Порекло презимена, село Горњи Лајковац (Мионица)

31. март 2013.

коментара: 2

Порекло становништва села Горњи Лајковац, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, издање 1907. године. Приредио сарадник портала Порекло Милодан. 

 

Положај села.

-Горњи Лајковац је планинско село, на десној обали Рибнице и у северном подножју Маљена. Куће су сеоске дубоко зашле уз потоке и рекавице у планину или су у увалама између појединих брда или дуж рекавица и реке Рибнице. Земљиште је серпетинско, а у селу од секундарног, јако кршевитог кречњака са многим вртачама по плећима појединих високих брда. Главнији висови у селу су: Удљиковац, Дреновац, Орашац, Козја Стијена и Челењача до Струганика. Главни вис маљенски на овом крају зове се Маљен и по њему је дато име и целој планини.

Извора у селу има свукуда, па било и две куће, једна до друге, свака има свој изворац, којим се служи. Готово свака кућа низ реку има пред вратима сталну чесму, која никад не пресушује. Главнији џематски извори су: Руде до Планинице, Јашарева Чесма у Диреку, Ђевојачка Вода у Гајовићима, Црквина, Савинац на врху села итд. Главна река овог села је Паклешница, коју граде: Паланачка Ријека и Балијин Поток (а и Ријека). Паланачка Ријека извире под завршним маљенским висом на источној страни, Грабом и тече скоро право на запад, а Балијина Ријека долази са југа испод виса Маљена и састају се у селу, код Шујдовића кућа, одакле настаје Паклешница. У Паклешницу силази са леве стране Краварички Поток, који долази из далека са маљенских висова и толико је јак водом да су по њему многе ваљарице, воденице и вештачке стружнице. Са десне стране испод Орашца спада Илића Поток код места званог Дирек. Уз Паклешницу, уз овај поток и његове кратке приточице је и данашње село.

Земље и шуме.

-Горњи Лајковац нема много земље, а нема као Крчмар ни онолико сувата и ливада на Маљену. Земље су по плећима брда, мање по падинама затим, око потока и рекавица, а око Рибнице их готово и нема. Најлепше зирартне земље су по дну Паклешнице, близу њених става са Манастирицом. Оно што има ливада по Маљену, као и сувата, то су или породичне заједнице појединих сељака овог села или Брежњанаца. Родност земље није велика, с тога у овом селу је оскудица у имању и доброј земљи. Још најбоље успевају стрмна жита, којих се доста сеје.

И Горњи Лајковац је као и друга маљенска села шумско село. Шума има две врсте; по Маљену су четинарске шуме, а по селу од лиснатог дрвета. Шуме има исувише и за огрев и за грађу, као и за жежење ћумура. Много се шуме извози и на страну.

Огромне просторије шума у планини су сеоска заједница. А у овим заједницама готово свака породица има и своје заједнице, мада се оне у последње доба отпочињу делити и сваком се задругару део указивати. И појединци имају огромне забране, које и при деоби остављају у заједнице, да их заједички пасу и жировницу дају под закуп.

Тип села.

-Горњи Лајковац је село потпуно разбијеног типа. Куће сеоске су по џематима- близи један другоме, где им одстојања често пута нису већа од 20-30 метара. Главни џемати су: Брђани до Планинице, растурени у мање џематиће по увалама и вртачама између појединих брда, Чечево над Рибницом, Поточари уз Илића Поток, Дирек у средини села, при ушћу Илића Потока у Паклешницу и Речани низ Паклешницу и њене леве притоке.

У Брђанима су: Шарчевићи, Средојевићи, Ђоковићи и Симунићи.

У Чечеву су: Бошковићи, Јовановићи, Вуковићи, Грезалци (Јованчићи), Вујовићи и Савићи.

У Поточарима су: Вукићевићи, Новаковићи, Муштеријићи, Петровићи, Мишовићи, Гајовићи и Младеновићи.

У Диреку су: Шујдовићи, Ковачевићи 1, Миливојевићи и Теофиловићи.

У Речанима су: Коларовићи, Ковачевићи 2, Јелићи, Глишићи, Мијатовићи, Јелесијевићи 1, Милетићи, Маринковићи и Јелесијевићи 2.

У овом селу је развијен задружни живот. Мало која кућа да није задружна. Повеће задруге су: Ковачевића – 3 куће, Шујдовића, Мишовића и Вуковића. Од свих задруга највећа је Вуковића, која има преко 40 чељади у кући, остале су мање.

Подаци о селу.

-Према списку ваљевске епархије из 1735. године Горњи Лајковац (Влајковац) имао је 13 домова. Горњи Лајковац је по харачким тефтерима из 1818. године имао 28 домова са 35 породица и 89 харачких лица.

По попису:

-1866. године – 50 домова и 516 становника.

-1874. године – 59 домова и 555 становника.

-1884. године – 70 домова и 557 становника.

-1890. године – 73 дома и 611 становника.

-1895. године – 78 домова и 629 становника.

-1900. године – 86 домова и 694 становника.

Годишњи прираштај становништва је од 1866, године 6,53 а процентни 1,11%.

Име селу.

-Још у почетку 18. века у списку села овог округа, који је саставила београдска аустријска администрација ово село се назива Flaikovce. И код Вука у „Даници“, где су одштампани харачки тефтери из 1822. године ово село назива се Влајковци. М. Ђ. Милићевић у својој „Кнежевини Србији“ пише ово село Горњи Влајковац. И дан данас понеки старији човек из околине изговара име селу Влајковац, а и Влајковци. По народном тумачењу, име селу дошло је од имена Влајко, а ко је био тај Влајко, да ли се доселио или није, да ли је од данашње породице или није, то нико не уме да објасни.

Имена џемата су или по месту на коме су данас или по месту досељења, тако: Брђани, Речани, Поточари и Дирек су имена џемата по месту где су куће, Чечево је по имену села, одакле се доселила његова најстарија породица.

Старине у селу.

-1. Уз реку Паклешницу, под брдом Удљиковцем, километар и по далеко од става Манастирице и Паклешнице, налазе се развалине некакве старе цркве, које се зову Црквине и поред којих има одлична вода Црквенац. За ове зидине, код којих се данас скупљају младим петком (Млада Петка) знатне масе моконог света ради исцељења од сваког недуга, везана је једна народна прича. Народ прича да је црква била подигнута пре Косова, да је овим путем, поред цркве, прошла мачванска војска која је ишла на Косово, и да се овде причестила, кад су војници беса ради, на врхове својих копаља набадали нафору и тако је узимали, због чега их је Бог казнио, те су пропали и није се ниједан вратио. Данас су код ове Црквине сељаци оградили једно месташце, на коме чине молитву о празницима.

-2. При врху Илића Потока налази се једно место, које се зове Старо Село. Народ прича да је на овом месту био стари Лајковац, да су ту и данас најстарије куће и породице.

-3. Уз Краварички Поток, па преко Маљена, у турско доба био је лепо одржаван пут, којим се прелазило из колубарске долине у моравску. На овом путу и данас има старе калдрме, која је доста икварена. Поред овог пута гради се данас нов пут Мионица-Пожега.

-4. Да поменемо да је у доба аустријског провизоријума на Маљену била погранична караула, од које данас нема ни трага.

 

Порекло становништва и оснивање села.

-Горњи Лајковац се спомиње у списку пограничних села, као село са 7 кућа и 4,50 часа удаљено од Ваљева. Већ у почетку 18. века постоји село Горњи Лајковац, али му народ даје још већу старост, он држи да је село постојало и пре Косова.

-Илићи: Најстарија породица у селу, која је била за време Косова, јесу Илићи, на које се очувала успомена у имену потока, где су им куће биле. Илића нема ниједног у селу, они су се иселили у Непричаву у Тамнави и тамо их има и данас.

-Гајовићи: Друга, опет тако стара породица, која се као и прва расељавала, јесу данашњи Гајовићи у Старом Селу. Гајовић је врло старо презиме, а њима су род: Перовићи и Муштеријевићи*, два најстарије хајдучке породице, има их 4 куће и славе Ђурђевдан.

*Муштеријевићи су прозвати по неком претку, опасном зликовцу, којега су прозвали Муштерија због претеране лакомости и крвожедности.

-Средојевићи (или Спахијићи): Као најстарији досељеници сматрају се Средојевићи (или Спахијићи), које је сеоски спахија нселио, досељени сеу пре почетка првих аустријских ратова из Заостре у Полимљу; њих у селу има 6 кућа, али има и расељених, славе Игњатијевдан.

-Грезелци-Јованчићи: Некако у исто доба, кад и Средојевићи, доселили су се и Грезелци, названи по томе, што им је предак био врло вешт зидар грезлом; досељени из Дробњака, данас их сви по некој баби, која их је одгајила и која их је окућила зову и Јованчићи, има их 9 кућа и славе Ђурђевдан.

-Чечевци-Бошковићи, досељени кад и Грезелци из Озринича у Црној Гори, стара свештеничка породица, потомци попа Милутина Бошковића, славе Аранђеловдан.

-Савић се призетио у Бошковиће, потиче из Ковачице у овој области, слави Јовањдан.

-Вујовић, досељен из Точа у Полимљу после Бабинске Разуре, слави Ђурђевдан.

-Ковачевићи, пред крај 17. века, њихов предак се доселио из Дробњака у Јабучје па се у истој години преселио у Горњи Лајковац. Ковачевића предак Петроније и његов унук Обрад били су ковачи и од тог доба ова породица имала је увек по једног ковача, што је и данас случај. Ковачевићи су врло разграната породица; има их свуда по Србији и по овој области. Из ове породице бивало је и попова, трговаца, професора и учитеља. Из ове породице је и г. Љ. Ковачевић, министар у пензији и академик из Београда. Славе Ђуређевдан.

-Чутурџије* су досељени из села Рађевића у Полимљу пред крај 17. века, њих данас има 12 кућа под разним презименима, али најпознатије је презиме Глишић, Славе Св. Ћирила.

*Предак им је умео вртити чутуре, па су и потомци то од својих очева то изучили, тако да и данас има по један који уме да врти чутуре.

-Шујдовићи* су досељени из села Бистрице у Полимљу, предак им се доселио као хајдук (и скоро је био хајдук Шујдовић из ове породице), славе Лучиндан.

*Предак име је био малог раста, крутуљавости и окретности, као хајдук, прозван Шујдо, па после остало такво презиме.

-Јелесијевићи 2, досељен око 1825. године из Нршљена-округ ужички, славе Ђурђиц, призетио се у Чутурлије.

-Младеновић, досељен уз Бабинску Разуру из Бистрице у Полимљу, слави Лучиндан, призетио се у Шујдовиће.

-Јелићи, досељени пред почетак првог аустријско рата са Турцима због крвне освете са целом породицом из Миљевића у Потарју, славе Лазаревдан.

-Коларевићи*, у време Кочине Крајине из Бабина у Полимљу, Славе Мратиндан.

*Нису у старој постојбини били колари, но су тај занат овде научили и свакад по један и данас ради тај занат.

-Вукићевићи, уз Први устанак из Бабина у Полимљу, бегунци са породицама, славе Лучиндан.

-Новаковићи, уз Први устанак из Бучја код Таре, досељени као бегунци са породицама, славе Ставањдан.

-Симунићи, уз Први устанак, из Сјенице, славе Марковддан.

-Шарчевићи, уз Први устанак из Звезда у Полимљу, славе Никољдан, досељен као слуга.

-Ђоковићи и Милутиновићи су једна породица, досељени уз Бабинску Разуру из Звезда у Полимљу. Први су се населили у Чечеву, други се призетио у Ковачевиће у Диреку, славе Ђурђевдан.

-Вуковићи, досељени око 1820. године из Кремана у Старом Влаху и насељени на купљеном имању у Чечеву, славе Ђурђиц.

У Гроњем Лајковцу има 93 дома од 20 породица.

Занимање становништва.

-Горњо-лајковчани се занимају свим привредним занимањима, којима и остали сељаци у области. Земљорадњом се бави увелико, али им није стање да дадне све, што им је потребно за храну, с тога силазе у долину Љига, Тамнаве и Колубаре и тамо узимају земље под закуп и обрађују, те тако налазе хране и за продају. Сточарство је јаче развијено него у Крчмару, отприлике као код Брежђанаца, с тога лета проводе по Маљену, а зиме и пролећа по Рибници, Љигу и Колубари. Мало је који од сељака да не зна који занат, сваки радо учи, те и са те стране привређује и кућу своју унапређује, тако има: ковача, столара, опанчара, колара, качара, зидара, бравара и стругара.

Горњи Лајовац је богат шумом, па су његове шуме научиле Лајковчанина, да је прерађује и продаје, стога су у овом послу, као и Крчмарци, чувени радници, који се доста цене. Горњо-лајковчанин, има ли земље у ком другом селу и је ли му ово село равније, одмах се, чим изађе из своје задруге, сели из свога села и оставља га, те их има на више места.

Појединости у селу.

-Горњи Лајковац је саставни део Брежђанске општине у Срезу колубарском. Судница у школа су у Бријежђу, а црква у Крчмару. Гробље је издељено по крајевима. Нема заједничке преславе.

 

ИЗВОР: Љубомир Павловић, “Колубара и Подгорина”. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Корени

Коментари (2)

Одговорите

2 коментара

  1. Gandra

    Ова последње наведена презимена, Чечевци, нису Руковићи већ Вуковићи!