11. maja 1933. – Rođen jedan od najvećih srpskih glumaca svih vremena Zoran Radmilović.
Zoran Radmilović je rođen u Zaječaru, od oca Momčila sudije i majke Ljubice domaćice. Deda po ocu Rihard Lang, bio je Nemac, železničar. Oženivši se Zoranovom babom Stevkom, prešao je u pravoslavlje i uzeo ime Radmilo. Odatle potiču Radmilović.
Po očevoj želji upisao je pravo u Beogradu, potom studirao i na Arhitektonskom i Filološkom fakultetu; uporedo je oprobao glumačke mogućnostu u KUD „Ivo Lola Ribar“, potom upisao i postupno apsolvirao glumu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju te započeo karijeru u Beogradskom dramskom pozorištu (1962—1968), u kome isprva nastupa u manje značajnim predstavama.
Godine 1964, zbog odustajanja Ljube Tadića, Radmilović uskače u naslovnu ulogu u Kralju Ibiju (na sceni Ateljea 212), predstavi koju pretvara – razotkrivajući potpuno izuzetnu glumačku nadarenost – u trijumf improvizacije (veliki uspeh ostvaruje i na gostovanjima u Parizu, Moskvi, Njujorku, Veneciji i dr.), u „svoju scenu“ koja će trajati (zajedno s kasnijim Radovanom III Dušana Kovačevića) dve decenije.
Iako je ostvario niz uspelih uloga u pozorištu (stalni je član Ateljea 212 od 1968. godine do smrti), na filmu, televiziji i estradi, sve su one ostale u seni „uloge života“ u Kralju Ibiju (čak i kad se radi o briljantnom ostvarenju – ulozi Molijera u istoimenom komadu M. A. Bulgakova, za koju je nagrađen Oktobarskom nagradom grada Beograda).
Na filmu je debitovao 1962. godine (Čudna devojka, Jovana Živanovića) i odigrao oko dvadeset uloga. Glavne je ostvario u filmovima Glineni golub (T. Janić, 1966), Ram za sliku moje drage (Mirza Idrizović, 1968), Pogled u noć (N. Stojanović, 1968), Paviljon 6 (L. Pintilije, 1978), Srećna porodica (Gordan Mihić, 1980), a jednu od najboljih rola ostvario je u antologijskom filmu Maratonci trče počasni krug (Slobodan Šijan, 1982).
Svoju poslednju 299 predstavu “Radovan III” je održao 9. juna 1985. godine uz velike bolove, ali opet uz njegovu veliku želju predstava je održana do kraja. Samo tri dana kasnije prebačen je u bolnicu iz koje se nije vratio. Preminuo je 21. jula 1985. godine, kremiran je a njegova urna se nalazi u Aleji zaslužnih građana na Novom Groblju u Beogradu.
IZVOR: Vikipedija
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=mgPbtnViGbU&feature=related[/youtube] [youtube]http://www.youtube.com/watch?v=uuBXOPAS9n8&feature=related[/youtube]
13. decembar 2019. u 08:50
Vojislav Ananić
BILO JE TO VREME KADA SU MALOM SRBIJOM HODALI VELIKI LJUDI …
© 2019 Veliki Ljudi
5. 09. 2017
Kralj scene
Autor: Branimir Gajić
Kada pozorišni glumci jednom zauvek siđu sa životne scene, njihova genijalnost i moć kojom su zračili sa „dasaka koje život znače“ ostanu tek u uspomenama i prepričavanju, bez mogućnosti da se ikada više u potpunosti osete, bar onako kako mogu da se dožive kod filmskih glumaca čija ostvarenja je uvek moguće nanovo gledati, kao po prvi put, decenijama nakon što su nastala.
Zoran Radmilović je jedini naš glumac koji je tu metafizičku prepreku savladao, i to još dok je bio u punoj glumačkoj i egzistencijalnoj snazi: snimak predstave „Radovan Treći“ u kojoj ima glavnu ulogu bio je godinama jedan od najgledanijih video materijala – i to u vreme dok je sama predstava bila aktuelna, na redovnom repertoaru.
Zahvaljujući snimku jednog od izvođenja te kultne predstave koji je prebačen na video kasetu i pušten u distribuciju, „Radovan Treći“ postao je pozorišni komad čiji su delovi scenskog teksta ušli u svakodnevni govor u kome se i dan danas nalaze, trideset i više godina nakon što je igrana.
Sve te replike koje su postale kolokvijalne izgovorio je Zoran Radmilović, na njemu svojstven fascinantan način, a predstava se gleda i danas, u digitalnom formatu, fascinirajući i dalje.
Zoran Radmilović je bio kralj pozorišne scene, najveličanstveniji pozorišni glumac koga je ova sredina ikada iznedrila. Iako ga nema već pune 32 godine, njegova neprolazna aura i dalje je prisutna, ne samo zahvaljujući uspehu „Radovana Trećeg“ ili ulogama koje je imao u filmovima i TV serijama.
Kao i u slučaju drugog genija, Pavla Vuisića, i kod Zorana Radmilovića radilo se o apsolutnom talentu za glumu koji je bio utkan u karakterističnu pojavu i ličnost fascinantnih kapaciteta.
Bio je apsolutni majstor improvizacije za koga je važilo pravilo da nijednu predstavu nikada neće odglumiti na isti način već svaki put drugačije i svaki put interesantno.
Odlikovala ga je neobična duhovitost, odnosno, domišljatost kojom je oblagao ulogu čineći je neponovljivom: niko drugi nikada ne bi mogao da bude takav „Radovan Treći“ ili „Kralj Ibi“, čak ni u pokušaju.
Pečat koji je Radmilović ostavio na domaću pozorišnu glumu ogroman je, trajan i vanvremenski. Čovek koji se slučajno obreo u glumi, kao siromašan student iz unutrašnjosti koji se godinama „tražio“ po beogradskim fakultetima, i na nagovor prijateljice rešio da se okuša i na Fakultetu dramskih umetnosti nakon što je nastupio u kulturno-umetničkom društvu u čijim prostorijama je boravio da bi se, ustvari, samo zimi grejao, dospeo je do vrha ove umetnosti na, neko bi rekao, „sudbinski poziv“.
Na skromnom početku karijere, 1964. godine, sasvim slučajno, zbog odustajanja druge teatarske veličine, Ljube Tadića, dobio je naslovnu ulogu u komadu „Kralj Ibi“ i sa njom otišao – direktno u legendu.
Naizgled parodičan komad koji je napisan u Francuskoj u 19. veku da izvrgne ruglu hipokriziju i nakaradnost malih tiranina, u neočekivanom tumačenju Zorana Radmilovića opasno se približio prvoj otvorenoj kritici tadašnjeg sistema koji je vladao u Jugoslaviji, u toj meri da se šuškalo kako je njegov „Kralj Ibi“, ustvari, sam neprikosnoveni vođa države, Tito. Predstava je postala kultna u punom smislu te reči i donela je Radmiloviću oreol veličanstvenosti.
Njegove improvizacije, sklonost ka „širenju“ teksta, dodavanju sopstvenih rečenica, originalnost glume koju je pretvorio u međusobnu igru sa publikom, neponovljivost predstava u toj meri da publika nikada nije znala šta može da očekuje na svakom sledećem izvođenju, napravile su od „Kralja Ibija“ i Zorana Radmilovića ne samo zaštitni znak pozorišta u kome se igrala decenijama, Ateljea 212, već i od njegovog nastupa svojevrsni otvoreni prozor u svet slobodne reči, igre i misli u epohi i sredini gde uspostavljeni režim, baš kao u predstavi, društvu nije davao puno slobode za reč i misao.
Obračun sa devijacijama sredine i onome u čemu je već bila duboko ogrezla na početku sedamdesetih, bio je okvir za drugu kultnu predstavu, već pomenutog „Radovana Trećeg“ gde je Radmilovićeva genijalnost ponovo zablistala u vanvremenskom sjaju.
Od lika marginalca koga je život u potpunosti pregazio već u ranim tridesetim godinama, i koji živi u neshvatljivim obrascima pometenosti, u sudaru sa okruženjem i sobom, Zoran Radmilović napravio je spomenik čitavom jednom izgubljenom vremenu i ljudima u njemu.
Još više spreman na improvizaciju nego u „Ibiju“, podstaknut savremenim tekstom koji mu je dopuštao svakakve osvrte na sadašnjicu, van scenarija, neočekivano, napravio je od „Radovana“ šou koji neprestano teče godinama i u kome publika može da svaki put očekuje nešto novo. Ali, nešto što je britko, zabavno, duboko inteligentno, opsežno i briljantno u svojoj fokusiranosti na tada aktuelne probleme.
Predstava je igrana tačno 299 puta na sceni, a gledana je kao video snimak u kućnom prikazivanju kod miliona ljudi u nekadašnjoj Jugoslaviji.
Da je samo igrao u te dve predstave, Zoran Radmilović bi bio i ostao kralj pozorišne glume i najveći teatarski glumac koga smo ikada imali. Njegov duh se utkao u kolektivno pamćenje kroz sve blistave momente koje je imao na „daskama“.
Ipak, Radmilović se, na sreću svih nas danas, okušao i u brojnim televizijskim i filmskim ulogama na osnovu kojih je sada moguće dokučiti kako je njegov glumački lik delovao, čak i onima koji nikada nisu gledali snimak „Radovana“ smejući se grohotom pred ekranom, kao što je nekadašnju publiku hvatala zaraza smejanja dok je imala tu sreću da uživo posmatra Radmilovićeve verbalne, facijalne i telesne bravure, mnoge neočekivane i nepripremljene.
Umro je relativno mlad, u 53. godini, od zdravstvenih komplikacija. Do smrti je ostao glumac: u bolnicu su ga odneli pravo sa bine, sa 299. izvođenja „Radovana Trećeg“.
U kinematografiji je najširoj publici ostao posebno upamćen po dve uloge: majstora Živote iz izuzetne TV serije „Priče iz radionice“ i bandita Bilija iz takođe kultnog ostvarenja, filma „Maratonci trče počasni krug“.
U privatnom životu ostao je dosledan svojoj umetničkoj veličini: važio je za duhovitog, plemenitog i druželjubivog čoveka.
Ispred pozorišta „Atelje 212“ nalazi se njegova skulptura dok izvodi „Kralja Ibija“, sa karakterističnim smeškom, kao zaštitni znak tog beogradskog teatra.