Порекло становништва села Српска, град Подгорица (Црна Гора). Према студији Павла С. Радусиновића „Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године
Ово село развило се на јужном подножју Српштанске горе, тј. у близини Цијевне и Кемовског поља на једној и ботунског атара и Мораче на другој страни. Иако се налази на доста оскудном тлу, његов географски положај је повољан. У ширем територијалном склопу, дио је мећусобно ближе повезане горњозетске агломерационе цјелине, коју уз њега сачињавају Лајковићи, Митровићи и Ботун. У оквиру ње, оно извјесно има средишњи положај. Украј њега је од раних времена пролазио пут, (као и сада) од Подгорице кроз Зету, ка Скадарском језеру и даље. Осим моста на Цијевни, поред села је била једна од станица на ускотрачној жељезници Подгорица — Плавница. Такав положај дао је селу обиљежје локалног горњозетског раскршћа. Настајући на том мјесту, оно је измећу сусједних села, те посебно Ћемовског поља, имало повољне услове да, сразмјерно својој величини, захвати повећи атар. Његова површина је знатно већа него у случају већег села Ботуна и захвата простор од 600 хектара, односно 6 км2. Истина, највећи његов дио чини околно скелетоидно Кемовско поље.
Иако нема података на основу којих би се поуздано могло тврдити да је постојало у раном средњем вијеку, може се основано претпоставити да је ово село нешто касније било у саставу шире агломерације зване Грље, која се помиње како у Зетској пресуди 1445, тако и у Врањинском уговору измећу Млетака и Стевана Црнојевића 1455; године (и то на трећем мјесту, испред Подгорице и Лужана) и у Боличином попису 1614. године. Назив Грље „обухватао је неколико насеља старог Подлужја око ушћа Цијевне у Морачу”. У том смислу, Јовићевић каже да су се „Лајковићи, Митровићи, Српска и Раке звали доскоро општим именом Грље”.
И само име села упућује на закључак да оно датира из средњег вијека. Било би нелогично претпоставити да је то име могло добити у доба Турака. Отуда је М. Пешикан основано утврдио да су мјеста Српска и Грље, наведена у попису Скадарског санџака из 1485. године, „у ствари напоредна имена једног мјеста у нахији Подгорица, која. је приређивач издања (С. Пуљаха, Тирана, 1974) транскрибовао као »сирпеска’ и ,Грила’. То је, каже Пешикан, село Српска у Зетској равници, близу ушћа Цијевне у Морачу”. С друге стране, и повелики број домова и војника у Грљу (80 : 185), како то саопштава Болица, чини вјероватнијом претпоставку да је Српска била у саставу Грља. Овоме ваља додати и констатацију Јовићевића „да су у Ботуну живјели Пиранићи (20—30 кућа), али у Лајковићима, Српекој и Дајбабама није никада било мухамеданаца, иако су у овим селима имали своје агалуке. Мећутим, из новопронаћених извора сазнајемо да је другом половином XVI вијека, „када је исламизација захватила и села подгоричке нахије, у Селу Српска регистровано и муслиманско име Ризван (син православца Радоице)”. Истовремено су „села Гостиље, Горичани и Српска имала обавезу да подижу и одржавају у исправном стању мост на ријеци Нем (Ци- јевна), на путу измећу Жабљака и Подгорице”.
Године 1925. Јовићевић је у селу евидентирао 27 кућа са пет братстава, а према званичном попису, оно је тада имало 24 домаћинства са 135 становника. Очигледно, Јовићевић је овдје укључио и три куће Бољевића, недалеко лоциране — „на Цијевни”. Затим је 1941. године село бројало (укључивши куће Бољевића) 25 домаћинстава са такође око 150 становника, а осам година (1948) касније 23 : 112. Према подацима добијеним анкетом, може се рећи да је у међувремену, сразмјерно величини, село било захваћено не малим исељавањем. Наиме, док су прије балканских ратова два лица ишла у Америку и вратила се, и такође два у периоду 1918—1941 (у Америку и Аустралију), дотле се у овом другом периоду иселило седам породица, и то двије у Бериславце и по једна у Додгорицу, Беранс (Иванград), Голубовце, Жабљак Црнојевића и Матагуже. Током рата (1941—45) погинуло је и умрло девет мјештана.
Изузев двије куће Бољевића, све остале су (1941) биле приземне. Прве су подвојено лоциране (на лијевој обали Цијевне), док су остале. углавном груписане. Обједињава их крак пута којим је село повезано са главним зетским путем, који се овдје повија цреко моста на Цијевни. Готово све куће су имале и по неки помоћни објекат за стоку, свиње и живину. Село је давало утисак једне доста уређене и компактне руралне цјелине. Томе је свакако допринијела релативна близина Подгорице и добра повезаност с њом. Истина, и овдје се доста сиромашно живјело, тако да је, на примјер, сем у кућама Бољевића, које су биле богатије и поред осталог користиле шпорет, у рсталим је коршпћено само огњиште.
Осим по имену и традицији, село је било на гласу цо славом овјенчаној цркви у којој је при њеном освећењу вјероломно ухваћен владика Данило. Таквом гласу дала је свој допринос и овдашња основна школа, основана почетком оврга вијека.
У 1941. години овдје су живјели: Терзићи (18 дом.), Балетићи (3) , Бољевићи (2) и Рашовићи и Шановићи (по једно).
Најприје су се доселили Терзићи; прије више од 300 година. Предање каже да су због крвне освете избјегли из Херцеговине (Гацко), и то у три правца: једни у Кривошије, други у Зету (овдје) и трећи у сјеверни дио Црне Горе (околина Пљеваља).
Балетићи су поријеклом из околине Никшића (Броћанац); досељени су прије око 250 година.
Бољевићи су од љешкопољског братства Бољевића. Купивши кућу, имовине и млинове војводе Станка Радоњића, доселили су се овдје 1911. године.
Рашовићи и Шановићи су овдје прешли из сусједних Лајковића.
ИЗВОР: Павле С. Радусиновић, “Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године (стр. 157-159).
Коментари (0)