Порекло презимена, село Крчмар (Мионица)

18. април 2013.

коментара: 3

Порекло становништва села Крчмар, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, издање 1907. године. Приредио сарадник портала Порекло Милодан. 

 

Положај села

-Крчмар је планинско село и лежи непосредно под северним подножјем Маљена, а на обема обалама Крчмарске Реке. Сеоске куће су уз Реку и то по падинама појединих маљенских брда, спуштајући се до самог речног корита. Земљиште је брдовито, по све стрмо и шумовито. На јужној страни диже се одмах Маљен, а на саверу су висока кварцитна брда која служе као развође речицу Буковцу и Реци. Над селом су ови висови Маљена: Благиља, Орловац, Бела Стена (Бијела Стијена), Пехар и Чубрица, а одатле изнад ових: Краљев Сто, Црни Врх, Стражара и Голубац. Над селом са северне стране дижу се висови: Биљези, Растова и Чубрица. Сви маљенски висови су од серпентина, а његове северне падине од секундарних кречњака.

Изворима је село врло богато. Крчмарац не зна шта је бунар и оскудица у води. Са свих страна стичу се Реци многи поточићи, који никада не пресушују. Познати извори у селу су: Доброш, Врело, Боријевац и Леденице, Маркови Чанци на Пехару, Хајдучица на Чубрици и Савинац до Бачеваца. Од изворних текућих вода су: Манастирица, која извире на источној страни села под највишим врхомм Маљена Краљевим Столом и тече водопадом и брзацима све на север до става са Реком, када окрене на исток коз Осеченицу; Река, којој је глава у Марковим Чанцима под Пехаром и испод Бијеле Стијене, тече на исток до састава са Манастирицом кад изгуби своје име. Испод Стражаре, између Пехара и Голупца силази на западну страну плаховита и највећа река ово села, Црна Река. Испод Пехара са западне стране, управо испод оног места, где се састају Чубрица и Пехар, испод преседлине Хајдучког Гроба, силази повећа плаховита речица Козлица, која иде на запад и близу Савинца пада у Црну Реку. Испод Голупца, са западне стране, силази Буковска Река и састаје се по дну Ластре са Црном Реком, те граде већу Буковску реку. Испод Голупца са источне стране извире на неколико места овог најпространијег маљенског виса река Каменица, која се текући на исток пробија испод Краљевог Стола и пада после подужег тока у Западну Мораву.

Земље и шуме

-Крчмар је пространством земљишта најбогатије село у округу ваљевском. Сав се Маљен, колико је овде поменут, сматра као његова својина*.

*У једној пресуди кнеза Милоша од 1837. године уступају се Крчмару сви маљенски висови са тачним границама целог атара. Пресуда се и данас налази код сељака, али је државне власти споре.

Главне зиратне земље су око кућа и реке. На овом земљишту су и куће и воћњаци и сеје се све што је потребно за кућу. Земљиште је наводњено, наносно и доста родно, особито када се уредно натире.

Главно имање села Крчмара је на Маљену, познато под именом Дивчибаре. Дивчибаре су планинско поље између Краљевог Стола, Црног Врха и Голупвца и кроз средину њихову тече и наводњава их река Каменица. Стражара дели ову висораван на два дела: праве Дивчибаре до Голупца и Питомине до Краљевог Стола. Дивчибаре се протежу у дужину од 7 километара а у ширину 2-3 километра, а све су сувати и ливадде, без и једне једине стопе оранице. Питомина и пола Дивчибара својина су села Крчмара, а друга половина је својина суседних ужичких села. Дивчибарски сувати равнају се златиборским, а ливаде долазе у ред најбољих ливада у овој области. На њима је ситна сочна и врло оштра трава и особто добро гоји стоку. Дивчибаре и Питомине издељене су међу сељаке и сваки сељак има свој део ливада и сувата, који је најбољи по Голупцу. Шуме је по Дивчибарама посве мало, а то су већином појединачни забрани.

Шумом је Крчмар најбогатије село у овој области. Сви маљенски висови су покривени најбогатијом шумом, које има од лиснатог дрвета и четинарске. Шуме од лиснатог дрвета су по селу и падинама маљенских висова изнад села, а четинарске по плећима свих висова па и оних даљих од села. Најлепше четинарске шуме су по Пехару, Стражари, Краљевом Столу и падинама Голупца. Од четинара расту обе врсте бора, јела, смрча а по селу и смрека, а од шума лиснатог дрвета расту све познате врсте, само што су проткане; мачјом леском, калином, белим кленом, јавором, брезом, шумским дрвећем, врло ретким у обема областима (Колубара и Подгорина).

Осим Дивчибара и по њима појединачних забрана, сав је Маљен сеоска заједница, а по Чубрици и оном делу Маљена, који се спушта у село, а по више места, има и породичних и џематских заједница. На Чубрици се знају: Тодорчевићи, Јанковићи и Бандулске заједнице, а испод Пехара Абдулске и Ћековића заједнице.

Тип села

-Крчмар је село разбијеног типа. Куће су груписане око извора и долина њихових потока , нису даље једна од друге 20-30 метара. Џематске су групе удаљене по 200 метара.

Испод Бијеле Стијене, око извора Доброша, је џемат Доброш и у њему: Радовановићи, Недељковићи, Теодсијевићи, Грујовићи (Милићевићи) и Крстивојевићи.

Испод ових су Абдуле: Абдулићи (Марковићи), Пантовићи, Маринковићи и Јанковићи.

Испод Абдула, даље низ Реку су Ћековићи: Ћековићи (Марковићи) и Марковићи (Јевтовићи).

До Ћековића су Зеленовићи: Митровићи и Андрићи.

Према Абдулама на левој страни Реке су Бандуле (Цветковићи) и испод њих низ реку: Тодорчевићи, Мрдићи, Петрићи и Параминци.

По дну села, са десне стране реке, у близини цркве су Симовићи.

У Крчмару је негде био задружни живот на гласу, али и данас има повећих задруга у селу: Радовановићи, Јанковићи, Марковићи, Бандулски и др.

Подаци о селу

-Крчмар је по харачким тефтеррима из 1818. године имао 25 домова са 26 пореских и 71 харачких лица.

По попису:

-1866. године – 39 домова и 329 становника.

-1874. године – 40 домова и 391 становника.

-1884. године – 52 дома и 426 становника.

-1890. године – 67 домова и 451 становника.

-1895. године – 71 дом и 494 становника.

-1900. године – 80 домова и 507 становника.

Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 5,35 а процентни 1,24%.

Име селу

-За име Крчмар везана је ова народна прича, коју зна не само сваки сељак из села, него многи из околине. Прича се да је под Доброшем, у самој Реци, била некад нека велика путничка крчма (механа), коју је држала Крчмарица Мара, она што се пева у народним песмама. Због тога је село насељено око ове крчме и добило име Крчмар.

Имена џематска сеу имена породична, управо стара презименска.

Старине у селу

-Ни у једном селу ове области нема више старих знаменитости као овде.

1. На Бијелој Стијени и данас се врло добро распознају заостаци старе српске тврђаве Бијела Стијена, која се помиње у нашим летописима из 15. века. Од старог града, који је Махмуд паша разрушио 1458. године и данс су врло добро очувана платна, једна кула и на њој камена капија.

2 Испод града, низ Реку, на месту где у њу утиче један поток са Чубрице, и данас се распознају зидови и сухомеђине некадашњег градића Бијела Стијена. По њивама и данас се изоравају остаци од судова, старог оружја, алата и камена, а мало подаље уз брдо је и старо градско гробље, само је штета што је са мало споменика, где и оно што има, без натписа је*.

*У М. Ђ. Милићевића („Кнежевина Србија“) записано је да је град Бела Стена био у Шушеоци над Колубаром и да је ту била одсудна битка између Душана и маџарског краља Лудвига. Нигде никаквих градских зидина нема у Шушеоци, нити би се могле постројити, почем се Бела Стена, нигде ни трага од каквог градског насеља, већ све што има, зидине су старе цркве и старог гробља, које је било одмах изнад ње.

3. За битку између Душана и Маџара у овом крају прича се ово: Душан је с војском дошао на Маљен и ту заостао, а војску послао низ планину да иде пред Маџаре. Цар, вели прича, за сво време, докле му нису стигли гласови о добивеној победи, задржао се на Краљевом Столу, који је по њему и добио име, а кад је добио извештај о исходу битке, онда је сишао на Белу Стену и ту сачекао војску, прегледао је и пошто се одморио, вратио се у Призрен.

4. Кроз ово село пролазио је одавно стари пут, који је спајао посавске области са Поморављем. Њим се од Сремске Митровице, Шапца и Ваљева ишло за Чачак, Крушевац и даље. Ово је све до 1840. године био једини пут за Пожегу и Ужице, од тада је напуштен, кад је просечен нови пут низ Ластру и преко Букова. На овом путу под планином и данас ће сваки Крчмарац упозорити путника на зидине дома Крчмарице Маре, које су може бити из познијег доба.

5. По дну села је стара црква, која је под висом Орловцем. За зидање цркве народ је везао ову причу. У овом селу често се задржавао Краљевић Марко, где су као успомена на њега остали Маркови Чанци на Пехару, за који се прича, да их је Марков Шарац ископао својим ногама, кад му се господар жедан воде није могао напити, јер се вода није имала где задржати. У селу једанпут заноћи у крчми Крчмарице Маре, Марков брат Андрија и кад се опио, Мара наговори неке људе да га убију. Чуо Марко да му је брат погинуо, па дође у Крчмар, Мару убије и све што је њено растури и распрода и отиде турском цару и од њега добије ферман да зида цркву. Чим је добио ферман дошао је у село и на месту, где је раније укопао свога брата Андрију, сазида цркву, тако да је сам собом донео сав материјал, пошто у овој пустињи, онда није било живе душе. Народ прича да је и данас гроб Андријин у саркофагу у десном зиду*.

*Старац Јовица Бошњаковић из Голупца, који ми је дао многе, одличне и поуздане податке о више села из своје околине и о више породица из тих села, причао ми је, пише Љуба Павловић, да је његов отац, оправљајући цркву после паљевине с протом Стеваном, видео својим очима узидан саркофаг Андрије, брата Краљевић Марка и да су га изнова узидали, пошто је претходно прота одржао парастос.

Црква је мала и дозиђивана; сва је од камена и изнутра живописана, неколико пута паљена и напуштана, а последњи пут је подигао и обновио прота Среван Грбовић, који је био парох ове цркве, који је умро 1802. године.

Кад је ова црква постала световном црквом нико не памти, а да је био манастир очувало се у причама и у традицијама појединих породица*.

*По причању Јовичину неки сељаци Ужичани преведу 20-30 наоружаних Турака преко Маљена цркви и ови чим допадну цркви, похарају је, запале и калуђере побију, те се од тада више нико није смео примити да буде калуђер, већ је постала световна црква и први поп је из породице Симовић у Крчмару.

 

Порекло становништва и оснивање села

-Крчмар је старо насеље, за доказ чега нам служи град и оне многе зидине, као и његова стара црква. Већ у почетку 18. века постоји име овог села у списку пограничних села овог округа, у којима је аустријска војна команда имала хајдучке посаде за чување граница*. У том списку помиње се Kirzmar (Крчмар) са 6 хајдучких кућа и 3 часа далеко од Ваљева. Код старијих сељака овог краја очувана је снажна успомена да је у то доба било мало кућа, да су се многе породице због тренутних намета и рђавих чиновника иселиле у суседни ужички округ**.

*На вису Стражари, између Питомина и Дивчибара, била је погранична караула, у којој је седела погранична посада „кад је Шваба овом земљом овладао“, како причају старији људи овог краја.

**Чича Јовица из Голупца прича да се његов дед у то доба склонио у планину и прешао у ужички округ, те да би избегао претеране намете, што „веле нисмо давали прије ни турскијем зулумћарима. Причао ми је, вели ђед, којег сам запамтио, да у Пријездићу није готово нико хтео остати у селу, сваки је радије избјегао намет и обијест онијех биједних чиновника него подлегао“. Чича Јовичин дед родио се у Пријездићу, па се одатле, пред смрт, преселио у Голубац.

Никаквих старих породица у овом селу нема, за које би се могло рећи да су од старине у овм селу. За њих се прича да су се све одселиле, а и да су их многе Турци утаманили кад су град рушили и палили.

-Тодорчевићи (Мрдићи): За најстарију породицу у селу сматра се породица Тодорчевић или боље рећи Мрдићи, јер је ово старије презиме. Теодорац је ускочио одмах преко границе у Србији уз села Рутоша и с тога се цела ова породица зове и ускочка („Ускочани“). Мрдићи су се расељавали и по овој области, славе Аранђеловдан.

-Лимци: Кад се Тодорац доселио у ово село у другој половини 17. века и Грујо Лимац из Душманића у Полимљу и населио се, где и данас постоји његова кућа, код извора Доброша. Његови потомци су данашњи Лимци: Радовановићи, Крстивојевићи, Тодосијевићи, Грујовићи и Недељковићи, сви славе Лучиндан.

-Симовићи: Мало после Тодорца доселио је ондашњи калуђер данашње Симовиће, као своје сроднике из Роваца у Никшићкој Жупи и населио их поред себе, на црквеном земљишту, славе Лучиндан.

-Абдула: Пред Кочину Крајину доселио се стари Абдула из Погане у никшићким Рудинама. Од Абдула су данашњи Марковићи, Пантелићи, Маринковићи и Јанковићи, славе Лучиндан.

-Бандуле (Цветковићи) су испод Пирлитора у Херцеговини, доселио се матори Бандула са Абдулом заједно, славе Ђурђевдан.

-Ћековићи су досељени из Косјеррића-округ ужички, досељени као слуге после Другог устанка, од њих потичу и Јевтовићи, славе Јовањдан.

-Зеленовићи су из Галовића-округа ужичког, досељени кад и горњи а од њих потичу Митровићи и Андрићи, славе Јовањдан.

-Петрићи, доселили се после Другог устанка из Старог Влаха, славе Никољдан.

-Парамунци су из Парамуна – округа ужичког, не каже се када, славе Никољдан.

У Крчмару има 87 кућа и девет породица.

 

Занимање становништва

-Крчмарци се занимају свима привредним радњама, којим и остали сељаци из ове области. Сва привредна занимања код Крчмараца су споредна, али најглавније занимање сваког Крчмарца је сечење грађе и извожење. Сваки се поглавито занима прерадом дрвета, тако продају дугу, јапију, луч, готова дрва или се годе да израђују ово и по туђим забранима. Мало их је што се занимају сточарством и некадашње крчмарске овце и говеда данас се у причама помињу. Ко има доста стоке, с њоме се цело лето проводи у Дивчибарама и пред саму јесен спушта, али то још могу само задружне куће да одржавају. Штета што је ова привредна грана напуштена, те ће морати нагнати Крчмарце да се расељавају, јер им земљиште без стоке неће моћо доносити никаквог плода.

Како сваки Крчмарац уме добро да прерађује дрво, с тога се лако одају изучавању разноликих заната и затим спуштају изван села ради свог заната, где га је потреба нагнала. За данас се нерадо селе из свог места.

Појединости села

-Крчмар је саставни део Крчмарске општине у Срезу Колубарском. Судница није у селу, већ у суседном Буковцу, а школа и црква су једно поред другог. Гробље је у средини села. Преслава је други дан Васкрса.

 

ИЗВОР: Љубомир Павловић, “Колубара и Подгорина”. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Коментари (3)

Одговорите

3 коментара

  1. Мало их је што се занимају сточарством и некадашње крчмарске овце и говеда данас се у причама помињу.
    __________________________________________________________________________________
    На Дивчибарама су били Кнез-Милошеви сувати, у којима је суватио своју рогату стоку. Прича се да је била силна стока, да су били обашка волови и краве за трговину, обашка краве са теладима и обашка јунад. Чобани су били сељаци из околине, који су као плату добијали у природи, шта је коме било потребно; вола или краву, бика или теле или ма што друго. Усред Дивчибара зна се и данас место, где су биле “Господарске Колибе” и станарнице, затим, зна се чак и ко су били чобани. Чича Јовица из Голупца прича, да је главни чобан-баша последњих година био Михаило Лаловић, потоњи трговац из Санковића, села ове области, који је у чувену расу колубарских говеда добио од Кнеза Милоша и први растурио по Колубари.
    Све ово није било без утуцаја на Крчмарце, почем су и сами прибавили добру стоку, а кад су добили на поклон и Дивчибаре, онда су изашли на глас с најбољом стоком од Кнез-Милошеве стоке, као што је случај и данас са суседним ужичким селом Тометиним Пољем. Ни деоба задруга и одавање сечењу шуме и њеном прерађивању одстранило Крчмарце од овог посла, те су га скоро напустили.

  2. Katarina

    Ne treba napamet pisati nisu se prezivali Teodosijevic vec Todosijevic bez slova e

    • Бранко Тодоровић

      Иако је Љуба Павловић познат по многим грешкама у својим делима, мислим да ипак треба имати на уму и то да је књига писна пре 1907. године и да је могуће да се у неком извору јавља и верзија Теодосијевић. Уосталом, ако гледамо изворно, Тодосијевић је скраћена верзија од Теодосијевић. Оба презимена вуку корен из мушког имена Теодосије.