Порекло презимена, село Осеченица (Мионица)

1. мај 2013.

коментара: 2

Порекло становништва села Осеченица, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ. Приредио сарадник портала Порекло Милодан. 

 

Положај села.

Осеченица је на северном подножју планине Маљена између Бријежђа и Крчмара. Земљиште овог села је висораван или планина. Висораван је кречњачка, пуна вртача и долина, које су или каменитог дна или заднивене црвеницом. У вртачама задржава се и вода, и то су сеоска језера. Планински крај је у Маљену у увалама између појединих брда, Висораван је ограђен брдима: Локвом, Кривим Странама, Радичевцем, Очком и Јездинцем, а са западне стране отворена је и везана за Голупско Поље. У планини су главнији висови: Орловац, Стражара, Вис и др.

Извора је у планинском крају доста, а главнији извори су: Сиге и Сушица у Суботићима. На целој висоравни, која је пола села има само четири извора: Ивановац и Угљешевац у Вујићима, Бунар у Рашевићима и Пјетловац, по дну села до Бријежђа. Из Маљена између јужног дела Крчмара тече Манастирица испод цркве састаје се са Крчмарском Реком, одакле као Манастирица иде на исток кроз село. Обале Манастирице су прави крш, долина је пуна наноса и готово ниједне подесне лучице нема. На Висоравни, испод Радичевца, извире речица Сушица и тече на север до Рашевића, па кад прими воду од Бунара, не пресушује и тако тече до свог понора под висом Дебелим Цером изнад Толића. Сељаци с висоравни поред изворске воде служе се језерском и барском водом, као и водом са својих бунара, које копају по њивама у виду цестерни.

Земље и шуме.

Најлепше су зиратне земље до Голупца, а ту су најбоље и ливаде и зиратнице. Земље су сувише посне, суве, кречног и плитког дна, с тога се морају чешће натирати, па да буду родне. Суботићи имају добрих земаља око крчмарске цркве и при ставама река, а то су најродније земље овог села, које се не морају много нагнојавати, јер рађају добро и на њима успевају сви усеви. По висоравни у Бунчевици су особито добри сувати, а најлепши су на Маљену по Стражари и Краљевом Столу. Најлепше ливеде ово села су Калуђерске баре на Маљену, где готово сваки сељак има своје закосе и уз њих забране и испусте.

По висоравни је врло мало шуме, а готово се може рећи да је и нема. Бунчевица, која је до скоро била под шумом, Криве Стране и Локва су голи кршеви и својим стењем засуше и оно мало земље, што је имало вредности. Што има шуме, то је у планини. По селу је шума лиснатог дрвета, а око бара и даље су четинарске шуме. Маљен, осим закоса и по Стражари растурених појединачних њива, сав је сеоска заједница и цело село на њега полаже право и њиме се користи. На висоравни Кршеви: Бунчевица, Криве Стране и Локва су опет сеоска заједница, где појединачних заједница нема, мада по неке породице полажжу некакво заједничко право на поједине крајеве у планини.

Тип села.

Осеченица је село разбијеног типа. Манастирица је поделила село на два дела, на кречњачку висораван и планину. У планини је џемат Суботића, а на висоравни су џемати Рашевићи, Богдановићи, Вујићи и Томићи. Џемати су раздалеко један од другога тако од Суботића до најближих Богдановића има више од два километра, а од Богдановића до Рашевића нема ни 50 метара, готово су помешани. Куће по џематима су врло близу и оне су по странама брда, по странама вртача или каквих долова.

У Суботићима су: Суботићи, Станковићи и Богданићи.

У Богдановићима су: Богдановићи.

У Рашевићима: Рашевићи, Петровићи, Баштићи и Миливојевићи.

У Вујићима: Матијевићи (Вујићи), Живановићи, Пејићи, Рулићи, Јешићи, Митрићи, Сандићи (Војиновићи) и Радовићи.

У Томићима су: Томићи, Јелићи, Војиновићи и Антићи.

У селу има неколико омањих здаруга, али број чељади у тим задругама не прелази 20 душа. Повеће задруге су: Вујића (две), Петровића, Богдановића, Томића и Баштића.

Подаци о селу.

Према списку села ваљевске епархије из 1735. године Осеченица је имала 13 домова. Осеченица је по харачким тефтерима из 1818. године имала 36 домова са 47 породица и 89 харачких личности.

Према попису:

-1866. године – 73 дома и 601 становника.

-1874. године – 91 дом и 691 становника.

-1884. године – 102 дома и 833 становника.

-1890. године – 124 дома и 883 становника.

-1895. године – 133 дома и 902 становника.

-1900. године – 139 домова и 954 становника.

Име селу.

За име села везана је ова народна прича. Прича се да кад је куга пролазила кроз село, све „исјекла“ и покосила и да људи, кад су дошли после ње у ово место, нашли, све што је било живо, „одсјечено“, те отуда и назвали село „Осјеченица“, па се и данас тако зове.

Имена џемата су презименска, од презимена данашњих породица.

Старине у селу.

1. На вису Локви, изнад Манастирице за време 2. аустријског рата или како сељаци кажу „рата принца Јевђенија“, био је шанац (шарампов) и једна мала караула, у којој је била нека војничка посада са задатком да чува границу, јер је село тада било на граници Србије.

2. Кад је Србија за време аустријског провизоријума била подељена на 18 војничких округа, онда је село постало седиште хајдучких компанија за онај крај ваљевског округа, гдеје стално седео старешина хајдучких чета и с тога се звало и варошицом.

 

Порекло становништва и оснивање села.

Осеченица има велику прошлост. И она се налази у списку села округа ваљевског из 1737. године под готово истоветним називом са данашњим именом. У селу нема старих породица, за које се не би знало да су досељене. За време аустријске окупације у селу су биле свега 4 породице и за њих се држи да су основале село – Војиновићи, Пејићи, Вујићи и Рашевићи.

-Војиновићи, Јелићи и Антићи: Најстарија породица овог села, која је нашла овде још и старих породица, које су Турци доцније протерали у Тамнаву, јесу Војиновићи, пореклом из некаквог Војина, једног од оних Команичана (Комана), који се овде зауставио и стално населио. Војиновићи су и Јелићи и Антићи, славе Св. Димитрија.

-Вујићи, Живановићи, Рулићи, Митрићи и Јешићи: После Војина доселили су се баш пред 2. аустријски рат два рођена брата Вуја и Пеја, који су у сродству са Никићима и Лучићима у Буковцу и Грбовићима у Мратишићу. Од Вује су Вујићи а од Пеје свега једна кућа, и онда, па и данас никад више од једне мушке главе у кући. Пеја је на 50 година после свог доласка због немања више мушких потомака довео из Жупе два своја синовца Живана и Јелесија (прозваног Рула), те су Живановићи потомци Живанови а Рулови: Рулићи, Митрићи и Јешићи. Сви се данас у селу зову Вујићи и Живановићи и славе Лучиндан.

-Богдановићи, Рашевићи, Баштићи, Станковићи: Баш у исто доба, кад је Пеја, у споразуму са Грбовићима, довео своје синовце, доселили су се из Дробњака из села Мљетичка три брата: Богдан, Раде и Башта са свима својим породицама и по одобрењу Грбовића населили су се у селу до Бријежђа и око Бунара. Од Богдана су Богдановићи, од Рада (Раше) Рашевићи, а од Баште Баштићи. Кад су се били већ наместили и кад су чули, да им је заостали брат Станко умро, онда после 5 година доведу и његову породицу и населе је преко реке у планини, то су данашњи Станковићи. Богдановићи и Рашевићи славе Јовањдан, Баштићи славе Ђурђиц, због тога што има је казала врачара да промене славу, па ће им се држати мушка деца, јер су им се дуго времена слабо држала мушка деца. За Станковиће се не каже коју славу славе.

-Суботићи: У Кочиној Крајини, баш пред рат, поп Драгоје Симовић из Крчмара, насели на црквеном имању Шћепана и Ризну са три сина, досељене из Дробњака, од Косорића. Поп Драгоје, немајући мушког потомства, уда своју јединицу кћер за Бранка, првог сина Шћепановог и као мираз дао му сву црквену имовину са уредном тапијом и преносом код ондашњих турских власти, те тако и црква крчмарска није данас на крчмарском већ осечанском атару. Шћепанови су потомци Суботићи, којих у селу под овим општим презименом има 29 кућа, славе Ђурђевдан.

-Богданић, уз Бабинску Разуру из Кучина у Полимљу, славе Ђурђевдан.

-Радовић се доселио из Маоча, не каже се када, и призетио у Вујиће, слави Лучиндан.

-Сандићи су од Војиновића, прозват по баби, чијој је кћери дошао у кућу, а призетио се у Вујиће, не каже се када, слави Лучиндан а своју славу напустио.

-Томићи су досељени из Бијеле Река у Старом Влаху, кад је поп Леонтеје населио Шћепана и Ризну, њихов предак се населио у крај села, на имање које му је село дало на Јездинцу до Робаја, славе Никољдан.

У Осеченици је 136 кућа од 7 породица.

 

Занимање становништва.

Осечанци се занимају свима привредним пословима, којим и суседни сељаци у области. Главна су занимања земљорадња, воћарство, продаја и прерада грађе. У овом селу постоји вештачка стружница, с тога су сељаци обучени у овом послу и раде га изван свога села. Но како је земља сувише посна, већи део становништва се изељава или појединци још раније шаљу своју децу на занате, у трговину и државвну службу, па их после и не враћају.

Појединсти у селу.

Осеченица је саставни део Бријежђанске општине у Срезу колубарском. Судница је у Бријежђу, а школа и црква у Крчмару. Гробље је подељено по џематима, а тако исто и преслава.

 

ИЗВОР: Љубомир Павловић, “Колубара и Подгорина”. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Коментари (2)

Одговорите

2 коментара

  1. Александар Станковић

    У тексту о селу Осеченица се поткрала мала грешка. Код навода о славама породица Богдановићи, Рашевићи, Баштићи и Станковићи каже се да Богдановићи и Рашевићи славе Јовањдан. Погрешно је цитиран део из књиге Љубе Павловића где се иначе каже да сви они славе светог Ђурђа а до скоро су преслављали зачеће св.Јована.

    Станковићи, Богдановићи и Рашевићи сви славе св.Ђурђа-Ђурђевдан.

    • Biljana Kasic (Pavlovic)

      Gospodine Aleksandre,

      Da li mozda imate vise informacija o selu Osecenica? Pokusavam da nadjem podatke o poreklu familije Pavlovic. Moj otac se zvao Stanimir Pavlovic a deda Vladan Pavlovic (baka Vojislava – Bojana,Vasiljevic)U selu nije ostalo vise nikoga od familije. Nasa Slava je Sv Luka.
      Hvala i svako dobro!