Срби у Белој Крајини и њихов језик

26. јануара 2014.

коментара: 3

Пише: др Тања Петровић

У најјужнијој словеначкој регији, Белој Крајини, уз реку Купу, у непосредној близини границе са Хрватском, налазе се четири српска православна села – Бојанци, Мариндол, Милићи и Пауновићи. Православно становништво у овим селима представља потомке Ускока који су се у 16. веку населили у области некадашње војне границе између Отоманске империје и Хабзбуршке монархије.

Bela Krajina, Slovenija

Подручје на коме су Ускоци живели пре доласка у Белу Крајину није поуздано утврђено. У Бојанцима сматрају да је њихова прапостојбина негде у сливу реке Бојане у Црној Гори, док у Мариндолу постоји предање да су њихови преци дошли из Рашке. Етнолог Миленко Филиповић је, пре свега на основу лингвистичких података, покушао да докаже да су се Срби у Белу Крајину доселили из Херцеговине.

На основу како историјских, тако и лингвистичких података (презимена и топонима), јасно је да је подручје на коме се населило православно живље које је у 15. веку из јужних крајева бежало од Турака обухватало област далеко ширу од поменута четири села. Хроничар Јанез Вајкард Валвазор у 17. веку Ускоке у хрватском Жумберку и словеначкој Белој Крајини посматра као један етнос, који има заједничку веру, културу, начин живота, историјску судбину; данас се, међутим, не може више говорити о јединственој етничкој групи, јер је међу потомцима Ускока дошло до дивергенције како у погледу националног осећања, тако и у погледу језика и религије. Процес изградње нација у 19. веку поделио их је, наиме, у три групе: потомци српских Ускока на словеначкој територији који су прихватили католичку вероисповест постали су Словенци и данас говоре искључиво словеначким језиком, а исто је и са гркокатоличким становништвом са словеначке стране границе. Већина Ускока – гркокатолика у Жумберку данас су Хрвати, док становници четири преостала православна села у Белој Крајини данас пролазе кроз сложене и неуједначене процесе када је у питању језички и етнички идентитет.

Православно становништво у Белој Крајини некада је било много бројније; данас се, међутим, свело на поменута четири села у којима живи приближно 280 становника. У другим некада православним селима данас углавном живе католици и гркокатолици, и већина њих је монолингвална, говори само словеначки, док се у неким селима говори „мешано“. Поменута насеља у Белој Крајини представљају најсеверозападније „острво“ српског језика. Говор Срба у Белој Крајини према својим особинама припада источно-херцеговачком дијалекту. Тај говор се, заједно са културом, обичајима и вером, добро чувао скоро пет векова, пре свега захваљујући веома строгим обичајним регулативама које су мешање са суседним католичким становништвом сводиле на минимум и, са друге стране, постојању институција школе и цркве; школе на српском језику постојале су све до шездесетих година 20. века, тако да је данашња најстарија генерација становника похађала наставу на српском језику, углавном код учитеља екаваца који су долазили из Србије; институција Српске православне цркве била је снажан интеграциони фактор све до Другог светског рата. У овим селима врло дуго није било мешовитих бракова – невесте су довођене из суседних села или из православних села у Лици и Кордуну у суседној Хрватској – што је такође допринело очувању ове етнолингвистичке заједнице.

Данас, међутим, само најстарија генерација Срба у Белој Крајини има пуну компетенцију у употреби српског језика. Средња генерација српски користи у комуникацији са генерацијом својих родитеља, док најмлађа разуме српски, али га углавном не говори. Интензивни процес замене српског језика словеначким у овој заједници последица је друштвених промена које су наступиле после Другог светског рата: до тада сточарско и немобилно становништво почело се запошљавати у околним већим местима као што су Метлика, Чрномељ и Виница, где је за комуникацију користило искључиво словеначки језик. Једна од последица ове мобилности је и појава мешаних бракова. Док је први мешани брак између Србина и Словенке изазвао велики отпор, данас су они пре правило него изузетак. Тако су данас у Бојанцима само две куће „чисто српске“, док је у свим осталим у другој генерацији или снаха Словенка или зет Словенац. Појаву мешаних бракова је, са друге стране, омогућило слабљење улоге цркве до кога је дошло због губљења образаца традиционалног живота и политичких прилика после Другог светског рата. Док је некада црква била од изузетне важности за интегритет ове српске заједнице данас је, по речима председника црквене општине Бојанци, најчешће само он присутан поред свештеника на иначе ретким службама у цркви. Села су некада имала своје свештенике, док данас у цркву у Бојанцима долази свештеник из Моравица, а у Милиће из манастира Гомирје у Хрватској, и то само једном у месец дана, односно за веће верске празнике.

На статус матерњег идиома Срба у Белој Крајини утицао је свакако још један историјски моменат – осамостаљењем Републике Словеније 1991. године један од стандардних језика у претходној држави постаје језик који се више не употребљава у јавној комуникацији. Из тог разлога, Срби у Белој Крајини данас словеначком језику приписују много већи престиж него свом матерњем идиому: словеначки је језик који омогућава потпуну интеграцију у шире друштвене структуре. Из тог разлога се у заједници променио и статус словеначких снаха: док би само пре неколико деценија синовљева намера да се ожени Словенком изазвала снажан отпор његових родитеља, данас се словеначка снаха сматра предношћу због своје компетенције на националном језику и могућности да децу добро научи том језику. У истом светлу треба посматрати и одлуку Срба у Белој Крајини да одбију иницијативу о отварању основне школе на српском језику која је дошла од словеначке владе убрзо по осамостаљењу Словеније.

Друштвена и језичка ситуација Срба у Белој Крајини и њихове праксе у употреби језичких средстава указују на поодмакли процес замене језика мањине језиком већине и са приличном се извесношћу може предвидети да ће у неколико наредних деценија српски језик у потпуности уступити место словеначком. Језичка ситуација у Белој Крајини уклапа се у општије тенденције на европском плану када су у питању мањински језици, где преовлађује идеологија стандардног језика и једнојезичности. За једнојезичну већину у европским државама једнојезичност се чини као једино природно и пожељно стање, те су говорници других језика, по правилу припадници мањина и мигранти, стављени пред избор између усвајања језика већине и друштвене стигматизације и маргинализације. Престижни статус националних језика често условљава негативан став самих припадника мањинских заједница према свом језику: тако се може чути да њихов језик није прави језик, да има упрошћену граматичку структуру и да се њиме не могу изразити појмови из апстрактнијих сфера. Насупрот томе, већински или национални језик сматра се „пропусницом“ у шире друштвене структуре и институције и условом за интеграцију у друштво у за њега се везују појмови као што су ‘модерно’и ‘напредно’. И Срби у Белој Крајини свој говор описују као неаутентичну мешавину са тако великим бројем речи преузетих из словеначких и хрватских говора да се и његов статус језика доводи у питање. Доживљавају га искључиво као средство споразумевања на локалном нивоу и у складу с тим именују га по наше или према месту у коме се говори: по бојански, по милићки.

 

ИЗВОР: Др Тања Петровић (ауторка чланка је на ову тему одбранила докторску дисертацију октобра 2005. у Љубљани). Установа Вукова задужбина. Одабрао: сарадник портала Порекло Војислав Ананић

 

Коментари (3)

Одговорите

3 коментара

  1. vojislav ananić

    О истој теми у облику репортаже, пишу и “Вечерње новости” од 30. 1. 2014. године.

  2. раде

    Поштовани уредниче, моја интервенција је на крају овог прегледа!

  3. vojislav ananić

    СРБИ У БЕЛОЈ КРАЈИНИ
    УВИД У САДАШЊЕ СТАЊЕ
    МИЛИНА ИВАНОВИЋ-БАРИШИЋ

    В чланку со представљени податки ин опазовања из штирих србских васи в Бели крајини (Бојанци, Мариндол, Милићи ин Пауновићи), збрани в летих 2007—2009. С помочјо же објављене литературе је било могоче приправити поглед на положај србске етничне скупности в часу разискаве.
    Кључне беседе: Срби, Бела крајина, Словенија.

    Приликом одлучивања за тему истраживања превагнула је чињеница да у једном делу Словеније живи аутохтоно српско становништво које се на ове просторе населило у једном тренутку своје борбе за биолошки опстанак. Овај рад није у потпуности заокружена истраживачка целина, јер време које је проведено на терену не омогућава да се у овом тренутку сагледају сва питања од значаја за тему идентитета једне заједнице. Стога текст треба прихватити као виђење тренутног стања, али и као смернице за евентуална будућа теренска и научна истраживања српске етничке заједнице на овом простору.
    Важна компонента друштвене реалности у сваком друштву, а посебно у нашем региону, где је она врло изражена, јесте мултиетничност. Проучавање етницитета мањинских заједница, било да су оне признате или непризнате од стране већинске заједнице може бити од посебног значаја и може да укаже и на значајне правце промена у једном друштву. Политичка ситуација која је створена током осамдесетих година прошлог века и каснији распад некадашње заједничке државе нису значајније потакли Србе са простора Беле крајине да се организују и укључе у акције чији би циљ био одржавање и очување сопственог културног наслеђа, чиме би истовремено постали активни учесници у креирању своје будућности, остваривши сопствени друштвени утицај и сигурнији економски и културни положај у насталој ситуацији. Као што је познато, свест о припадности свом народу, односно нацији може бити веома значајна у идентитетском пољу како појединца тако и одређене групе. Етнички идентитет једне заједнице у односу на другу представља скуп препознатљивих компонената које се издвајају као посебни симболи културе једног народа. Најчешће су то територија, језик, фолклор, обичаји, одећа, храна (начин исхране), елементи фолклорног стваралаштва, религија, веровања. Ове компоненте се све мање појављују у својој првобитности, јер су у сталном процесу трансформација.
    Идентитет је истовремено индивидуални и колективни феномен који укључује преузимање нових елемената као и очување старих тако да је психосоцијална диференцијација увек могућа; … [при чему] једни елементи могу бити значајнији од других; … идентитет је истовремено процес и систем будући да је по својој природи динамичан“,[што] значи да идентитет не само да мења своје саставне делове, већ и то да опстаје само захваљујући тој способности. (Стојковић 1993: 24—25)
    Етничка свест подразумева поседовање сопствене етничке основе помоћу које је могућна идентификација са другима и способност да се у другима препознају те етничке основе (Лукић-Крстановић 1986: 67). Прецизније речено, етничка различитост се изражава и перципира путем симбола. Оно што једну заједницу разликује од друге јесу управо симболи етничког идентитета. У даљем тексту покушаћу да укажем на неке од њих кроз запажања до којих сам дошла у време истраживања Срба у Белој крајини. На неке од чинилаца трасформације начина живота ове заједнице упозоравано је и у раније објављеним радовима (Филиповић 1970; Дражумерич 1988; Терсеглав 1989, 1996; Кнежевић Хочевар 2004; Петровић 2006, 2009).

    ДОСАДАШЊА ИСТРАЖИВАЊА

    Срби у Белој крајини нису непознаница у словеначкој научној и стручној јавности (Дражумерич и Терсеглав 1987; Дражумерич 1988, Терсеглав 1996). О овој невеликој српској аутохтоној заједници на територији Словеније много мање се зна у земљи матици, пошто они до сада нису били предмет значајнијег интересовања стручних и научних институција.
    Када је ова тема у питању свакако да треба поменути студију посвећену становницима белокрањских села која је резултат теренских истраживања М. Филиповића током шездесетих година прошлог века (Филиповић 1970). Најновија проучавања српске етничке заједнице обавила је Т. Петровић са становишта лингвистичке струке. Запажања која се износе у њеним радовима о језичким променама у процесу замене матерњег језика језиком већинске заједнице веома су значајна и за етнолошка проучавања ове заједнице (Петровић 2006, 2009).
    Како се из до сада објављене литературе може уочити, кроз овај простор су услед историјских околности реалтивно рано кренули путеви миграција (Мал 1924; Филиповић 1970; Дражумерич 1988; терсеглав 1996). могло би се рећи, а то потврђују и извори, да је подручје Беле крајине кроз историју било често изложено миграционим кретањима становништва.
    За тему је нарочито занимљиво време од XVI века као време интензивних настојања турске војске да продре дубље на север — наиме, прве сеобе српског становништва у словеначке крајеве (у којима су они данас аутохтоно становништво) повезане су са турским освајањима балканских земаља. Турско заузимање балканских земаља покренуло је велике сеобе становништва према северу и северозападу, што се одразило на каснију етничку слику овог простора. Са простора који су били под турском окупацијом кренуле су миграционе струје у правцу севера, ка млетачким и хабзбуршким земаљама. Један крак ове струје усмерио се у правцу Беле крајине (Мал 1924: 17). Уследиле су миграције у којима су се покренули православни Срби са босанско-хрватско-далматинске тромеђе из Срба, Унца и Гламоча. Најстарији писани извор о присуству Срба у Белој крајини потиче из 1530. године (Филиповић 1970: 156—157; Терсеглав 1996: 14).
    Према изворима, насељавање Ускока у Бојанцима и Мариндолу повезује се са њиховим насељавањем у Жумберку, области у северозападном делу Хрватске. Бела крајина и Жумберак у време ових сеоба били су јединствено подручје које је 1553. године ушло у састав Војне крајине, представљајући базу за отпор против Турака. У каснијем периоду већи део Беле крајине, заједно са Бојанцима, изузет је из састава Војне крајине. Такав статус задржан је све до њеног укидања 1872. године (Филиповић 1970: 156- 157). Статус „подељених“ српских села остао је све до почетка Другог светског рата. Три села (Мариндол, Милићи и Пауновићи) била су у саставу Хрватске, а једно у саставу Словеније (Бојанци).
    У време ратних четрдесетих година прошлог века ова територија била је под италијанском управом, са границом између Словеније и Хрватске постављеном на реци Купи. И у првим послератним годинама Мариндол, Милићи и пауновићи били су у оквиру хрватске територије. Становници ова три села одлучили су референдумом 1952. године да се припоје Словенији.
    На основу до сада објављених радова и студија могуће је сачинити реалну слику традиционалног наслеђа православног становништва ове области. Навешћу само два примера: М. Филиповић (1970) у својој студији даје преглед целокупног традиционалног наслеђа становника ових села, са освртом на језичко наслеђе, док се М. Терсеглав (1996) у својим истраживањим фокусирао на певачко наслеђе становника ових села.
    Становнике белокрањских православних и суседних жумберачких села Цвијић је назвао „егзотичним оазама“ (Цвијић 1966: 171—173) због очуваности културних елемената које ми данас препознајемо као одреднице идентитета једне заједнице. По његовом мишљењу, у заједницама оваквог типа задржани су многи елементи патријархалне културе који су у другим деловима земље већ увелико нарушени.
    У сагледавању садашње реалности српска села у Белој крајини показала су се занимљивим за проучавање и због могућности примене различитих методолошких (интердисциплинарних) поступака. Свакако да је најзначајнији аспект онај којим се могу повезати проучавања која допуштају могућност праћења различитих промена у заједници, како језичких (приметан је одмакао процес асимилације и акултурације), тако и економских, културних и других, а све то кроз призму друштвених процеса који су се одвијали на знатно ширем простору. Промене које су се у послератним деценијама догађале морале су се одразити и на српску етничку заједницу, иако она представља микропростор у односу на већинску (словеначку) заједницу.
    Данас Срби у Белој крајини живе у средини која је у високом проценту етнички хомогена, па више није изражена подела ми-они (Срби-Словенци). Тиме се изгубио и повећан субјективни осећај различитости као наслеђа из прошлости. Осим језичких, постојале су и друге, данас знатно теже уочљиве разлике, будући да су их друштвени, религијски, културни и други процеси у периоду после другог светског рата скоро у потпуности потрли. Данас, када се уђе у било које српско село, тешко да ће се по изгледу села и понашању његових становника уочити да то није неко од словеначких села.

    ТЕРЕНСКО ИСКУСТВО

    У преостала четири српска села (Бојанци, Мариндол, Милићи и Пауновићи) уз реку Купу, у непосредној близини границе са Хрватском, живи 243 становника. Ови становници су последњи остаци некада знатно бројнијег православног становништва, потомака ускока који су се на ове просторе населили у XVI веку. У другим селима која су некада била православна, како у Белој крајини тако и Жумберку, данас живе углавном католици и гркокатолици (петровић 2009: 25). Доскоро су срби у Белој крајини сматрани носиоцима ’балканске патријархалне културе, начина живота и система вредности. Чини се занимљиво видети какав став припадници ове заједнице заузимају према тој балканској традицији и на који начин данас, у битно промењеним друштвеним околностима, интерпретирају вредности везане за ту традицију. (Петровић 2009: 27) Скоро пет векова у овим селима неговао се и чувао српски језик, религија, ношња, обичаји и др. на очување православне вероисповести и елемената традиционалне културе у овим селима утицали су, пре свега, начин и организација живота у њима, али и припадање Војној граници. постојање строгих обичајних регулатива у оквиру заједнице омогућило је да срби у овим селима опстану веома дуго као хомогена заједница. Вишедеценијски, скоро неизмењени услови живота потпомогли су да се ова заједница очува и у једном периоду после другог светског рата. захваљујући историјским предусловима који су веома дуго постојали на овом простору, српска етничка заједница у Белој крајини опстала је и дубоко у XX веку, са прилично очуваним елементима српског православног идентитета.

    На овом месту осврнућу се само на неке од најважнијих чинилаца захваљујући којима се у значајној мери очувао идентитет ове заједнице. поред разговора са саговорницима из српских села, у стварању реалне слике стања ове заједнице помогли су ми и разговори са колегама који су својим радом повезани са овом темом.
    1. мешање српског становништва из ових села са становницима суседних словеначких или хрватских села пре другог светског рата сводило се на минимум. Могућност избора невесте која није морала бити из друге етничке групе битно је у прошлости ове заједнице доприносила очувању њеног идентитета.
    Наиме постојале су две могућности избора: а) да се невеста доведе из неког од суседних православних белокрањских села, пошто је православно становништво у овом делу Словеније било знатно бројније или б) да се невеста доведе из неког од православних села из Лике и Кордуна у суседној Хрватској. Удаљеност ових села није велика и у прошлости није била сметња за међусобну комуникацију. Према томе, могућност избора брачног партнера у другим крајевима била је подстицајан фактор одржавања различитости између словеначке и српске заједнице у дугом временском периоду. Познато је да су жене преносиоци културе из једне средине у другу. у садашње време „мешање“ са другима не прима се као нешто што је лоше за заједницу, међутим, у време сталних сукоба и ратова и веће упућености чланова заједнице на међусобно испомагање — о последицама поступака њених чланова много се више водило рачуна.
    2. Данас је општеприхваћена чињеница да очувању идентитета заједнице доприноси школовање на матерњем језику. Постојање школе у мешовитој средини омогућава продужено очување идентитета заједнице, јер се подмладак, између осталог, едукује у складу са таквим интересима мањинске заједнице. У српским селима деца су и један краћи период после Другог светског рата основно образовање стицала у школама на српском језику. Школске институције постојале су све до шездесетих година XX века. Најстарија генерација данашњих становника православних села у Белој крајини наставу је похађала на српском језику. Пошто су им учитељи долазили из Србије, основно образовање су стицали на екавици. Међу Србима у Белој крајини само најстарија генерација данас има пуну компетенцију при употреби српског језика. Средња генерација српски језик користи у комуникацији са најстаријом, док у спољној комуникацији користи словеначки. Најмлађа генерација српски језик разуме, али га углавном не говори или га говори врло ретко. У српским селима у Белој крајини данашња ситуација, што се језика тиче, указује на то да је у току процес замене језика који је скоро нестао у оквиру само три генерације. Слична запажања односе се и на друге области живота и стварања, у којима се елементи културе и свакодневног живота све више замењују културним творевинама већинске заједнице.
    Изгледа помало невероватна садашња ситуација у којој се нашла ова заједница — језик који је опстајао скоро пет векова, што делом показује и његову виталност у одупирању променама, нестаје у једном изузетно кратком временском периоду. Помало нестварно изгледа резултат процеса подстакнутог интензивним друштвеним и социјалним променама које су се догодиле у прве три деценије после Другог светског рата, а чији је садашњи резултат убрзана замена сопственог (мањинског) језика и елемената традиционалне културе језиком и културом већинског народа.
    Иначе, све до шездесетих година XX века, на овим просторима живело је претежно ка сточарству оријентисано становништво. То упућује на чињеницу да су се потребе становника ових села углавном задовољавале у оквиру сеоског атара, што би опет значило да је било прилично статично у погледу миграција. Измењена друштвена реалност, чије су се последице почињале осећати већ педесетих година прошлог века, није заобишла ниједан кутак некадашње државе. Чини се да је најзначајнија њена последица до тада незапамћена мобилност становника, односно значајније повећање запошљавања у околним већим местима — Метлика, Чрномељ, Виница, временом Ново место и Љубљана, у поређењу са ранијим деценијама. Нова (и другачија) средина у односу на средину одрастања намеће до тада непозната правила у свакодневици и међусобној комуникацији.
    У новим околностима језик који је појединац понео из породице све је мање језик комуникације у новој средини. Словеначки језик постаје једини језик у свакодневном и пословном разговору. Друштвена реалност утиче да се матерњи језик све мање користи, будући да је могућност његове употребе знатно умањена.
    Није непознато да се „замене“ одређених понашања по правилу јављају као последице друштвених процеса. Миграције, модернизација (индустријализација и урбанизација), у значајној мери и деаграризација, осим што утичу на економски развој, у високом проценту утичу и на акултурацију и асимилацију.
    Када се 1991. године Република Словенија осамосталила, српски језик као један од стандардних језика претходне државе постаје идиом који се више не употребљава у јавној комуникацији (Петровић 2009: 26), што је опет додатно подстакло његово губљење из јавног говора.
    Кад страни језик постане главно средство саобраћања са другима, чак и са својим сопственим народом, он се преобраћа у средство владавине… Језик на коме смо научили да се изражавамо чини део наше личности…. Кад смо принуђени да користимо други језик … осиромашујемо свој речник и… приморани смо дагубимо додир са читавим светом своје културе која чини баштину наше заједнице. (Мајсторовић 1979: 229)
    3. Када се говори о идентитету једне заједнице у значајне одреднице спада њен однос и повезаност са религијом и црквом. Религија је, поред језика, битан елемент различитости у вишенационалним/вишеконфесионалним заједницама. Религијска припадност и њена изузетно изражена интегративна функција важни су психолошки и друштвени чиниоци у животу сваке заједнице. познато је да верски обреди имају улогу чувара идентитета, преносећи кроз генерације одређене вредности, које данас посматрамо као посебности једне заједнице у односу на другу. Чини се да реалност на терену упућује да је то знатно више било изражено у прошлости.
    Религија и обредна пракса један су од битних видова живота заједнице у тежњи ка успостављању њеног јединства и социјалне стабилности. Када су у питању мале етничке заједнице, као што је то српска заједница у Белој крајини, религијске институције су биле не само интегративни фактор, већ и чувар и промотер идентитета и културе те исте заједнице. религија је у прошлости била битан чинилац у обликовању културног идентитета не само групе већ и појединца.
    Када су у питању белокрањска српска села, значајан допринос у очувању идентитета њихових становника имала је православна црква. Као битан фактор очувања идетитета припадника мањинске заједнице у мешовитој средини, црква је за ове становнике била изузетно значајна за очување и подстицање унутаргрупне интеграције. Однос српске заједнице и православне цркве може се сматрати задовољавајућим све до другог светског рата, од када утицај цркве значајно слаби. Данас утицај цркве у овим селима на интеграцију заједнице није ни приближан ономе од пре другог светског рата.
    Када је у току поодмакли степен језичке асимилације, онда би религијски чинилац требало активније да се укључи у чување идентитета заједнице, подстичући њену интеграцију окупљањем и повезивањем појединаца у групу појачавајући утицај на очување традиционалног наслеђа.
    Кад верски чинилац постане један од најзначајнијих чинилаца у чувању идентитета, а црквену организацију персонификује парох, онда се са сигурношћу могу наслутити процеси међу верницима који немају свештеника у месту. У Белој крајини су изостала крштења и венчања. Крсна слава се напушта, а црквена помера у недељу, ако пада на радни дан. Једино се сахране обављају уз потпун верски обред. (Дрљача 1990: 29)
    4. Смањење броја Срба у Белој крајини проузроковано је, поред осталог, општим смањењем природног прираштаја, које увек више погађа мање групе и временом води ка биолошком ишчезавању. Код Срба у северозападним крајевима у последњим деценијама није било надокнађивања становништва путем механичког прилива досељеника, а смањен је и природни прираштај због повећаног исељавања, пре свега из економских разлога. Све то доводи до општег старења заједнице. Сви чиниоци заједно утицали су на већу проређеност српског живља на овом простору. Малобројност утиче на слабљење националног самопоуздања, али и на свест о високом степену међусобне одрођености.
    Једну од последица смањења броја Срба у већ ионако малој заједници представља недостатак непосредних извршилаца традицијске праксе, која је, опет, један од непосредних показатеља чувања етничког идентитета. У пракси је тешко утврдити величину најмање етничке скупине која би била самодовољна за несметано функционисање комплекса традицијске културе. Међутим, мора се нагласити да је српска заједница у Белој крајини бројно прилично мала, тако да се и из тих разлога одричу упражњавања неких обичаја (Дрљача 1990: 22).
    5. Словенци су Србе, али и Срби Словенце, доживљавали као друге. религија, обичаји, начин живота (облачење, пре свега) значајно су допринели постојању „граница“ између два народа. На овакво стање међусобних односа утицало је и то што су до релативно скорашњег времена Срби на овом простору били врло затворена заједница, а „удаљеност“ између ове две етничке заједнице огледала се, поред осталог, и у врло малом броју мешовитих бракова.
    Како је већ поменуто, ситуацију за Србе у Белој крајини „олакшавало“ је српско становништво на просторима садашње републике Хрватске, са којима су они били у сталним контактима, тако да и нису имали потребу за већим зближавањем са словеначким суседима. С обзиром на то да нису били „присиљени“ на мешања са околним становништвом, на мешовите бракове до педесетих година XX века гледало се као на неприхватљив образац друштвеног понашања. С друге стране, друштвене промене које су обележиле развој друштва у послератном периоду утицале су на промену става према мешању са словеначким суседима. У том контексту мешовити бракови више се не сматрају непожељним понашањем чланова заједнице.
    6. Бројни су чиниоци који утичу на промене у садржају свакодневног живота, а то има ефекте и на могућности одржавања етничког идентитета. у њих, на пример, убрајам одржавање чврстих веза са истом етничком групом у суседству, затим идентификацију са другим припадницима истог народа (досељеног у каснијим периодима на просторе Словеније), религијску припадност. Промене које су настале у периоду после Другог светског рата, а које су се тицале промена у начину живота, имале су за последицу слабљење социјалне организације у српским селима, али и промену у односима између мањинске (српске) и већинске (словеначке) заједнице, која је настала најпре због склапања мешовитих бракова и заједничког школовања после укидања школа на српском језику током шездесетих година XX века.
    Корелација између индустријализације и урбанизације као најистакнутијих видова модернизацијског процеса у Југославији у другој половини XX века значајно је видљива и у домену народне културе на простору Беле крајине због изражене социјалне мобилности, односно миграције из места одрастања у друга већа места попут Метлике, Чрномеља, Новог Места, Љубљане. На убрзавање поменутих процеса утицали су развој саобраћајних веза и средстава масовне комуникације.
    Када се данас посматрају села настањена српским становништвом не постоје уочљиве разлике у односу на околно већинско словеначко становништво нити на остала словеначка села. Економски статус ових села знатно је побољшан у поређењу са предратним
    периодом, када је ово био један од најсиромашнијих делова словеначке територије. Православна села леже на изразито крашком терену, непогодном за развој земљорадње, па је из тих разлога сточарство било и остало доминантна грана привређивања.
    Посматрајући српску заједницу на данашњој доста суженој територији у односу на време досељавања, чини се да је компакност њиховог простора, као једно од битних обележја ове заједнице, скоро нестала. Компакност простора била је значајан фактор опстанка српске заједнице у Белој крајини, у односу на већинско становништво.

    ЗАВРШНИ ОСВРТ

    Простор садашње Беле крајине представља остатак некадашњег етничког, па самим тим и етнографског шаренила из времена бурних догађаја који су се одигравали током XVI и XVII века.
    Не само да се ова регија разликовала у односу на суседе, већ су и српска села између себе имала донекле различиту историју. још увек је висок степен унутрашње диференцијације између становника Бојанаца на једној и Мариндола, Милића и Пауновића на другој страни. У томе су великог удела имале историјске околности: Бојанци су увек административно припадали словеначкој територији, док су Милићи, Пауновићи и Мариндол припадали Војној крајини, али су били прилично изоловани од њеног остатка. Становништво у Бојанацима често је преко својих представника активно учествовало у политичком животу.
    Није непозната чињеница да треба провести много више времена на терену да би се упознао живот једне заједнице, њен начин живота, схватања и виђење одређених друштвених појава које директно или индиректно утичу на њу. Ипак, и неколико дана проведених међу становницима српских села у Белој крајини, уз консултацију са већ објављеном литературом и разговоре са колегама који су провели много више времена међу њима, довољно је да се створи слика (макар и непотпуна) о стању ове невелике српске популације у Републици Словенији.
    Самоперцепцију и идентитет оваквих група неопходно је посматрати као динамичку категорију: уколико дође до одређених друштвених и политичких промена, могу се у великој мери променити и идентитет групе и њени ’захтеви’према већинској заједници. Идентитет, у сваком случају, није једнозначна и статична категорија; зато данас у хуманистичким наукама које се баве овом проблематиком преовлађују концепти као што су вишеструки идентитети, заменљиви идентитети. Све ово изискује адекватну теоријску основу и методолошки апарат који би омогућио приступ идентитету као динамичком феномену. (Петровић 2009: 18)
    Српска етничка заједница на простору Беле крајине бројчано је мала заједница, чији правни статус није у потпуности решен у односу према држави у којој живе. За разлику од других националних мањина које данас живе у Републици Словенији, статус ове заједнице још увек је правно нерешен. Оно што је значајно напоменути јесте да старија генерација Срба ових села, са којима сам ја претежно и водила разговор, има још увек очувану свест о свом пореклу и одређеним културним разликама у односу на околину. Али исто тако постоји свест да су некадашње разлике све мање, а идентификација са већинским народом све већа. садашње стање у овој заједници указује на одмакао процес акултурације, иако је постојао дуговременски отпор према националној и етничкој хомогенизацији са већинском народом.
    Историјски посматрано, српска заједница успела је да сачува основу неопходну за организацију унутрашње комуникације, а да притом не преузме модел националног идентитета заједнице у којој су живели вековима. Неколико векова успели су да сачувају свој језик, религију и обичаје, при том наступајући као културни, али не и политички субјект. сопствена комуникациона структура, коју су они изградили на унутрашњем нивоу, одразила се на спољашњем нивоу као лојалност према држави у којој живе.
    Данас срби из ових села живе претежно у измешаним насељима. са комшијама се све више успостављају присни суседски односи. Школа се од седме деценије прошлог века похађа искључиво на словеначком језику, запошљава се у фирмама у којима је доминантан словеначки језик. у промењеним друштвеним и социјалним приликама постепено се мења и традиционални културни образац, који се прилагођава новим околностима, попримајући јак утицај већинске заједнице, и временом ће највероватније бити једини језик комуникације у свакодневном животу појединца.
    Потреба за очувањем колективног – етничког – идентитета, која се манифестује и као исказивање потребе за удруживањем, и превазилажењем затеченог стања, јесте специфична људска потреба. Међутим, чини се да је она код српске заједнице на овом простору скоро у потпуности угашена. То показује да је етнички идентитет динамичан и историчан феномен који може да се мења, а такође и његов интензитет може да се мења.
    Срби живе на овом простору већ неколико векова. Сам простор и окружење, као и просторна удаљеност од првобитног завичаја, морали су, по логици ствари, изазвати одређене промене не само у начину живота, већ и у односу према животу, појавама али и окружењу.
    Ако се приликом истраживања има у виду временска дистанца између садашњег времена и периода досељавања од пре неколико сторина година, онда истраживач не може очекивати да ће затећи очувано стање зајединице, у којој се ништа није променило у односу на време насељавања. Свако такво очекивање било би у најмању руку нереално. Реалност овог простора јесу друштвени, економски, образовни и културни токови, који су се, сваки на свој начин, одразили на свакодневни живот становника ових села.
    Сваки друштвени прогрес има своју цену, а прогрес се одразио у значајном смањењу српског живља и његовој неизвесној будућности на овом простору.

    „Ако наша деца и унуци не буду говорили наш језик [и поштовали наше обичаје! — М. И. Б.], кривца не треба тражити у другима. Ми ћемо бити главни кривци и уколико већ желимо да у некога уперимо прст онда га уперимо у себе“ (Давид Албахари).