Порекло презимена Дедеић

20. мај 2013.

коментара: 0

Стојан Караџић, Вук Шибалић: „Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло“, II допунско издање, Београд, 1997, ИШ ‘Стручна књига’

ДЕДЕИЋИ

(на Његовуђи, Рамову Ждријелу и Жабљаку)

Дедеићи воде поријекло од Доброја који се средином 17. вијека, са својих осам синова, са Чева доселио у Дробњачко село Добриловину које је у то вријеме било слабо насељено. Са Чева се одселио зато што су живјели доста сиромашно, а дошли су и у сукоб са братством Миликићима, па су ови разлози утицали да се иселе. Прво су се доселили у село Лужницу код Спужа. Ту нијесу дуго остали због сталног притиска спушких Турака; одатле се дигоше па преко Роваца, Мораче и Колашина, низ ријеку Тару, дођоше у Добриловину, на мјесто гдје им „пијевац запјева“ (како стоји у њиховом породичном предању). Добриловина је била врло погодна за живљење, што они искористише и у њој се настанише.

Сусједна племена се договорише са Добројем да на том мјесту гдје се он населио подигну манастир. Ту се налазила стара црква још из доба Немањића, која је била у лошем стању. Како рекоше, тако и урадише: подигоше манастир за врло кратко вријеме и посветише га Светом Ђорђију.

Пошто је у Добриловини имао добре услове за живот, Доброје се брзо обогати и за кратко вријеме постаде најбогатији човјек у цијелом крају.

Од осам Добројевих синова, предање зна за двојицу- Раосава и Дедеја, од којих су данашња братства Раосављевићи и Дедеићи. Предање казује да од Доброја, поред Дедеића и Раосављевића, потичу и сљедећа братства: Кргушићи, Пејовићи, Смоловићи, Вукадиновићи, Јелићи, Микићи, Благојевићи, Видојевићи, Вељовићи, Ћорићи, Зејаци, Ристановићи у пљеваљској Буковици; Калпачине, Крејовићи, Медојевићи; Вуковићи у Штитарици; Ратковићи у Бијелом Пољу и Топовићи.

За уступљено земљиште за подизање манастира у Добриловини, Доброје је добио одговарајуће у Прошћењу на које се неки од његових синова преселио.

Већ у 18. вијеку у сусједству Дедеића, у Добриловини и Прошћењу, почели су се насељавати многи потурчењаци, с којима су често долазили у сукоб. Послије оваквих сукоба морао је неко од ширег братства да се исељава и да тражи ново насеље. Та нова насеља су била што даље од нежељених комшија, у крајевима гдје није било Турака и гдје је било слободније живјети, иако су услови за живот били тежи.

Дедејеви потомци – рођаци Савикан Павлов и Милинко Видаков, из Прошћења, пошто побише неке Турке око 1810. године, ускоче у Шаранце, гдје се населише и почеше четовати. Ту су формирали и породице. Савикан је имао четири сина: Видака, Шуја, Трифуна и Баја, а Милинко тројицу: Риста, Ђока и Тана. Милинкови потомци прозвали су се Звиздојевићи по оцу Звиздоју, Видаковом оцу, и они живе у Рамовом ждријелу.

Дедеића има исељених у село Маоче, у пљеваљском крају. Тамо су се доселили 1913. године. Од њих се у НОР-у 1941-1945. године истакао Душан Новичин. Од Дедеића из Вашкова истакли су се Млађенови синови Рајко и Милан као борци НОР-а од 1941. године; Рајко је носилац Споменице 1941. године.

Бајо Дедеић из овог братства погинуо је на Стожеру 1877. године у борбама које су вођене против Турака за ослобођење од њихове вјековне владавине.

Породица Милоша Дедеића из Зауглине је активно учествовала у НОР-у 1941-1945. године. Стари ратник Милош и његова жена Јованка као прави родољуби и патриоти васпитавали су своје синове да никад не стану на страну окупатора, него да се свим средствима супротставе и устану против тираније не жалећи ни своје животе. Александар, Бранко и Војо су од првих устаничких дана били у редовима бораца НОР-а. Александар-Ацо био је комесар чете у првим ратним операцијама; ухватили су га четници и мучили у Жабљачком затвору; на крају је стријељан 5. августа 1942. године. У затвору се храбро држао пркосећи непријатељу и дижући морал осталим затвореницима. Полазећи на стрелиште са групом својих другова и сабораца поздравио се са оним који су остали у затвору ријечима: „Другови, побједа је наша, ми гинемо као борци за слободу, а нашим џелатима биће суђено као слугама окупатора и издајницима“. Његова мајка Јованка дошла је да посјети сина у затвору и кад су јој саопштили да су јој тог јутра сина стријељали, донесену храну је, као и раније, предала друговима њеног сина Лекса који су остали затвору. Вратила се кући, а да сузе није пустила. Лексов млађи брат Бранко је био борац НОР-а од 1941. године; храбро гине код мјеста Орах у Пиви 1944. године. Најмлађи брат Војо је, као и његова старија браћа, био активиста у омладинској и скојевској организацији. Послије рата са својим родитељима одлази у Бачко Добро Поље као колониста. У новој средини ради као истакнути просвјетар. Одласком у пензију, бави се списатељским радом; познате су му Чешагије, у којима на сликовит начин описује живот својих комшија и племеника. Књигу су читаоци изузетно добро привхатили.

Иван Вукосављев из Рамова Ждријела, био је борац НОР- а од 1941. године; храбро гине на Дујмовићима код Трнова 25. јануара 1942. године, борећи се против јаких непријатељских снага.

Живко Дедеић из Рамова Ждријела је био познати активиста у НОП-у, а послије рата 1945. године колонизован је са породицом у Бачко Добро Поље. И Милка, Лучина супруга, родом од Вуковића са Пишча, била је активиста у НОП-у, а посебно се истицала у раду АФЖ-а.

Вриједно је поменути и Ђорђија-Ђошу, првог мајстора обућара у Жабљаку. Дедеића има исељених у многим мјестима наше земље, гдје су најчешће одлазили из економских разлога. Има их у Штитарици код Мојковца од којих је познат истанкути борац НОР-а и народни херој Ј угославије Бошко-Поп Дедеић.

Славе Ђурђевдан; раније су прислуживали прву недјељу по Великој Госпођи.

 

ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло, 1997, приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић

 

Претходни чланак:

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.