи „тренутак“

Народно памћење и записе о Стрељи најуспешније је уобличио Иван Ивановић (пореклом црнотравац-подвукао М.М) у роману “Војвода од Лесковца”.

Данас често ни учитељи, а по који наставници и професири историје и српског језика довољно не знају историско-народне песме наше народне књижевности-у којима се кроз песму исказују жртве и херојство наших јунака попут Стреље у борби за националнои ослобођење српскога народа од петовековног ропства од Турака.

Било бих ред да се поставе Спомен обележја свим Бунама и Вођама устаника у овоим крају, а и у историским читанкама на локалном нивоу деци у школама саопштава историска истина о великим људским жртвама, као траг у памћењу за наредне генерације.

Ко не памти прошлост, нема ни садашњост ни будућност.

Било бих једном могуће да се чак и сними неки филм о јунаштву наших устаника за национално ослобођење Југа Србије од Турака, а и у свакој школи обележава датум ослобођења од Турака.

Пре више година сам предложио званично републичким и локалној власти у оквиру министарства просвете да се његово родно село прогласи као место окупљања за многе историске манифестације и у његово родно место и у Власотинцу подигне Спомен Биста Стрељи и осталим вођама из устанака и Буна противу Турака, али од тога се није догодило до данашњега дана.

Чак нису ме ни обавестили да барем школа у његовово родно место села Лопушња ноди његово име и презиме, него „25 мај Дан Младости“.

Надајмо се промени историске свести свих оних који треба да васпитавају децу да се трагови историје никада не требају заборављати, јер су за слободу често пута били проливени крвљу наших предака.

РЕФЕРЕНЦЕ

1. ВЛАСОТИНЦЕ И ОКОЛИНА Петар Станковић-Љуба, страна 15-16, Власотинце 1979. године)

2. ВЛАСОТИНАЧКИ ЗБОРНИК 2 ( Власотинце 2006.године: ЈЕДНА НАРОДНА И ЈЕДНА УМЕТНИЧКА ПЕСМА О ВОЈВОДИ СТЕЉИ-Станиша Војиновић. Страна 51-57,

3. Из ЛЕТОПИСА ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица, Власотинце, 1976. године(забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар)

29. март 2010. године, Власотинце, Србија

Забележио: Мирослав Младеновић, локални етнолог и историчар

Постављено: 9. јун 2011.г. Власотинце

Мирослав Б. Младеновић Мирац, локални етнолог и историчар и локални писац песама

* * *

Порекло родова:

У село Градиште постоје два слоја српског становништва: старији и млађи.

Старији слој чине они становници који славе св Арханђела. Сви они раније живели су у махали Старом Селу. Изгледа да су ти стари становници непознатог порекла. Становници, који славе друге славе, потичу од млађих досељеника.

Махала Старо Село:

– Род Младеновићи (4к), крсна слава Св. Никола;

– Род Костићи (2к) , крсна слава Св. Арханђел;

– Род Станковићи (5к), Св. Ђорђе.

Махала Три Баре:

– Род Коцићи (11к), славе Св. Арханђел. Раније су живели у махали Старо Село.

Махала Горуње:

– Род Анђелковићи (25к), славе Св. Арханђел. Раније сеу живели у Старо Село.

Махала Голема Рамња:

– Род Живковићи (14к), славе Свети Арханђел;

– Род Јовчини (10к), славе Свети Арханђел;

– Род Дининци (8к), славе Св. Николу;

– Род Срндаци (4к),Славе Св. Стеван;

– Род Петковци (4к), славе Св. Враче.

Махала река:

– Род Дрењаши (5к) славе св Јован;

– Род Цанинци (13к) славе Св. Стеван;

– Род Воголинци (4к) славе св. Арханђел.

Боголници (Воголници) раније су живели у махали Старо Село. Дрењаши су досељени из Дренова код Хана. Цанинци су дошли из махале Поречани у суседном Новом Селу. Даље порекло им је са Власине.

НАПОМЕНА: у село Градиште је рођен Стреља Петра Петровић један од Карађорђевих устаника у Првом српском устанку.

„Та фамилија СТРЕЛЦИ („стрелска фамилија“) је најстарија у село Црвени Брег.

Њихов предак Никола (прадед старцу Миладину од 100.г. –запис 1905.г.,Р. Николић-подвукао М.М 2013.г.) „севте“ дошао у ово село (Црвени Брег) и то из Пчиње („из Чинију“) упутио га Хусејин Паша(1805.г.), да се овамо насели.

Најпре је дошао у Дикаву, а отуда је прешао овде—- Из ове породице је в о ј в о д а С т р е љ а, познат из Првог српског устанка-био је стриц М и л а д и н у“.

(стр. 13, Црна Трава и Црнотравци-Раде Костадиновић, 1968, )

Од ње су у то село настала три рода: Миладиновци (20к),Стојковићи(13к) и Цветковићи (4 к).

Исељеници:

– Род Тошићи (4к) иселили су се у Сушевље;

– Род Костић (1к) иселили се у Грделицу.

После Другог светског рата око око 10 породица из села Градиште иселило се у Смедерево и околину.

Тамо су њихови „стари“ радили као обалски радници и виноградари. У 1961.години 80% мушкараца и жена су радили у Смедереву и околини-ишло се у печалбу од марта до новембра месеца у години.

* * *

Порекло презимена родова (по имену родоначелника, месту и свецу):

Петар-Петровић,

Младен-Младеновић,

Коста-Костић,

Коца-Коцић,

Станко-Станковић,

Никола-Николић,

Тоша-Тошић,

Стојан-Стојановић,

Мица (Мицко)-Мицић,

Стоиљко-Стоиљковић,

Стојиљко-Стојиљковић,

Стојко-Стојковић,

Миладин-Миладиновић,

Цветко-Цветковић,

Петко-Петковић,

Живко-Живковић,

………………..

* * *

Топоними (називи места):

– Самоков, Турско, Гумно, Мишина Чука, Шијаковац, Рашин Рид, Морич, Јовчин Рид, Менка, Каракашко Гумно, Симоновац, Симоновачка, Долина, Виромет, Пландиште, Долина, Обешник, Старо Село, Голема Рамња, Горуње.

* * *

НАПОМЕНА:

Овде је изоставњен РОДОСЛОВ порекла презимена, као и допуна вишеетапног расељавања становништа; док се не истражи порекло родова са презименима из власотиначко-црнотравско-власинскога краја.

* * *

ИЗВОРИ:

[1] Стаменковић Србољуб: “Географска Енциклопедија насеља Србије”, књ.1 (а-ђ), Београд

[2] Јован Ф. Трифуновски: Грделичка клисура, антропогеографска расправа, Народни музеј, Лесковац, 1964.

[3] Wikipedija:- http://sr.wikipedia.org/wiki/Градиште_(Власотинце)

[4] Мирослав Б. Младеновић Мирац: ЗАПИСИ Из рукописа: “Села у власотиначком крају“, 1970-2014.г., Власотинце

[6] Велимир Стаменковић-Лима:- “ВЛАСОТИНАЧКИ КРАЈ У БАЛКАНСКИМ И ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ”, Власотинце, 2010.г.

[7] http://danubius.bestoforum.net/t9254p40-miroslav-b-mladenovia-istorija

* * *

Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац, локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

30. јануар 2014.године, Власотинце, Република Србија


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top