Порекло презимена Полексић

13. маја 2013.

коментара: 2

Стојан Караџић, Вук Шибалић: „Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло“, II допунско издање, Београд, 1997, ИШ ‘Стручна књига’

ПОЛЕКСИЋИ

(живе на Мокром, Зукви и Боровцу)

Полексићи су огранак Калабића и потичу од Луке Калабића, који је живио крајем 17. и почетком 18. вијека. Лука је имао два сина Вукана и Николу. Вукан је имао Драгића, који је био ожењен Полексијом из братства Огњеновића из Бањана. Драгић је рано погинуо и остао му је малољетни син Марко, који се, по мајци Полексији, прозове Полексић. Марко је имао два сина – Илију и Јока. Марко Драгићев Полексић био је чувени јунак, који се стално тукао са никпшћким Турцима и многе је побио.

Једна породица Калабића становала је у Кличеву код Никшића. Њен старјешина Мирко се са сином Вуком, по разуру Требјесе, исели у Бјелопавлиће. Како Вук није имао мушких потомака, ова породица се истражи.

Калабићи су се иселили најчешће због турског зулума у Босну и Србију. Они су сачували своје презиме и до дана данашњега.

Када је паша Миљевина 1812. године попалио Дробњак, сви се Мокрани иселе у Босну и Србију. Послије десетак година, Јоко Марков Полексић и Дука Китаљевић врате се у Дробњак да обиђу своју старевину. У свом селу Мокром нађу четрдесетак хришћанских породица које су ту били населили никшићки Турци. Јоко и Дука покупе већу групу Дробњака, истјерају ове породице са својих имања и врате се код својих у Србију. Након извјесног времена Марко се са синовима Илијом и Јоком врати на своје имање у Мокро. Јоко Марков је погинуо 1825. године у Краљевој Гори у Затарју. Остао му је син Ђорђије, који је имао четири сина: Марка, Јока, Јанка и Димитрија. Марко је погинуо у борбама које су вођене око Острога 1877, а Јанко и Димитрије су од задобијених рана касније умрли. Овај рат је преживио Јоко.

Илија, син Марка Драгићева, са Мокрога се преселио у село Зукву са синовима: Петром, Игњатом, Танасијем и Драгићем, од којих су неки касније прешли у село Боровац.

Јоко Ђорђијев је рођен око 1854. године и један је од најистакнутијих Дробњака свога доба. Прикључио се устанку у Херцеговини, чим је пукла прва пушка, у „јајоше“ Пека Павловића. Учесник је свих битака које су тада вођене и у њима се истицао као изузетно велики јунак. За посебно јуначко истицање и заслуге добио је од књаза Николе барјак који је он с поносом носио у свим ратовима у којима је Јоко учествовао. Уз барјак је Јоко добио и високо одликовање којим га је одликовао руски цар Александар II „ђурђевски крст“. Осим овог одликовања, Јоко је добио златну Обилића медаљу и Данилов крст. Јоко је тада из руку књаза Николе примио на поклон и сабљу са иницијалима књажевим и Јоковим. Јоко је касније постављен за капетана Дробњачке капетаније и био је један од најмлађих капетана у Црној Гори. Тада је одликован и Златном медаљом за ревносну службу.

Јоко је пензионисан 1914. године и одмах је ступио у Ускочки батаљон који је полазио у рат који су Црногорци водили против аустроугарских освајача – Први свјетски рат. Учествовао је у борбама које су вођене у источној Босни, око Романије, Гласинца и на санџачком ратишту. У овим бојевима Јоко је поносно носио батаљонски барјак под којим је рањен; одмах након зарастања рана, укључује се поново у редове ратника у батаљон којим је командовао његов син Љубо. У чувеној Мојковачкој бици Јоко јуначки оконча свој живот и тако му се испунила жеља да погине у ратним окршајима.

У борбама на Мојковцу Ускочки батаљон је претрпио велике губитке у великом броју погинулих и рањених ратника. Поред Јока који је погинуо, рањени су његови рођаци Коста и Вукан.

Љубо Јоков је истакнута личност из Првог свјетског рата. Због успјешног командовања на Мојковцу добио је највећа признања. Пензионисан је у чину пуковника.

Потомци славних предака, у НОР-у су ишли смјело у рат против непријатеља и својим учешћем допринијели да се непријатељ порази и извојује слобода.

Душан Јанков, учитељ и један од првобораца у Посавини, погинуо је 11. августа 1943. године код Уба као командир чете у Посавском одреду. Школа у Грабовцу код Обреновца носи његово име.

Никола Илијин из Потпећа био је у НОП-у од 1941. године, прво у санџачким јединицама, у Четвртој црногорској бригади руководилац СКОЈ-а, чете и батаљона, у Дурмиторском НОП одреду комесар чете, батаљона и одреда, а послије рата у ОЗН-и Београда. Носилац је Партизанске споменице 1941.

Момчило Димитријев са Мокрог, војни службеник, у НОП-у је од првих устаничких дана, командант Дурмиторског НОП одреда, у Четвртој црногорској пролетерској бригади је командант Петог батаљона, а у крајишким и далматинским јединицама је начелник штаба корпуса и Оперативног одјељења армије. Носилац је Партизанске споменице 1941.

Своје животе су на ратипггима за слободу свога народа оставили и сљедећи братственици Полексићи: Ђуро Јованов из Боровца – на Загарчу 1944. године, Јово Костин из Боровца – на Биочу 1944. године, Мирчета Саватијев из Боровца погинуо је заједно са Јовом на Биочу, а Никола са Слатине оконча свој животни пут на Горажду 1944. године.

Вриједно је истаћи јединствен подвиг Миле Полексић, родом од братства Ненезића из Бијеле, која је у збјегу пуном народа у планини Војник изнад села Крушевица задавила рукама своје дијете, шестомјесечну кћерчицу Солумију, јер се била расплакала баш у тренутку када је колона Нијемаца пролазила у близини пећине. Недалеко од пећине у којој се налазио збјег, Нијемци су сустигли Милиног свекра, старог Димитрија Полексића, који је носио двогодишњу унуку, Милуну другу кћерку, и обоје их убили. Прича се да је у овој пећини остала празна колијевка мале Солумије, која је подсјећала на овај грозан догаћај, који се одиграо за вријеме Пете непријатељске офанзиве у јуну 1943. године.

Полексића има исељених у разним мјестима широм наше земље.

Славе Ђурђевдан, а прислужују Никољдан.

ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло, 1997, приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић

 

Коментари (2)

Одговорите

2 коментара

  1. Prezivam se Poleksic i nikad u zivotu nisam cuo od nijednog svog pretka da poticemo od prezimena Kalabic.Mi Poleksici iz sela Dubljevici sa pivske planine brojimo pedesetak kuca po Crnoj Gori,Srbiji i dalje po svijetu.Imam atenticacan dokument star 60 i nesto godina u kojem pise da smo se prezivali Jokovic i da smo zajedno sa Bajom Pivljaninom ubili odredjenog Turcina koji je tada silovao jednu Jokovicku,odrubili mu glavu i stavili je u bukvu,dan danas postoji Hadzina bukva u jednom pivskom selu blizu sela brezna,potom smo pobijegli na pivsku planinu u selo Dubljevici strahujuci od krvne osvete i promijenili prezime u Poleksic,ideja je Bila najstarija baba se zvala Poleksija pa po njoj.Takodje moram da se nadovezem na gore pomenuti tekst o poznatim junacima.Iz naseg bratstva Poleksica bilo je dosta nosilaca partizanske spomenice kao i uglednih oficira kraljeve vojske Jugoslavije da ih ne nabrajam po imenu i prezimenu. sa postovanjem Martin poleksic.

  2. Ana Poleksic

    “Душан Јанков, учитељ и један од првобораца у Посавини, погинуо је 11. августа 1943. године код Уба као командир чете у Посавском одреду. Школа у Грабовцу код Обреновца носи његово име.”

    Zelim samo da dodam da je Dusan (Jankov) Poleksic, moj deda, imao sina po imenu Janko, koji je rodjen 1940.god. iz braka sa uciteljicom Anicom Poleksic, rodj. Tomasevic.
    Iz prvog braka je imao i kcer Vjericu.