Порекло презимена, село Ботун (Подгорица)

14. април 2013.

коментара: 0

Порекло становништва села Ботун, град Подгорица (Црна Гора). Према студији Павла С. Радусиновића „Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године

 

Налази се јужно од дајбапског атара, правцем према лијевој обали Мораче на западу и Српштанске горе на истоку. Старо ботунско насеље настало је на савијутку Мораче (наспрам Доњих Кокота), гдје се њена обала снижава и гдје се простиру плоднији комплекси земљишта. Близина Мораче на једној и пољских површина за испашу на другој страни су, уз плодно тле насељеног дијела атара, предусловили рани развитак насеља и знатно ширење његовог првобитног атара, чија данашња граница, у главним потезима изгледа овако: према Дајбабама на сјеверу линијом на правцу мјеста званог Стог пећине; на истоку правцем Вељи бријег — Српска; на југу Мали бријег, Гомила — Око Станића до Крстивода (Морача) и са запада и сјеверозапада лијевом обалом Мораче до Стог пећине. С површином од 421 хектара (око 4,2 км2), атар села обухвата и добар дио простора са скелетоидним, оскудним тлем у широј околини насеља. Но, ваља нагласити да је на развој насеља, и поред тога што је оно у односу на друга околна села извјесно подвојено, знатно утицао „ботунски” прелаз преко Мораче ка Љешкопољу и Љешанској нахији. Ту на домаку села налазио се један од главних превоза са једне на другу обалу Мораче, којим је у турско доба, а можда и раније било условљено једно од зетских пазаришта — у близини села и Мораче.

Поред тога што и само име села, вјероватно указује на његову даљу старост, у хрисовуљи Ивана Црнојевића налазимо запис да мећа ботунска иде „кроз куће грљске и у Цијевну доспиева”. Касније га, међутим, М. Болица под тим именом не наводи у свом попису, али има основе за претпоставку, како је то запазио и Јовићевић, да је насеље обухваћено подацима за Грље, које је те (1614) године имало 80 домова и 185 војника.3 За вријеме Турака у Ботуну су највеће посједе имали муслимани Пиранићи.

Године 1925. Јовићевић је у селу евидентирао 53 куће са 10 братстава, а према званичном попису, у њему је тада било 57 до- маћинстава са 370 становника. До 1941. године број једних и других порастао је на 61 : 392, да би осам година касније (1948) износио 64 : 369. У периоду 1879—1914. у друге земље је ради зараде ишло 17 мјештана (14 у Америку и 13 у Турску). Сем једног, који је погинуо у руднику, остали су се из Америке вратили за први балкански рат, док су се они који су ишли за Турску, вратили раније. Такође су у периоду 1918—1941. двојица ишла у Белгију и вратила се, а у исто вријеме иселило се 5 породица (2 у Метохију и по једна у Бар, Подгорицу и Македонију). Током рата (1941—45) погинуло је и умрло 29 особа.

Мада је читаво село представљало агломерациону цјелину, ипак су нека његова мјеста означавана посебним именима, као Горњи и Доњи Ботун. У првом су били: Вељи бријег, Пање, Ботунска комуница, а у Доњем: Семољ, Игриште и Гробовље. Уједно су површине Ботунско поље, Комуница, Гробовље и Игриште биле општа сеоска комуница. Ширењем села, временом су комуни смањивани и претварани у приватно власништво. Село је 1941. године имало 61 кућу, од којих 52 приземних и 9 на спрат („куле на коноби”). Уз њих је било 32 појате, око 40 свињарника и око 35 живинарника. Све куће су искључиво користиле огњиште.

Црква и школа о којима смо говорили, лоциране су у селу Српска и заједничке су за Лајковиће, Српску, Митровиће и Ботун. Од села су удаљене око 2,5 км.

У селу су 1941. године живјели: Вукчевићи (19 дом.), Стојановићи (9), Башановићи (7), Ђуришићи (7), Кажићи (4), Раичковићи (4), Станићи (3), Џањевићи (3), Ђуровићи (2), Марковићи (2) и Ћетковићи (1).

Вукчевићи су се овдје доселили из доње Љешанске нахије одмах послије ослобоћења Зете од Турака.

Према ужим огранцима досељени су из ових села: Миротићи из Гољемада и Бигора, Ђукановићи из Гољемада, Војиновићи из Подстране, Милошевићи из Бигора, Милонићи из Дражевине; затим у исто вријеме Ђуровићи из Ораха, Кажићи из Брежина, Ђуришићи и Раичковићи из Параца, Ћетковићи из Бера, Марковићи из Буроња и Стојановићи из Ораха и Доњих Кокота. Овдје су раније живјели Пешукићи (1) и Иковићи (1), али су се иселили, први у Балабане, а други у Подгорицу.

Старосједиоцима се овдје сматрају Башановићи, Станићи и Џањевићи. Први су из Пипера од Вукашиновића; досељени због крвне освете прије 200 година; Станићи су из Куча, такоће давно досељени због крви; за Џањевиће Јовићевић каже да су досељени из Груда; рачунајући од сада, унатраг око 150 година.

Посебних братственичких комуница село није имало. Сеоска испаша за стоку налазила се у Кемовском пољу и користила се неограничено, а највише с јесени и с прољећа. Та комуница захватала је простор од Стог пећине до јужне стране брдашца Змијана, Поповог убла и Плоче на сјеверу до Кучке брањевине на истоку и Бјеластавице, Српштанске горе и Вељег бријега на југу. Према њој је са западне стране село било широм отворено, због чега је у погледу коришћења имало веома повољан положај.

Љети је мањи број домаћинстава давао овце (око 550 грла) кучким сточарима на чување. Остала стока изгоњена је „на сенат села Ботуна источно од Горње Плавнице” поред Скадарског језера. Уочи посљедњег рата село је имало око 3500 оваца.

На Морачи се, углавном, организовано риболовило. Постојало је риболовно друштво са чуновима и осталом опремом (мрежама, самоловкама, карићима и др.); сваки члан друштва имао је чун (лаћу), мрежу и карић. Најефикаснији улов био је у вријеме прпора скобаља (фебруар — април). Тада се за двадесет и четири часа хватало и до двадесет хиљада скобаља. Ловиле су се и остале врсте рибе, тако да је сваки риболовац у ма које доба године за доста кратко вријеме могао да улови „оброк рибе”. За село је, у том погледу, Морача била велико богатство.

Из оквира сеоске солидарности један од њених облика ваља посебно истаћи. Наиме, при градњи кућа, камен се морао пребацивати из брда званог Волујско, које је било сеоска комуница; налази се на десној страни Мораче. То значи да се камен из њега морао догонити до Мораче, затим чуновима пребацивати преко ње и поново на коњима догонити до одрећене куће. Тај тешки посао сељани су углавном обављали у мобама. Ангажовало би се и по неколико десетина волујских кола и чунова за прегон камена. Помагало се такоће и сиромашнима, инокоснима итд.

 

ИЗВОР: Павле С. Радусиновић,  “Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године (стр. 155-157).

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.