Порекло презимена, село Боћевица (Грделица, Лесковац) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва села  Боћевица код Грделице, општина Лесковац. Истраживање сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног етнолога и ис Порекло становништва села  Боћевица код Грделице, општина Лесковац. Истраживање сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног етнолога и ис Rating: 0
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Порекло презимена, село Боћевица (Грделица, Лесковац)

Порекло презимена, село Боћевица (Грделица, Лесковац)

Порекло становништва села  Боћевица код Грделице, општина Лесковац. Истраживање сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног етнолога и историчара

 

Настанак села и порекло становништва:

 Село Боћевица је насељено место града Лесковца у јабланичком округу. Према попису из 2002.године било је 151 становника (према попису из 1991.године било је 194 становника).

Демографска слика села Боћевица се мењала. Тако је према пописима изгледала овако: 1948.г. (245.становника), 1961.г. (253 становника) и онда на крају 21. века се  број становника села смањио.

Село Боћевица је мање село десно од Ј. Мораве (на карти пише Бочева-1958.г.). Околна  насеља су Бојишина са СЗ, Палојце са И,  Граово са ЈЗ и друга.

Село Боћевица је разбијени тип насеља. Састоји се од четири махале које су међу собом јасно издвојене.

Те махале су: Ђелинска (9к), Боћева (15к),  Сированска (12к) и Моравска (7к).

Прве две махале захватају средишни део атара, док се остале налазе по крајевима. Село има 43 дома (1958.г.).

У Боћевици најстарија су два српска рода: Ђелинци и Коцићи.  Ђелинци су се доселили  из суседне Бојишине. Према томе Боћевица је стара 130 година(1958.г.).

Данашња моравска махала је стара 20 година, а основали су је пресељеници из старијег дела села.

Становници водом се снабдевају са неколико кладенаца озиданих у чесме и из бунара.

* * *

Старине и прошлост:

Потес Селиште  налази се на вишем земљишту у данашњој  Ћелинској махали . Тамо су њиве сељака Саве Илића и Станка Димитријевића. У тим њивама они су изоравали „латинско гробље“ (1958.г.)

И у највишем делу Боћевице на месту Горун има нешто што „личи како латински гробови“ (или кажу :“Ми гатамо да су били Римљани“). Тамо је сада велика хратсова шума.

Абдул-агин Гроб налази се поред Ј. Мораве. По причању, тамо су српски хајдуци опљачкали групу Турака и убили неког Абдул-агу. Он је ту био сахрањен.

У Дервену (кланцу) поред Ј. Мораве је место Густи Ораси. На том месту имаао је хан и пекар Илија Стаменковић (Стаменковски хан) из суседне Бојишине. Хан су запалили Немци 1915. године.

У поменутом рату између данашње Бојишине и Боћевице водила је окупациона српско-бугарска граница.

Бојишина је лежала на територији Србије, а Боћевица на теритоији окупираној од Бугара. Онда су се почеле рачунати као посебна села. Иначе атар села са њивама, пашом и шумом остао је заједнички.

Бојишине и Боћевица су чинили једно село. Боћевица има посебно гробљена месту Орловац.

* * *

ЗАПИС ЈЕДНОГ УЧИТЕЉА У ЛЕТОПИСУ ШКОЛЕ У СЕЛО КРУШЕВИЦА (О времену буна-устанака у овом крају):

-После Карађорђевог устанка у Шумадији, цео власотиначки крај је био, непрестано, за читавих 70 година у непрекидној грозничавој акцији за ослобођење од Турака. То је исказано и песмом:

„Пуше пушка ниже Београда
Друга пуче украј Дубокога
Трећа пуче усред Шумадије
Уздиже се бутун Шумадија
И пред њом Петровић Ђорђе
Задрма се Турска царевина
Зачуди се седам краљевина
Да што ради млада Србадија“.

Тако је народни песник изразио своје дивљење према борби коју је српски народ повео против силне турске царевине.

Та ослободилачка психоза захватила је народ снажно и држала га до ослобођења 1878.године. дакле, скоро цео 19.век. таква психолошка готовост с једне стране и са друге стране: зулум и безакоње сваке врсте-дизало је народ на оружје.

Један од првих устанка био је 1809.године,  а водили су га: Илија (Стреља), Сава Дедобарац, Цветко и други.

Други устанак изведен је 1821.године (Владика Милентије), трећи устанак изведен је под вођством Станка Антонијевића звана „Бојаџиска буна“-године 1841.године.

До ослобођења 1878.године било је још два устанка мањих размера, али, овај под вођством „бојаџије“- Станка Антонијевића -био је један од најачих, најприпремљених. Из ових устанка датира позната севдалинка:

„Море врћај коња аго, Абдул-аго
Море врћај коња, пишмен ћеш да будеш
Море негу врћам, да знам да погинам
Пуче пушка из густи ораси
Те обори агу Абдал-агу“.

Станко је са својим братом прокрстарио цео властиначки, лесдковачки, нишки, заплањски и лушнички крај. Свуда је пронашао и организовао најбоље људе.

У Лесковцу је имао Коцу Мулџију и попа Ђорђа из Пољанице. Ниш му је водио Милоје Јовановић из Каменице, Заплање: Никола Срндаковић из Горњег Душника.

Поред ових, главне вође и организатори овог устанка били су следећи: Илија Николић из Јастрепца, Цветко Куцула и Мита деда Уљин из Власотинца, Стојан из Матејевца, Стојан Чавдар из Крушевице , Стојан и Китка-браћа из Кравља и други. Априла 1841.године је букнула буна-устанак у Власотинце.

Према Грделици је био Цека Вучковић, према Лесковцу Станко, према Предејану Илија Николић, према Свођу Лепоје из Гаре и други. Устаници су се држали 4-5 месеци.

Но, кад је у Ниш стигао Јакуп-паша са Рафит–бегом и цариградским комесаром Терфик-бегом и Ђурук-Тескереџијом-на власотиначке устанике је упућена војска од десет хиљада и они су после жилавог отпора подлегли. Власотинце је запаљено.

Народ се разбежао и дуго крио по шумама (била је „бежанија“ по збеговима). У позну јесен враћао се народ на своја кућна
Згаришта. Те године су виногради били родили као никад а бачве и бурад није било, јер је све изгорело. Тада је народ копао јаме у земљу и ту сипао грожђе.

Главне битке су биле: на Косовици, Врапчем Риду, Орашја, Гложану, на ушћу Власине у Мораву и код села Црна Бара(где су стајли споменици, који су порушени-подвукао М.М) тадашњих предводника(војсковођа).

Турци, да би омрзли код народа „Бојаџију“ за све су кривили њега, тако да је цео догађај остао у сећању народа под именом „бојаџиска пљачка“.
Године 1860-кад велики везир Мехмед-паша, као султанов изасланик дође у Ниш-да уредбу да се обеси Станоје из Власотинца и још седам власотинчана, на које се сумљало да теже ка Србији.

У тежњи ка ослобођењу од Турака, народ у овом крају је запамтио три паљевине(и „бежаније“):1809, 1821 и 1841-као и побуну из 1860 годину.

Турци су застрашивањем-разним пљачкама и убиствима вођа устанка (из 1821.г-нишког владику Милентија обесили на нишавски мост), покушали да угуше тежњу слободе народа под њиховим ропством.

*

Из Летописа основне школе у село Крушевица, Запис 1976.г. ОШ “Карађорђе Петровић”  с. Крушевица Власотинце

Зебележио: Мирослав Младеновић, наставник ОШ “Карађорђе Петровић” село Крушевица, Власотинце

* * *

Порекло родова (1958.г.):

 Ђелинска Махала:

Садашње становништво Боћевице потиче од предака који су досељени.

Род  Ђ е л и н ц и (7к)-слава Митровдан, Ђелинци су грана од рода Ивковци, који живе у суседно село Бојишини. Даље порекло: из неког села „испод Ниша“. У Бојишину пре око 160 година (1798.г.) доселио се Деда Ивко: Јован (70.г.-рођен 1888.г.)-Петар-Илија-Анђелко-Ивко.

У Боћевцу прешао је Ивков син Анђелко и од њега су данашњи Ђелинци;

Род С т а м ен к о в ц и (2к)-слава св. Никола, дошли из суседне Бојипине а припадали роду Копитарци;

Боћевска махала:

– Род Станојевићи или Цирка (1к)- слава св. Никола, дошли из суседне Бојишине, тамо су припадали роду Бојанинци;

Родови:Коцићи(2к), Бранковићи (4к), Стојиљковићи (3к), Нединци (4к) и Сированци (1к)-славе сви св. Арханђел. Родови Бранковићи, Стојиљковићи и Нединци досељени су из Клисуре близу Власине, зато их зову Клисурци;

Сировинска махала:

Род Сированци (12к)-славе Св. Арханђео, предак неки деда Сирован, па по њему добили назив Сированци а порекло су из Лебеда. Тамо по њима постоји потес Сировански Рид. Њихово порекло је од рода Сированчани из села Брод (Црна Трава). Један род живи и у Предејане.

Моравска махала:

-Род Боћевци (3к)-слава св. Арханђео, из махале Боћевице истог села;

Род Станковци (3к)-слава св. Никола, хграна нистог рода у Ђелинској махали;

– Род Божичани (1к)-слава  св. Никола, досељен из Бојишине(тамо имају исти род ).

Исељеници: Од рода Стаменковци 3 домаћинства прешли су у Книћанин. Један од рода  Ђелинци живи у Обилић (Пуста Река) а 2 домаћинства живе у Буљкесу (Војводина).

* * *

Топоними (Називи места):

Горун,Језеро, Просечина, Орловац( Орлов Рид),Одарница, Белутак, Букова бара, Угар, Селиште, Густи Ораси, Дервен, Абдулах-агов Гроб…

 

* * *

ТЕРИТОРИЈАЛНО-АДМИНИСТРАТИВНЕ ПРОМЕНЕ:

Бивши власотиначки срез био је шири него садашња територија општине Власотинце. Обухватао је део Лужнице, Црну Траву, Грделицу и још неколицину поморавских села.

Власотиначки срез је до 1880 године припадао Лесковачком округу. Од 1880. године припадао Нишком округу, од 1890. године Пиротском округу, а потом Врањском округу.

Врањском округу припадали су следећи  срезови: Лесковачки, Власотиначки, Јабланички, Босилеградски, Масурички, Пољанички и Пчињски.

Власотиначком срезу припадала је  општина Грделица  са селима и њиховим засеоцима (Грделичка (Грделица, Тупановци, Козаре, велика Сејаница, Мала Сејаница, Дедина Бара, Бојшина, Палојци,  Лични Дол, Крпејци); као и општина Предејане (са селима: Предејане, Бричевље, Сушевље, Кораћевац, Гузевље).

Та територијално-административна припадност општине власотиначком срезу  (која је била општина до 1965.г. и припојена општини Лесковцу) је трајала до 1941.године.

*

Пре Другог светског рата у једном времену је и село Боњинце (Заплање-лужнички крај) припадао власотиначком срезу.

После Другог светског рата(1945.г) укидају се срезови, а општине које су биле формиране од сеоских територија су укинуте, а тако су градови: Власотинце и Црна Трава постале општине са територијом околних села, која су административно припојена као географска целина атарима ових општина.

Интересантно је да је Грделица и  Предејане са околним селима припало лесковачкој општини, а и нека села су „променила“ административно територије у Заплање и око Грделице, Црне Траве и Власотинца.

Овај административно-географски опис је потребан ради  „пресељавања“ становништа из једног краја на други у оквиру овог планинског комплекса, јер се  приликом насељањвања у 18, 19 и 20 века становништво у потрагом за бољим пашњацима са целокупним породицама-као сточари, врло брзо налазили и „освајали“ територије на планинским пашњацима овг дела Јужне Србије.

Потреба је да се на једно место у оквиру истраживања порекла становништва има лао једна целина свих ових села: Власотинца, Црне Траве, Грделице и Предејана и дела Лужнице; јер је у времену под Турцима много њих због освете „прелазио“ са једне на другу територију. Тако ће постојати могућност вда се поједини родови нађу у некада заборављеним и уадљеним селима овог дела Повласиња и Грделичке клисуре.

* *

До 1965, године Грделица као насеље  је седиште Општине Грделица коју су чинила насељена места: Бистрица, Боћевица, Бојишина, Бричевље, Црвени Брег, Дедина Бара, Добротин, Доњи Буниброд, Горњи Буниброд, Граово, Грделица Село, Грделица Варошица, Губеревац (тада под званичним именом Губеревце), Кораћевац, Ковачева Бара, Козаре, Крпејце (тада под званичним именом Крпејице), Личин Дол, Мала Грабовница, Мала Копашница, Мрковица, Несврта, Ново Село, Ораовица код Грделица (тада под званичним именом Ораовица), Падеж, Палојце, Предејане Село, Предејане Варошица, Слатина, Сушевље, Тулово, Тупаловце, Велика Грабовница, Велика Копашница, Велика Сејаница, Виље Коло, Загужане, Зољево и Жижавица. После укидања општине подручје бивше општине је у целини ушло у састав општине Лесковац.

* * *

НАПОМЕНА:

Овде  је изоставњен РОДОСЛОВ порекла презимена, као и допуна вишеетапног расељавања становништа; док се не истражи порекло родова са презименима из власотиначко-црнотравско-власинскога краја.

* * *

ИЗВОРИ:

[1] Јован Ф. Трифуноски:- “ГРДЕЛИЧКА КЛИСУРА”, 1964. године

[2] Wikipedija:- http://sr.wikipedia.org/wiki/Боћевица

[3]  http://danubius.bestoforum.net/t9254-miroslav-b-mladenovia-istorija

[4] Мирослав Б Младеновић Мирац: ЗАПИСИ  Из рукописа -“Села у власотиначком крају” ; 1970-2013.г, Власотинце

* * *

Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац, локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

28. новембар 2013. године Власотинце, Република Србија

 


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top