Порекло презимена Крковић

12. маја 2013.

коментара: 0

Стојан Караџић, Вук Шибалић: „Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло“, II допунско издање, Београд, 1997, ИШ ‘Стручна књига’

КРКОВИЋИ

(живе у Ускоцима)

Огранак су Вуловића од којих су се давно одвојили. Не зна се ни по чему су добили презиме. Зна се да су до краја 18. вијека становали у Горњој Бијелој, гдје су оставили трага у називима који подсјећају на њих, као што су „Ђерковића Њиве“. Прича се да је до њиховог исељења дошло зато што су се бојали освете никшићких Турака, јер су Ђерковићи убили Турчина који их је напао приликом женидбе једног свог братственика. Они се тада иселе негдје у Србију, и тамо остану, а Раде се врати и „најми“ код Чворовића у Жупи, у селу Заграду. Он се оженио од Чворовића и са њима се преселио на Мокро, одакле се 1854. године преселе у село Ускоке код Жабљака, на земљу коју су купили од Дед-аге Ченгића. Раде је имао три сина: Петра, Павла и Јанка. Има их исељених у селу Буковици под Ковачем у Затарју (изнијети подаци коришћени су из књиге А. Лубурић: Дробњаци – Београд 1930. године).

Међутим, у породичном родослову овог братства негирају да су они огранак Вуловића, већ кажу да воде поријекло из села Безјова из Куча, од тамошњих Ђерковића. Њихово породично предање даље казује да су се из Куча у Бијелу доселила три брата. Знају име Раду и да се је један од њих, послије кратког боравка у Бијелој, одселио код Андријевице, као и да су од њега тамошњи Ђерковићи. Трећи брат се прозвао Ненезић, чији потомци и данас живе у Бијелој (ови подаци су узети из родослова породице, које ми је дао инж. Драгоје Ђерковић).

Јанко Радов је имао три сина: Саву, Јована и Николу; Петар има Вука, Крста и Сима, а од Павла су Живко, Мијо и Павле. Павле Павлов се одселио у пљеваљску Буковицу. Његов брат Живко је имао Рада, Миаила, Василија и Ивана, који је млад умро, а Мијо Павлов има Павла, Јагоша и Блажа.

Вук Петров има Мирка, Милинка, Перка и Милорада. Од Вукова брата Крста није остало потомство јер је млад умро, а од Симе су остала два сина Момчило и Драгутин – Мујо.

Сава Јанков има шест синова: Милована (погинуо несрећним случајем на једној свадби), Милутина (погинуо заједно са својим оцем Савом 1919. године у комшијском обрачуну), Ђорђа – Ђура, Милосава, Гојка и Милана. Милосављев син Драгутин – Рашо био је борац у Седмој омладинској бригади од њеног оснивања, а Гојков син, храбри Драгиша, даде свој млади живот 1944. године код Колашина, као активни борац НОВ-а.

Јован Јанков има Милоша, Микаила, Милисава, Милоша, Томислава и Војислава. Милош, Јованов најстарији син, учесник је балканских и Првог свјетског рата, а погинуо је на Мојковцу 1916. године. Милисав, учитељ, био је борац у НОП-у од 1941. године, а од оснивања Четврте црногорске пролетерске бригаде борац у њеном Петом батаљону. Њихов брат Милош, студент, био је у НОП-у од 1941. године, а од оснивања Четврте црногорске пролетерске бригаде у Петом батаљону, борац и комесар чете, шеф Окружног опуномоћства ОЗН-е Никшић и опуномоћеник ОЗН-е у Команди јужног Јадрана. Носилац је Партизанске споменице 1941. Његова супруга Лидија, са својом малољетном дјецом, била је прогањана, затварана и пребијана, али је она поносно све издржала. Била је истакнути активиста у народној власти, посебно у организацији жена у НОП-у.

Јован Јанков је стријељан од стране окупатора 1943. године на Жабљаку.

Никола Јанков, једно вријеме и језерски капетан, имао је пет синова: Радосава – Мину (погинуо од грома), Крстонија, Светозара -Лака, Јована-Јоца и Војина-Воја. Светозар-Лако је био у НОП-у од 1941. године, а погинуо је као борац у Петом батаљону Четврте црногорске пролетерске бригаде, 10. Марта 1841. године у Сушици. Јован-Јоцо, правник, био је у НОП-у од 1941. године; у Четвртој црногорској бригади политички радник, а у Петој црногорској пролетерској бригади командир чете и комесар хаубичког дивизионе ВШ. У Седмој омладинској бригади био је обавјештајни официр бригаде и Треће Дивизије, а касније у Корпусу и начелник обавјештајног одјељења Армије. Он је ратни војни инвалид и носилац Партизанске споменице 1941.

Николина супруга Милица, родом од братства Недића, право је оличење поносите партизанске мајке. Сву је своју дјецу, синове и кћери, дала у НОР-у. Њена кћерка Јелена једна је од најистакнутијих жена бораца од првих устаничких дана. Истакла се храброшћу у Пљеваљској бици 1. децембра 1941. године, а касније је стала у строј Прве пролетерске бригаде са још једанаест бораца из Језерско-шаранског батаљона, који су одмах након формирања бригаде враћени у свој крај. Ухваћена је од стране непријатеља и у жабљачком затвору звјерски мучена и пребијана до бесвијести. Стријељана је 1942. године. Запамћено је њено храбро држање приликом одвођења на стрелиште, чиме је подигла морал осталим затвореницима. Њена сестра Ћана, активиста у народној власти, посебно се истицала у раду са женама у НОП-у; и докторица Марија – Маша својим љекарским стручним знањем и великом хуманошћу помагала је у лијечењу тешких рањеника и народа свога краја.

Има их у разним крајевима наше земље. Тамо су одлазили из економских разлога. Има их колонизованих у Бачком Добром Пољу, гдје су се одселили 1945. године. Ово братство је дало велики број интелектуалаца разних занимања, а највише из области медицине.

Славе Никољдан, а прислуживали су Ђурђевдан.

 

ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло, 1997, приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић

 

Претходни чланак:

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.