Порекло презимена, село Врбовно (Лазаревац)

10. септембра 2013.

коментара: 0

Порекло становништва села Врбовно, општина Лазаревац. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“. Приредио сарадник портала Порекло Милодан. 

 

Положај села.

Врбовно је у доњој долини речице Врбовице која испод Степојевца утиче у Бељаницу. Сеоски потес граничи се на истоку до државног пута који води преко коса Камењака, Топољака и Парловске Косе; према Баљевцу су потеси Дубраве и Чапљаг, према Конатицама су Бељевина, Белосавац и Парлог; до Степојевца је потес Топољак, Церјак и Брекиње. Насеље је мање разбијеног типа. Село се дели на крајеве Горњевац и Доњевац.

Воде.

Кроз село протичу Митровачки Поток, Буковачки Поток и Требежац, који утичу у Врбовицу. Сви потоци и речица Врбовица лети пресушују. Село је оскудно водом, нарочито крај Горњевац који је поред државног пута Липовица – Степојевац. Пије се бунарска вода, а за стоку се копају „баре“, у које се хвата кишница.

Земље и шуме.

Ливаде су слабе, па се преоравају у њиве. Називи места са њивама и ливадама су: Вртунилица, Брекиња, Велиа Ливада, Буковац, Оглавак, Белосавац, Парлог, Шевар, Топољак, Провалија, Брестовац, Митровац, Камењак, Кључеви, Њиве под Буквама, Пландиште и Пужевац.

Старине у селу.

Недалеко од места Провалије има црквина, у којој је и до данас очувана камена „трпеза“. Ту је било и старо „маџарско“ гробље.

Подаци о селу.

Крста се носе „на Јовани“, 8. маја по старом календару, а заветина („бденије“) се држи на дан Пророка Јеремије код сеоског записа. Гробље је на Бељавинама, према Конатицама. Неки родови у овом селу, изузетно од осталих родова, укопавају умрле на својим поседима (Лазићи, Павловићи, Степановићи и Симићи) поред пута, неки у воћњаку и недалеко од куће (Томићи). Тако данас у селу има више мањих гробаља.

Ово насеље је постало од расељеног конатичког засеока Пољане „за прве Милошеве Србије“. Развијало се прираштајем и новим досељеницима. Први пут се помиње по архивским подацима тек 1818. године, када је имало 21 кућу а 1844. године имало је 34 куће са 221 становника. Данас је у њему има 16 родова у 192 куће.

 

Порекло становништва.

У најстарије родове се убрајају они који су се преселили из конатичког засеока Пољана. То су родови:

Степановићи, Кузмановићи, Николићи, Ранковићи, Јовановићи, Иванковићи, Димитријевићи, Миловановићи, Тривуновићи, Обрадовићи су један род, али су већ разродили и међусобно се жене и удају. Старином су од Сјенице. Род су им одсељени Иванковићи у Степојевцу, славе Јовањдан.

Мијаиловићи, Павловићи, Томићи су један род, давно су се разродили; не знају за даљу старину, славе Лазаревдан.

Андрејићи не знају са даљу старину, славе Никољдан.

Дикићи и Арсићи су били један род, па су се разродили; не знају за своју даљу старину, славе Ђурђиц.

Маринковићи су род Маринковићима у Конатицама, славе као и они Трифундан.

Има досељеника која су се непосредно доселили у Врбовно. То су родови:

Лазићи, Давидовићи и Степановићи други су један род, доселили су се од Сјенице 1809. године, славе Ђурђевдан.

Лазићи други, предак „Шваба Лаза“ се доселио из Срема око 1850. године, славе Јовањдан.

Мијаиловићи, претка је довела мајка „Швабица“ из прека, славе Ђурђиц.

Максимовићи и Јадрански су из Јадра, славе Никољдан.

Радојичићи су од Радојичића у Степојевцу, доселили су се око 1870. године, славе Никољдан.

Рашићи, отац је од Рашића у Вранићу, дошао жени у кућу, славе Никољдан.

Јаковљевић је дошао жени у кућу из Степојевца, слави Ђурђевдан.

Симић је од Симића у Конатицама, дошао жени у кућу, узео њену славу – Ђурђевдан.

Гајић је дошао из Лесковца (у околини) жени у кућу, слави Аранђеловдан.

Николићи други и Адамовићи су дошли 1913. године из Мислођина, славе Петровдан.

Ђурићи су дошли женама, не каже се одакле, у кућу и славе њихове славе Лазаревдан и Јовањдан.

Стојићевић је од Стојићевића из Конатица, дошао је жени у кућу, а даљом старином је из Велике Кикинде, слави своју и женину славу – Ђурђевдан и Лазаревдан.

 

ИЗВОР: Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.