Фељтон др Душка Лопандића о пропасти Византије – Битке за Балкан Reviewed by Momizat on . Портал Порекло преноси фељтон нашег сарадника др Душка Лопандића о пропасти Византије, који од 3. фебруара 2014. објављују Новости. Приредио сарадник портала По Портал Порекло преноси фељтон нашег сарадника др Душка Лопандића о пропасти Византије, који од 3. фебруара 2014. објављују Новости. Приредио сарадник портала По Rating: 0
You Are Here: Home » Аутори » Душко Лопандић » Фељтон др Душка Лопандића о пропасти Византије – Битке за Балкан

Фељтон др Душка Лопандића о пропасти Византије – Битке за Балкан

Портал Порекло преноси фељтон нашег сарадника др Душка Лопандића о пропасти Византије, који од 3. фебруара 2014. објављују Новости. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић

Опсада Константинопоља

Опсада Константинопоља

Пише: др Душко Лопандић

(I део, 3. фебруар 2014.)

СЕНКА МОЋНЕ ИМПЕРИЈЕ

Михаило Палеолог није успео да сачува снагу царства. Турци протеривали живаљ или га претварали у робове.

 

ЈЕДНЕ тамне ноћи без месечине, године 1352. омања барка се бешумно приближила пристаништу на азијској обали мореуза Дарданели. Чим је пристала уз обалу, у њу се укрцало неколико десетина војника добро наоружаних стрелама и сабљама – хроника је забележила да их је било осамдесет. Под окриљем таме, брод – који је припадао ђеновљанским трговцима спремним да за звечеће златнике возе за свачији рачун – пребацио је војнике на европску страну мореуза.

Био је то турски одред који је водио принц Сулејман, син емира Орхана. Војници су се хитро узверали уз стрму обалу, шуњајући се ка ониском византијском утврђењу које је носило назив Цимпе. Неколико дана раније два рибара су их обавестили да је утврда слабо брањена, односно да је након одласка посаде била скоро празна. Оно неколико византијских војника није ни стигло да се прене из чврстог сна, а већ су лежали у крви, посечени оштрим сабљама.

Следећег јутра тврђаву је заузимало чак 3.000 турских ратника. Ипак, још нико те године – понајмање Византинци заузети непрекидним међусобним зађевицама и грађанским ратом две династије (Палеолога и Кантакузина) и навикнути на сталне упаде и изгреде турских плаћеника – није био свестан далекосежног значаја догађаја који ће утицати на историју и судбине многих генерација. Наиме, Турци Османлије су од те ноћи започели трајно насељавање на Балкану, који више никада неће напустити.

Две године касније намере Турака Османлија постале су још јасније. Првог марта 1354. године страшан земљотрес је погодио источно Средоземље. Чак су и дебеле цариградске зидине на појединим деловима биле оштећене, док су неки градови уз обалу Босфора били потпуно разрушени. Највећу штету је претрпело стратешки важно место са утврђењем и луком, Галипоље у Дарданелима, на око сат хода од тврђаве Цимпе. Земљотрес су пратили олуја и ледена киша. Било је довољно да се над порушеним зидинама назру само сенке турских ратника, па да се преживели, узнемирени и смрзнути становници Галипоља у паници дају у бекство.

Турци принца Сулејмана су ушли у аветињски пусто, порушено место. Закључили су да им је сам Алах помогао и показао пут. Сада Османлије нису држале тек једну утврду, него цео град и сву његову околину. Започело је масовније турско насељавање у Европи. Уз ратнике, стизале су и њихове породице, земља је дељена у тимар, на обраду насељеницима из Анадолије.

ОПАКИ НАЈАМНИЦИ ПРВИ

Османов већи успех у борби догодио се јула 1302. године. У сукобу византијске војске коју су углавном чинили најамници Алани и Османових коњаника – газија, код Бафеума близу града Никомедије, Византинци су били до ногу потучени. Турци су затим постепено освојили целу област Витинију, избегавајући утврђене градове и тако стигли до самих обала Егејског мора. Касније су, један по један, након дуге, вишегодишње опсаде заузимани и опкољени градови Витиније, у које се склањало околно становништво.

Овог пута турска најезда је изазвала знатно узнемирење међу грчким староседеоцима. Византијски цар Јован VI Кантакузин је покушао новцем да убеди дотадашње савезнике – Османлије – да се врате одакле су дошли. Међутим, њихов вођа, емир Орхан, није се удостојио ни да дође на састанак који му је предложио византијски цар. Касно је славољубиви Јован VI Кантакузин схватио да је дугогодишњим коришћењем османских војника у грађанском рату против својих непријатеља починио непоправљиву, судбоносну грешку.

Скоро пола века пре ових догађаја, Турци Османлије су почели све озбиљније да узнемиравају Византију, која се почетком IV века претварала у сенку некад моћне државе. Иако је цар Михаило VIII Палеолог 1261. године успео да од Латина преотме Цариград и формално поново васпостави Ромејско царство, ни он, а још мање његови потомци ни издалека нису могли до обнове моћ коју је некада имао цар Византије.

Још током I века Византија је морала да под притиском Турака Селџука напусти добар део Мале Азије, онај с најбогатијим пашњацима и најбројнијим становништвом. Попут спарушене коже, територија Царства у Азији се пред нападима исламских ратника стално смањивала, према обалама Егејског и Црног мора.

Емир Осман је на почетку владао тек малом облашћу на источној граници некадашње провинције Витиније. Али за разлику од бројних других „газија“, бораца за Мухамедову веру на ободима посусталог хришћанског царства, Осман је, поред срчаности и одважности, имао и посебан дар да уреди и организује земље које је освајао. Чим би заузео један крај, он је земљу равноправно делио на спахилуке својим ратницима. Поред ратника, доводио је и учене људе – улему, познаваоце исламског учења, као и дервише, који су му помагали да уреди државу. А следбеницима је наређивао да буду према свакоме праведни, да према поданицима поступају благо и да их не вређају, без обзира да ли се радило о раји – хришћанима. Тако је, уместо већ неорганизоване Византијске империје, на њеним граничним пределима у Малој Азији наступала добро устројена османска држава.

Турци без опсадног оружја, углавном су имали тактику да протерају или у робове претворе све становнике који се не би одмах покорили, тако да би град био одсечен од својих извора снабдевања и глађу присиљен на предају. Пали су, тако прво Бруса (у 1326, тј. у години смрти емира Османа и то након седам година опсаде), па Никеја (1329) а затим и важна поморска лука Никомедија (1337 – након девет година опсаде). Престоница Османлија је пренесена у Брусу.

*  *  *

(II део, 4. фебруар 2014.)

2. Нема савеза са Турцима

У време краља Милутина српска војска је на позив византијског цара Андроника II једном приликом ишла у рат и на другу страну босфорског пролаза, чак у Малу Азију.

 

Car Dusan

Након победе над Халилом, краљ Милутин је на молбе свог византијског таста (Андроник II је био отац српске краљице Симониде) решио да своје ратнике окуша и против анадолских Турака. Тако је 1313. године српски велики војвода Новак, по надимку Гребострек, предводио српски одред који је заједно с византијским јединицама напао Турке. Није сигурно да ли се радило о Османлијама, који су у то време опседали Брусу, или су (вероватније) у питању били Турци који су припадали малоазијском емирату Ејдин.

У повељи краља Милутина приповеда се како је српска војска „прешла Црно море“, ушла „у саму ту Анатолију“, у државу „безбожних Персијанаца“ (тј. Турака) и како се „отворио велики рат, не једанпут или двапут него много пута“. Срби су били успешни у овим борбама, иако није забележено да је дошло до неке веће битке.

И док су се сукоби Турака и Срба у доба краља Милутина одигравали далеко од српских земаља – чак у Малој Азији – већ у време цара Душана турско присуство на Балкану било је приметније и још опасније. Поједине византијске хронике описују како су трупе Турака Селџука, које је из Мале Азије довео цар Јован VI Кантакузин да би се супротставио освајањима српског краља (касније цара) Душана 1343. године „жестоко опустошиле крајеве потчињене Трибалима (тако су Византинци називали Србе) одвлачећи људе и стоку са поља и куће палећи и многима без борбе стављајући ратни оков“.

Трупе цара Душана су се у два маха сукобиле с турским јединицама и у оба случаја биле су поражене. Прва права битка између Срба и Турака на територији Балканског полуострва одиграла се маја 1344. код места Стефанијане, на путу између градова Сера и Солуна. Тих дана краљ Душан је добио обавештење да су латински бродови попалили лађе којима је одред од 3.100 Турака Селџука намеравао да се пребаци са Балкана у Малу Азију.

Душан је наложио војсковођи Прељубу (кога византијска хроника назива „храбрим, срчаним и искусним“ војводом) да нападне и униште турску војску. Сукоб се завршио у корист Турака који су применили једну ратну варку. Угледавши непријатеља, Турци су се повукли у околна брда обрасла грмљем, а Срби су оставили коње и кренули за њима пешице, тешко се крећући узбрдо под теретом оружја и оклопа. Претварајући се да се повлаче, Турци су заобишли Србе и кренули ка остављеним српским коњима, до којих су брзо стигли „будући без оклопа и лаки“.

СЕЗОНА РАТОВАЊА

СРБИ су растерали Турке и повратили Византији нека мања места. Али успеси су били привремени. Ратовање Милутинове војске није трајало више од једног лета, пошто се радило о феудалној војсци, која се на крају ратне сезоне разилазила својим кућама. Турци су се поново вратили у иста насеља чим се српска војска вратила у своју земљу.

Узјахавши коње, устремили су се на Прељубове војнике. „Већина (српских војника) паде убијена од Персијанаца (тј. Турака) а не мало их је заробљено; остали се једва спасоше, растуривши се пешке по брду…“ Иако српски губици у овом окршају нису били тако велики, радило се о првом поразу српских коњаника у сукобу с Турцима.

Други сукоб српске и турске (овај пут османлијске) војске одиграо се октобра 1352. – исте оне године када су Турци заузели тврђаву Цимпе. До борбе је дошло на реци Марици, код града Димотике. И једна и друга војска су ратовале за туђи рачун односно за сукобљене стране у византијском грађанском рату: цар Душан је српски одред од 7.000 коњаника под командом казнаца Бориловића упутио у помоћ свом савезнику, петнаестогодишњем цару Јовану V Палеологу.

С друге стране, супарник младог Палеолога Јован VI Кантакузин добио је помоћ од свог зета, емира Орхана, у виду 10.000 добро опремљених ратника које је водио предузимљиви и опасни Орханов син Сулејман. Срби, којима су се придружили и бугарски одреди, кретали су се уз реку Марицу и неочекивано су наишли на бројну османлијску војску.

„Мизи (тј. Бугари) се одмах дадоше у бекство, не сачекавши да се сукобе са непријатељем и склоне се у Димотику… А Трибали (Срби) са друге стране остадоше, напавши са присутним Ромејима надируће варваре. За кратко се супротстављујући бројнијима и јачима, потпуно су побеђени. „Српска војска је наводно имала коње који су били знатно уморнији и спорији од турских. Борили су се против бројчано надмоћнијег непријатеља на терену који нису познавали. У овој првој бици на реци Марици један део српске војске је изгинуо, други део је био заробљен, а казнац Бориловић са остатком војске се спасао бекством.

Окршаји код Стефанијане и код Димотике, иако мањих размера, показали су српском цару да се суочава са супарником који је много озбиљнији и тежи него Византинци. Душан је покушао да на разне начине одагна турску опасност од својих земаља. Тако је забележено да је (негде око 1351) чак замислио да склопи савез са емиром Орханом. У том циљу, српски цар упутио је посланство на двор турског султана, нудећи своју ћерку као невесту за једног од Орханових синова. Пример Јована Кантакузина, који се ородио са Орханом, као да је био заразан за балканске владаре.

Орхан је прихватио могућност овог савеза, па је турско изасланство упућено на Душанов двор. Међутим, ове посланике, које су пратили и Срби, напали су византијски војници. Неки из посланства су изгубили живот, а остали су заробљени. Овим је прекинута тек успостављена веза између српског цара и османлијског емира.

*  *  *

(III део, 5. фебруар 2014.)

 

Игуман и ратник Данило

Краљ Милутин високо ценио Данила и давао му озбиљне државне задатке. Цар Душан тражио помоћ папе у борби против неверника.

 

Архиепископ Данило II

Архиепископ Данило II

 

ЦАР Душан је покушао да створи шири европски савез за борбу против Османлија. У години када су Османлије освојиле Галипоље и трајно се населиле у Европи (1354), Душан је послао посебно посланство на папски двор у Авињону. Главни предлог цара Душана папи Иноћентију VI био је да црквени поглавар подржи борбу против „неверника“ и да српског цара именује „капетаном“ (тј. предводником) целе хришћанске војске у тој борби. Заузврат, Душан је обећавао да ће он и цео његов народ прихватити католичку цркву.

Иако су контакти између српског цара и папе настављени и током 1355, предлог цара Душана није довео до резултата. Након Душанове смрти те године, више није било снажне силе на Балкану која би могла да заустави Османлије. Орханов наследник, султан Мурат I је већ 1361. заузео Чорлу (Цурулон), место пред висовима последњег стратешког положаја пред Цариградом. Наредних година Турци су заузели и већи део Тракије с Димотиком. У борбама с Турцима погинула су два сина бугарског цара Јована Александра.

Адријанопољ (Једрене) је пао у турске руке око 1368. године. Према повести турске хронике, Једрене је освојио турски војсковођа Лала Шахин, који је у крвавој бици испод зидина поразио заповедника града. Наводно су у току ноћи преостали браниоци града побегли, док су ујутро житељи својевољно отворили капије Турцима. Султан Мурат је нешто касније престоницу из Мале Азије пренео у Једрене, што је био сигуран знак да стреми ка новим освајањима у Европи.

Архиепископ српски Данило II је једина личност из доба Немањића, која се по историјском значају може упоредити са члановима „светородне српске династије“, а која није потицала из те породице. Био је игуман Хиландара, као и других српских манастира, али и политичар, саветник владара, ратник, градитељ, ктитор, писац, просветитељ.

Његов ученик и биограф пише да је Данило „био син неких благоверних и благочастивих, милостивих, праведних родитеља, који беху богати и веома славни“. Када је доспео до младићког узраста, Данило зажели „да учи књиге“, односно да се посвети свештеничком позиву. Иако су његови родитељи оклевали да испуне синовљеву жељу, „јер беху озлобљени смрћу остале деце своје“ (Данило је, дакле, био јединац), он оде неком учитељу „тајно од родитеља својих“.

ГЛАС ИЗ СОПОЋАНА

ЈЕДНОМ, када је пратећи краља боравио у манастиру Сопоћани, Данило „уставши тајно, ноћу, са једним од својих слугу, изађе Господом вођен… И дошавши у манастир Св. Николе који је на обали реке зване Ибар, у место звано Кончул, и ту из руке преподобног Николе прими монашки образ, и би му наречено име Данило монах“.

Његов отац је био близак тадашњем српском владару – краљу Милутину. Другачије не можемо објаснити чињеницу да је, након неког времена, краљ лично наредио да Данило дође на његов двор, да му служи. „Узе га себи благочаствени краљ Стефан Урош и… показа му савршену љубав… Би му поверено да стоји пред овим краљем и да га поштује као и свакога појединога од људи у двору…“

Пошто је једно време провео као помоћник (презбитер) и ученик тадашњег архиепископа (Јевстатија), Данило је уз краљево залагање био изабран за игумана манастира Хиландар и послат у Свету Гору, „у коју од своје младости жељаше да оде неситом љубављу, да би био њезин житељ“. Света Гора, духовни центар православног хришћанства и монаштва, оставила је дубок печат на личност будућег српског архиепископа.

Али прилике на Светој Гори и Византији, као ни у родној Србији, нису омогућиле Данилу да се дуго посвети трагању за Богом, пошто је убрзо морао да се суочи с великим изазовима. Радило се о упаду Каталанске компаније на Свету Гору. Данилов биограф приповеда да „ови безбожни народи… дошавши тада на Свету Гору, многе свете храмове огњем упалише и све њихово сабрано богатство разграбише и заробљенике одведоше у ропство…“

Од витеза рођен и у себи бар једним делом душе и даље витез и ратник, хиландарски игуман Данило ће наредне три године (1307-1309) посветити жестоким борбама с нападачима.

Краљ Милутин, владар који је очигледно знао да процени квалитет људи, високо је ценио Данила и често га је користио у поверљивим мисијама и у значајним пословима. Његов биограф пише како је Милутин „веома волео“ Данила и „ни на кога се тако не надаше и не уздаше… јер ако је имао какво посланство са околним царевима, овај господин мој сврши добро и разумно и ни у којем делу не погреши (краљеве) воље“.

Данило је, без сумње, био поверљива личност током последњих деценија Милутинове владавине (1300-1321), у доба када је Србија већ постала моћна. Тако у време огорчених сукоба између два рођена брата и српска владара – Милутина (који је владао већим делом тадашње Србије) и Драгутина („сремског краља“) – налазимо Данила како око 1310. године по Милутиновом налогу чак из Хиландара креће у мисију на север.

Већ 1311. године краљ Милутин поставља га за игумана свог главног манастира Бањска и поверава му тајно своју ризницу. „Ту христољубиви краљ предаде своје много имућно богатство у руке свеосвећеноме (Данилу), а за то нико није знао…“ Данило организује и радове на завршетку велелепног манастира од кога су нам данас, нажалост, остале само руине. У то доба (1314) преминула је краљица Јелена, чију смрт и сахрану је Данило описао у јединој српској хагиографији посвећеној некој женској особи из породице Немањића.

„И пошто смо сви стајали око одра блажене, погледавши на њу, и беше видети лице њезино као лице анђела Божијег, или као зраку сунчану која сија многосветлим лепотама… И тако са славом благодарећи Бога предаде дух свој, пошто је био велики вапај и ридање… А у то време њезина представљења би узмућење ваздуха и љута зима, не мала…“

*  *  *

(IV део, 6. фебруар 2014.)

 Храбри ратник Момчило

Наметнуо се као вођа хајдука, а потом побегао код српског краља Душана. Турци записали да је Момчило био висок као минаре.

Војвода Момчило

Војвода Момчило

КОЛИКО је Душан успевао мачем и богатством да прошири Србију, толико је архиепископ Данило под старе дане настављао да ради на даљем ширењу духовних и идеолошких темеља проширене српске државе. Успео је да из Византије доведе учене монахе, који су у Пећи створили грчку школу у којој су се образовали многи српски и други балкански учени људи. Тиме је истовремено у духовном и језичком смислу олакшао ширење српске власти на византијске земље на југу. Данило није само обновио и даље унапредио главна седишта Српске цркве (Пећ и Жичу) него је радио на даљем јачању, како вере тако и божанских темеља владајуће династије.

Негде у Даниловој седмој деценији живота, Господ га призва себи, иако је овај и даље био пун полета и планова за будућност. Данило „усну с миром и ка Господу отиде месеца декаврија, деветнаести дан први сат ноћи“, године 1337. Сахрањен је у Пећи, у Богородичној цркви, својој задужбини. Те године краљу Душану се након година ишчекивања најзад родило мушко дете – наследник по имену Урош.

Чинило се да је сјајна будућност моћне српске државе осигурана, чему је Данило био посветио цео живот. Али био је то само привид. У години у којој је умро Данило Други Турци Османлије су приближили своје границе Цариграду: од Византинаца су отели још један значајан град – Никомедију.

У немирном добу током грађанског рата у Византији, четрдесетих година 14. века, забележена је повест о епском животу ратника Момчила, који је током неколико година био савезник разних страна у рату, али који је, у ствари, био покоран само жељи да буде слободан и независан.

Византијски цар Јован Шести Кантакузин, који је Момчила и лично познавао, записао је да је он „био одлично увежбан у разбојништву и отимачини“, као и да му „ништа није недостајало од храбрости и одважности за бој“. Други византијски историчар Грегора је забележио да је Момчило био „од неугледних родитеља“ и да „изабра да од младости у друштву вршњака води разбојнички живот на међама Трибала (тј. Срба) и Меза (тј. Бугара) и стога је, припремајући заседе и клопке, изненада доносио пропаст онима који су пролазили“.

ОСВАЈАЧИ ВИЗАНТИЈЕ

МОЖЕМО с великом вероватноћом претпоставити да је Момчило био у редовима српске војске, која је предвођена краљем Душаном и царем Кантакузином, од јесени 1342. до јесени 1343. године ратовала и освајала по Византији. Срби су у то доба освојили Воден, Струмицу и Мелник и неуспешно опседали град Сер. Међутим, када се у јесен 1343. распао савез између краља (Душана) и цара (Кантакузина), овај последњи је успео да Момчила привуче на своју страну.

Момчило је провео многе године као хајдук, живећи на ничијој земљи, у области Родопа, на тромеђи тадашњих држава Византије, Србије и Бугарске. Био је без сумње изузетно физички развијен, што му је и омогућило да се у том добу пуном насиља наметне као хајдучки вођа, а касније и као феудални господар. У тзв. Римованој турској хроници о Омар паши, која је доста поуздан извор, наводи се да је Момчило био тако високог раста „да је личио на минаре“.

Ово се слаже и с памћењем Момчилова лика из народне песме „Женидба краља Вукашина“, у којој се истиче да је војвода био много крупнији од краља Вукашина:

Ал да видиш чуда великога,
што Момчилу било до кољена,
Вукашину по земљи се вуче;
што Момчилу таман калпак био,
Вукашину на рамена пада;
што Момчилу таман чизма била,
ту Вукашин обје ноге меће;
што Момчилу златан прстен био,
ту Вукашин три прста завлачи;
што Момчилу таман сабља била
Вукашину с аршин земљом вуче…

Живот историјског Момчила познат је тек у кратким скицама. Григора каже да, када је Момчило „навршио тридесет година, одлучио је да промени онај диваљ (тј. хајдучки) начин живота и да га замени за људски“. Момчило је тада ступио у службу код византијског цара Андроника Трећег Палеолога (владао 1328-1341) који га је „уврстио у војнике“. На основу ових оскудних података може се претпоставити да је Момчило добио „пронију“ (посед) негде у Родопима, на граници између Византије и Бугарске, што га је обавезивало да ратује у византијској војсци.

Он је, међутим, наставио да „четује и да много зла наноси Мизији“, односно Бугарској, иако је у то време (1331) био склопљен мир између две земље. Пошто је постао „мрзак“ и Мизима (Бугарима) и Ромејима (Византинцима) Момчило је одлучио да побегне у Србију – код краља Стефана Душана. „Отишао је Трибалима и тамо проборавио доста времена“.

Краљ Душан је вероватно са задовољством прихватио необичног пребега који је могао да допринесе српским освајањима по слабој Византији. Већ након што се учврстио на власти у Србији, после смене и убиства свог оца и претходника на трону, Стефан Урош Четврти Душан је од краја 1332. године почео да осваја поједине територије на југу. Српска стратегија се заснивала на византијској неслози.

Искористивши прелазак управника пограничних византијских територија Сиргијана на његову страну, Душан је 1334. током великог похода за шест недеља освојио Охрид, Прилеп, Лерин, Черномен и друге градове. Средином године византијски цар Андроник Трећи и краљ Душан су пред Солуном, закључили мировни уговор према ком су Срби задржали већину освојених градова. После смрти Андроника Трећег (1341) у Цариграду је дошло до сукоба око тога ко ће управљати државом за време малолетства осмогодишњег цара Јована Петог Палеолога.

Избио је грађански рат између великог доместика (касније цара) Јована Кантакузина и регентског већа у Цариграду, ком је формално на челу била царева мајка Ана Савојска. Грађански рат се ускоро расплинуо у „марширање уздуж и попреко по провинцијама, без битака у отвореном пољу, са непрекидним отимањем и пљачкањем“ (К. Јиричек).

*   *   *

(V део, 7. фебруар 2015.)

Момчило преке нарави!

Иако је формално Момчило завладао у својој родној области вољом цара Јована Шестог, он је убрзо показао да се само вратио ранијој пракси односно да неће водити много рачуна ни о чијим осим о сопственим интересима.

Јован Кантакузин

Јован Кантакузин

ИАКО је формално Момчило завладао у својој родној области вољом цара Јована Шестог, он је убрзо показао да се само вратио ранијој пракси односно да неће водити много рачуна ни о чијим осим о сопственим интересима. Момчило „одлучи да се рачуна… добровољни слуга цара Кантакузина али не тако… да га следи где би он желео да иде, већ да… кришом напада његове непријатеље на своју корист, а и свих оних који су за разбојничку плату одлучили да са њиме војују“ (Н. Григора).

Убрзо су Момчилово име и његова слава привукли значајну војску. Прилазили су му са свих страна „и од Трибала и Миза и други…“, тј. и Срби и Бугари: „неки бедници који су били крвожедни и дивљи… нешто више од 2.000 одабраних коњаника који су сви ратничким духом задојени“. На другом месту налазимо податак да се Момчилу придружило више од триста коњаника и око 5.000 пешака, што је била озбиљна војска за то доба.

Овладао је градом Ксантијом, који му је постао седиште. Био је строг, чак и суров господар: „неумољив у бесу, сурово и нечовечно убијајући противнике и осуђујући их на смртну казну и за мале и за велике преступе“.

У јуну 1343. Кантакузину је његов стари познаник емир Омар (Умур), владар једне од селџучких државица у Малој Азији под именом Ајдин (око данашње Смирне), упутио велику помоћ у виду 200 бродова и неколико хиљада војника.

Турско понашање, а можда и неки други повод, били су довољан разлог да Момчило промени страну и да нападне Турке, а затим и самог Кантакузина. Цар-историчар приповеда да је Момчило напао луку Абдеру (егејска обала), где се налазило 15 турских бродова с малом стражом. У нападу, три брода су спаљена, док су остали успели да побегну. Чувари су побијени. Сада су се у одмазди и Турци и трупе цара Кантакузина окренуле против Момчила.

РАТНИК НА ОБЕ СТРАНЕ

УБРЗО је Момчило постао тако значајан да су обе стране у византијском рату настојале да га задрже или привуку. Цар Кантакузин му је доделио титулу севастократора, што је била трећа по рангу титула у царству (након титула цара и деспота). С друге стране, из Цариграда је Момчило добијао оружје, тако да је било само питање времена и његове процене када ће да промени страну. То се изгледа десило негде у јуну 1344. године, када је Јован Шести Кантакузин добио новог савезника у византијском грађанском рату – Турке Селџуке.

Јован Кантакузин је врло живо описао један сукоб с Момчиловом војском из ког је једва извукао живу главу. Занимљиво је да његова прича почиње описом сна. Цар је у пратњи око 60 војника био у извидници недалеко од старог, разрушеног града Месине, када је, савладан умором, накратко прилегао. Из дремежа га је пробудио глас који му је у сну говорио: „Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих и обасјаће те Христос“. Узнемирен, цар се пробудио у моменту када су извиђачи јавили да пристиже непозната војска. Радило се о хиљаду јахача које је предводио Момчило коме су уходе дојавиле царево кретање. Настало је панично повлачење и борба.

Момчило је присталице Кантакузина заробљене у овом препаду послао у Цариград, за шта је као награду од цара Јована Шестог примио знаке деспотског достојанства. Ова титула се давала врло ретко и то углавном рођацима царске породице. Момчило је први страни велможа који је добио достојанство деспота, а да за то нису били испуњени формални услови. Тако је некадашњи хајдук постао истовремено и севастократор и деспот. Беше то без сумње врхунац славе господара Родопа који сада науми да „за себе оснује независну власт“ па се „одметну и од цара Кантакузина и од царице Ане (регенткиње)“.

Ипак, Момчило није био несавладив, што ће се показати лета 1345, под зидинама града Перитеориона. Те године савезник Јована Кантакузина емир Омар од Ајдина је упутио у Тракију одред од чак 20.000 војника. Турски емир се посебно „гневио на Момчила“ и тражио од цара Кантакузина да „крене на њега“.

Момчило је још једном покушао уобичајену тактику која му је до тада редовно успевала. Послао је посланство цару са изразима кајања и покорности. Али овај пут није било одговора. Исувише сигуран у себе и осокољен дотадашњим успесима, Момчило је потценио величину и снагу непријатељске војске. На челу негде око 1.500 војника „кренуо је да се бори против свих заједно окупљених Ромеја и варвара (Турака); на такву лудост га наиме, наведе безумље и дрскост“ (Кантакузин).

Опис битке под зидинама Перитериона је сачуван из прве руке, од главног византијског војсковође, самог цара Јована Шестог Кантакузина. Изгледа да је Момчило рачунао да ће моћи да се повуче пред бројнијим непријатељем у утврђење које се одраније налазило усред његове области. Међутим, житељи Перитериона у одсудном моменту нису желели да отворе градске капије, показујући са зидина на Турке и наговарајући Момчила да се сукоби с њима. Примили су ипак у тврђаву, као знак добре воље, Момчилова нећака Рајка на челу мањег одреда од 50 људи. Немајући куд, Момчило је „сврстао војску у бојни ред код бедема пред градом, надајући се да ће одолети“.

Битка се одвијала у две етапе. У првом сукобу, један турски одред је одбацио Момчилову војску, разорио одбрамбени бедем, а затим се растурио у пљачки око града. Затим је наишла главнина Кантакузинове војске који је своје јединице сврстао у три одреда: десно крило су држали Турци које је водио емир Омар, лево крило су предводили Византинци, а цар Кантакузин је заузео центар са одабраним одредима из обе – византијске и турске војске. Развила се битка. „Војске су дуго једна другој одолевале.“ Помешали су се „звуци труба и бубњева и по варварским обичајима Персијанаца (тј. Турака) у борби уобичајена ратничка вика и галама…“

*   *   *

(VI део, 8. фебруар 2014.)

Симеон без царевине

После Душанове смрти његов полубрат рачунао на круну. О војводи Момчилу певали Срби, Бугари и Македонци.

Симеон Урош Немањић

Симеон Урош Немањић

ПРЕД многобројнијим нападачима Момчилови ратници нису имали много шансе. „И док је он био жив нису ни они губили храброст, нити су предавали оружје. А када је у боју пао и он, остали су одмах предали оружје…“ Беше то и крај епског живота хајдука и војводе с Родопа.

Занимљиво је да је цар Кантакузин у свом спису признао да се након битке „расплакао због несреће“ како због судбине погинулог непријатеља тако и због изгинулих војника, међу којима је било доста Ромеја. „Онај који је мало раније о себи високо мислио и изгледао као непобедив и изванредан војсковођа, у једном трену лежи јадан и гажен од непријатеља…“ Цар приповеда и како се благо понео према Момчиловој удовици, којој није ништа одузео од њених ствари, него јој је омогућио да се врати у своју земљу – Бугарску.

И поред легендарних и митолошких делова (крилати коњ), народна песма о смрти војводе Момчила, пуна драматичних збивања сличних узбудљивом Момчиловом животу – садржи и елементе који подсећају на праву Момчилову историју. И у песми и у животу Момчило гине испод зидина једног града, желећи при томе да се склони од бројније непријатељске војске.

Мотив издаје (неверне љубе Вукосаве) главна је окосница песме. У стварности, Момчило је такође страдао након неверства, јер је покушао током борбе да се склони у утврђење у које га нису пустили непоуздани житељи града Перитериона (који је у песми постао „Пирлитор“ на Дурмитору). У народу је запамћено да се Момчило борио и против Турака, што историјски није сасвим погрешно, иако је на крају страдао у сукобу с војском хришћанског владара (цар Кантакузин у историји, краљ Вукашин у песми). С друге стране, тешко може бити тачан податак легенде према ком је Момчило био ујак Краљевића Марка.

ОРСИНИ КРАТКОГ ВЕКА

Први Орсини у Епиру – Никола – завладао је тако што је на препад убио рођеног ујака (1318). Скончао је након неколико година на сличан начин. Убио га је рођени брат, Јован ИИ Орсини (1323). Ни Јован није био боље среће. Умро је 1335. године, отрован од властите жене, Ане Палеологине. Али ни Ана није успела да дуго сачува власт. Њен син, деспот Нићифор Орсини, након две деценије лутања и авантура, вратио се у Епир, заузео Арту и протерао Симеона Немањића (1356).

Није забележено да ли је Момчило иза себе оставио потомство. Али иза њега су остале легенда и епске песме код Срба, Бугара и Македонаца које и данас на свој начин чувају успомену на јунака каквог „данас у свијету нема“.

„У Момчила сабља са очима, не боји се никога до Бога“.

Шта се десило са последњим Немањићима?

Симеон је волео да јаше у пуном галопу, док би му плава рашчупана коса вијорила попут дуге гриве на ветру, а оружје звечало у ритму коњских копита. Волео је да у богатој опреми уз пратњу прође кроз град Арту, поносно усправљен, осећајући на себи задивљене погледе становника. Волео је и да машта како ће једног дана предводити војску која ће – као војске Александра Великог или Константина – да освоји свет.

А када је 1355. године изненада умро његов полубрат, српски и ромејски цар Стефан Урош IV Душан – можда отрован, јер у то време отров је био омиљено средство за брзо решавање државних или породичних питања – Симеон Урош Немањић, у породици звани Синиша, помислио је да је његов велики тренутак дошао. Већ је неколико година, тачније од 1348, као деспот и српски намесник управљао Епиром. Уосталом, по мајци је био пореклом од византијских Палеолога, па се Симеон сматрао колико Србином толико и Грком.

Симеон је увек веровао, а то није ни крио, да има више права на престо него Душанов наследник – Урош, младић слабе воље и нејаког ума. Очекивао је да ће врло брзо са севера, из Србије, доћи делегација великаша с понизном понудом да преузме Душанову круну. Ипак, месеци су пролазили, а вести са севера није било. Међутим, постојао је други начин да се постане цар. Симеон је окупљао најамнике за војску.

Рат је убрзо стигао, али с неочекиване стране. Само пет месеци након Душанове смрти, појавио се нови претендент на власт у Епиру по имену Нићифор Орсини – рођени брат Симеонове жене Томаиде. Нићифор и Томаида су потицали од једне гране чувене римске породице Орсини, која је пре Душанових освајања Византије неколико деценија владала деспотовином Епир. Као владари у византијској области, прешли су на православље.

Симеон беше изгубио битку, али је био одлучан да настави војевање. Након Душанове смрти, српско царство се скоро наочиглед распадало на саставне делове. Симеон се упутио у Тесалију, област у суседству Епира, где је заузео је град Касторију. Иако ситан, подухват га је подстакао на нови корак: окупио је пратиоце, дворане, локално свештенство, као и плаћену војску и свечано се 1356. године прогласио као „Симеон, у Христу Богу верни цар и самодржац Ромеја и Срба и целе Албаније, Урош Палеолог“. Постао је Душанов наследник, бар на повељама. Преостало је још да узме круну нејаком Урошу. Ипак, није му успело да придобије српске великаше.

Сазнавши за Симеонове намере, уз подршку краљице-мајке Јелене и главних великаша – Мрњавчевића, Дејановића, Балшића и других, млади цар Урош је 1357. године сазвао државни сабор у Скопљу, престоници Царства. Сви најмоћнији српски великаши су пружили подршку „Стефану Урошу, цару Србљима и Грцима, Поморју и Западним Странама, сину најблагочестивијега и великога међу царевима, првога венчаног цара Стефана“. Могуће је, кажу неповерљиви историчари, да је до тога дошло због уверења великаша да ће уз слабијег владара имати много већу самосталност, свако у својој „држави“.

 

(VII део, 9. фебруар 2014.)

Омражени деспот Тома

Сурови и ћудљиви владар Тома љуто се замерио Грцима. Марија, последња жена из рода Немањића, проглашена василисом.

 

Манастир Преображења на Метеорима

Манастир Преображења на Метеорима

СИМЕОН се није дао поколебати. Године 1358. је упао у Зету, предводећи плаћеничку војску у којој је било не само Грка и Срба, него и Турака, Влаха, Бугара и других. Међутим, нигде није успео да добије подршку – ни у Зети, нити међу великашима који су држали пограничне српске области (војвода Бранко, Радослав Хлапен, деспот Јован Угљеша). Не успевши да добије ниједну битку, вратио се у Трикалу у Тесалији, да више никада не дође у Србију.

Збивања на југу су цару Симеону пружила нову шансу. Године 1359. у борбама са непокорним арбанашким племенима погинуо је његов супарник и шурак Нићифор Орсини. Наслеђе Епира је поново било отворено. Овог пута, Симеон је успео да пронађе погодног савезника. Био је то млади Тома Прељубовић, посинак моћног Радослава Хлапена, господара Водена и Верије (области на граници Тесалије и Епира). Савез је потврђен браком: Тома се оженио Симеоновом ћерком Маријом и као царев „вазал“ постао деспот Епира са седиштем у граду Јанина (1366).

Симеон Урош „Палеолог“ (коришћење имена царских породица била је уобичајена пракса владара-скоројевића у Византији) још десетак година је владао Трикалом и крајевима богате Тесалије. Умро је, не оставивши неког већег трага у историји, негде после Маричке битке (око 1372) – тек можда годину дана наџивевши свог синовца и некадашњег супарника, Стефана Уроша V Нејаког.

Симеона је као „цара Ромеја и Срба“ наследио његов син Јован Урош, који се потписивао као „Дука Палеолог“, додавши себи још једно презиме византијских царева. Јован је био проглашен за очевог савладара још 1356. године, али није дуго владао као самосталан владар. Већ годину или две након очеве смрти, Јован Урош се повукао у манастир и постао монах по имену Јоасаф. Основао је манастир Преображења на Метеорима.

НЕВЕРНИ ТОМА

У цркви Преображења на Метеорима налази се икона „Неверни Тома“, с портретом деспотице Марије. У једној катедрали у Шпанији (Куенка) постоји византијски реликвијар са иконама Богородице и Христа, на којима је насликан деспотски пар Марија Ангелина и Тома Прељубовић. Марија је приказана крај ногу Богородице. Познато је и да је Марија с деспотом Томом Прељубовићем имала кћи Ирину, која се удала за албанског поглавара Јована Љоша и умрла је од куге.

И док је монах Јоасаф проводио богоугодне дане на Метеорима, на двору у Епиру су се одвијале нове драме које ће забележити „Јанинска хроника“. Чини се да се српски брачни пар у грчкој средини – Тома Прељубовић и Марија Ангелина (Немањић) нису превише слагали. Деспот Тома (који је свом имену додао: Комнен Палеолог) био је суров и ћудљив владар који се убрзо замерио својим грчким поданицима. „Јанинска хроника“ бележи да је Тома у Јанину са собом довео српске пратиоце, којима је делио имања одузета од локалних племића и трговаца. Осим тога, повећао је порезе и увео разне монополе на трговину, што му грчки предузетници нису могли заборавити. Замерио се и локалном епископу који је морао да побегне из града.

Тома Прељубовић је, с друге стране, имао и неспорних квалитета. Био је срчан борац који је, први после дугог низа господара Епира, успевао да изађе на крај са арбанашким братствима која су харала по покрајини. Додуше, у томе су му помогле и турске јединице, без којих се још тада ништа на Балкану није могло решити. Након победа и сурових обрачуна у сукобима 1381-1384. прозван је Албаноктонос (Арбаноубица). Побеђивао је и у биткама с Латинима, који су владали југом Грчке (Ахајом и Пелопонезом). У једној победи – која ће се, међутим, на крају показати фаталном за победника – Тома Прељубовић је код Акарнаније поразио војску витезова јовановаца и том приликом заробио племића и авантуристу по имену Исауло де Буонделмонти (1379).

Током пет година Исауло је провео као заробљеник деспота Томе Прељубовића. Онда се изненада судбина преокренула. Епир је, након још једне крваве завере, добио новог владара. Једне зимске ноћи, 23. децембра 1384. године, деспот Тома је пронађен мртав у кревету, пререзаног грла. Наводно га је убио припадник његове гарде.

За наследника и новог владара у Епиру проглашена је последња жена из рода Немањића, Томина супруга – Марија, која се прозвала василисом (царицом) Маријом Ангелином Дукаином Палеологином. Једни је сматрају врло побожном и моралном женом. Према другима, реч је о распусници која је мужа варала с његовим заробљеником. Последња верзија није сасвим без основа, имајући у виду чињеницу да се већ у фебруару 1385 (тј. тек два месеца након мужевљевог убиства) Марија удала за бившег заробљеника Исаула де Буонделмонтија. Наводно јој је тако саветовао њен брат, монах Јоасаф, који је позван да се спусти из Метеора и помогне сестри у сређивању прилика у Јанини.

Исауло је одустао од Томиних непопуларних мера, вратио је имања грчким власницима и чак покушавао (неуспешно) да се измири са Албанцима из околине. Марија је живела довољно дуго да добије вести о несрећној судбини земље својих предака у бици на Косову.

Након Косовске битке, најважнији циљ преосталих малих хришћанских владара Балкана био је да се додворе султану Бајазиту. Исаула су у једној бици заробили Албанци. Када се ослободио, четрнаест месеци је провео на османском двору очекујући султанову помоћ (1399-1400). Задобивши на крају турску милост, поразио је албанска племена и наставио да влада Јанином. Женио се још два пута. Његов трећи брак је био поново с једном Српкињом – Јевдокијом Балшић, ћерком Ђурђа Балшића.

 

(VIII део, 10. фебруар 2014.)

Тресло се Косово поље

Само је српска сила могла да се одупре турској ордији. У опсади Цариграда Срба је било на обе стране.

 

Опсада Цариграда 1453. године

Опсада Цариграда 1453. године

ОСМАНСКЕ газије су као поплава заузимале комад по комад Византије. Османа наслеђује син, бег Орхан. За Орханом следи Мурат I, који се први од Османлија прозива „султаном“. Мурат I ће своје седиште преселити на Балкан, у Једрене. Окружиће Цариград, освојити Тракију, поразити 1371. године велику војску српског краља Вукашина на Марици, упасти у Бугарску.

Ништа, чини се, не може да се одупре брзим турским коњаницима и њиховој увежбаној сталној војсци – јаничарима, каква у то феудално доба не постоји нигде у Европи. Османлије, које нису биле тако бројне, вешто су користиле покорене хришћанске народе међу којима су исламизацијом (насилном или добровољном) налазили помагаче у новим освајањима.

Само се још једна сила на Балкану може супротставити јаничарима – српска. Кнез Лазар 1389. године на Косову изводи цвет балканског витештва: уједињене српске, босанске и угарске ратнике. „И када је дошло до боја и настала битка, била је толика звека и јека да се тресло и место где се ово догађало… и би много мртвих без броја…“

На Косову је Мурат I изгубио живот, као једини турски султан који је убијен у бици – али битку Османлије нису изгубиле. Муратов наследник, Бајазит I „Муња“, с Косова излази још моћнији. Србија постаје вазална држава, а Бајазит се жени принцезом Деспином (Оливером), сестром кнеза Стефана. Султанија Деспина је Бајазиту родила три кћери по имену Паша, Малика и Оруз.

Онда се опет појавише Монголи, као нова Божја казна. У великој бици код Анкаре, 1402. године, монголска војска Тамерлана је потпуно разбила Турке и њихове савезнике, међу којима се борио и Стефан Лазаревић. Султан Бајазит је био заробљен и погубљен. Током неколико деценија чинило се да је османска моћ при крају, а Бајазитови синови су се отимали о наследство. Нажалост, био је то само привид. Већ средином XV века ситуација се преокренула. Код Варне на Дунаву, 1444, султан Мурат II је страховито потукао крсташку војску француских и угарских витезова. Неколико година касније на престо је сео један од највећих османских султана – Мехмед II.

ПАПА ПОБЕГАО ИЗ РИМА

Неколико пута Мехмед II је покушао да освоји и Београд, али био је одбијен у жестоким биткама. Пред крај живота, у жељи да потврди да има амбиције римског цара, Мехмед је кренуо да освоји Италију. Турци су накратко освојили 1480. године Отрант, на самом крају италијанске „чизме“, што је изазвало праву панику у Риму. Страх од Турака је био толики да је римски папа побегао на север Италије.

Мехмед, прозван „Ел-фатих“ (Освајач), син султана Мурата II, постао је владар са осамнаест година и одмах кренуо у освајање остатака византијске империје. Његов савременик Константин из Островице, Србин који је једно време служио као турски јаничар, записао је да је султан „веома лукав, помоћу примирја је преварио кога је могао; и о вери се мало бринуо а кад би га ко због тога корио, намах би скочио као бесан“.

Другог марта 1453. под зидинама византијског Цариграда се окупила огромна турска војска од око 100.000 војника, међу којима и 20.000 јаничара. Некада највећи од европских градова, Цариград је у то доба био тек своја сенка. Штитиле су га само огромне зидине и храбра срца малобројних бранилаца. Одбрану, у којој су поред Грка биле и стране јединице Ђеновљана и Венецијанаца, предводио је византијски цар Константин I Палеолог.

Браниоци Цариграда су пружили херојски отпор и скоро два месеца се жестоко борили, одбијајући десетине турских напада, свакога дана поново подижући зидине топовима порушене. Међу турским трупама налазиле су се и јединице које је султану послао његов српски вазал, деспот Ђурађ Бранковић. Константин из Островице, који је био међу њима, написао је да су Срби „морали ићи ка Стамболу и помагати Турцима у освајању; а свакојако по нашој помоћи никад не би био освојен“.

Срба је, у ствари, било на обе стране. Сам цар био је син Јелене, ћерке српског великаша Константина Дејановића. На турској страни, Мехмедова маћеха, удовица Мурата II, била је знаменита Мара, кћи деспота Ђурђа Бранковића, једна од ретких турских султанија, која је задржала хришћанску веру и коју је млади султан Мехмед II изузетно поштовао.

Дана 29. маја 1453. године, након више таласа напада, турски војници су успели да упадну у град. Последњи византијски владар Константин ХI је храбро погинуо у бици да, као и српски кнез Лазар, остане легенда и пример потомству. Чак и данас, многи Грци сматрају уторак, дан када је пао Цариград, за најнесрећнији дан у недељи. Вест о паду хиљадугодишњег града и Византије потресла је целу Европу. Турци су већину цркава у граду претворили у џамије. Двадесетогодишњи Мехмед II је својим титулама додао још једну „кајзер-и-Рум“, односно „Римски цар“.

Након Византије, султан креће у нова освајања: 1459. пада Смедерево и Српска деспотовина, 1461. султан осваја Требизонд у Малој Азији. Мехмед осваја 1464. Босну и убија последњег босанског краља Степана Томашевића. Затим 1467. године пада и Херцеговина.

Један од разлога брзог турског напредовања на Балкану, осим слабости тамошњих држава, била је и релативна толерантност освајача према сеоском становништву и њиховој хришћанској вери. Мехмед II је оставио грчког патријарха у Цариграду, а свим хришћанима је дао аутономију у оквиру система „милета“, односно етничко-верских заједница којима је управљала црква. У та времена османлијска држава је показивала већи степен религијске толеранције и била боље уређена него друге земље у Европи, које су углавном забрањивале или протеривале припаднике других вера.

*   *   *

(IX део, 11. фебруар 2014.)

Султан влада из харема

Османски владари предали стварну власт већу везира. Због неверства Ибрахим I погубио харем од 280 жена.

 

Битка код Лепанта (Паоло Веронезе)

Битка код Лепанта (Паоло Веронезе)

ТУРСКА моћ је јачала да би достигла врхунац под Мехмедовим праунуком Сулејманом „Законодавцем, којег су западњаци прозвали „Величанствени“ (име „Сулејман“ одговара јеврејском имену „Соломон“). Владао је најдуже од свих султана, чак 46 година (1520-1566), у време када се у западној Европи развија ренесансни покрет. Ипак, чинило се да раскош и моћ Сулејмановог двора и његовог царства засењују све остале у Европи.

Турска држава се протезала од данашње Мађарске на западу све до Ирана и држала је велики део Средоземља. Сулејманове војске су заузеле Београд (1521), затим су код Мохача (1526) до ногу потукле угарску војску и заузеле Мађарску, да би 1529. и 1532. опседале сам град Беч. У Сулејманово време, Царство је имало више од 20 милиона становника и било подељено у око 200 „санџака“ (области). Истанбул, са више од 250.000 становника, био је највећи европски град, већи од Париза и Лондона, пет пута већи од Беча, десет пута од Берлина.

Сулејман I је у многим видовима унапредио Турско царство: изградио је моћну флоту, развио законодавство допуњујући исламско шеријатско право путем „канун-и-Османи“ (османлијских канона). Посебно је значајан развој уметности и архитектуре под чувеним „неимаром“ Синаном. И данас обрисе Истанбулу дају величанствене грађевине које је градио Синан, попут чувене џамије „Сулејманије“. Сулејман I је подстицао поезију као и калиграфију (уметничко писање) која је у исламској традицији имала дугу историју. Бавио се поезијом, а низ љубавних песама је посветио својој омиљеној жени – Хурем султанији.

Ову лепотицу, пореклом украјинску робињу, Сулејман је уздигао до законите супруге. Султан јој је писао: „престолу моје усамљене палате, богатство моје, моја месечева светлости, мој најтајнији пријатељу, моје постојање, моја султанијо, најлепша од најлепших… моје пролеће, мој дану, моја драга ружо, једина која ме не потреса у овоме свету, жено прекрасне косе, увек ћу те славити, ја, љубавник дрхтавога срца, са очима пуним суза, срећан сам…“

Временом, Рокселана је задобила велики утицај не само у султановом срцу него и у власти. Настојала је да, међу бројним Сулејмановим синовима, обезбеди наслеђе онима које му је она родила. Под њеним утицајем, Сулејман је погубио своја два старија сина, као и великог везира. Сулејман I је умро у походу на Аустрију 1566. године. Плашећи се немира у војсци и ишчекујући долазак наследника, велики везир је више од месец дана крио султанову смрт, тако што је у шатор и у султанову носиљку поставио двојника.

Османлијска династија дуго није имала млађих грана – оне су вековима редовно „подсецане“, у најсуровијем смислу те речи. Наиме, још од времена Мехмеда Освајача уведен је обичај да се, доласком на власт новог султана, одмах погубе сва његова браћа и њихови мушки потомци. Ово ипак није угрозило опстанак саме династије, јер је сваки султан имао бројно потомство. Тако је, рецимо, Мурат III, који је умро 1595, имао 25 синова.

ПРИНЧЕВИ ПОД КЉУЧЕМ

НА дегенерацију династије утицао је обичај уведен од VII века, којим је „хуманизовано“ сурово правило убијања османских принчева, тако што су они држани затворени у посебним просторијама на двору званим „кафез“. Ту би злосрећни принчеви, опијени хашишом, пићем и прекомерном храном, постепено тонули у потпуну отупелост. Неки међу њима би, након више деценија, бивали извучени из заточеништва и проглашени за султане.

Некада није било сасвим сигурно који ће од бројних султанових синова постати владар. Једини забележени изузетак османског принца који је преживео долазак на власт свог брата представља повест о сину Мехмеда Освајача – принцу Џему. Он је након пораза у борби за власт с братом Бајазитом II, успео да побегне у Италију, где је и умро 1495. године. Џем-султан је оставио и потомство, које је преузело хришћанску веру и које постоји и данас (италијанска племићка породица Саид).

У XVI И и XVII веку Османско царство више није расло, иако је и даље представљало једну од најмоћнијих европских сила. У поморској бици код Лепанта 1571. удружене хришћанске снаге, Венеција и Шпанија, први пут су успеле да жестоко поразе турску војску. Ипак, Османлије ће 1683. године још једном стићи под зидине Беча, да би у великој бици претрпеле пораз који ће значити почетак њиховог постепеног повлачења из централне Европе и с Балкана…

Током генерација, османски владари су показивали све мање воље да се баве тешким послом управљања огромном државом. Од XVII века препуштали су стварну власт својим сарадницима, који су чинили веће везира звано диван или „порта“, на чијем челу је био велики везир. Осим у порти, моћ на османском двору (султанова палата у Цариграду носи назив „Топкапи сарај“) произлазила је из сплетки у „харему“, међу бројним султановим женама и конкубинама, којима је управљала најважнија особа након самог цара – његова мајка („валиде султан“).

Харем је било место где се постављају везири, доносе важне политичке одлуке и води живот пун оријенталне рафинираности, са циљем да се пружи свако чулно и духовно уживање само једном човеку – султану, „Алаховој сенци на земљи“.

Међу умно поремећеним султанима, посебно је запамћен Ибрахим I (владао 1640-1648), који је наредио да се, као казна за неверство једне конкубине, погуби цео његов харем од 280 жена, које су све стрпане у везане вреће и бачене у море. Осим лудака и дегенерика, било је међу каснијим османлијским султанима и нормалнијих владара – оних који су покушали да реформишу Царство. Али отпор реформама је био велики. Тако су 1622. незадовољни јаничари први пут свргли и погубили једног султана – младог Османа II.

*   *   *

(X део, 12. фебруар 2014.)

Везири српске лозе!

Најмање 14 великих везира пореклом са наших простора. Мехмед-паша Соколовић владао у време три султана.

Мехмед-паша Соколовић

Мехмед-паша Соколовић

СРБИ су се вековима срчано и храбро борили против Турског царства, али су у појединим периодима људи српског порекла у знатној мери допринели слави Османлија. Најмање четрнаест великих везира у току историје османске државе било је јужнословенског порекла (већином у XVI и XVII веку). Осим њих, слави Османлија су допринеле хиљаде везира, беглербегова, паша, као и десетине хиљада обичних војника хришћанског порекла из Босне или Србије. У XVI веку било је толико ових потурчењака да се српски језик сматрао за други на султановом двору (након турског).

Први турски велики везири српског порекла били су Махмуд-паша Анђеловић (велики везир Мехмеда Освајача) и Ахмед-паша Херцеговић. Овај други је био најмлађи син (рођен 1456) знаменитог Стефана Вукчића Косаче, херцега од Светог Саве, владара Хума. Херцеговић Ахмед (претходно је носио име Стефан), кога су Турци као младог дечака узели као таоца, око 1474. је прешао на ислам и оженио се ћерком султана Бајазита II, Шахзадом Хунди. Био је велики везир у пет наврата, под два султана. Одликовао се у борбама турске војске у време освајања Египта, где је и умро 1517. године. О његовим потомцима постоје подаци све до 1614.

Међу бројним турским државницима српског порекла који су стварали османску историју најчувенији је био Мехмед-паша Соколовић (1506-1579) – једини османлијски велики везир који је владао чак за време три султана. Мехмед паша је један од најзначајнијих државника у целокупној Османској историји. Мехмедова жена је била кћи султана Селима IIЕсма (Исмихан) с којом је имао три сина и кћер.

И поред високог положаја, Мехмед није заборавио свој завичај и род. Обновио је Пећку патријаршију и српској цркви дао широку аутономију, своје рођаке је постављао за српске патријархе (Макарије Соколовић), а оне који су прешли на ислам за османлијске управнике. Најзначајнији међу њима, Мустафа-паша Соколовић, био је беглербег Угарске, Ферхад–паша је управљао Босном и саградио бањалучку џамију „Ферхадију“.

Турски везири су имали обичај да прикривају своје хришћанске корене, тако да често није могуће прецизно установити њихово порекло. Била су то деца која су силом скупљана у хришћанским породицама на Балкану и у другим крајевима Царства, путем по злу упамћеног „данка у крви“ (девширме). Ова деца су постајала султанови робови и ратници (јаничари). Најдаровитији међу њима су образовани на самом двору, где су достизали и највише положаје. Међутим, колико год да су постајали моћни, везири и јаничари хришћанског порекла би до краја живота остајали одани владареви сужњи, са чијим животима и иметком би он могао да располаже у сваком тренутку.

Крајем 1355. године, у децембру, преминуо је цар Стефан Душан. Сан о јединственом царству „Србаља и Ромеја“ није трајао ни једну деценију. Врло брзо се показало да до тада највећа држава Балкана – Србија – више није била и најопаснија претња Византији. Под управом нејаког Душановог наследника Србија се сама од себе почела раздвајати на саставне делове.

СУЛТАНОВИ УЧИТЕЉИ

Османски зетови су били и неки други велики везири јужнословенског порекла, попут Дамат Рустем-паше, Дамат Ибрахим-паше (XVI век) и Дамат Мелек Махмут- -паше (XVIII век). „Дамат“ значи зет на турском, односно, ови велики везири су били ожењени султановим кћерима. Други везири су достизали највиши положај као бивши учитељи султана („лала“), попут Лала Кара Мустафа-паше (XVI век) и Лала Мехмед-паше (XVII век).

Византијски хроничар и бивши цар Јован Кантакузин је записао: „У исто време умро је и краљ, владар Трибала (тј. цар Душан) и не мали метеж се распламса међу Трибалима. И Симеон (Немањић), краљев брат… тежио је за читавом влашћу над Трибалима… и краљев син Урош заратио је на стрица… И најмоћнији од великаша код њих (Срба) оне слабије уклонише са власти и сваки себи потчињавајући оближње градове, једни су у борби Краљу (Урошу) помагали… а други су помагали стрицу Симеону…“

У то доба, у патуљастој Византији, држави с „великом главом“ (Цариградом) и са све мањим „телом“, на власти се већ петнаест година, уз прекиде, налазио Јован V Палеолог. У суседној Бугарској, Душанов шурак (брат Душанове жене Јелене) цар Јован Александар Асен владао је такође већ дуже од две деценије (од 1331), али над све слабијом и поделама растројеном земљом. Већ око 1356. године царев син Јован Страцимир је постао практично независан владар уз пределе на Дунаву као „видински цар“. Влашка и Добруџа, некада делови Бугарског царства, такође су се осамосталиле.

Насупрот слабим и разједињеним хришћанским државама, емир Орхан, син Османов, владао је већ више од две деценије све већом османском државом која се простирала на западном делу Анадолије и започела ширење по Балкану.

Само годину дана пре смрти цара Душана (1354) Орханов предузимљиви син – Сулејман-паша – заузео је Галипоље, византијску луку на европској страни дарданелског пролаза. Од тог доба Турци су све дрскије и бројније насељавали византијске територије у Тракији. Њихови брзи одреди коњаника акинџија залетали су се и дубоко у Бугарску и Византију, пљачкајући, палећи и купећи робље. У једном сукобу Турака с Бугарима близу Софије око 1355. године погинуо је најстарији син бугарског цара Михаило Асен. Шест година раније, у сличном сукобу, погинуо је и његов брат Иван Асен IV.

Емир Орхан градио је чврсту, централизовану државу с јаком војском чије језгро није чинила лака и брза коњица (као у почетку турских освајања) него професионална пешадија под именом „нова војска“, односно јаничари.

*   *   *

(XI део, 13. фебруар 2014.)

Власт немоћног цара

 

Остало само име Царства и Стефан Урош „млад разумом“. Вукашин проглашава сина Марка за наследника.

Vukasin Mrnjavcevic

СЛАБОСТ Византије је била толика да је априла 1355. млетачки дужд најозбиљније разматрао могућност да Венеција једноставно присаједини Цариград и остатке византијске државе како би предухитрила Османлије и заштитила своје интересе на Медитерану.

Једна беседа ретора и државника Димитрија Кидона приказује стање какво су видели становници Византије у то доба. Турци су, каже се, господари Галипоља и дела Тракије. Становници Цариграда живе затворени као у тамници или као животиње у кавезу. Не помаже никакав уговор, никакав данак, никаква удаја принцезе за турског емира. Никакве помоћи нема у близини. Моћ Татара је у опадању. Срби и Бугари су близу, исте вере, али то су сиромашни народи који немају обичај да ратују у далеким земљама… Помоћи може само запад, отаџбина крсташа, који је богат новцем и људима – Италијани и Угри.

Цар Јован V је готово у паници на све стране тражио савезнике. Тако је 1355. године у знак савеза с Бугарском договорено венчање царског наследника Андроника (IV) и бугарске принцезе Кереце Марије. Двоје младенаца је било тек у узрасту од седам година.

Савезништво с Бугарима је, међутим, било кратког века. Стога се цар Јован V обратио на удаљеније и потенцијално моћније адресе на западу Европе. Тако је у једном писму папи Иноћентију VI византијски цар молио да му папа пошаље пет галија и хиљаду петсто војника. Заузврат је обећао да ће у току шест месеци своје поданике превести у римокатоличку веру, при чему је, као залогу, нудио да на папин двор пошаље свог петогодишњег сина, а да папа у Цариград пошаље посебног представника и отвори латинске школе за децу високих грчких угледника.

Папа је одговорио слањем црквеног изасланства које се упустило у једну од оних теолошко-дипломатских преговора између Рима и Цариграда који су обично трајали годинама и давали само делимичне и мутне резултате. И док су источни и западни теолози дискутовали о важности коришћења квасног или бесквасног хлеба у црквеној литургији, Турци су освајали град за градом на Балкану: Димотика је пала 1361, Једрене је први пут заузето 1362, а Филипоље (Пловдив) 1363.

Емир Орхан је умро у дубокој старости 1362. године. У смрти га је претекао најстарији син, предузетни и знаменити освајач Галипоља Сулејман, који је страдао током лова тако што је пао с коња у галопу. Вођа Османлија постао је султан Мурат I, млађи син Орхана и једне Гркиње. Нови емир је наставио походе и освајања, тамо где су стали његов отац и брат.

БОГАТИ ГОСПОДАР ОРХАН

Арапски путописац Ибн Батута посетио је тадашњу османску престоницу Брусу, где је видео и њеног господара (Орхана): „Тај султан је најмоћнији од свих туркменских владара (у Анадолији), има највише богатства, градова и војника. Поседује стотину утврђења која стално обилази и проводи неколико дана у сваком од њих, како би их проверио. Кажу да ни у једном месту не проводи више од месец дана. Бори се против неверника и стално их опседа…“

Током прве деценије након смрти цара Душана, од Српског царства је остало само име и симболична фигура слабог владара Стефана Уроша V за ког је летописац писао да је „млад разумом“, што је вероватно значило да је био донекле ментално ограничен. У западној Србији брзо се као најмоћнији обласни господар наметнуо „велики кнез“ Војислав Војиновић који је постао и најближи сарадник немоћног цара.

Након Војислављеве смрти (1363) постепено се као најважнији великаш царства уздигао Вукашин Мрњавчевић, човек ниског порекла, који се помиње у време цара Душана као жупан Прилепа. У историји Дубровчанина Мавра Орбина „Краљевство Словина“, приповеда се да су „неки великаши Рашке, користећи смрт цара Стефана, настојали да постану већи него што су били. Међу њима је био деспот Вукашин и његов брат Угљеша“.

Урошу су њему верни дворани саветовали да затвори у тамницу Вукашина „и неке друге који су у својим делима показивали велику охолост…“ Међутим, „Урош не само да није хтео послушати ове савете него их је открио“. И народна традиција је у песми „Урош и Мрњавчевићи“ запамтила борбе око власти након смрти цара Стефана Душана:

Цареви се отимљу о царство;
међу се се хоће да поморе,
злаћанима да пободу ножи,
а не знаду на коме је царство.

Већ након неколико година, тј. 1365, Вукашин је постао тако моћан да је проглашен за савладара цара Уроша и краља „Срба и Ромеја“. Негде у исто доба његов брат Угљеша је постао деспот и господар области Сера – области на крајњем југоистоку некадашњег Душановог царства. Вукашин је под својом директном влашћу држао највећи део Македоније. Успоставио је и блиске родбинске односе с неким од моћних обласних господара, попут породице Балшића у Зети, ћесара Војихне у Драми и Хлапена Радослава у Костуру и Беру.

Следећи корак био је проглашење Вукашиновог сина Марка за „младог краља“, тј. за наследника, чиме је најављено стварање нове српске владарске династије уместо „светородне лозе“ Немањића. Вукашиново пребрзо уздизање није било прихваћено од стране других српских великаша, посебно оних у старим српским земљама у Рашкој. Они су изгледа у једном моменту уз себе привукли и самог цара Уроша. Дошло је до отвореног рата између коалиције великаша са севера, које су предводили жупан Никола Алтомановић и кнез Лазар Хребељановић, и јужних моћника – Мрњавчевића.

*   *   *

(XII део, 14. фебруар 2014.)

Царство деле великаши

Две деценије пре Косовске, на истом месту се одиграла српско-српска битка. Византијски цар Јован Пети примио католичку веру.

 

Београдска врата на цариградској тврђави

Београдска врата на цариградској тврђави

НА Косову пољу негде око 1368. или 1369. одиграла се прва, „српско-српска“ косовска битка – две деценије пре оне најважније битке са Турцима. У овом сукобу између обласних господара Вукашин је однео потпуну победу. „Кад се ту заметнула битка, кнез Лазар се повуче са својим четама и побеже, Никола Алтомановић беше поражен, његови људи поубијани, те се сам једва успео спасти. Цар Урош беше ухваћен жив с неколицином властеле свога двора“. (М. Орбин)

Ипак, Вукашин није успео да наметне своју власт у целој Србији. Пре него што је стигао да крене у нови поход на север и на жупана Николу, био је присиљен да се окрене ка југу, одакле је стизао много опаснији непријатељ – Турци.

Док су се српски великаши отимали о царство, византијски цар Јован Пети је и даље тражио помоћ на западу – овај пут у католичкој Угарској. Током циче зиме крајем 1365. године, изненада и практично непозван, византијски цар се упутио на угарски двор, да би покушао да добије подршку моћног угарског краља Лудовика – Лајоша Првог. Беше то ретко забележен догађај у хиљадугодишњој историји Византије да један цар борави на територији друге земље, а да с њом није у рату.

Након шест месеци проведених у Угарској, Јован Пети није добио ништа више осим магловитих и никад испуњених обећања. Да ствар буде још неповољнија, при повратку Дунавом за Цариград, Јован Пети је био задржан, практично заробљен, од стране Бугара у Видину. Радило се о завери против цара у коју је изгледа био умешан Јованов најстарији син и савладар Андроник (IV), иначе бугарски зет. У скоро безизлазној ситуацији, спас за византијског цара је дошао с неочекиване стране – од његовог рођака пристиглог издалека. Рођак се звао Амадео VI, гроф од Савоје.

Амадео и цар Јован V су били врло блиски рођаци – деца брата (савојског грофа) и сестре (Јованова мајка је била Ана Савојска). Амадео VI се често облачио потпуно у зелено, што је била и боја његових пратилаца. Због тога је по Европи био познат као „зелени гроф“. Поред тога, савојски гроф је био један од најистакнутијих поборника организовања новог крсташког рата против „неверника“ на који је још 1363. године позвао папа Урбан V.

Са флотом од 15 бродова и 1.500 војника Амадео се у јуну 1366. упутио ка Цариграду. Поново се пробудила нада да ће интервенција са запада донети предах онемоћалој византијској царевини. И заиста, већ у августу 1366. Амадеови крсташи су постигли значајан успех. Након дводневне опсаде, успели су да од Турака преотму Галипоље, луку која је контролисала пролаз кроз Дарданеле.

Вест је произвела велики одјек, како у Цариграду тако и на западу. У току пола века то је био први озбиљнији ударац надирању Османлија. Међутим, након што су сазнали за невоље и заточеништво Јована V, крсташи предвођени грофом из Савоје су, уместо на Османлије, окренуле на другу страну – на Бугарску. Током неколико недеља су освојили неколико бугарских тврђава на обалама Црног мора. Јован V је ускоро био ослобођен и наставио је пут за Цариград. Међутим, овим је и поход западних крсташа био завршен.

БАЛКАН ШИРОМ ОТВОРЕН

Када се октобра 1371. године, не постигавши ништа у Италији, византијски цар Јован V најзад ослободио млетачких поверилаца и доспео натраг у Цариград, стање на Балкану драматично се погоршало. С великим српским поразом на Марици, врата јужног Балкана су се широм отворила за даље турско надирање.

Ширење Османлија, који су око 1368. године поново заузели Једрене, није било озбиљније угрожено. Недуго затим, Јован V је предузео још спектакуларније путовање на запад. У лето 1369. упутио се у Рим, надајући се да ће својим присуством подстаћи папу Урбана V да се озбиљније ангажује у организацији крсташког рата. Ова посета је протекла у знаку велике и у историји јединствене церемоније у Риму на којој је византијски цар свечано прешао у римокатоличку веру (октобра 1369). Међутим, од великог похода на Турке и даље није било ништа.

Последњи покушај у тражењу подршке Јован V је учинио посетом Венецији. И још једном је доживео неуспех. Једино питање које је занимало Млечане је било како ће цар исплатити раније нагомилане дугове Византије према Венецији. И док се византијски цар трудио да се ослободи од насртљивих поверилаца који га из Венеције нису пуштали кући, на Балкану се припремао велики обрачун.

Надирање Турака, а посебно турско освајање Пловдива и Једрена, утицало је да два најмоћнија српска великаша с југа Српског царства покушају да организују озбиљнији заједнички отпор Османлијама. Пошто су турски упади највише угрожавали области деспота Угљеше, било је природно да он предузме иницијативу. Зато је господар Сера настојао да се превлада црквени раскол који је оптерећивао односе између Српске цркве и Цариградске патријаршије. Спор је настао још од времена када се цар Душан крунисао за цара и, упркос Византији, основао српску патријаршију.

У лето 1371. посланици деспота Јована Угљеше и краља Вукашина су стигли у Цариград доносећи предлог да се и Византија укључи у њихове припреме за рат против Турака. Међутим, потпуна пасивност Византинаца, оријентисаних искључиво на тражење помоћи споља, није омогућила ширу антитурску коалицију.

(XIII део, 15. фебруар 2014.)

Крвава река Марица!

Општи напад Турака у раним часовима изазвао панику међу Србима. Погинули деспот Угљеша и његов брат краљ Вукашин.

Маричка битка

Маричка битка

КРАЈЕМ 1371. године светогорски монах по имену старац Исаија забележио је на маргинама једне свете књиге „да књигу ову… у добра времена почех… а сврших је у најгора од свих времена… када разгневи се бог на хришћане“ и кад погибоше деспот Угљеша и његов брат краљ Вукашин у боју с Турцима. Сукоб на Марици би се пре могао назвати „српском погибијом“ (срб-синдири) – како су Турци вековима касније називало место судара две војске – него правом битком.

Изгледа да је бар у почетку поход војске Вукашина и Угљеше на Турке указивао на повољан исход. Деспот Угљеша је био обавештен у лето 1371. да главнина турске војске заједно са султаном Муратом ратује у Анадолији (против супарничких селџучких бегова). Хитно је позвао брата Вукашина – који се у јуну те године са сином Марком и својом војском код Скадра припремао да нападне Николу Алтомановића – да му се придружи.

Могуће је да су се краљу и деспоту прикључили још неки српски феудалци с југа, иако о томе не постоје поуздани подаци. Угљешини непосредни суседи су били и обласни господари браћа Дејановићи (Константин и Драгаш), као и војвода Богдан (Љутица Богдан из народних песама). У позно лето две српске војске су са разних страна кренуле на договорени састанак, са циљем да ударе на Турке и да их протерају из Једрена, а ако буде могуће и из других места с Балкана.

Негде на дан хода од Једрена, целокупна српска војска која је бројала неколико десетина хиљада војника (монах Исаија каже да их је било „шездесет тисућа“) улогорила се на реци Марици, поред места Черномена. Знајући да су бројчано много надмоћнији од турске војске која је преостала у Једрену, Срби су изгледа већ унапред рачунали на лаку победу. Опрезност ни организованост ове у суштини чисто феудалне војне коалиције није била велика.

Према турским летописима, румелијски беглербег Лала-Шахин је послао посланике у српски логор како би замолио за мир и обећао покорност српским великашима. Ово посланство је истовремено представљало шпијунску мисију која се уверила да су Срби неопрезни чак до те мере да нису биле постављене ни страже око великог логора.

У ноћи 26. септембра 1371. године, након олује „када нико не очекује напад“, турска војска коју је водио Евренос паша, неопажено се прикрала и окружила српски логор са свих страна. Пред јутро, отпочео је општи напад који је изазвао панику међу неприпремљеним и унезвереним српским војницима. Иако је Турака било много мање него Срба, изгледало је као да су много бројнији, јер су нападали са свих страна.

Турски летописац бележи како „у забуни и у неприлици нико није знао шта да ради у ноћном мраку… и коњи су се поплашили и пооткидали те општу забуну увеличавали… када је почело свитати Срби су жалосно грунули у бекство, мада их нико није гонио…“ Старац Исаија пише да „веома велико мноштво – једни од оштрице мача умреше, други у ропство одведени беше, а неки од њих спасоше се и бегством дођоше“.

ЗАПИС МОНАХА ИСАИЈА

ДИРЕКТАН сведок маричке погибије, монах Исаија, писао је како се „расуше Исмаилћани и полетеше по свој земљи као птице по ваздуху, и неке од хришћана мачем клаху, друге у ропство одвођаху, а они који су остали прерана смрт пожње… оста земља од свег добра пуста… све се испуни од страха исмаилћанскога…“

Према позном писцу, патријарху Пајсију, који је своју причу забележио два и по века након битке, деспот Угљеша је био тешко рањен у боју. „Како му је крв текла, а како није имао чим привезати ране, нити се где склонити, узађе на неке висове, паде с коња и ту му дође крај живота, те дух Богу преда. Његови га млађи ту погребу и гроб му се и до данас зна…“

Други српски патријарх, Арсеније Чарнојевић, записао је да је 1682. године код места званог Хараманлија посетио „гроб храброга Угљеше, брата Вукашина краља“. За разлику од Угљеше, за Вукашинов гроб се не зна. По једној легенди, убио га је неверни слуга након битке. По народној песми „Марко Краљевић познаје очину сабљу“, Вукашина рањеног са седамнаест рана носила је „мутна и крвава Марица“, све док га тако рањеног није погубио неки Турчин, желећи да се домогне његовог оружја и „дивног одијела“. Према народном певачу, Марко Краљевић се осветио Турчину за смрт свога оца („ману сабљом од Прилепа Марко, скиде главу Турчин-Мустаф-аги“). Стварност је, нажалост, изгледала другачије.

Турски коњаници су крстарили кроз Македонију, све до Албаније на западу и Тесалије на југу. У Дубровник, забележено је у исто време, пристигло је мноштво избеглица „с фамилијама и с великим имањем од злата и сребра“ које су „Турци гонили и који су се склонили (у Дубровник) да се уклоне од опасности“.

У пролеће 1372. године глас о српској пропасти стигао је до папе у Авињону, који је у једном писму забележио да су Турци продрли све до границе између Угарске и Србије и између „Албаније и Славоније“. Папа је позивао угарског краља и Венецију да се супротставе Турцима.

Византинци су искористили пропаст деспота Угљеше да привремено поново присаједине област Сера и Свету Гору. Међутим, већ после неког времена и формално се показало ко постаје нови господар на Балкану. Јован V је морао да прихвати вазални однос према турском султану, што је подразумевало плаћање данка, као и понижавајуће учешће византијског цара у турским походима.

*   *   *

(XIV део, 16. фебруар 2014.)

Вазали емира Мурата

Тешка судбина је чекала и бугарског цара. Јован Шишман, наследник цара Јована Александра у Трнову, морао је у знак покорности да у харем султана Мурата I пошаље своју сестру, принцезу Керу Тамару.

 

Битка код Никопоља, слика Жана Фројсарта

Битка код Никопоља, слика Жана Фројсарта

ТЕШКА судбина је чекала и бугарског цара. Јован Шишман, наследник цара Јована Александра у Трнову, морао је у знак покорности да у харем султана Мурата I пошаље своју сестру, принцезу Керу Тамару. „Беше дата велика принцеза Кера Тамара великом емиру Амурату, а за спас бугарског народа“, писао је бугарски летописац. „И она је задржала православну веру када је постала емирова жена, и ослободила је свој народ и живела је побожно и умрла у миру, нека сећање на њу вечито живи…“

Два месеца након битке на Марици у доби од 35 година умро је цар Урош. Само деценију и по након смрти цара Душана није више било ни цара, нити Српског царства. Вукашинов најстарији син Марко крунисао се за српског краља, али владао је само над сопственом, све мањом области око града Прилепа.

Добар део Душанових некадашњих земаља на југу потпао је под вазални однос према Османлијама. Вазали емира Мурата су постали краљ Марко, браћа деспот Драгаш и господин Константин Дејановић у Македонији, као и војвода Богдан. Према речима војводе Милоша из народне песме „Зидање Раванице“:

настало је пошљедње вријеме, хоће Турци царство преузети, хоће Турци брзо царовати…

Ипак, ма колико силни, Турци су још били далеко од заузимања целокупне Србије и Балкана. Огорчена борба непрестана трајаће још више од века.

Османско напредовање и дуготрајни позиви из Цариграда и из Угарске за помоћ на крају су имали одјека у Европи. Папа Бонифације IX је 1394. године прогласио нови крсташки рат. Последњи крсташки рат који су предузеле западне војске – онај девети по реду, завршен је неуспешно још у тринаестом веку. Али повести о славним борцима против „неверника“ и о подвизима у борбама да се ослободи Христов гроб и даље су живеле у срцима витезова. Још су постојали и редови крсташа-калуђера основани некада у Палестини, попут витезова Светог Јована с Родоса.

Моћни војвода од Бургундије – Филип II Храбри (иначе брат француског краља) – планирао је да организовањем једног крсташког рата уздигне лични углед и сјај своје породице и богатог војводства. Успео је да у Фландрији прикупи потребан новац за експедицију – 120.000 златних ливри. Једно време се двоумио да ли да пошаље ратнике на исток – на паганске Прусе, или на невернике Турке – а онда је у августу 1395. године једна делегација угарског краља Жигмунда од Луксембурга стигла на двор у Паризу да тражи помоћ.

Одзив међу француским племством за крсташки рат био је изнад очекивања и многи су одмах ставили крст на груди, изјавивши да је одлазак у крсташки рат „дужност сваког човека који вреди“. Цвет француског витештва запутио се ка удаљеним пределима на непознатом истоку.

Иако је тешко проценити укупни број ратника који су се приближавали Будиму била је то, без сумње, једна од најдужих војних колона тог времена. Уз Фламанце и Французе, пристизали су са свих страна: Провансалци, Чеси, Шкоти, Пољаци, Баварци, Саксонци, Мађари, Наварци, Шпанци… У војсци су били и витезови јовановци с Родоса, а седамдесет бродова за прелазак војске преко Дунава послала је Венеција.

Велики крсташки рат требало је да помогне мађарском краљу Жигмунду не само да се ослободи турске опасности, већ да учврсти углед и пољуљану власт.

СЕЧА 3.000 ЗАРОБЉЕНИКА

КАД је султан Бајазит приликом обиласка бојног поља схватио колико су велики турски губици, пао је у своју познату јару коју је могло да смири само приливање крви. Наредио је да се свих 3.000 заробљеника погуби одсецањем глава, а егзекуција је трајала скоро цео дан. Поштедео је само најугледније вође, рачунајући да би за њих могао да добије богат откуп.

Велика војска је наставила поход уз Дунав, прешавши близу Ђердапа на леву обалу. Ушли су тако на „непријатељску земљу“ пуну „шизматика“ (православних), по којој су без много обзира пљачкали, не правећи много разлике између хришћана и Турака. Заузети су готово без борбе Видин, а затим и Орахово, које је спаљено, а становници (Турци и Бугари) побијени или узети у робље.

Вести о крсташком походу стигле су султану Бајазиту I док је опседао Цариград. „А овај брзо оставивши део царског града звани Галата пође као распламтели огањ овима (крсташима) у сусрет“, пише Константин Филозоф у биографији Стефана Лазаревића.

Почетком септембра 1396. крсташка војска се најзад нашла под зидинама Никопоља.

Међу ретким записима остало је сведочење немачког пажа Ханса Шилтерберга, који ће бити заробљен и провести године у турском ропству: „Када су сви (турски) пешаци побијени, а султан видео напад краља Жигмунда, спремао се да побегне са бојишта, али је војвода Рашке (Србије), познат као Деспот, улетео да помогне Турцима са 15.000 пробраних људи и још много других витезова. Јурнуо је са својом војском на краљев стег и оборио га“.

С падом краљеве заставе настаде паника у крсташкој војсци, која појури у великом нереду према Дунаву. Највећи број се подавио, док је краљ Жигмунд успео да се укрца на венецијанску лађу и побегне према Црном мору.

Крај

 

ИЗВОР: Вечерње новости


Коментари (4)

  • Небојша

    Освајање Цариграда (реконструкција):

    http://www.youtube.com/watch?v=jQ37zhk9i3o

    Одговори
  • vojislav ananić

    КОНСТАНТИНОПОЉ

    Да су грчки колонисти из Мегаре са Атике знали шта ће њихов град постати у наредним миленијумима, те 667. године п.н.е. вероватно би му дали неко сликовитије име. Овако, град је добио назив Византион по краљу Бизасу (Визасу), који је формирао град након консултација са пророчицом у Делфима. Потом га је на прелазу у други век римски цар Септимије Север у грађанском рату практично разрушио, након тога и обновио. У следећим вековима римско је царство постало прегломазно и претешко за управљање. Исток је био богат, хришћанство је постајало све популарније, а најпознатији Нишлија Константин Велики је одлучио да направи „Нови Рим”. Од Византиона настао је Константинопољ (иако му званичан назив беше Нови Рим) 330. године, град који је био трн у оку и западу и истоку, толико да су га практично заједничким снагама и уништили. Византијско царство, које је настало на основу Римског царства, заправо је само назив западних историчара за Ромејско царство. Грађани Византије себе су звали Ромеји (Римљани), а своје царство Ромејско (Римско), што није наилазило на одобравање западњака, иако је де фацто био наставак Римског царства. Поменути трн у оку, покушали су да изваде крсташи у свом четвртом походу када су, на наговор Млечана (јер је поход требао да буде на исламски Египат), 1204. године Константинопољ разрушили и опљачкали. Овом походу се противио и сам папа Иноћентије III јер се нападао хришћански град, али пошто су Млеци остварили лепе трговачке односе са Египтом, предложили су, а ови усвојили, да се нападне Константинопољ. Колико је уметнина, злата и осталих драгоцености покрадено тада најбоље говоре атракције којима се данас људи диве, као нпр. коњи на базилици Св. Марка у Венецији којима су чак и одсекли главе да би их лакше транспортовали (сада имају смешне огрлице на врату). Крсташи су палили и уништавали цркве и манастире, али и античке непроцењиве уметнине као што су статуе вајара Фидије. Никита Хонијат, византијски хроничар, који се спасао из Цариграда потплативши млетачког трговца рекао је тада: „Чак и Сарацени су милосрдни и благи у поређењу са овим људима који носе на раменима Христов крст.” Један од вођа похода, млетачки дужд Енрике Дандоло, сахрањен је у Аја Софији. Крсташи су православно царство заменили католичким и назвали га Латинско царство, те на западним традицијама направили још и сателитске државе Солунско краљевство, Ахајску кнежевину и Атинско војводство. Оно што је од Византије (Ромејског царства) остало преточило се у Никејско царство, Епирску деспотовину и Трапезунтско царство. Никејски цар, Михајло VIII Палеолог повратио је Цариград 1261. године, али Византијско царство се никада није обновило у својој старој слави. Тако је таворило следећа два века, када је након опсаде од 53 дана пао у руке Мехмеда II Освајача, а тај 29. мај означава и коначан крај двомиленијумског Римског царства и миленијумског Византијског. Истанбул се у турском језику звао Костантиниyyе све до 1923. када је усвојен данашњи назив – Истанбул. Први помен речи „истанбул” је из 10. века у јерменским, арапским и турским изворима а назив је настао из грчког израза „у граду”. Колоквијално се користио и назив Стамбул (Станбол). У словенским језицима најчешће се користио назив Цариград. Грци га још увек зову Констнтинопољ (Константинуполи).

    Одговори
  • Војислав Ананић

    СТАРИ ГРАД РАС

    Стари Рас у традицији српског народа има посебно значење. То је средиште и место из кога је поникла средњовековна српска држава, одакле је владао и сазивао државне саборе велики жупан Стефан Немања, где су он и његови потомци имали своје дворове. И у виђењима странаца Рас је означавао центар Србије. Током средњег века, савременици са западних страна Европе по њему су често земљу Срба називали Рашком. Али, и поред свог некадашњег великог значаја, потискиван наслагама векова, стари Рас је до наших дана скоро заборављен. Услед недостатака поузданих топографских података, вести из малобројних сачуваних историјских извора тумачене су различито. Тешко се из њих могло закључити да ли су се догађаји о којима је реч збивали у области Раса или у истоименом утврђеном граду. Чак и положај града Раса у науци дуго није био поуздано одређен. Изношене су разне претпоставке, које је тек у протекле две деценије било могуће потврдити или оспорити новим археолошким открићима.
    Порекло имена Раса, по свему судећи, треба тражити у раздобљу које је претходило досељавању Словена. У науци је углавном прихваћена хипотеза британског археолога Артура Еванса, који је запазио да Прокопије, византијски хроничар из VI века, у своме познатом делу De aedificiis наводи и кастел Арсу (Араа) међу тврђавама које је цар Јустинијан обновио у Дарданији. Метатезом овога пресловенског топонима, по његовом мишљењу, настао је словенски назив Раса, што не представља усамљен пример на нашем подручју. Тако je од античког Arsia настао словенски назив Раша, од Arba име острва Раба.
    Име Раса је први пут у средњовековним изворима забележио византијски цар и писац Константин Порфирогенит. Говорећи о рату између Срба и Бугара крајем прве половине IX века, који је био окончан поразом нападача, цар-писац нас обавештава да је бугарски архонт Михаило Борис био присиљен да склопи мир. „Желећи да се врати у Бугарску и плашећи се да га Срби негде на путу из заседе не пресретну, затражи за своје обезбеђење децу архонта Мутимира, Борена и Стефана, који га спроведоше читавог до границе, до Раса. За ову љубазност Михаило Борис их обдари великим даровима, а они њему узвратише као гостински дар два роба, два сокола, два пса и осамдесет крзнених хаљетака, што Бугари сматрају за склопљено пријатељство.“ Из ове занимљиве вести не може се поуздано закључити да ли се овде Рас помиње као област или погранични град. Иако ово питање још није поуздано разрешено, према резултатима досадашњих истраживања може се претпоставити да се ова вест највероватније односи на област уз границу тадашње Србије.
    Тек у првој половини ХII века византијски хроничар Јован Кинам први пут јасно помиње тврђаву Рас (то ‘Pocrov,.. cppovptov). У његовом делу сачувани су извесни подаци, истина доста фрагментарни, који осветљавају нека збивања у вези с овим важним утврђењем. Тако je забележено да су крајем треће деценије ХII века, у време византијско-угарских сукоба, Срби подигли устанак и срушили тврђаву Рас, у којој се тада налазила посада цара Јована II Комнина. Две деценије касније, 1149. године, због честих упада на византијску територију, цар Манојло I Комнин лично је предузео поход против Срба. Кинам је оставио занимљив опис овога догађаја: „Продревши у Далмацију цар разори тврђаву Рас и све успут опустоши. Небројено мноштво које је начинио робљем остави тамо са војском севастоипертату Константину, кога називаху Анђелом, а сам продужи даље и стигавши у област Никаву, која je такође припадала архижупану, сва тамо подигнута утврђења потчини без икакве муке. Дошавши у Галич, пошто установи да тамошњи варвари неће да му предају то прибежиште, уздајући се у своје мноштво и у неприступачност положаја постави логор и нареди да се не часећи ни часа гађају они на бедему стрелама и камењем из праћки и тако кроз три дана освоји на јуриш ту тврђаву. Затекавши тамо мноштво варвара, који су делом били ратници, а делом сточари, одатле их подиже и одведе. И њих, када поново се вративши стиже у Рас, посла у Сардику и у друге ромејске крајеве да се настане, а сам сазнавши од Анђела да је жупан, сачекавши погодан тренутак, после његовог одласка одатле почео да напада на Ромеје и да је већ дошло до борбе, крену што је брже могао оданде са намером да га зароби. Али овај, чувши да Ромеји наилазе, бежећи преко планинских превоја пешице избеже опасност. Цар се упути кроз земљу, пошто уопште није било никога да га у томе спречи, опустоши је и, спаливши тамошње зграде намењене архижупану за владарско седиште, оде.“
    Други византијски хроничари, описујући често веома уопштено догађаје у Србији током ХII века, не помињу град Рас, као ни истоимену област. У српским изворима град Рас се изричито помиње само једанпут, у првим годинама XIII века. На једном од последњих листова познатог Вукановог јеванђеља, које се сада чува у Лењинграду, остао је сачуван запис старца Симеона који каже да је ову књигу написао своме господину великом жупану живећи у пећини у граду Расу GtMlh Ж1 EVkMh ChB0UiiHBhUiH<Hh Cf MNOtt rpeUihHhl/Hh спод(о)бнх^ Cf жити 8 Пеки $ гфдд^к Раск, и иаписах^ сик киигс своклоу г(осподи)н8 велик<и$ ж$паи8…). Овај запис је уједно и последњи помен града Раса у сачуваним историјским изворима.
    Први покушај да се одреди место овог значајног града учинио је А. Ф. Гилфердинг, половином прошлог века. На путу за Сопоћане, крај ушћа Себечевске реке у Рашку, он је на месту званом Пазариште запазио значајне рушевине за које је претпоставио да припадају остацима старога Раса. Што је посебно занимљиво, Гилфердинг је тада забележио и народно предање да је град подигао Хреља (Реља од Пазара из народних песама), и да је порушен пре турских освајања. Ову идентификацију рушевина на Пазаришту, око 11 км западно од Новог Пазара, прихватио је и Константин Јиречек. Истог мишљења био је и Јован Цвијић, који први помиње и трагове утврђења на врху брега Градина, изнад ушћа Себечевске реке у Рашку. Наш познати историчар Стојан Новаковић сматрао је да престоницу у Расу," као средиште владара, не треба тражити у самом граду,- већ на читавом подручју које обухвата појам Раса као области. То је навело неке истраживаче да престоницу Рас траже у долини Дежевске реке или у близини познате цркве Св. Петра и Павла код Новог Пазара. У новије време, 1951. године, рушевине на Градини и Пазаришту обишла је екипа проф. Ђ. Бошковића, а нешто касније ту је прелиминарна истраживања вршио и арх. Ј. Нешковић. Ови радови су допринели да се коначно утврди локација старога Раса и приступи истраживањима његових остатака.
    Систематска археолошка истраживања у овом комплексу започета су 1972. године удруженим напорима више установа (Археолошки институт, Филозофски факултет, Војни музеј и Историјски музеј Србије) под руководством проф. Ј. Ковачевића. Неколико година доцније истраживачки радови су обједињени у оквиру Археолошког института. Истовремено с истраживањима Републички завод за заштиту споменика културе изводио је и конзерваторске радове на откривеним остацима бедема и других грађевина.
    Комплекс старог Раса налази се у југозападној Србији, око 11 км западно од Новог Пазара. Смештен је у живописном брдовитом пределу крај ушћа Себечевске реке у Рашку, на месту где су се спајали путеви који су са запада и југа водили даље према истоку. Овај значајан споменички комплекс чини неколико локалитета, груписаних на релативно малом простору, који су настајали у раздобљу од преко једног миленијума. Стари утврђени град Рас налазио се на врху брега Градине, изнад ушћа Себечевске реке, а његовим бедемима су биле опасане и ниже заравни с источне стране. Под градом, у једној поткапини стеновитих литица, сачувани су трагови пећинског манастира, а крај речних обала, у амфитеатралном простору, леже остаци Трговишта, средњовековног насеља из предтурског раздобља.
    Систематска археолошка истраживања овог веома занимљивог и сложеног комплекса још нису окончана, иако су већ зашла у другу деценију. До сада су испитани остаци утврђења на Градини, рушевине пећинског манастира и део насеља старог Трговишта с једном од некропола, али преостали су многи истраживачки радови, посебно у нижим деловима утврђења на источним падинама Градине. Иако се још не могу доносити коначни закључци, већ на основу досадашњих сазнања може се доста поуздано сагледати развој овог комплекса, чији су најзначајнији део остаци старог Раса.
    Најстарији трагови насеља откривени су на северном делу заравни на врху Градине. То су остаци праисторијских насеобина градинског типа, у великој мери оштећени дејством ерозије и грађевинским радовима у средњем веку. Трагови стамбених објеката у целини су ишчезли, али је остао сачуван део сухозида који је припадао одбрамбеном систему градинског насеља. На основу многобројних налаза праисторијске грнчарије може се закључити да је ово насеље било подигнуто при крају позног енеолита, односно око 2000 године пре наше ере, а напуштено већ у епохи раног бронзаног доба. До краткотрајне обнове живота дошло је после дужег прекида, у старијем гвозденом добу. Тамномрка фирнисована керамика грчког порекла, посуде украшене у басараби стилу и бронзана калотаста дугмад указују на VI век пре наше ере као време обнове насеља.
    Прво зидано утврђење на овом простору, као што су показали најновији резултати археолошких истраживача, изграђено је у доба касне антике. Оно је захватало само североисточни део платоа, на врху Градине, приближно исте површине као и раније праисторијско насеље, док се главни део утврђења налазио на нижим заравнима источне падине. Горњи део овог палеовизантијског утврђења, са приступачне западне стране, штитио је зид широк 80—90 см, грађен ломљеним каменом с малтером. У склопу овог зида, чији су остаци само фрагментарно сачувани, била је и једна слично изведена правоугаона грађевина, која је вероватно служила као нека врста куле. На осталим теже приступачним странама, које су углавном окренуте према деловима утврђења на нижим падинама, бедеми, по свему судећи, нису ни били подигнути. Релативно слаб систем одбране намеће претпоставку да је овај горњи део утврђења служио првенствено као осматрачница. Главни, нижи део на источним падинама брега био је знатно боље утврђен каменим бедемима. Његова дужина је износила око 320 м, док је ширина била неједнака, између 80 и 100 м. С обзиром да су систематска археолошка ископавања на источним заравнима недацно започета, истражен je само мањи део овога утврђења, које претходи средњовековном граду. До сада је открршена северна кула. малих димензија и танких зидова, на чију се бочну страну прислањао северозападни бедем. Остаци овог бедема, ширине око 1,30 м, који je био грађен од ломљеног камена у неправилном слогу, откривени су у целини. Од источног бедема уочавају се само местимично површински трагови, који омогућавају да му се траса поуздано одреди и пре детаљних истраживања. У унутрашњости овог палеовизантијског утврђења налазиле су се камене грађевине, чији су трагови зидова запажени на више места. Има се утисак да су услед нагиба терена неке од ових кућа биле грађене изнад подзида. На једној заравни уза северни бедем откривени су остаци две мање грађевине правоугаоних основа, које су највероватније служиле за становање. Једна од њих је, изгледа, имала и сводну конструкцију.
    Пошто ово утврђење, претеча средњовековног Раса, није довољно истражено, још се не могу доносити коначни закључци о томе кад је настало. На неке, истина прве, претпоставке наводе до сада откривени археолошки налази, посебно два примерка новца цара Аркадија из 388—392. године и по један примерак новца Валентинијана I из 364—367. и Валенса из 367—375, који потичу са Градине. Ови нумизматички налази, као и ретки фрагменти истовремене керамике, упућују на другу половину или крај IV века као могуће време изградње овог касноантичког утврђења. Али већина налаза из културног слоја који је истражен у нижем делу утврђења на источним падинама потиче из VI века. Они су поуздано сведочанство о интензивном животу утврђења у последњем раздобљу касне антике, које је претходило словенском насељавању средишњих области Балкана.
    За сада нема података који би указивали да се у доба касне антике насеље ширило и ван простора опасаног бедемима. Некропола становника овога утврђења налазила се, изгледа, недалеко, у подножју брега покрај леве обале Рашке, где су стране налазнла се дрвена палисадна ограда, чији су угљенисани остаци откривени приликом археолошких ископавања. Према западу, изгледа целом дужином, постојао је бедем који је имао спољно и унутрашње лице грађено у сухозиду, а унутрашњи простор испуњен ситнијим каменом и земљом. Цео бедем био је ојачан дрвеним роштиљем. Према доста нејасним остацима, може се претпоставити да је на западном бедему постојала и кула правоугаоне основе, грађена од хоризонтално поређаних и на угловима ужљеблених дрвених облица. У доњем делу, чији су трагови местимично сачувани, унутрашњост куле била је испуњена земљаним насипом. Изглед западног бедема у целини, посебно његовог горњег дела, може се само наслутити пошто о њему нема сачуваних података. Највероватније је имао покривену дрвену галерију, као што је било уобичајено код земљано-палисадних утврђења. С неприступачне источне стране, где се од заравни на врху брега спуштају наниже окомите литице, бедем вероватно није ни постојао.
    Културни слој који одговара овом земљано-палисадном утврђењу града Раса само је местимично сачуван и веома je сиромашан налазима. Поред уломака керамике за свакодневну употребу, који су најбројнији, нађен је и један чанкасти новац цара Алексија I Комнина, што допушта могућност да се образовање овога слоја датује у последњу деценију XI века. Ово првобитно утврђење града Раса није било дугог века. Судећи по остацима спаљених палисада и других дрвених конструкција, оно је, изгледа, у целини било уништено у великом пожару, највероватније крајем треће деценије XII века.
    Убрзо после тог пожара, над остацима спаљеног палисадног утврђења подигнути су нови камени бедеми, који делимично прате правце претходних фортификација. Ново зидано утврђење града Раса било је подигнуто на изванредно повољном стратегијском положају, изнад ушћа Себечевске реке у Рашку, очигледно с циљем да надзире и брани комуникације дуж поменутих речних токова. Само место на коме је утврђење подигнуто природно је брањено неприступачним, окомитим стенама с источне, делом и северне стране, а стрмим падинама са запада. Приступ утврђењу био је могућ с југа и југозапада, односно са седла између Градине и суседног брега. Овакав природни положај условио је и тип фортификација. Ново утврђење, као и старије земљано-палисадно, имало је неправилну издужену основу, дужине 180 m по оси север—југ и ширине 20 до 60 m на правцу запад—исток.
    Каменим бедемима била је обухваћена цела зараван на врху брега. Према приступачним, односно теже брашеним странама, утврђење су штитиле две куле. С те стране налазила се и првобитна западна градска капија.
    Бедеми града Раса грађени су од ломљеног камена у неправилном слогу, са трпанцем од ситнијег камена у језгру, што одговара уобичајеном начину зидања средњовековних утврђења у нашим областима. Дебљина бедема веома је неуједначена и креће се између 1,60 и 2,10m. Према неприступачној источној страни бедем је био знатно слабији тако да му ширина не прелази 1,20 m. И очуваност бедема такође је различита. Поједини делови бедема на северној и заладној страни откривени су у висини и до четири метра, док на деоницама које су биле грађене над литицама стена постоје само местимични трагови бедемских траса. Некадашња висина бедема, и то према приступачним странама, по свему судећи није прелазила седам метара. На том нивоу налазила се шетна стаза са зупцима, која је имала проширење на дрвеним конзолама, а вероватно и надстрешницу. Унутрашњост зидне масе бедема била је ојачана дрвеним роштиљем, који су обично чиниле по три хоризонтално постављене паралелне дрвене греде, попречно повезане краћим гредицама. Бели кречни малтер, који је коришћен као везиво, неуобичајено је слабог квалитета, што је имало утицаја на чврстину бедема и њихову релативно лошу очуваност. Спојнице у лицу бедема биле су попуњене малтером, односно дерсоване. Судећи по траговима који су запажени на више места, цела површина бедема била је окречена, и то више пута.
    Главна кула утврђења била је истурена према југу, одакле је приступ граду најлакши. Полукружне је, односно потковичасте основе и припада типу затворених кула. Улаз се налази око два метра изнад тла, што је одговарало равни пода најниже просторије у унутрашњости куле. Простор испод пода, до стене на којој је подигнута, био је испуњен насипом. Испред улаза првобитно се налазила дрвена прилазна конструкција, ослоњена на две греде које су као конзоле излазиле из равни зида у нивоу прага.
    Друга кула, постављена према западу, знатно је мањих димензија. Правоугаоне је основе и била је отворена према унутрашњости града. Приликом археолошких ископавања на поду куле, који је био од набијене земље, откривени су угљенисани делови урушене међуспратне конструкције.
    У оквиру заладног бедема налазила се и главна капија утврђења, која је стицајем околности остала доста добро сачувана. Пролаз капије није био засведен, већ архитравно завршен масивним дрвеним гредама, о којима сведоче добро очувани отисци у зидној маси. И праг је такође био рађен од дрвета. Капија је била брањена са две куле неједнаке величине. Са јужне стране налазила се мала полукружна кула, а са северне нешто већа, потковичасте основе. Овакав распоред и облик кула био је несумњиво условљен положајем капије и тежњом да се поред одбране обезбеди и прегледност прилазног пута.
    Испред главних градских бедема налазила се још једна спољна одбрамбена линија. Са северне, западне и делом јужне стране, око 50 m, испред градских бедема, постоје добро сачувани остаци земљаног бедема, који је вероватно некад био надвишен дрвеном палисадом. На закључак да су у питању делови јединственог система одбране упућује паралелан правац пружања зиданих градских и спољних земљано- палисадних бедема.
    Захваљујући налазима византијског новца, посебно из затворених слојева који одговарају времену грађења, може се поуздано закључити да је камено утврђење града Раса настало за владавине цара Јована II Комнина (1118—1143). До прецизнијег датовања може се доћи анализом српско-византијских сукоба у првој половини XII века. Према раније поменутим подацима из историјских извора, познато је да су Срби око 1129. године напали, а потом заузели и срушили тврђаву Рас, у којој се тада налазила византијска војна посада. Овај догађај би се могао довести у везу са спаљивањем земљано-палисадног утврђења на Градини. Убрзо затим, ради учвршћивања своје власти у немирним српским областима, цар Јован II Комнин је сигурно био принуђен да на месту разореног подигне ново, јаче утврђење. Ако се имају у виду ови догађаји, изградња каменог утврђења града Раса могла би се доста поуздано датовати у четврту деценију XII века.
    Основна одбрамбена замисао градитеља утврђења била је веома добра и у великој мери прилагођена природном положају града. То јасно показује зналачки постављена основа новог утврђења. По својим основним одликама, ново утврђење града Раса представљало је типичан пример кастела из раздобља династије Комнина. Појава овог типа утврђења, која се од половине XI века запажа на готово целој територији Царства, била је условљена кризом и дубоким променама кроз које је пролазила Византија. Опадање економске и политичке моћи одразило се и на смањење војне силе, а самим тим и на измену стратегије, тактике и система одбране градова. У доба поновног успона, под владавином царева из династије Комнина, Византија није више имала економских снага нити времена да гради велика утврђења, као у ранијим епохама па се, као израз стварних могућности, граде углавном мање тврђаве типа кастела. Коришћењем природних погодности изабраних места за одбрану, код кастела је изградња бедема и кула била сведена на најмању могућу меру, уз смањивање волумена свих елемената фортификациja. Све ове одлике носи и ново утврђење града Раса. Замислио га је и засновао, несумњиво, искусан неимар-фортификатор, али је грађено доста слабо. Поред лошег квалитета малтера, читав низ детаља сведочи о неукости мајстора. Има се утисак да је утврђење грађено на брзину и са недовољно обученим, вероватно локалним зидарима, што одговара времену и околностима у којима је настало.
    У сачуваним историјским изворима нема података колико је дуго византијска посада остала у новом утврђењу града Раса. У време похода цара Манојла I Комнина, 1149. године, ова тврђава се налазила у српским рукама. На самом почетку ратовања цар је успео да је освоји и, како бележи Кинам, разори. До занимљивих и веома значајних запажања, која би могла да буду у вези с овим догађајем, дошло се у току археолошких истраживања. После открића остатака западног бедема, јасно се могло запазити да je президан велики део његовог зидног платна, у дужини од око 50 m. Нивоу овог презиђивања уз унутрашње лице бедема одговарају веће зоне урушеног камена с малтерним шутом, које стратиграфски стоје одмах изнад најстаријег слоја образованог уз камене бедеме. То наводи на закључак да је до рушења дела западног бедема и његове обнове дошло убрзо, можда тек коју деценију после изградње утврђења. Обновљени део грађен је чвршће, са знатно јачим малтером. Нема података да ли је доцније у тврђави била смештена византијска посада. Сам чин разарања бедема после освајања наводи на супротан закључак. Стога се најпре може претпоставити да је порушени бедем утврђења обновљен кад су Расом поново завладали Срби.
    Са борбама за ослобођење од византијске власти, почетком друге половине XII века, наступило je најзначајније раздобље у историји града Раса. Његово утврђење постало је тада главно упориште средишње области нове српске државе, што му је давало посебну важност. У немирним временима, бедеми Раса требало је да бране владара и његов двор. Ова нова улога утврђења које је првобитно било грађено за смештај византијске посаде, условила je доградњу система одбране и изградњу нових грађевина у његовој унутрашњости.
    Приликом обнове бедема у том раздобљу ојачане су обе куле и изграђена нова капија. Главна, јужна градска кула добила је споља, са предње стране, полигонално ојачање са троугаоним истуреним делом. Ово ојачање било је усмерено ка најподеснијем правцу за прилаз граду и једином месту одакле се утврђење могло тући опсадним справама. Облик дограђеног дела с истуреним оштрим углом успешно је могао да одбије у страну поготке намењене подножју куле и тако спречи њено рушење. И мала правоугаона кула на западном бедему ојачана је полукружним обзидом. Поред удвајања дебљине саме зидне масе и нови, споља полукружни, облик куле више је одговарао потребама одбране.
    Истовремено с ојачавањем кула реконструисан је и комплекс западне градске капије, која је том приликом била зазидана. Захваљујући управо томе, остаци капије доспели су до нашег времена релативно добро очувани. Зазиђивање саме капије изведено је, по свему судећи, у три временски веома блиске етапе. Најпре је био зазидан пролаз капцје у ширини зидне масе бедема, затим простор између њених кула и, на крају, све је то обухваћено једним полукружним ојачањем. После ових радова комплекс зазидане капије, као истурени елемент фортификација, имао је улогу једне од кула на западном бедему.
    Нова градска капија изграђена је у јужном бедему у непосредној близини главне куле. По свом изгледу била је сасвим једноставна, с дрвеним прагом и надвратним гредама. Прилаз капији могао се успешно бранити са главне, јужне куле, тако да није било потребно да се посебно утврђује. Стиче се утисак да променом положаја капије систем одбране града није био посебно ојачан. Стога остаје отворено питање шта је био повод да се капија премести са западног у јужни бедем.
    Највећи радови у другој половини XII века били су изведени у северном делу утврђења, где је изграђен нов резиденцијални комплекс. Сачињавале су га две простране грађевине с укопаним подрумским просторијама, изнад којих су се налалзиле одаје за становање. У подземном делу, испод целе веће По свој прилици истовремено с изградњом грађевина у северном делу утврђења, уз западни бедем, близу зазидане старе капије подигнута је још једна мања зидана зграда. Она је скоро квадратне основе (димензија 5,60 X 5,80 m) са укопаном подрумском просторијом, која је једина у целини сачувана. Грађена је од камена и, што је посебно занимллво, у унутрашњем простору има косо засечене углове. О надземном изгледу ове грађевине и о њеној намени нема сигурних података. Може се једино претпоставити да се у њен подрумски простор улазило кроз под приземне просторије.
    Осим ових камених грађевина, све остале зграде у оквиру бедема града Раса биле су од дрвета, најчешће правоугаоних основа, различитих величина. Основну конструкцију чинили су вертикално постављени дрвени диреци на угловима и на одређеним растојањима дуж зидова, који су обично били рађени од водоравно положених дрвених облица. Куће су имале подове од набоја, а доста често се у току археолошких ископавања наилазило и на остатке подова од слоја малтера. Огњишта у кућама и ван њих била су веома једноставна, обично обликована са неколико већих комада камена. За разлику од огњишта, трагови пећи су доста ретки. Изузетак чини само једна у целини сачувана пећ занимљиве конструкције, која се некад налазила испод дрвене надстрешнице уз унутрашње лице западног бедема. Пећ је у основи квадратног облика с отвором за ложиште. Њен горњи део је кружно обликован са три конзоле за постављање посуда, односно лонца, што указује да је служила за кување хране.
    О броју кућа у утврђењу на Градини, њиховом распореду и густини, археолошка истраживања нису пружила довољно података. У средишњим деловима, који су за подизање зграда били најподеснији, културни слојеви и трагови дрвених објеката већим делом су уништени дејством ерозије, тако да је углавном установљено постојање грађевина које су биле ближе бедему. Део стамбених објеката града Раса налазио се вероватно и на источним падинама у оквиру подграђа, које је било брањено старим касноантичким бедемима. Будући да су на овом простору тек започета археолошка истраживања, наша сазнања о односу старијег утврђења и подграђа града Раса још су веома оскудна.
    О токовима живота у оквиру бедема старог Раса сведоче многобројни налази откривени у току археолошких истраживања. У највећем броју то су уломци грнчарије за свакодневну употребу, која је била домаће производње, најчешће лонаца разних облика и величина. Многи од њих су са спољне стране имали урезане орнаменте. Знатно су ређи примерци увозне византијске керамике — мале зделе са зграфито-орнаментом и фратаенти амфора. Поред керамике, о путевима импорта сведочи и једна метална посуда. У питању је плитка бронзана здела с равним дном, на коме се као украс са унутрашње стране налази урезан цртеж античког бога Меркура, приказаног у виду арханђела. Центар производње ових романичких здела крајем ХII и у првим деценијама XIII века био је на далеком Балтичком приморју северне Немачке. Занимљиво је да овај примерак из Раса представља најјужнији налаз ове врсте посуда у Европи. У наше области доспео је, изгледа, још недовољно познатим трговачким путевима преко Мађарске.
    О наоружању посаде утврђења откривени налази пружају само фрагментарну слику. Неколико десетина гвоздених стрелица и делови коштане оплате лукова сигурно сведоче о честој употреби ове врсте оружја. Осим мањег топуза и бојне секире, других примерака оружја (мачева и копља) нема међу наладима са Градине. Слично је и на другим средњовековним налазиштима, јер је веће оружје обично добро чувано, а оштећени примерци прерађивани. Ни гвоздени алат, с изузетком ножева, није налажен у већем броју. У Расу су пронађени чекићи, длета, комади тестере, гвоздени оков за дрвени ашов и веома добро очувана брадва, за коју се према месту налаза поуздано може тврдити да је припадала неком од градитеља бедема.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Рас, 2. део

    И поред оскудности налаза, о занатској делатности у утврђењу на Градини могу се изнети нека запажања. Већи комади згуре и уломци посуда за ливење сведоче о преради гвожђа и његовом ковању. Постоји и занимљиво сведочанство о раду једног златара. У слоју који одговара другој половини XII века, откривен је калуп за ливење медаљона на коме је представа Богородице са Христом. У непосредној близини нађен је и комад мале ливачке посуде с капљицама злата. Врста камена у коме је калуп резан и стилске одлике представе упућују на локалног мајстора. Поред златара, у утврђењу је радио и мајстор који је од камена израђивао мале крстове. Међу налазима је поред целих завршених примерака било и незавршених, који су вероватно поломљени у току рада. Од исте врсте камена израђено је и неколико жетона за игру мице, што сведочи да је ова стара игра, сачувана од античких времена до данас, била позната и становницима Раса. У употреби су биле и камене коцкице за играше, од којих је откривена једна у свему иста као и оне које се сада користе.
    У току истраживања дошло се и до неких занимљивих сазнања о исхрани становника Раса. Према мноштву животињских костију, које су откривене у културним слојевима, може се закључити да се на трпезама најчешће налазило овчије и козје месо, али је било и доста дивљачи. Од житарица је коришћена углавном пшеница, која је изгледа била доброг квалитета. У рушевинама изгорелих кућа на Градини нађено је доста угљенисаног жита, вероватно спремљеног за свакодневну употребу. О врсти брашна и начину справљања хлеба драгоцено сведочанство пружа комад угљенисане погаче. Умешана од брашна са додатком плеве, негде крајем XII века, она је веома слична погачама које се и сада праве у овом крају.
    Међу археолошким материјалом откривеним у току систематских истраживаша на Градини сигурно најзначајнију скупину чине налази који представљају поуздано сведочанство о постојању ковнице првог српског новца у Расу. У најмлађим слојевима, који су претходили коначном уништењу утврђеша, откривено је 25 примерака чанкастог новца краља Стефана Радослава. На 17 комада нађених на једном месту био je откован само аверс, што вероватно представља ковничку пробу. Из истих, најмлађих, слојева на Градини потиче и 20 металних плочица припремљених за откивање новца као и два мала бакарна слитка. Анализа метала показала је да је код свих примерака новца и плочица у питању иста легура, коју сачињава бакар с малим примесама сребра, олова и цинка. Занимљиво је да се на основу овог састава легуре сасвим поуздано може утврдити да метал од кога је кован први српски новац потиче из рудника у Брскову.
    На основу ових налаза може се у великој мери реконструисати и сам процес ковања новца. У ковницу су као сировина стизале мање бакарне полуге — слитци — од којих су ковањем израђиване плоче. Касније су са тих плоча исецане неправилне кружне плочице, које су поновним ковањем истањиване. Тако припремљене плочице стављане су између калупа којима је вршено ковање.
    Према досадашњим сазнањима, краљ Стефан Радослав започео је ковање првог српског новца по узору на новац византијских царева из династрце Анђела, с којима је по мајци био у роду. Први примерци новца израђивани су, вероватно, у солунској ковници, која се у трећој деценији XIII века налазила у рукама епирског цара Теодора Анђела, иначе краљевог таста. До прекида ковања у Солуну и отварања нове ковнице у Расу дошло је, по свему судећи, 1230. године, после великог пораза епирског цара у бици са Бугарима код Клокотнице. Ковница у Расу није била дугог века. Радила је свега три године, до свргавања с престола краља Стефана Радослава 1233. године.
    Владавина краља Радослава представљала је последње раздобље у животу града Раса пред његово коначно уништење. Гар, угљенисано дрво и ватром опаљени бедеми узбудљиво су сведочанство о последњим тренуцима града. Цело утврђење на Градини уништено је у великом пожару, чији су трагови јасно уочени на целом истраженом простору. Сви примерци првог српског кованог новца откривени су управо у слојевима уништења града, које, игром судбине, поуздано временски одређују. Шта је био узрок пропасти града Раса данас се може само наслућивати, јер о томе сачувани историјски извори ћуте. Не зна се како су текли догађаји крајем 1233. године који су пратили насилну смену на српском престолу. Могло би се помишљати да су у граду вођене борбе између присталица и противника свргнутог краља и да су оне биле узрок његовог уништења.
    С нешто више вероватноће може се претпоставити да је Рас страдао једну деценију касније, кад је био опустошен и велики део Србије. Успешан продор Монгола кроз Угарску, Хрватску и низ далматинску обалу завршио се 1242. године у околини Скадра, где су порушени градови Свач и Дриваст. На повратку, Монголи су, како нас извештавају савременици, спалили манастир Св. Петра и Павла у Бјелом Пољу. Даље, на путу ка истоку, пред њима се налазио утврђени град Рас. Разарање града, који после тога није више био обновљен, лако би могло да буде последица монголске инвазије у којој су страдали многи утврђени градови, од Русије па све до обале Јадрана.
    Нестанак града Раса са позорнице историјских збивања само једно столеће после изградње нових камених бедема намеће питања о стварној функцији и значењу овог утврђења. Грађено за потребе византијске војне посаде, оно је, стицајем околности, у процесу стварања независне српске државе добило далеко већи значај. У доба Стефана Немање и његових првих наследника град Рас је главно утврђење средишње области државе и престоница Србије, наравно, у некадашњем значењу тога појма као седишта владара. Познато је да су српски владари током XII, XIII па и у XIV веку ретко боравили дуже на једном месту и у једном двору. У том раздобљу владарски двор је био веома покретан и није било уобичајено да владари стално бораве у утврђеном граду или замку, као што се то најчешће чинило широм ондашње Европе. Дворове првих Немањића требало би стога тражити у области старога Раса, при чему би се читава област могла сматрати за рану престоницу српске државе. У том контексту, утврђени град Рас представљао би владарски рефугијум, односно тврђаву где је двор боравио у немирним временима. Осим тога, у граду је сигурно чувана ризница, а није без значаја ни велико складиште жита, које је превазилазило потребе самог двора. И ковница првог српског новца налазила се у Расу, као владарском средишту. Имајући све ово у виду, без сачуваних изворних података данас је тешко објаснити зашто после разарања у четвртој деценији XIII века утврђени град Рас није више био обновљен. И наредних деценија, све до дежевског сабора 1284. године, средиште српских владара остало је у области Раса, што је био довољан разлог за обнову утврђења. Управо у том раздобљу краљ Урош I гради своју задужбину, манастир Сопоћане, у непосредној близини разореног града, чије су рушевине убрзо пале у заборав.
    У току досадашњих истраживаша, на простору који је био опасан бедемима града Раса нису откривени остаци сакралних грађевина. Скоро је сигурно да у делу утврђења на Градини није постојала црква. Није искључена могућност да се можда у једној од грађевина резиденцијалног комплекса, међу одајама на спрату, налазила и нека мања капела. На простору утврђеног подграђа, који ће се тек истраживати, до сада нису запажени површински трагови неке цркве или капеле. Али изван града, међутим, у непосредној близини његових бедема, постоје остаци малог пећинског манастира, а нешто даље, изнад леве обале Рашке, откривени су зидови цркве која је у време кад је настала сигурно служила грађанима Раса.
    Комплекс пећинског манастира налазио се у једној поткапини источне падине брега Градина, испод окомитих стена на којима стоје бедеми подграђа. Захваљујући недавно откривеним записима на стени, као и сећањима дубровачког трговца Николе Бошковића, која су забележена почетком XVIII века, дошло се до поузданог сазнања да се овде налазио манастир посвећен арханђелу Михаилу. Манастирска црква, веома скромних димензија, била је делом подвучена под свод пећине и оријентисана у правцу север-југ. Услед одроњавања стене на којој је била подигнута, од цркве је остао очуван само западни зид с једним прислоњеним луком, почетак олтарске апсиде на северној и део зида на јужној страни, где је вероватно био улаз. На стени изнад овог зида постоје усечени трагови деформисаног полуобличастог свода, а на вертикалним површинама стена с јужне и западне стране запажају се дубоко усечени жлебови, који су несумњиво служили за ослањање једносливне кровне конструкције. Сама црква била је живописана, о чему сведочи мноштво фрагмената фресака откривених у шуту. Са спољне стране јужног зида, поред неколико малих фрагмената фреско- малтера, на грубој површини зидне масе донедавно се уочавао цртеж једног светитеља-ратника, висине око 1,50 m, који је био рађен једноставним потезима бледомрке боје. Уза саму цркву, на литици стене, постојала је још једна фреска, сада уништена, на којој je највероватније био насликан арханђео Михаило.
    Читав простор поткапине северно од храма био је затворен бондручном конструкцијом и преграђен на више просторија. Судећи по траговима греда међуспратних конструкција, од којих је једна сачувана у свом некадашњем положају, ова грађевина у поткапини, односно пећини, поред приземља имала је и три спрата. У њеном приземном делу налазила се цистерна са зидовима обложеним црвеним водонепропустивим малтером, а нешто даље постојало је и мање складиште жита.
    Према резултатима досадашњих истраживања, настанак пећинског манастира Арханђела Михаила датује се у другу половину ХII века. Постоји претпоставка да је у овој пећини био заточен Стефан Немања у време кад се сукобио с браћом, и да је његово срећно избављење могло да буде повод за оснивање манастира. С много више извесности могло би се закључити да је у овом манастиру, у освит XIII века, живео и радио старац Симеон, и да је управо ту настало познато Вуканово јеванђеље.
    Разарање и нестанак града Раса изгледа да нису битно утицали на судбину манастира. Своје прво веће пустошење доживео је, изгледа, тек у време турских освајања. О једној од обнова у XVI веку сведоче остаци зидова који су откривени изнад рушевина цистерне и житнице. О коначном уништењу манастира Арханђела Михаила нема сигурних података. Осамдесетих година XVII века крај његових рушевина прошао је дубровчанин Никола Бошковић, који је у својим сећањима забележио да се на сат и по хода од Сопоћана ,,види укопана под једним брдом црква Св. Михаила са својим манастиром, скоро потпуно порушена.
    Остаци друге сакралне грађевине, која je сигурно припадала комплексу града Раса, откривени су недалеко од утврђења на падини брега изнад леве обале Рашке. То је била једнобродна црква правоугаоне основе, вероватно пресведена полуобличастим сводом без куполе. С источне стране имала је споља тространу, а изнутра полукружну апсиду. У једној каснијој епохи, са западне стране храма била је дозидана пространа припрата. У време када су први пут откривени, 1957. године, зидови цркве били су јако засути и релативно добро сачувани. На делу зида олтарске апсиде тада је још постојала делимично очувана фреска с делом архијерејског входа. Запажали су се доњи делови три фигуре окренуте ка средишту композиције, где се уместо уобичајене представе Христа агнеца налазио велики крст на степенастом постољу са развијеном врежом. Овај значајан детаљ указивао би на могуће датовање цркве у другу половину XII века, односно у раздобље које је било посебно значајно за град Рас. Као и суседни пећински манастир, ова црква надживела је за више столећа стари град Рас.
    У амфитеатралној ували крај ушћа Себечевске реке у Рашку, испод рушевина града Раса, крајем прве половине XIV века подигнуто је ново насеље — Трговиште. Са разореним градом оно није било у непосредној вези. Настало је у сасвим другим условима, у време кад су се овим речним долинама у средишту Србије уместо војске у ратном походу кретали каравани трговаца. Насеље је изграђено на раскршћу важних саобраћајница као средшовековни трг, о чему најбоље сведочи нови топоним Трговиште, који је допринео да се брзо заборави име порушеног града Раса.
    У току вишегодишњих археолошких ископавања откривен је и истражен већи део насеља и јасно су уочена два средњовековна слоја — старији, с остацима кућа-брвнара, и нешто млађи, коме припадају рушевине камених грађевина. Прве куће старог Трговишта биле су грађене од дрвених облица ређаних уз вертикално постављене диреке. Имале су подове од набијене земље, на којима се често виде трагови пожара. Неке куће имале су и делове зидова грађених од камена у техници сухозида. У кућама, или у отпадним јамама које им припадају, откривено је мноштво уломака керамике, међу којима се посебно издвајају делови луксузних глеђосаних посуда са зграфито-орнаментом. По облицима и заступљеној орнаментици, они се поуздано могу приписати српској керамичкој продукцији из друге половине XIV и с почетка XV века. Од других налаза занимљив је један примерак новца краља Душана, који вероватно сведочи о времену настанка једне од првих кућа на Трговишту.
    У једном каснијем раздобљу, највероватније током прве половине XV века, кад је насеље економски ојачало, на месту брвнара почеле су да ничу камене куће. Правоугаоних су основа, а по облику, начину грађења и димензијама веома су сличне. Густо су збијене у низове на падинама брда Оджева изнад леве обале Рашке, а изгледа да их је било и у подножју Градине. Најчешће су то биле грађевине на спрат с приземном просторијом, делимично укопаном у падину брега, која је имала камене зидове понекад ојачане дрвеним гредама — сантрачима. С уже стране, према југу, обично су се налазили истурени вестибили, често засведени, кроз које се улазило у приземне просторије. За прилаз одајама на спрату постојале су спољне дрвене степенице ослоњене на зидове улазног дела. Спратна конструкција била је сигурно делом грађена од камена, као што сведоче сачувани остаци на једној од грађевина, док су неки зидови могли бити од дрвета, као и кроцни покривач. Камена пластика, која углавном припада је касније обнављана. Приликом једне обнове, крајем XVI века, призидана јој je са западне стране припрата, а изгледа да je у исто време и цела унутрашњост цркве била украшена живописом. Према сачуваним натписима са надгробних плоча, које су откривене у припрати, може се закључити да је овај део храма за сахрањивање користила породица Прибислалића. Једна од плоча налазила се над гробом Јелене Прибислалић, која је овде била сахрањена јуна 1612. године. Највероватније су из ове породице били и ктитори припрате, који су обновили и цркву дарујући јој нови живопис.
    Гробља која су припадала грађанима старог Трговишта налазила су се крај источног и западног руба насеља, а постојала је и некропола с јужне стране, која још није истражена. Некропола на западном крају насеља образовала се уз старију, раније поменуту цркву из XII века. Ту je истражено око 350 гробова, који сведоче да се на овом простору сахрањивало у дугом временском распону од преко четири столећа. Друга некропола, на којој су истраживања још увек у току, налазила се на источном рубу насеља. И овде су откривени остаци мале једнобродне цркве, која потиче из друге половине XIV века. Неколико гробова откривених у њеној унутрашњости указују на могућност да је то била прозорима и порталима, једноставне је и скромне обраде, мада се код неких примерака уочава тежња ка декоративном обликовању.
    У приземним просторијама кућа старог Трговишта налазиле су се магазе са трговачком робом, а можда и неке радионице. За становаше су, изгледа, искључиво служиле одаје на спрату. Поред изгледа и функционалне поделе простора у кућама, и сам урбанизам насеља указује на његов трговачки карактер. Између низова збијених кућа у средишту се налазио трг, где су се, вероватно, уливале све главне комуникације насеља.
    На доминантном положају изнад средњег дела насеља откривени су недавно остаци главне градске цркве. Била je то једнобродна грађевина, ширине око 5 m, дужине 8,75 m, са апсидом изнутра полукружном, а споља полигоналном. Црква је, по свему судећи, изграђена у првој половини XV века, али гробна црква, вероватно неке значајније породице старог Трговишта. За разлику од западне некрополе, где је распон сахрањивања веома дуг, ова је, изгледа, била у употреби само до половине XVI века.
    Многобројни археолошки налази, откривени у току вишегодишњих истраживања населља и некрополе, представљају нема сведочанства о животу овог некад значајног трговачког насеља. Нешто података чувају и списи Дубровачког архива, који говоре о просперитету Трговишта средином XV века, за владе деспота Ђурђа Бранковића. Из тог раздобља позната су имена неких домаћих и дубровачких трговаца који су овде боравили и радили. Тако је забележено да је у Трговишту 1433. године саставио свој тестамент дубровчанин Радослав Мирчић. С богатим трговцем Шаином Жуњевићем из Јелеча сарађивали су 1439—1440. године житељи Трговишта Владислав Влатковић, Мшвен Добројевић и Ракац Богишић. Они су се удруживали с трговцима из Пријепоља и Пљеваља и међусобно били гаранти код истих дубровачких кредитора. Шаин Жуњевић је пословао и са дубровчанином Дамјаном Ђурђевићем, који је био близак двору деспота Ђурђа.
    Ова ретка сведочанства недоволна су, на жалост, да се у пуној мери осветли судбина Трговишта и његових грађана. Време и ратови избрисали су готово све трагове. У пожарима су ишчезла многа документа и књиге, а с уништавањем писане речи губило се и сећање. Од мноштва, сачувана је само једна књига, писана у другој половини XVI века. Не зна се где је настала, али да је припадала породици Прибислалића из Трговишта сведочи следећи запис:
    Оига книга Млтш П^и(ви)слиика вк Т^говицји ижс ви Рисс подк кри- иои1 свстис Т^оице зовожк OonoKvrđHH, Gve писихк Bh nvro 3 ф (1592) ж(*ксс)ци иприла Г дкмк.
    Ова књига са апокрифним текстовима и изрекама мудрих људи — старозаветних пророка и старих Хелена, Аристотела, Филона и Платона, драгоцен je сведок о културним стремљењима становника Трговишта.
    Религиозна пракса и непосредне животне околности житеља Трговишта, као и путника по овим крајевима у доба турске власти, илустровани су особеним, веома занимљивим документима. То су зграфити, у виду цртежа и записа, урезани на стенама испод Градине, који се на основу исписаних година поуздано датују у XVII век. Највећи број записа, груписан у непосредној близини пећинског манастира, имао је за циљ да забележи посету неког путника, најчешће свештеника, што сведочи о угледу овог светилишта. Неки међу записима говоре о невољама становника Трговишта, који су се пред турским насиљем склањали у теже приступачне пећине под Градином, док други, склоњени од очију посматрача, садрже сасвим личне исповести. Заједничка им је свакако чар непосредног саопштавања појединачног животног искуства, али и ширих социјалних прилика. Слична својства имају и цртежи рађени у духу наивног стваралаштва, понекад на самој ивици потпуне апстракције. Узори званичне уметности и устаљени обрасци хришћанске иконографије јасно се препознају у бројним представама Богородице, у неким случајевима приказане са Христом у природним удубљењима стена што подражавају конху апсиде. Ако се имају у виду карактер и функција овог култног места, не изненађују чести прикази светаца-заштитника, ликова у ставу молитвеног обраћања, као и криптограма јасног профилактичног значења. Уз овај основни ток опажа се и други, који своје надахнуће у избору мотива проналази у популарним веро- вањима и представама, понекад с примесама фантастике, што овим цртежима даје својства етнолошких докумената. Напредак Трговишта зауставила су турска освајања, половином XV века. Недалеко од њега, турски војсковођа Иса-бег Исхаковић основао је ново насеље, које је, за разлику од старог Трговишта, названо Нови Пазар. Улогу главног трга врло брзо преузео је нови град, али Трговиште тада није запустело. По свему судећи, остало је населено хришћанским становништвом. О интензивном животу насеља, које се, истина, даље није ширило, сведоче бројни налази откривени у каменим кућама. Неке од њих су у то време бећ биле порушене, али је ипак већи број зграда, обнављан и преграђиван, дуго остао у употреби. У тешким годинама крајем XVII века, кад су разорени суседни манастири Ђурђеви ступови и Сопоћани, старо Трговиште проживљавало је своје последње дане. Судећи према запису из Сопоћанског поменика, коначно је запустело тек 1770. године.

    Извор: Научно популарне монографије, 13, Стари град Рас, аутор Марко Поповић, Београд, 1987.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top